ISKUPITELJNI SMISAO STRADANJA

Isus Hristos nije dosao na zemlju da bi ukinuo bolesti i stradanja. Ljudska priroda se nije izmenila posle praroditeljskog grehovnog pada. Sam Isus Hristos je osetio stradanja od hladnoce u Vitlejemskoj pecini, od zedji u pustinji, od teskog drvodeljskog rada u Josifovoj radionici u Nazaretu. On je stradao i imao nevolja i zbog gonjenja od strane bliznjih i ljudi koje je voleo. On je na strasnom kraju svog ovozemaljskog zivota osetio sav uzas sramne kazne i mucenicku smrt na Krstu.

Ali Hristos je pozeleo da na sebe uzme ljudske grehe, koji su neizmerno povecali stradanja na zemlji. On je na sebi poneo sve ljudske krivice kao svoje, pretvorivsi stradanje u oruzje oslobodjenja ljudi od zla, koje se ukorenilo u dubini njhovih srca i koje predstavlja istinski i jedini uzrok sve veceg broja stradanja u svetu. On je prihvatio stradanje kao protivtezu zloupotrebe darovane nam slobode i spasao covecanstvo na Krstu.

U stradanju Bogocoveka u svetu ne samo da se nalazi smisao svih ljudskih stradanja, vec i vise od toga – ono je postalo znak, tajna, predskazanje pobede. Samo njegovo umiranje na Golgoti je pad covecanstva pretvorilo u pobedu zivota nad smrcu, u pobedonosni put u vecni zivot, jer je "Hristos Vaskrsao i zivot je nastupio".

Stradanje je od Golgotskih dana zadobilo iskupiteljnu silu, i postalo sredstvo za obnavljanje razrusenog poretka stvari, pa je samim tim zadobilo i spasonosnu silu koja oslobadja od ropstva grehu i zlu. Ono je postalo direktan uslov istinskog napretka, istinskog ljudskog uspona, jer se pod napretkom ne podrazumeva gomilanje zivotnih dobara, bogatstva i komfora, vec otvorena covekova mogucnost da ostvari svoje naznacenje i svoj poziv na zemlji.

Eto iz kog razloga izabrane duse primaju na sebe stradanje s trpeljivom krotoscu i ljubavlju. One ga ne prihvataju radi njega samog, jer znaju da covek nije stvoren za stradanja i nesrecu, vec radi vecnog blazenstva u Carstvu Oca svoga. One ga prihvataju kao uslov napredovanja, kao sredstvo iskupljenja, kao orudje oslobodjenja od zla i greha, koji predstavljaju koren svih ljudskih nesreca.

Kako moze covek koji je veran Hristu i koji ga ljubi, znajuci za golgotske muke svog Spasitelja, da ne smatra sebe saucesnikom njegovih stradanja? On tezi da primi svoj deo, ne toliko znacajan u poredjenju sa stradanjima gospodnjim, ali deo koji predstavlja neophodnu dopunu u delu spasenja sveta. Kako je Bogu bilo ugodno da prizove coveka na saradnju u delu stvaranja radi toga da sam covek dostigne savrsenstvo, tako mu je bilo ugodno i da ga ucini saradnikom u delu spasenja sveta kroz nevino stradanje. Zato je apostol Pavle mogao da kaze da on " u svom stradanju dopunjava Hristova stradanja ". Svako nevino ljudsko stradanje – je slika Golgote, i u svakoj nevinoj zrtvi koja krotko strada se projavljuje " Jagnje Bozije, koje je na sebe uzelo grehe sveta ".

U ovom svetu ce uvek biti stradanja, cak i da zahvaljujuci nastojanjima ljudskog uma ona budu svedena na minimum, jer Hristos kaze: " Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni, i ja cu vas odmoriti " (Mt.11, 28) i poziva: " Ne bojte se, jer ja pobijedih svijet " (Jn.16, 33).

Na Golgoti su bila tri Krsta, trostruko stradanje i tri razlicita odnosa prema njemu. Neraskajni razbojnik je proklinjao svoju muku, rugao se i na kraju poceo da vredja i Samog Gospoda: " Ako si Ti Hristos pomozi sebi i nama " (Lk. 23, 39). Blagorazumni razbojnik priznaje da strada po pravdi, zato sto je mnogo gresio i zato sto je ucinio mnoga zla dela. On prihvata svoje stradanje kao iskupljenje svoje krivice, a da bi ono imalo svoju vrednost, on ga prisajedinjuje Hristovim stradanjima: " I mi smo jos pravedno osudjeni; jer primamo po svojim djelima kao sto smo zasluzili; ali on nikakva zla nije ucinio. I rece Isusu: sjeti me se Gospode kad dodjes u Carstvu svome. I rece mu Isus: zaista ti kazem, danas ces biti sa mnom u raju " (Lk. 23, 41-43). Zivot pokajanog gresnika je pred kraj spasen: on je spasen stradanjem, verom i milosrdjem Bozijim.

I na kraju, medju njima je bio i Hristos, nevina Zrtva za ljudske grehe, Koji je primio na sebe odgovornost za njihovu krivicu, dobrovoljno stradajuci i umiruci radi oslobodjenja covecanstva od greha i zla. Sin Coveciji se u predsmrtnim stradanjima molio: " Oce, oprosti im jer ne znaju sta rade " (Lk. 23, 34). Kada hriscani govore o "dobrom stradanju" to uopste ne znaci da za njih stradanje samo po sebi predstavlja nesto pozitivno – ne, niposto: stradanje bliznjeg ostaje i dalje zlo, od koga ga treba izbaviti svim sredstvima. Nas Bog nije krvozedni tiranin, koji se nasladjuje mukama svojih stvorenja, slicno Molohu, pred kojim je trebalo muciti i ubijati decu. Radi se o duhovnom nastrojenju s kojim treba prihvatiti sopstveno stradanje, o ljubavi snazne volje, koja je sposobna da ta stradanja nosi. Vrednost spasonosnog stradanja ne zavisi od stepena fizicke ili moralne boli (Gospod svakome daje iskusenje prema snazi), vec od onih osecanja kojima se tada srce ispunjava. Sve je u tome – proklinjati svoj krst ili ga krotko nositi.

Ovde ujedno treba i opovrgnuti rasprostranjeno netacno misljenje, prema kome Crkva i Jevandjelje osudjuju svaku zemaljsku srecu i prizivaju na stradanja radi njih samih. Zemaljska sreca: ljubav, mladost, zdravlje, uzivanje u zivotu, porodicne radosti, zanimljiv posao, umetnicka dela, priroda – sve je to "dobro" i ne treba misliti da hriscanstvo to odbacuje i osudjuje. Hriscanin ne treba da bude rob svoje srece, kada ona ovlada njime i kada se u potpunosti pogruzava u borbu za njeno postizanje, zaboravljajuci na glavno.

Sladosti "ovog sveta", pogruzavanje u bezduhovnu telesnost, neuzdrzana teznja za uzivanjem i komforom su pogubni po duhovni zivot. Covek gubi trezvenost duha, jasnocu misli, kontrolu nad sobom, njegova paznja se rasejava, volja slabi, a licnost se razdeljuje. Hriscanski asketizam poziva na odbacivanje naslada ukusnom hranom, lepom odecom, skupim namestajem, mekom posteljom, prijatnim razgovorima sa prijateljima, svojim istancanim ukusom itd. Savladjujuci ta iskusenja, hriscanin cini korak ka visim duhovnim vrednostima.

Ali i stradanja, i dobrovoljno odbacivanje zemaljskih radosti, s tacke gledista duhovnog uzrastanja, nisu vredni sami po sebi, vec samo po svojim rezultatima. Lisavanja koja odnose zemaljsku srecu, stavljaju coveka licem u lice sa visim vrednostima, primoravaju ga da otvori oci prema sebi i svetu, upucuju ga na Boga, i samo je u tome njihova duhovna vrednost. Odavde sledi da je bezuslovno dobra zemaljska sreca povezana sa stalnim secanjem na Boga, ne iskljucujuci napore duhovnog zivota. Ako sreca kao i stradanja, cini coveka zlobnim, unistava njegovu licnost, ne ociscujuci i ne preobrazavajuci ga duhovno – to je onda samo dvostruko zlo.