SVETLOST NAD KUCOM ZA VREME KRSTENJA
Mnogi ljudi su toliko zaneti svakodnevnim brigama i politikom da ne vide sam zivot. A on je tu, pored nas. Dogadjaji o kojima je ovde rec su iz stvarnog zivota. Mozda ce nekome pomoci ili ga naprosto utesiti u ovom nasem savremenom vrtlogu i haosu. Pre nekoliko godina razbolela se zena iz naseg zaselka Rajevski (u Rusiji, nap. prev.), Valentina S. Tako se tesko razbolela da je iz bolnice neizlecena vracena kuci kao beznadezan slucaj, a bliznji su joj upozoreni da se ne nadaju njenom ozdravljenju. Sin i snaha su u novinama vec objavili da prodaju njezinu kucu. Zena je imala jake bolove, mnogo je oslabila, i uglavnom lezala zaboravljena. Jednog dana nju je posetio svestenik, ohrabrio je i utesio. Posle toga je bez prekida spavala skoro dan i noc, i prestali su joj bolovi. Zazelela je da se pricesti, svestenik je opet dosao. I pricestio je. I ta stara, beznadno bolesna zena za nedelju dana je ustala iz kreveta. I jos je ziva.
Evo jos dva slucaja koja su se dogodila, ne tako davno. Razboleo se moj stariji sin, bilo mu je tada 11 godina. Iako bez ikakvih vanjskih simptoma bolesti, imao je vrlo visoku temperaturu. Pozvala sam Hitnu pomoc, od koje sam dobila lek za dete. Ali, lek za skidanje temperature nije delovao, decak je lezao kao mrtav i sav goreo. Tada sam pozvala cuvenu lekarku specijalistu, ali ona se zbog neceg zadrzala. Veoma uplasena za svoje dete, nisam vise mogla da izdrzim. Stala sam kraj njegovog kreveta i pocela glasno da molim: "Gospode, Ti jedini sve mozes, ako je Tvoja sveta volja, izleci moje cedo". Dala sam detetu da popije svete vode, umila mu lice i rekla: "Ustani, sine, ne mogu vise da te gledam tako bolesnog". "Ne mogu", odgovorio je. "Ustani!", opet sam rekla. Sama sam ga podigla, postavila pred ikonu i prekrstila. Za neko vreme stigla je i doktorica, a moj decak je spokojno sedeo i igrao se sa svojom bracom. Opipala sam mu celo, imao je potpuno normalnu temperaturu. Doktorica je potvrdila njegovo normalno stanje i upitala kako je nastala ta promena. Rekla sam da Bog cuje kada Mu se covek obraca.
Drugi slucaj je sa mojom kcerkom, tada tek rodjenom. Imala je izraslinu s leve strane, na pretposlednjem rebru, koja je bila crvena i velika kao paradajz. Hirurg je kategoricki izjavio da se to mora operisati, jer posle moze da naraste i devojcici donese mnogo neprijatnosti. Bila sam veoma zalosna da mi je tako malenu, od mesec dana, vec operisu. Dosla sam iz bolnice kuci i stala da se molim Spasitelju, Majci Bozjoj, sv. iscelitelju Pantelejmonu. Potom sam dala malenoj da popije malko osvecene vode, kojom sam jos poskropila izraslinu. Uz to sam nekoliko puta procitala molitvu: "Neka vaskrsne Bog..." i nekoliko puta osenila krsnim znakom onu zlocudnu izraslinu. Za neko vreme sam primetila da se izraslina smanjila, a nije proslo mnogo i ona je sasvim iscezla. Tako se to zavrsilo bez hirurske intervencije. Danas moja kcer ima 14 godina, a na mestu gde je bila izraslina ostale su vidljive samo tanke, plavkaste zilice - kao secanje na milost koju nam je ukazao Gospod.
Sledeci dogadjaj koji cu ispricati zbio se pre vise od deset godina (pre 1988.). U to vreme bilo je mnogo prepreka za primanje svetih tajni. LJudi su se, u pravilu, krstili daleko od mesta stanovanja. Tako se dogodilo i sa bratom moga muza i njegovom zenom. Oni su kod nas dosli jos pre svanuca i zamolili da o njihovom dolasku niko ne sazna, jer je bratova zena htela da se krsti. Svestenik je takodje dosao tajno. Osim njega i nas, niko nista nije znao. Bilo je vece, tamno, po kucama je gorelo svetlo. Kod nas je vladala radost, a posle krstenja brat je sa zenom otputovao i sve bi se zaboravilo... No, dogodilo se drugacije.
Rano ujutro neko je pokucao na vrata. Otvorila sam i zacudila se: pred vratima je stajala bivsa vlasnica kuce, Praskovja Fjodorovna Jegorova, od nje smo kupili kucu. I odmah, bez uvoda, ona je pocela da objasnjava zasto je dosla k nama: "Radim u bolnici do sela i sa jednog prozora se dobro vidi ova vasa kuca, nekada moja. Sinoc smo se zabrinuli za vas". Ja sam se jos vise zacudila, jer nismo bili bliski da bi se ona brinula zbog nas. Ona rece: "Svi smo sinoc videli kod vas svetlost pravo do neba", ponovivsi poslednje reci dva puta sa divljenjem. Odgovorila sam joj da pec nismo lozili, da nije bilo vatre, i uopste, da nema ni spomena o ognju. Nije poverovala, nego je obisla oko kuce. Onda je opet dosla meni, skoro uvredjeno govoreci: "Ali, svi smo videli da je nad vasim domom bila svetlost". Rekla sam: "Mozda nije bila nad nasom kucom". "Zar ja ne znam koja je moja kuca, tolike sam godine zivela u njoj?" I tada nesto kao da me bocnulo u srce. Pocela sam da je ispitujem u koliko sati su videli svetlost i kakva je bila. Evo sta je ispricala: "Stajala sam kraj prozora i gledala svoju bivsu kucu. Prozori na njoj bili su osvetljeni. Iznenada sam videla svetlost, u pocetku ne jaku, ali vrlo visoku, ravno do neba. Odmah sam pozvala kolege da pogledaju sta bi to moglo tako goreti. Svi se se zadivili, jer se to nije rasplamsavalo, a gorelo je. Ubrzo se svetlost ugasila. I evo, dosla sam da od vas saznam sta je moglo tako da gori. Malopre sam sve obisla, i nigde nista nije izgorelo. A mi smo svi sinoc videli da gori". Otisla je zbunjena. A ja sam stajala kao oduzeta. Jer, ona je navela cas kad je videla svetlost, bilo je to za vreme krstenja. Svestenik je posle rekao: "Tokom tog krstenja ja sam osecao toplotu".
Nekad smo stanovali kod jedne zene, koja je isla u crkvu, slavila praznike, ali nije postila. Kazemo mi njoj da sredom i petkom obavezno treba postiti, a ona je upravo tada pripremila poveci komad mesa, stavila ga na stol i rekla: "Vi kako hocete, ja sam sebi skuvala meso". Nismo hteli da se prepiremo sa njom, otisli smo u svoju sobu. I samo sto usli, zaculi smo neko lupanje i psovke. Brzo smo se vratili gazdarici i ugledali je u suzama. Od jada je neobicno psovala. Upitali smo je sta se desilo, a ona je odgovorila: "Vidim da cu i ja danas morati da postim, macka mi je ukrala meso, odvukla ga u podrum, u jednu malu rupu. Kako li je samo mogla da se provuce u onu rupicu?". Posle toga smo dugo spominjali kako nije htela da posti, ali da je nakon one pouke pocela polako da se pridrzava posta.
Jedna od nasih gazdarica, u drugom stanu, bavila se vracanjem. Uvek je neko dolazio k njoj. Imali smo dete, bilo je zdravo, ali smo se bojali da mu ne naskodi njezino vracanje. Svestenik, kad je saznao, strogo joj je zapretio: "Pravoslavnima je zabranjeno da se time bave". Ona se zbog toga dugo ljutila na svestenika, jer je posle razgovora sa njim izgubila vracarsku sposobnost i izvor prihoda.
Pored nase kuce unajmila je stan jedna zena ekstrasens. K njoj su poceli da dolaze mnogi bolesni ljudi. Saznala je za nju i jedna moja poznanica i resila da je tajno poseti. Dugo se potom prisecala i govorila da ta zena sa njom nista nije mogla da ucini jer joj - govorila je - nesto smeta. Na kraju je nesto uradila i brzo je ispratila neobavljenog posla. Moja poznanica je o tome cutala, ali je onda odlucila da sve kaze svesteniku. On joj je rekao: "Dobro je da ste imali krst na sebi, moglo je biti i goreg zla". Posle pokajanja ona se pricestila i s vremenom osetila olaksanje.
G. A. R.
LITIJA OKO SELA
Zivim u velikom selu, nedaleko je mesto Jakimanskoje, ali crkve nema ni tamo ni ovde kod nas. U Jakimanki su crkvu srusili oko 1937. godine i to mesto odredili za groblje, a nas veliki hram u Dimitrijevki srusen je 1960. godine. Dobro ga pamtim, bila su tri prestola, zvonik... Zatvorili su ga jos 1937., a zatim oskrnavili: tamo je bilo skladiste i konjusnica. Sada na mestu srusenog hrama stoji spomenik palim vojnicima u Velikom otadzbinskom ratu, a okolo rastu breze.
I eto, dosla mi je zelja da nacinimo litiju oko nasih sela. Kod nas ima mnogo vernika i svi idemo na sluzbu Bozju u grad Murom, udaljen nekoliko kilometara. Svoju sam zamisao poverila jednoj prijateljici, takodje vernici, i ona je to prihvatila s radoscu: "Treba to uciniti, naravno da treba!".
U nasem selu ima mnogo pijanstva, caruje zlo, desavaju se i ubistva, skoro svaka kuca ima devojku za udaju kojoj su usta puna psovki. Prostote da se to ne moze opisati... Pozurila sam svesteniku po blagoslov. Srecom, kod nas u naselju se doselio mlad svestenik, koji sluzi u gradu. Bacuska Igor me je pazljivo saslusao i radosno dao blagoslov. Sa duhovnom sestrom Taisom sam pocela da obilazim ljude, bar one koji dolaze u crkvu. Obisle smo gotovo sve i ostale veoma zacudjene. Ljudi koji ne zive crkveno nas predlog su odobravali sa suzama u ocima, a vernici su nas docekali "na noz": "Da li ste vas dve sasvim poludele, hocete li da vas zaspu kamenjem, da vam se rugaju, da vas ismevaju? Nista od toga, mi cemo u hram, a vi budite na podsmeh. Sasvim ste sisle s uma, s ikonama ici po poljima...".
Doslo je dugoocekivano nedeljno jutro, 19. novembra. Iako su mi dolazile svakakve misli, u dusi su bili mir i radost. Od mene se nije odvajala sedmogodisnja unucica Masa. Uzele smo ikone, svece i krst te posle na mesto sabranja. Mislila sam sasvim spokojno: "Dosli, ne dosli, ici cemo ja i moja Masenjka. Neko mora obici nasa sela, da ih zastiti, jer propadosmo u gresima. Pomozi nam, Gospode!".
Na mestu sabranja vec je bilo nekoliko zena koje su nas cekale. Laknulo mi je na dusi. Dosle su! Zajedno sa Masenjkom, bilo nas je desetoro.
Pomolile smo se Bogu i krenule. Bilo je rano jutro, padao je sneg, kao da je nas put sam Gospod prostro belim pokrovom - ni pre ni posle toga nije bilo snega! Zajedno smo pevale molitve. Prolazeci kroz Jakimanku, molile smo svete pravednike Joakima i Anu da zastite to mesto i da se za njega mole. Ljudi su nas gledali sa cudjenjem i radoznaloscu, ali prigovora ili podsmeha nije bilo, vec smo kod nekih videle suze i radost na licima. Neki nisu na nas uopste obracali paznju, kao - idu ljudi, mole se... Jedna starija zena je dosla do nas, dala deset rublji i zamolila: "Pomolite se za mene, gresnu sluskinju Bozju Ljubu", placuci i krsteci se.
Trebalo nam je jos mnogo kilometara proci, a Masenjka je stalno isla daleko pred nama noseci ikonu Majke Bozje "Nesagoriva Kupina". Mi smo se divili i ponosili se njome, ipak je ona dete.
Kad smo stigle na mesto razrusenog hrama u Dimitrijevki, okrenule smo se na istok i citale akatist Pokrovu Presvete Bogorodice, proseci: "Pokrij nas od svakog zla Tvojim cesnim omoforom!" Oci su nam bile pune suze. Odjednom je granulo sunce i obasjalo nas. Oblaci kao da su se igrali, odnekud su doletele ptice i sele na breze, pa su i one stale da pevaju, prateci nase molitve. Bilo nam je lako na dusi i osecale smo radost koja se ne moze opisati. Molile smo oprostenje zbog rusenja hramova. Kao ovce bez pastira, molile smo Gospoda i Majku Bozju da nas ne ostave i da nas sacuvaju od bezboznika. U Dimitrijevki smo molile za zastupnistvo i naseg pokrovitelja, sv. mucenika Dimitrija Solunskog, pa smo otisle u drugo selo, pevajuci molitve. Skrenule smo i na groblje i tu otpevale nasim upokojenim srodnicima "Vjecnaja pamjat". Odatle smo se vratile na mesto polaska. A sta je jos bilo neobicno: celim putem sveca se nijednom nije ugasila.
Kako je Masenjka isla napred, tako je i stigla prva do mesta sabranja, kao da je neko nevidljiv pokazivao put sedmogodisnjoj devojcici. Ona je blistala od srece, a i mi svi bili smo radosni.
Ako bude moguce, opet cemo se skupiti i poci. I svima koji sada citaju ove redove zelim da kazem: hajdete svi i molite Gospoda da zastiti vase domove, sela i gradove. Tu srecu - biti u litiji - ne mogu vam docarati recima.
Nadezda Potehina
prevod sa ruskog: Dana B.