MISIJA LJUBAVI Kapljice hladne vode   Sa o. Olegom Stjenjajevim nasa se redakcija upoznala davno, jos u godini kada su osnovane nase novine.Tada smo se mi, mladi mirjani i svestenici, okupili u Moskvi na 1. svecrkvenom kongresu pravoslavne omladine. Crkveni zivot u nasoj zemlji se tada tek budio, i bilo je zanimljivo slusati kako se u mnogim eparhijama organizuju parohijske skole, gimnazije, seminari, letnji kampovi. Pamtim da sam tada ostao zadivljen jednim moskovskim djakonom, predavacem na gimnaziji. Bio je pun energije. Na jedan od nasih susreta dosao je s - posudicom. "Sada cu vam pokazati kako u svojoj skoli pricam deci o svetskom potopu". I tada je taj punasni djakon okruglog lica poceo hitro, kao poskakujuci, da hoda izmedju redova i prska nas vodom iz posude. "Eto, to je ucenicima veselo i oni tako zauvek zapamte sta je svetski potop", objasnio nam je djakon svoje predavacko iskustvo. Uistinu, i mi smo se u trenu razveselili, i sastanak je nastavljen sa velikim duhovnim poletom, bez formalnosti. Pojedinosti sa tog susreta sam zaboravio, ali mi je u secanju ostalo dobrodusno okruglo lice tog coveka, njegove vesele oci i... otreznjujuci osecaj od dodira sa kapljicama hladne vode. Otada je proslo deset godina. O o. Olegu se culo tu i tamo, uglavnom iz sluzbenih saopstenja. Pre nekoliko godina je stigla vest da je presao u Rusku zagranicnu crkvu i da je rukopolozen za svestenika; potom da se vratio i da je pri Moskovskoj patrijarsiji osnovao Centar za rehabilitaciju zrtava netradicionalnih religija. Iz raznih izvora se moglo doznati da on sada mnogo putuje po zemlji i inostranstvu kao misionar i da cesto nastupa javno. Na jednom od takvih nastupa ponovo sam se sreo sa o. Olegom. Bilo je to nedavno, u Moskvi. Na prvi pogled, nije se promenio. Jos uvek je jednako energican. Kada govori, vlada potpuna tisina; kao nekada privlaci paznju slusalaca. No nesto nepoznato sam primetio na njegovom licu i u glasu - kao neki zamor. Otkuda to kod njega? Na odgovor se nije moralo dugo cekati. Predavanje je zavrsilo i o. Oleg je odmah, ne gledajuci ni levo ni desno, krenuo ka izlazu. Za njim je pojurila grupa ljudi, medju kojima se isticao krupni covek sa mikrofonom na rupici za dugme. Malopre je zapisivao celo svestenikovo predavanje i trudio se da mu postavi teska pitanja. "Oce Oleg, stanite, cekajte!", trcao je za svestenikom. "Pusti, Volodja", preko ramena je dobacio o. Oleg, "potpuno se slazem: ti si pravoslavan, a ja sam sektas". Nastavio je da hoda. Dostigli su ga tek u garderobi, dok je oblacio kaput. "Mozete li da mi odgovorite na nekoliko pitanja?", obratio sam mu se. "Ne mogu, imam pritisak", brzo je odgovorio i vec otvarao vrata. "A-a!", trijumfalno je jurnuo za svestenikovim ledjima onaj krupni covek: "Vi ste se, oce Oleg, i razboleli nakon toga, nakon sto ste moga brata zaveli u Pravoslavlje!" Vrata su se zatvorila. Od borbenih sektasa misionar je uspeo da se izvuce tek sa malo krvi. U guzvi mi je uspelo da se dogovorim sa o. Olegom o sastanku. Ovo je zapis naseg razgovora.   Tri cina   - Ko je bio onaj sto vas je napao? - nisam izdrzao a da najpre to ne upitam. - To je Volodja, visarionovac - nasmesio se o. Oleg. - Da, energije mu ne nedostaje. Vi verovatno znate za tu sektu? U Sibiru, u Minusinsku, jedan je bivsi milicionar GAI sebe proglasio za Hrista, i ti mu se ljudi klanjaju. - Profesionalno misionarenje je, po svemu sudeci, opasan posao. Da li vam sektasi prete? - Da, i to se dogadja. - Da li je to zbog toga sto nekog obratite iz sekte, pa vam se clanovi osvecuju? - Ne obavezno. Oni prosto napadaju na nas koji radimo u Centru, zato da bismo odustali, da bismo se manje bavili svojim radom. No mene uvek spasava moj urodjeni optimizam. Takav je njihov zadatak, da nas onemoguce, i s njima mi ne ulazimo u diskusije, za razliku od obicnih clanova sekti. - Jeste li mnoge vratili u Pravoslavlje? - Mi ne radimo samo sa sektasima, vec i sa narkomanima i alkoholicarima. Ako se govori o cistom misionarenju, onda se za pet godina postojanja Centra vise hiljada ljudi vratilo Majci Crkvi, u nasem hramu Svih Zalosnih Radost. Prisajedinjuju se u tri cina, koje kod nas vrsi arhiepiskop Arsenije Istrinski, vikar Svjatjejsago Patrijarha. To su, kako ih nazivamo, tri cina jeretika. Po prvom cinu idu oni koji su povredili dogmate o Sv. Trojici, o Duhu Svetom, tj. osnovne dogmate. Po drugom - oni koji su povredili razne aspekte veroucenja ne doticuci se bozanstva nasega Gospoda, a po trecem raskolnici. Na primer, po prvom cinu smo prisajedinili aumovce, ciste jeretike. - A kako ste uspeli da ih obratite? - Jos dok je Sjoko Asahara bio na slobodi, predlozili smo mu da odrzimo raspravu. On je odbio i umesto sebe odredio Puna Sigosa, ovoga koji sada umesto Asahare rukovodi sektom Aum ©inrikio u Japanu. Rasprava je trajala tri sata, to je bilo na "njihovom teritoriju", na Zvezdanom bulevaru u Moskvi. Oko 30 aumovaca je posle toga doslo u nas Centar i primilo Pravoslavlje. Tokom rasprave smo nastojali dokazati da njihova religija nije ni budizam ni Hriscanstvo, nego vestacki pokusaj spajanja religioznih pojmova iz raznih tradicija. Ali, nije to bilo najvaznije, nego ispravan pristup raspravi - da misionar razgovara sa njihovim vodjom, a obicni clanovi sekte slusaju. Ako svesteniku uspe da ravnopravno razgovara sa guruom, osvojio je srca sektasa. Jer, za njih je njihov ucitelj - pravi idol. I sada je on... srusen. A nije ispravan nacin kada rodbina silom dovodi k nama svoju 'zabludelu' decu. Obicno je tada efekat suprotan, mladi covek se vraca u sektu i jos revnije studira svoje ucenje. U takvim slucajevima ja odgovaram 'privedenom' sektasu: "Ko je s vama dosao? Rodjaci? Sta ce oni ovde? Znate sta, vratite se vi u svoju zajednicu i sledeci put dodjite sa duhovnim uciteljem. Kako mogu bez njega da razgovaram?" I kad se on vrati u sektu, kaze vodji: "Bio sam u pravoslavnom hramu". - "Zasto? Sta su ti tamo rekli?" - "Nisu hteli sa mnom da razgovaraju". - "Imali su i pravo". - "Rekli su mi da pozovem vas". - "Kako? Zar je svestenik to kazao?!" I od tog casa pocinje pravi kontakt. Desava se da potraje poduze. Tako je pre dve godine u Pravoslavlje presao pastor "novoapostolske crkve", uvezene kod nas iz Nemacke, i zajedno sa njim 30 clanova. Do tada smo s njima radili vise od pola godine. Ili uzmimo slucaj Olega Senjina, predavaca na adventistickom seminaru, dugogodisnjeg svestenika i magistra bogoslovije. S njim su se obratila jos dva pastora i grupa seminarista. Prethodno sam s njim komunicirao punih deset godina. A konacni rezultat je bio iznenadjujuci: u nas Centar su jos dugo u grupama dolazili adventisti i pitali: "Zasto su nasi svestenici postali pravoslavni?"   U Indiji   - Vas Centar odlazi u misiju i van granica zemlje, bili ste i u Indiji. - Putovali smo tamo pre cetiri godine. Za deset dana sam zavoleo tu zemlju i njen narod. Tamo je propovedao apostol Toma; ubili su ga jeretici, a mosti mu se brizno cuvaju u Madrasi, svetom gradu i za hriscane i za hinduse. Mnogo je tamo mesta vezanih za Apostola: gde je hodao, gde postavio prvi krst, gde se molio, gde je po njegovoj molitvi potekla voda - i sve se to cuva. Izvor apostola Tome do danas tece, na njemu uzimaju svetu vodu. - Cuo sam da Indijci tesko prihvataju Hriscanstvo, kao i Kinezi. - Da, tamo je tesko, ali ne i nemoguce. Ispricacu svoje iskustvo. Kada smo stigli u Delhi, odlucio sam da otputujem u provinciju, u sveti grad krisnaista Vrndavan. Skinuo sam svoj podrasnik, obukao indijsku kosulju, kratke pantalone, na bose noge sandale. Preko kosulje sam stavio svestenicki krst i sa takvim izgledom krenuo u Vrndavan. Jedan krisnaist je pristao da mi bude prevodilac. Stigli smo tamo: na sve strane drevne pagode, gomile hodocasnika. Smestili smo se u centru "Krisna Balarama", a tamo je jedan cudan obicaj - vrata soba se ne zatvaraju iznutra, nego izvana. Prevodilac je nekuda otisao i zatvorio me, a pre toga je iznenada odbio da prevodi moje propovedi. I tako sedim zatvoren, u nepoznatom gradu, ne znam ni hinduski ni engleski jezik. Kakvo mi je to misionarstvo!? Srecom, prolazio je tuda raznosac vode i otvorio mi vrata. Izadjem u beli svet, kuda da krenem? Ako sam vec dosao, onda moram da propovedam. Otisao sam na bazar i kupio kirtavi, male muzicke plitice, tamo su vrlo jeftine. Pricao mi je jedan katolicki misionar da u Indiji nikakva propoved ljude ne zanima ako nije uz muzicku pratnju. Seo sam na trg i poceo da udaram u kirtavi, pevajuci. Dobro bi bilo, naravno, pevati "Oce nas" ili "Bogorodice Djevo", ali ko bi razumeo crkvenoslovenski? A druge jezike ne znam. Setio sam se da sam u mladosti cuo jedan odlomak iz rok-opere "Jesus Christ Superstar", i poceo da pevam: "Aliluja, Xizus Kraist, aliluja...". LJudi su poceli da se zaustavljaju i pevaju. Brzo se okupila veca gomila. Naisao je i neki Amerikanac, njemu se nije svidelo to sto imam krst na grudima. A sami Indijci su bili ljubazni, pevali su sa mnom. Odjednom zacujem: "Rasin, rasin!" Uhvatili su me i odvukli u bolnicu. Tamo je jedan lekar znao ruski jezik, studirao je u Sovjetskom Savezu. I evo sada druge slike: soba prepuna ljudi, ja govorim propoved, doktor prevodi. A pokraj prozora stoji Indijac i izvikuje reci prevoda na ulicu, gde sede ljudi i slusaju. Takvo je bilo moje prvo iskustvo u Indiji. - Ipak, tamo je nesumnjivo opasno. Koliko cujem, hindusi se grubo odnose prema hriscanima? - Da, nedavno je ubijeno nekoliko hriscana. A znate li koliko je hriscana u Indiji? Sada ih ima 22 miliona. To nisu hriscani na papiru, nego istinski vernici. Kada covek u Indiji kaze da je hriscanin, odmah ima problema. Vecinom su katolici, jer katolicki misionari tamo rade vec nekoliko vekova. Mnogo je i protestanata, zbog uticaja holandskih doseljenika i kolonizacije. - Muslimana, verovatno, ima jos vise. - Nisam siguran u to. Otkako se Pakistan odvojio od Indije, veci deo je otisao tamo. Uzgred receno, muslimani u Indiji cesto podrzavaju hriscane; oni mnogo strahuju od uticaja hinduskih organizacija, koje su na vlasti u Indiji. Kada Hindusi lobiraju za neki zakon protiv religije, muslimani i hriscani zajednicki istupaju protiv. Uopste, tamo je dosta cudno. Kad bismo se mi misionari sreli s muslimanima i oni nas prepoznali kao hriscane, obradovali bi se... Govorili su: "Vas gone, i nas gone".   Medju muslimanima   - Da li ste propovedali i u muslimanskim zemljama? - Bili smo u severnoj Africi, tamo smo radili mesec dana. - Niste se bojali? - U Alziru jesmo, tamo je veoma opasno. U Tunisu je lakse, jer su tri drzavne religije: Hriscanstvo, islam i judaizam. Najteze je bilo u Egiptu, gde zestoko gone hriscane. Prosle godine su u jednom gradu blizu Magarde ubijena 22 coveka, pri cemu su im odsekli glave, ruke, noge. Krvoprolice je trajalo tri dana, tako da je bilo i mnogo osakacenih. - Znaci, tamo se ne sme objaviti gde ce biti odrzana propoved, kada ce nastupiti misionari... - Sta je vama? Ni govora o tome! Tamo se propoveda licem u lice, u obicnom kontaktu sa covekom, i ne treba sebe imenovati misionarom. Muslimani su vrlo otvoreni za komunikaciju, zovu vas u kucu, upoznaju sa svojim prijetaljima i bliznjima, pa krug poznanstva brzo raste, kada se pocne govoriti o religioznoj temi. - A o cemu se s njima moze govoriti? Kakvi su nam argumenti u korist Pravoslavlja? - Argumenti? Pre svega, Kuran. Isusovo ime se u Kuranu spominje vise od stotinu puta, za razliku od Muhamedovog imena, koje se, mislim, spominje svega dva puta. U Kuranu se govori da je Isus Hristos bio rodjen ne kao Muhamed i drugi obicni ljudi, nego da je rodjen na cudesan nacin, da je Bog sazdao Mladenca u utrobi Marijinoj Svojom recju. Tacno onako kako se i kod nas u Jevandjelju opisuje. Takodje, u Kuranu se govori da se Isus vazneo na nebo, i da ce On na kraju sveta doci da sudi zivima i mrtvima. I muslimani cekaju drugi Hristov dolazak. Tu je mnogo tema za razgovor sa njima, jer u njihovoj veri ima mnogo protivrecnog. S jedne strane, oni razumevaju Hrista kao proroka, obicnog coveka, a s druge, po Kuranu On nije kao obican covek, neporocno je zacet, itd. S muslimanima je zanimljivo razgovarati, a i oni sami rado dolaze na razgovor. Posebno sada, sto je u vezi sa cinjenicom da u poslednje vreme oni misionare medju Evropljanima. Kada Evropljanin pocne s njima razgovor o religiji, oni jednostavno ozive. Islam danas primaju mnogi Evropljani - Francuzi, Nemci, Englezi... - A kod nas u Rusiji? Vi se poznajete sa Vjeceslavom Polosinom? On je borac za ljudska prava, drug i saradnik Gljeba Jakunjina u Dumi. Neocekivano je primio islam i sada se zove Alija Polosin. - Da, poznajem ga. To je njegov religiozni izbor. - Nije li u tome bilo politike? - Ne, on je covek filosofskog usmerenja. Na brzinu se dao na citanje francuskih islamista, novih egzistencijalista. U Francuskoj je islam jako u modi, zbog postalzirskog sindroma. Imaju kompleks krivice pred Alzirom, bivsom kolonijom, u kojoj su nekada provodili kaznene ekspedicije. Neverovatno je mnogo ljudi u Francuskoj primilo islam, to je upravo sokantno. Bio sam u Parizu i video glavnu xamiju, petkom tamo na molitvu dolazi prava masa Francuza. - Srpski publicist Karadzic, koji tamo zivi, pise da u Parizu ima vise dzamija nego aktivnih katolickih crkava. - To je moguce, ali tu treba biti precizniji, jer dzamija nije obavezno veliko zdanje, to moze biti obican stan prekriven cilimima. - A zasto Evropljani nikako ne reguju na islamizaciju? Cak i pomazu islamskim ekstremistima, kao sto je slucaj na Kosovu? - Radi se o tome da savremeni Evropljani religiju i politiku vide potpuno odvojene, to su za njih dve razlicite stvari, sto islamskim fundamentalistima odgovara i time se koriste. Uopste, ako se tako bude nastavilo, prognoze za Evropu su vrlo mracne.   Svoji tudjinci   - U svetlu svih tih opasnosti, pravoslavni bi, smatram, trebalo da se ujedinjuju: vise kontakta sa raskolnicima, onih koji kod vas idu "po trecem cinu". - Da, i sa njima takodje radimo. - Zanimljivo je da su kod nas na severu misionari radili uglavnom sa staroobrednicima. Kako se odnosite prema njima, kao raskolnicima? - Duboko postujem to sto su starobrednici sacuvali ikone, knjige, kulturu pravoslavnog bogosluzenja. Staroobredstvo ima u kulturnom smislu veliku ulogu za nas, ima od njih sta da se nauci. Njihov je podvig sto su do nas doneli drevnu tradiciju, nista ne izgubivsi i ostetivsi. Da, vodimo razgovor sa njima, i to tece dobro, bez uzajamnog osudjivanja. Sa bespopovcima je rasprava trajala skoro pet sati. Postavili su nam uslov da se razgovara samo po drevnim knjigama. Iznenadio me sveznalica Valerije sa Preobrazenke, kako on blistavo vlada tekstovima Svetih Otaca! Volim te ljude i cesto s njima razgovaram. - Vi se dobro poznajete sa nasim jednovercima iz Ruske zagranicne crkve. Kada ce nam se Crkve ujediniti? - Oni su sacuvali mnogo iz dorevolucionarnog perioda Ruske pravoslavne crkve, tako da ce nase sjedinjenje biti blagotvorno. Ono je sasvim realno. Osnivac Ruske zagranicne crkve mitropolit Antonije (Hrapovicki) je u svom duhovnom zavestanju napisao da se Rusi u rasejanju, kada prestane vladavina komunista u Rusiji, trebaju vratiti u krilo Majke Crkve. Znaci da vise nema razloga za raskol medju nama. Ja mnogo saradjujem sa svestenicima iz Zagranicne crkve, oni govore da su svi spremni za jedinstvo. No njihov mitropolit Vitalij je covek staroga kova, tesko mu je da se promeni. Kako se budu promenili episkopi, tako ce se i situacija naglo izmeniti. Mislim da ce se to dogoditi uskoro. Crkveno jedinstvo mora biti iznad politike, znam to iz iskustva. Kada sam odlazio u Zagranicnu crkvu, u mom izboru je vise bilo politike nego religije, u cemu sam, naravno, pogresio. Vazno je da se to na vreme ispravi.   Saveti o. Olega   - Sta biste savetovali eparhijskim misionarima i svima koji rade sa ljudima druge vere? - U razgovoru s njima je posebno vazno izabrati temu kojom su oni najvise 'okupirani'. S baptistima, na primer, govorimo o krstenju dece, o postovanju ikona, a s bogorodicnicima o covekovoj zagrobnoj sudbini. Jednom sam bio ucesnik rasprave na radio-stanici koju drze krisnaisti. Cetiri casa smo sa glavnim ruskim krisnaistom Das Vadinatom govorili o starosti svetih tekstova. Tema je bila dobro izabrana. Krisnaisti nam svima namecu stereotip o drevnosti njihove "Bhagavad-gite", kao da bi njoj bilo pet hiljada godina. Medjutim, ona ni u kom slucaju nije starija cak ni od Jevandjelja. Tekstualno utvrdjivanje "Bhagavad-gite" odnosi na II-III. vek posle Hristovog rodjenja, a jedini kompletno sacuvani rukopis datira iz X-XI. veka posle Hristovog rodjenja. Za poredjenje, biblijski tekstovi nadjeni u Kumranu su iz IV. veka pre rodjenja Hristovog. Imam u vidu stvarno postojece rukopise, koji potvrdjuju da je Biblija starijeg porekla. Tako se ta tema za krisnaiste pokazala kao nezahvalna. Vazno je takodje da se govori jezikom koji je njima razumljiv, koristiti se njihovom terminologijom. Kada je vladika Inokentije Venjaminov Aleutima propovedao Pravoslavlje, on je u prevodu Ocenasa reci "hleb nas nasusni daj nam danas" preveo sa "ribu nasu nasusnu...", jer Aleuti nisu znali sta je to hleb. Ili jedan primer iz nase prakse. Nas saradnik Andrej Sladkov, koji se specijalizovao za rad sa narkomanima - kod nas radi 50 ljudi, zaduzenih u raznim programima - objasnjavao je jednom ovisniku sta je pakao. "Zamisli tucnjavu koja nikada ne prestaje", kazao je, i mladicu je sve bilo jasno. Vazno je uci u zivot preobracenika, upoznati njegove roditelje, drugove, znati gde radi, kako dise. I cetvrto, ono najvaznije: treba im pristupiti s ljubavlju, sa zeljom da ih se shvati. Mora se imati na umu da ulazak mladih u sektu skoro nikada ne znaci okretanje od Crkve. Ti ljudi traze Boga, oni beze od nihilizma. I nije njihova krivica sto ih je sreo neki sektaski, a ne pravoslavni propovednik. U nasem drustvu je sada neko cudno skretanje u sektofobiju, nasi verski radenici pokusavaju da u borbi sa sektama iskoriste prisilu drzavnih zakona. No vi znate da je istorija sektastva - istorija njihovog nezakonskog postojanja. Sekte su uvek postojale kao opozicija, u tome je njihova protestantska sustina. Zato upotreba prisile njih samo jaca, a nas slabi. Zapravo, cudim se otkud kod nas ta agresivnost! Eto, zamislite da lekar ulazi u sobu gde leze bolesnici - zar on treba da bude agresivan? Ili ipak pazljiv prema bolesnim ljudima? Misionar mora da se drzi ili religiozne rehabilitacije ili pravne delatnosti. To ne treba mesati. Licno smatram da sektasima treba ici s Jevandjeljem i otvorenom dusom, a ne sa sudskim nalogom. Mi kao verujuci ljudi moramo s njima razgovarati s pozicija svoje vere. I jos nesto: pokrstiti sektasa jos ne znaci potpuno ga vratiti u nasu Crkvu. Za njega jos treba naci posao, da bi imao svoje mesto u parohijskim aktivnostima, u nedeljnoj skoli, a najvaznije: u nasim srcima.   M. Sizov prevod: Dana B.