INTERVJU S RUMUNSKIM STARCEM OCEM JUSTINOM (PIRVU)

LJUBAV SVE PODNOSI

"Ljubav sve trpi, svemu vjeruje, svemu se nada, sve podnosi"

(1. Kor. 13, 4 i 7)

Rumunija je pravoslavna zemlja od svoga postanka. Prosvetio ju je svetom Hristovom Istinom sveti apostol Andrej Prvozvani, pa je pravoslavno Predanje duboko proniklo u njenu narodnu dusu. Ja sam srela mnoge ljude, monahe i mirjane, ciji su svetost i ljubav za Boga i bliznjega, nadam se, ostavili dubok trag u mojoj dusi. Najdublji utisak na mene je ostavio otac Justin (Pirvu). S njim sam se srela dok je bio duhovnik u manastiru Sekulj, gde bratiju cini 60 ljudi. Kada sam prvi put pogledala njegovo lice, skoro da sam zaplakala. Nesto dirljivo sam videla na tom licu, osetila sam svetost i dubinu; nevidljiva veza s njegovom dusom i ljubav - to me je podstaknulo da ga bolje upoznam. Zatim sam pocela da se raspitujem kod ljudi te sam saznala da je on pod komunistima camio u tamnici 16 godina (od 1948. do 1964.). Kazu da on zimi nikada ne greje svoju keliju i da je ona uvek puna naroda koji dolazi radi saveta i utehe. Odlucila sam da porazgovaram s njim, a moj poznanik Stefan je prevodio na ruski. Kad sam videla razne ljude kako mu dolaze u keliju, setila sam se prica o hodocascu k starcima u Optinsku pustinju. I sama mogu da posvedocim kako postojano ljudi cekaju pokraj vrata njegove kelije. Svi mu donose darove: krompir, ulje, kruh i drugo, a on sve poklanja sledecim posetiocima, sve docekujuci s istinskom ljubavlju. Njegova duhovna deca pricaju mnostvo primera o pomoci koju su dobili od njega. Mnogi kazu da je svet. Izgleda tako obicno, a u isto vreme u njemu je nesto natprirodno. Jedna stvar me je iznenadila vise od svega: bezbrojna stradanja za Hrista osvetila su ga i sada je svaka za beda koju sazna kao njegova vlastita; on sve prima na svoja ledja. Mogla sam i sama videti duboki bolni trag radi ljudskih patnji koje su opteretile njegovu dusu. On bi sedio cutke i sastradavao s onim s kojim bi razgovarao i za neko vreme bi izrekao ono najvaznije, iskreno i jednostavno. A tiha i postojana radost sijala mu je iz ociju.

MONAH JE SADA DUZAN DA NAPUSTI SVOJE BEZMOLVIJE

- Danas se monaski zivot susrece s realnoscu koja je potpuno razlicita od onoga na sto smo navikli. U ovome casu monastvo je primorano da ustane u zastitu istine medju samim vernicima. Doslo je vreme da monasi napuste samocu i izolaciju. Sledimo svetoga Vasilija, koga je svetost odvela medju one koji stradaju. Bolnica koju je otvorio i sve ostalo znace da je on sastradavao sa patnjom mnogih ljudi. Monah je uvek u takvom polozaju - duzan je da bude i da se trudi tamo gdje je potreban, bez ikakve materijalne naknade. On se uvek zauzima za olaksanje ljudskih patnji i zivota u samoci. Eto zasto mi monasi sada u tom smislu cinimo vrlo malo. Mi gotovo i ne zivimo zivotom kojim smo duzni da zivimo i tesko cinimo ono sto monasi moraju da cine, zaostajemo za dogadjajima. Kao da ne osecamo to duhovno siromastvo u kome se nalaze nasa braca boreci se u svetu. Monah mora svom dusom da zivi monaski, i istovremeno da sastradava svetu. Mora biti vatreni svedok u ocima sveta: zrtveno svedocanstvo Hristove istine. Manastir je najociglednije mesto molitve. No nasi su manastiri postali veoma posvetovljeni i monasi su mnogo zauzeti u nastojanju da ispune bar svoje molitveno pravilo. Tako smo mi monasi cak i popustili u tome. Kako cemo moci da pomognemo onima koji su u svetu zedni pravde? Naravno, mirjani zele da nas vide kao svetitelje jos ovde na zemlji i mi ih ne smemo obmanuti. Ne mozemo samo govoriti o tome da smo duzni verovati u Boga. Moramo biti zarki primer, jer su ljudi s kojima se susrecemo vrlo cesto visokokulturni intelektualci koji teze da nadju istinu.

NAMA NEDOSTAJU VERA I ODLUCNOST NASIH SVETIH OTACA

Evo nasega naznacenja: ziveti svetim zivotom medju onima koji treba da se posvete. Okolnosti u kojima smo mi (Rumuni) ziveli izolovano, bez visokog standarda, nove tehnologije i tome slicno, pokazale su blagotvornu duhovnu atmosferu. Imam u vidu porodicni zivot, npr. jasno je da je zdrava porodica osnova ljudskog bica. Zelim reci da to sto nismo dobro materijalno obezbedjeni, ne znaci da smo u losijem duhovnom stanju. Na Zapadu je hriscanska duhovnost znacajno oslabila bas u toku tehnoloskog razvoja, sto je narocito postalo vidljivo od vremena Francuske revolucije. Sve revolucije, pocevsi od ove recene, nisu imale drugi cilj nego da uniste Hriscanstvo, da ga ucine nemocnim. Revolucija u Rusiji 1917. godine bila je materijalna posledica Francuske revolucije 1789. godine.

Zeleo bih da se ovo razume: monastvo je jedinstvena nacionalna armija koja mora biti na celu razvoja. Da, sada smo slabi, nemamo jako rukovodstvo. To se dogadja narocito od 1. svetskog rata, kada je masonstvo gotovo okupiralo Rumuniju. Crkva je sve vise popustala. Karlo II (rumunski kralj) bio je narocito porocan covek. Unistio je sve vidjenije nacionalne lidere, naveo politicke partije jedne protiv drugih, radio je na tome da ih diskredituje i obescasti upravljajuci njihovu delatnost protiv interesa zemlje. Crkva je bila politicki potcinjena, bila je objekt politickih manipulacija. Nase duhovno rukovodstvo je bilo vrlo slabo. Imali smo samo jednu bogosloviju za monahe, u manastiru Cernika, pa su cak i nju zatvorili posle 1940. godine iz politickih razloga. Zaklanjajuci se iza izreke: "Potcinjavajuci se vlasti pokoravas se Samome Bogu", nasi arhijereji su bili pokorni pred vlastima ovoga sveta. Ta cinjenica podriva nase postojanje. Ne zelim da budem nepristojan, no kada su na taj nacin izopacili biblijski stih, sebe su potcinili politici. Na nesrecu, nama nedostaju vera i odlucnost nasih svetih otaca iz davnine, koji su dosli iz svojih pustinja i izasli na ulice Carigrada da bi po cenu zivota zastitili svete ikone od unistenja. Kada bismo mi imali makar malo njihove vatrene vere u nasega Gospoda, mi bismo bez sumnje izmenili sudbinu nase zemlje. Vi vidite da se nase cutanje oduzilo, mi smo se predugo pravili da ne vidimo i ne cujemo. Mi jos uvek spavamo. I ne dao Bog da budemo pribrojeni onima koji izdase svoju veru.

NAJVAZNIJE ZIVOTNO ISKUSTVO - POZNATI SAMOGA SEBE

- Molim Vas, recite nam nesto o dugim zatvorskim godinama.

- Mila moja, to je bilo vreme nepojmljivog i nevidjenog stradanja - godine koje je bilo vrlo tesko preziveti. Trebalo je da prodje godina da bih se smirio i navikao na saslusanje. Arhivi koje su oni zeleli da sakupe odnosili su se na mnostvo ljudi. Na primer, ako si razgovarao s nekim 1945. godine svega 10 ili 15 minuta i slucajno ga sreo kroz neko vreme, njegovo ime se pojavljuje na tvome saslusanju. Morali smo da odgovorimo na pitanje. "Da, naravno, razgovarali smo kratko", a istrazitelji bi nas pitali: "O cemu ste govorili?" Kao da organizujete pobunu... Mogli smo odgovoriti: "Ne, nista od toga, bio je to obicni razgovor", a onda su nas tukli, mucili, dok ne potpisemo papir, zapisnik gde pise da sve priznajes i da si zlocinac. I to je bivalo 10-15 puta.

Sve to za mene mnogo znaci. Jednom kada su ispitivanja prestala, u mom zivotu je nastupio mir. Bilo je to vreme kada pocinjes da poznajes samoga sebe. Zatim sledi vreme ucvrscivanja u stradanjima - upravo ono zbog cega sam tamo bio. To je jednostavno, i jasno je da moramo pronaci sami sebe u tom mucnom vremenu stradanja. Bilo je to prizvanje.

Posle 16,5 godina sreo sam jednog naseg episkopa, bio je u manastiru, rekao mi je: "Ti si, oce, naravno, mnogo postradao, no svejedno, zar ne mislis da mi ne treba da ucestvujemo u politici?" "Vase Preosvestenstvo, dozvolite mi da kazem da to nije politika. Nase je pravo i obaveza da stitimo sebe i istinu. Moramo govoriti i ukazati svetu na smrtnu opasnost pred kojom je hriscanski svet u ovome momentu." Cini mi se da nije bio nezadovoljan odgovorom. Tek posle toga smo jasno shvatili zasto smo tamo bili i poceli smo da se stvarno odupiremo kako treba. Dalje sledi period kada smo progledali i oslobodili se iluzije toga vremena - da ce doci Amerikanci i osloboditi nas. Ljudi su se u to mnogo nadali, ali je to zapravo bila cista propaganda. To su komunisti uzeli za razlog da povecaju broj zrtava i bace sto vise ljudi iza resetaka. Onda je doslo nase istinsko duhovno ujedinjavanje, a bilo je vrlo cvrsto, gotovo nepokolebljivo, narocito zbog nase potpune izolacije u takvim tamnicama kao sto su Aidu i Gerla. To su bile fabrike mucenika, gotovo u bukvalnom smislu. Gledas kako ti se telo raspada. U nekim momentima smo bili nesposobni da bilo sta osetimo. Mogao si da osetis samo to da imas ledja, dakle telesni osecaj je bio jedino osecanje postojanja. U tim momentima smo osecali da dolazi smrt i za nju smo se pripremali. Ziveti stalno sa takvom stvarnoscu u nama i pred nama zaista je bilo jezivo. Nije bilo nade onda kada nasi drugovi na susednom lezaju nisu mogli nista odgovoriti kada bi ih prozivali. Mogli su biti mrtvi, jer se ovde smrt dogadjala vrlo brzo. Od silnog gladovanja telo bi oticalo: noge, stopala, glava. Mi smo se cudili tome sto se desava s nama. Bilo je medju nama lekara koji su nam objasnili da telo, gubeci snagu, nije vise sposobno da izlucuje vodu iz tkiva. Kad pritisnes prst bilo gde na telu, nastaje nagnecenje. To govori o blizini smrti u vremenu od nekoliko sati. A svi smo bili vrlo mladi, 22-25 godina. Ko bi dosao u tu fazu, poceo je da gubi kontrolu nad sobom - nije znao sta govori i radi.

BILI SU TO DANI ZRTVOPRINOSENJA, NEVEROVATNI I NEPONOVLJIVI

Sta mogu ja kao svestenik da ucinim u tim uslovima? Poceo sam da ispovedam ljude, narocito u vreme postova - Vaskrsnog, Uspenskog, Apostolskog. No bilo je moguce ispovedati samo trojicu ili cetvericu, one koji bili sa mnom u celiji. Sta sam mogao da ucinim za ostale, izvan moje tamnice? Kako da im dostavim Svete Tajne? Cinjenica da sam se primio rukovodjenja duhovnim zivotom drugih ljudi bila je za mene glavna zivotna radost. Ja vise nisam osecao muku. Bio sam u svom sopstvenom elementu, srecniji nego u vreme kad sam bio na slobodi. I nas duhovni zivot je dostizao veliku snagu, mnogo vecu nego na slobodi.

Tada sam bio izmucen od hepatitisa. Nisam vise imao ni mrvice Svetog Pricesca. Tamo je bio 28-godisnji momak iz Konstance, zvao se Serban Konstantin, patio je od ciroze jetre i vec je nastupilo raspadanje. On je jaukao po celu noc i dan. Nije se pricestio cetiri godine. Imao je zenu i dvoje dece. Sta sam mogao da uradim? Ispovedio sam ga. Ponekad, cak i nocu i rano ujutro, izmedju 4 i 5 sati, svakih pet minuta cuvari su kroz spijunku na vratima pratili sta mi radimo. Isli su hodnikom i proveravali da li neko kleci i moli se.

Sta smo mogli da ucinimo? Raspravili smo i odlucili da bolesni zamole doktora da im dade malo vina jer su mnogo slabi. Onda sam ja poceo - uzeo sam komadic hleba sto sam ga imao i sa svim molitvama koje sam znao, u uglu, sam, strahujuci da me cuvari ne ugledaju, kao nikad u zivotu odsluzio Bozanstvenu Liturgiju. To su bili dani zrtvoprinosenja, nevidjeni i neponovljivi. I zrtva je bio covek koji pred tobom umire. Prava zrtva, mislio sam. Tako sam imao mogucnost da pricestim toga coveka, koji je umro za tri dana. Posle su ga odneli. Ja sam ispovedao ljude iz drugih celija pomocu Morzeove azbuke. Svi su je znali, pa smo razgovarali kroz zidove. Da, tako se moze ispovedati, ali se ne moze pricestiti. Sta da se radi? Tesko je da se s bilo kim savetujes. Pogotovo kad saveti dolaze od onih koji saradjuju s vlastima. Mozes bilo sta da kazes, oni to zapisu na traku i iskoriste protiv tebe!

Mi smo bili osudjeni na duge kazne, od sedam do deset godina. I buduci da nije bilo nade u slobodu, sakrivali smo komadice hleba u savove na odeci. Strazari mogu proveravati na izlazu, ali ipak ne tako pazljivo. I ako bismo tako uspeli da spremimo 20 ili 25 grama hleba u savove, moglo se pripremiti cestice za stotinu ljudi. Jedino mesto susreta bio je tus. Morali smo se preko Morzea dogovoriti na kome se mestu u tus-kabini mogu naci Svete Tajne. Ponekad je bilo moguce neopazeno ostaviti Svete Tajne pred ulazom u sobu, izabravsi momenat kada straza ne vidi. To su bili dani svetla i radosti, zivot je bio obogacen. Bilo je to jedno od boljih mesta za religiozno obrazovanje. No zatim su cuvari to shvatili i odlucili da nas rasteraju, pa su nas sve poslali u rudnik soli, bez razlike bili bolesni ili zdravi.

SLAVILI SMO VASKRSENJE NASEGA GOSPODA NA DUBINI

OD 800 METARA POD ZEMLJOM

Prosla su dva meseca teskog, iscrpljujuceg posla. Morali smo teskim cekicima od 15-20 kg da razbijamo velike komade rude. Dole u oknu temperatura je bila oko 35-40 celzijusa iznad nule i voda je potocima tekla s nasih tela. Secam se kako jedan svestenik, otac Serban, neka ga Bog upokoji, nije to mogao da podnese i rekao je: "Znate, ja cu im reci da ne zelim umreti." Narednog dana je izisao tokom prozivke i rekao: "Gospodine, ja vise ne mogu da idem u okno, mozete li mi dati posao na povrsini?" Nacelnik mu je rekao: "Dobro, videcemo, za sada moras dole u okno." I premda nije hteo, posao je. Narednog dana nacelnik logora mu je rekao: "Serban, ti ostajes gore." Logor je bio ogradjen, a pokraj ograde zabranjena zona, tu se nije smelo stupiti. Oni su postavili o. Serbana da radi u kuhinji, da cisti krompir. Dezurni vojnik mu je rekao: "Uzmi tu kosaru i baci je iza kuhinje." A kuhinja je bila upravo kraj te zabranjene zone. "Ja ne smem tamo da idem." "Idi i baci!" On je uzeo korpu i otisao da je istrese, zasao je za ugao i tu su ga ustrelili. Bilo je oko 9 casova ujutro.

Godine 1954. slavili smo Vaskrsenje nasega Gospoda 800 metara pod zemljom, u rudniku soli. U to vreme je sve bilo rusko. U svemu se oponasalo Ruse: praznici, muzika, sve. Cak su se i cuvari od toga umorili. Molili su nas: "Hej, zapevajte bilo kakve rumunske pesme. Zelimo da cujemo bar malo rumunskog, dosta nam je ruskog i kod kuce."

Dole u rudniku radili smo sa gradjanskim licima, ali nas su zvali "specijalne radne snage." Nismo se smeli nazivati po imenu, vec je svako na odeci imao nasiven broj, 2121, ili 400, ili 200. Tamo smo bili zajedno sa civilnim radnicima, koji su nam morali pokazivati sta da se radi i kako, jer mi o tome poslu nismo nista znali. Cuvari su bili u uniformama ili u civilu, svejedno, svi su bili agenti, milicija, tehnicari, mehanicari, itd. - govorili su tim civilima da, eto, moraju raditi sa narocito opasnim zatvorenicima, zlocincima, tako da je bolje da s nama ne razgovaraju osim u slucaju krajnje nuzde, jer smo mi kao opasni, agresivni i mozemo ih ubiti. (Radili smo s teskim metalnim instrumentima). I za mesec dana gradjani su uvideli da se "zlocinci" vladaju nekako cudno, da se obracaju medjusobno sa "profesore", "sine", "oce". Zatim su poceli odgonetati zasto je to tako i kakvi su to zlocinci?

Za neko vreme poceli su nam ovi slobodni radnici donositi informacije s povrsine, clanke izrezane iz novina i druge slicne stvari. Ne mozete da zamislite koliko je to mnogo znacilo za nas, osobito za intelektualce koji su bili medju nama; bila je to jedna od najtezih kazni za njih - ne znati sta se zbiva u drustvu. Treba biti vrlo duhovno jak da bi se sve to podnelo, da se sacuva dusa, srce, moc rasudjivanja, da se sacuva sve nepovredjeno. To je upravo ono sto su hteli da razore; nastojali su da u nama ubiju duh, razum, srce, volju. Mozete da zamislite kakvo je onda to blago bilo kada su nam ti civili dostavljali kojekakve zapise i informacije. Jednom su nam npr. napisali: "Prestanite da povecavate proizvodnju. Oni zele da i mi radimo tako mnogo. Hoce da nam smanje platu, a mi moramo hraniti nase porodice." Stvar je u tome sto smo mi radili vrlo efikasno i zato su nas dobro hranili. No kada smo shvatili u cemu je stvar, promenili smo metode, pa smo dolje u vagonete stavljali kamen a gore rudu. Tako se povecala produktivnost, pa bismo umesto 50 natovarili 70 vagona, a oni su prestali da maltretiraju jadne ljude.

U to vreme neki su vrlo pazljivo poceli da donose novine u okno. Posle, kad bi ljudi procitali novine, to su komentarisali, i to sa dubokom politickom intuicijom, sa spominjanjem raznih citata iz Svetog Pisma. No sve je to bilo otkriveno, jer je medju nama bilo izdajnika, svaki treci bio je agent tajne sluzbe.

Usledila je godina potpune izolacije, tako da nismo znali kad je Vaskrs. U logoru Aiudu bili smo potpuno zbunjeni, jer je tamo bila i reformisana Crkva pa nismo znali kada zvoni pravoslavna, a kad ova druga crkva.

ZAR TI SMES RECI DA VERUJES U BOGA?

Moj zadatak u rudniku bio je da guram vagon s rudom, pa sam morao dosta hodati. Mnogo nas je radilo u grupi i zajedno smo proslavili Vaskrs. Na zicu smo obesili metalne predmete i zvonili, tacno u 2.30 kad se sakupljala cela smena i kada je trebalo uci u lift. To je bio cas kada smo osetili zanos i veliku duhovnu snagu. Mi svestenici smo zapevali gromko, duboko, iz sve snage, kao da smo van sebe. Niko se nije bojao - sada ili nikada! Kada smo usli u lift, zapevali smo: "Hristos voskrese iz mertvih." Zatim smo culi nasu smenu, oni su pevali pod zemljom u oknu. Pojanje je pocelo pod zemljom, nastavilo se u liftu i na povrsini. Tako pevajuci otisli smo pod tuseve. Posle tusiranja smo obicno dobijali caj, no taj put ga nismo dobili, nego su nas zatvorili u barake, gde smo ostali dva dana. Nakon ove kazne nacelnik nas je sakupio. "Vi znate zasto ste zatvoreni? Kada cete konacno shvatiti da morate biti prevaspitani? Kada cete se nauciti pameti? Slusajte sada! Vas je zivot u mojim rukama i ja odlucujem sta ce dalje biti. I ako zakljucim da se ne popravljate, sve cemo vas streljati. A sada, svi popovi na desno!" Bilo je 20 svestenika. Ja nisam izasao, ostao sam s mirjanima. Dole je nacelnik nastavio: "Pogledajte ih! Vidite? To su oni koji su sve vas doveli ovamo svojom prokletom politikom. Oni su kriminalci, oni koji su u vase glave utuvili misli o Bogu. Sada vi ovde trunete zbog njih, jer su vam u vase glave utuvili Boga. Ja ne znam samo otkuda su Ga izmislili. Ej, vi! Vi koji se usudjujete kazati da verujete u Boga? Ko veruje u Boga, neka istupi korak napred!" I sta sam mogao da ucinim? Nisam s njima izasao odmah, ali sam sada to morao da ucinim. Nisam bio u tom casu odlucan, no sam sam sebi rekao da moram sacuvati mir u svakoj situaciji. Iskoracio sam korak napred. Nacelnik me dobro poznavao: "Ha, otkuda si ti?" Rekao sam mu otkuda sam rodom, a on me je upitao: "Zar mislis da ima Boga?" "Da, vi ste rekli da ko vjeruje u Boga istupi i ja sam istupio." "Ima li jos ko?" Svi su izasli. Dvoriste logora bilo je prerovano dubokim jarugama punim vode. Mi smo morali puna dva sata trcati po tom dvoristu i sve smo blato izmesili nogama, dvoriste se sve pretvorilo u blato.

Nastalo je tesko vreme za nas. Bojali su se pobune, pa su nas poceli preslusavati. No to ispitivanje nije bilo bas grubo, nego cak i malo kulturnije. Oni su i tako o nama sve dobro znali, tamo smo bili godinama, a prilikom ispitivanja pazljivo su slusali sta govorimo. U zatvoru su bili razni ljudi: skolski ucitelji, univerzitetski profesori, inzenjeri, doktori, advokati, svestenici. I ucili su jedni od drugih. To je bila skola, univerzitet zivota u svakom smislu. Bilo je pastira koji su ucili njemacki, talijanski, bogoslovi su ucili dogmatiku, himne, molitve, akatiste, sve. Svi smo jedni druge ucili. Tako smo podrzavali zivotnu vatru, odrzavali nase zivote. Moglo se godinama slusati pcelare i sve nauciti o medu i pcelarstvu. Takodje vrtlare ili geografe. Posle tamnice je bilo moguce da se upises na univerzitet, i to sve u uslovima gde nema ni papira i olovke. Ucili smo francuski belezeci noktom na zemlji ili na zidu, i ono sto nas je ucitelj francuskog naucio pisalo je na zidu.

Ja smatram da mi uopste nismo bili nevini. Nismo se suprotstavili zajednickim snagama, nismo slozno sluzili svome naznacenju. Sve je pocelo 1918. godine s Ruskom revolucijom, s komunizmom. Mi smo jasno videli tu pretnju, svi smo citali novine, zar ne? A nismo mislili da ce se ta nesreca obrusiti na nas posle 1944. godine. »ak i onda nismo bili slozni protiv komunizma. Nismo bili cvrsti. Ja sam i ranije govorio, ako Crkva ne ucestvuje u politici, znaci da se potcinjava drzavi. No tada prestaje biti Crkva. Sta nam garantira da ona jeste Crkva? Gde joj je snaga? Komunisticki rezim je znao kako ce izabrati one koje ce potciniti

ONI SU VRLO DOBRO ZNALI

DA JE ZA NJIH CRKVA VELIKA I REALNA OPASNOST

- Oce, ja mislim da nas (rumunski) narod nikada iskreno nije prihvatio komunisticka uverenja.

- Da, to je istina. Nikada. No oni su znali kako da postave svoje ljude na odgovorna mesta. Sta su jos mogli poduzeti? Masovna hapsenja. Mogli su iz svakoga sela uzeti sedam-osam najboljih ljudi, npr. svestenike, ucitelje, ugledne i pametne. Ostali su se cutke pokoravali. Oni su u skole uveli "Himnu republici" umesto "Oce nas", pohapsili su i zatvorili sve ucitelje i direktore, a na njihova mesta doveli mladice koji su s mukom citali i pisali - to im je dala vlast. Oni su dozvolili da se uzdigne drustveni olos i talog drustva, da zavladaju ljudi za koje nisu postojali ni Bog ni vera. Dali su im materijalna dobra, a poznata je cinjenica da je narod pao u krajnju bedu, i tako su oni pridobili odane clanove partije. Ali to cak i nije bio komunizam, to je bila groteska komunizma, njegova parodija. Niti komunizam, niti nacionalizam. Oni su zaista znali da im je Crkva realna opasnost. Stalno su ponavljali: "Kako mozete biti tako glupi da verujete popovima? Zar ne vidite da su oni sada na nasoj strani? Vise i nemaju sta da rade u Crkvi, zar ne vidite da joj vise ne sluze?" U to vreme ja sam otvoreno razgovarao s predstavnikom sluzbe bezbednosti i bez straha sam stvari nazivao njihovim imenom. Oni nisu mogli da me jos jace ugroze, bio sam osudjen gotovo dozivotno. I stvarno su me slusali. U odsudnom momentu oni su se kolebali: "Nismo li duzni da verujemo? Ali ne placa nas On, zna se ko nam daje platu." Naravno, nisu tek tako mogli da odbace svoje delo. Rekli bi: "Da, u pravu si, ali ti si ovde u svojstvu zlocinca", i to je sve.

S nama su tamnovali i lopovi-povratnici, razbojnici sa 10-15 godina robije. Vi biste se uzasnul da ih vidite. "Zasto ne dozvolite nama bar polovinu onoga sto dozvoljavate tim zlocincima? Nama ne dozvoljavate da vidimo bar nekoga od svoje rodbine, a oni dobivaju pisma, vesti od kuce, sve sto hoce." Uvek bi nam odgovarali da smo mi opasniji zlocinci zbog naseg nacina razmisljanja. "Vi vasim misljenjem ubijate ceo narod, a ovi lopovi ubiju jedno ili dvoje ljudi. Vi, vas um i vasa vera- to je opasnost. Eto zasto mi ne zelimo s vama ni da razgovaramo." "To je zato jer bismo mi vas ubedili u ono sto i vi sami znate da je istina. I ako to ne prihvacate, to je samo zato sto necete nasuprot svojoj savesti." Tako sam im govorio bez straha.

To je ono sto ja nazivam narodnom slaboscu. Mi ne znamo kako da zastitimo svoje duhovno blagozivljenje, nase srce i dusu. To je ono sto je uistinu vazno, temelj i sustina koje smo mi kao ljudska bica duzni da prihvatimo i da se odrzimo. Ali mi nikada nismo istinski stali u zastitu svoje duse, svoga duhovnog zivota. Ne ustajemo cak ni kada nam javno skrnave i ruse nasu dusu.

CRKVA JE DUZNA DA SE VRATI SVOJOJ SLUZBI

- Sta mislite, hoce li nam okretanje duhovnom zivotu sada biti od pomoci?

- Da, i to sustinski. Nazalost, u nasoj jerarhiji sve do sada postoje nedostojni ljudi, kao sto je to bilo pod komunizmom u posljednjih 45 godina. Oni dobro znaju svoj posao, kako treba unistavati, jer gotovo kod svih nasih jeraraha savest nije cista. To su mrlje koje se ne mogu oprati. Ja to mogu razumeti, covek cesto zaluta. Ali ustrajati na zabludama - to je demonizam. Ja ne mogu da prihvatim takvu laznu poziciju Crkve, svestenika, episkopa, onih koji su duzni da ustaju u borbu kada su nacija i vernici u opasnosti.

- Jeste li vi optimist? Mislite li da Rumunija...

- Ako Rumunija odluci da bude cestita i da se bori za svoj zivot i pravo, ona ce bezuslovno pobediti. Ali smo mi u tom cilju duzni da budemo slozni do kraja. I moram reci da je narod onakav kakvi smo mi svestenici i kako ih ucimo. U ljudima vidimo sebe kao u ogledalu. Crkva mora da se vrati svojoj duznosti, jer su njena vaznost i njezin uticaj ogromni. Patrijarsija je duzna da uzme sve u svoje ruke i shvati da joj je obaveza predstojati ljudima. To ne znaci da se sada bace sasvim u politiku. Duzni smo da izvrsavamo ono cemu nas uci Isus Hristos.

DA LI MONASTVO RAZUME SVOJU MISIJU

U VREMENU U KOJEM SE NALAZIMO

- Sta mislite, kakav sada monaski zivot mora da bude?

- Tesko je reci koliko jos uvek patimo i stradamo zbog bolesne proslosti. Monastvo trpi istu bolest koju ima i drustvo. A kada monaski zivot ozdravi, tada ce i drustvo biti zdravije. Monaski je zivot sada u sasvim jadnom stanju. Mene jako zabrinjava protestantska propaganda u nasoj zemlji i njezine zrtve. Nasi pravoslavni vernici razumeju samo materijalni stimulans. Zar vi ne vidite? Severna Moldavija gotovo je osvojena materijalizmom. Dolaze ljudi i sablazne Moldavce stvarima, poklonima, dzinsom i kojecim, sta ja znam? Nas dobri pravoslavni hriscanin je u gubitku. Bedni ljudi... Materijalna dobra - to je jedino sto ima sada za njih znacenje. Moldavija je nekad bila najduhovniji deo zemlje, a sada je skroz potonula u materijalizam.

- Razlikuje li se nacin i dejstvo nase borbe, i od cega se sastoji?

- Pravoslavni tipik - to je sporedni element u poredjenju sa nasom sustinom prizvanja i misije. On nije dogma, nije doktrina. Naravno, vazno je kada i kako citati vecernju ili tropare ili pak sluziti Bozanstvenu Liturgiju na pravilan nacin. Ali je takodje vazno da se projavi istinski duh zrtvenosti koji stoji iza toga i koji je u samoj osnovi tih vidljivih manifestacija. Govorim o sposobnosti da se kroz svedocenje pravoslavne Istine razume vreme u kojem zivimo i mesto gde se nalazimo. Da li razumeju monasi svoju misiju u ovome vremenu u kojem zivimo? To je vazno jer, po mojem misljenju, monasi drze svet. Oni su ti koji cuvaju plamen zivota i istine u svetu. Oni su duh Hriscanstva. Ja bas nisam previse uveren da nase citanje tropara, vecernje, bdenije i nase budjenje u ponocna citanja akatista cine Gospoda srecnijim. Ja bih hteo da vidim coveka koji tezi da obnovi monaski zivot, tj. da udahne u taj zivot prvosazdanu stvaralacku snagu. Eto, to bih ja hteo. No za sada nisam ugledao nesto slicno. Mi ne vidimo Pravoslavlje, a na Istinu sa svih strana nasrcu ateizam, neoprotestantizam, ravnodusnost. Nisu nam oci siroko otvorene pred tom opasnoscu. Mi samo produzavamo da dajemo vec naucenu pouku: "Posti, moli se, ispovijedaj se!" To je pravilno, ali mi ne cinimo to kako treba. Jer da sve to cinimo kako treba, videli bismo plodove duhovne obnove kod nasih vernika, plod zivotvorne zrtve.

MONASTVO JE VELICANSTVENO PRIZVANJE

Monaski zivot je svetlo, energija zrtvovanja, jedinstvena pojava koja je sposobna da razresi postojecu krizu. Nazalost, daleko je od toga. Ljudi cesto govore: "Videli smo Agapiju, kakav je to prekrasni i velicanstveni manastir! Krasne radionice, prekrasne stvari!" I sta? Niste li u svetu to videli? Nama ne trebaju reklame, nama treba da posle nas ostane zivot. Nismo li ovoga casa u krizi? Ova sadasnja kriza najveca je u istoriji nase (rumunske) Crkve. Ako ovako produzimo, nestace nase Crkve. Ako ovako produzimo, nestace nase nacije za 50 godina sa lica zemlje. Ovo je najgora kriza. A vernici i dalje pitaju: "Gde su duhovni oci nasi, svestenici, nasi manastiri? Sta oni rade?"

s o. Justinom u skitu Sv. Krsta (Kalifornija)

razgovarala monahinja Nina

prevod s ruskog : Dana B.

Pravoslavni casopis "Orthodox Word"