UTEHA TUZNIH – JEDNA OD OBAVEZA PASTIRSKOG DUSEBRIZNISTVA

Svaki covek je u nevoljama i bolestima slican detetu, koje nema snage da podnese poslato mu iskusenje, i kome je potrebna uteha. Takvu utehu, koja njegovoj dusi donosi olaksanje i mir, on ocekuje od bliznjih, i od ljudi koji ga vole. I ljudska ljubav moze da pruzi utehu, kada je ona zaista cista i bez ikakvog interesa. Ali se ona brzo zaustavlja u svojim domenima, jer njene mogucnosti nisu beskrajne, jer ona nije Bog, " kojemu omiljesmo i dade nam utjehu vjecnu i nad dobri u blagodati " (2 Sol. 2, 16).

Cela istorija Crkve Starog zaveta je ispunjena nadom za utehu. Opterecena, i u nemiru, dusa svakog coveka, kao dusa pravednog Jova, moli Boga: " Zasto sakrivas lice svoje i drzis me za neprijatelja svojega? " (Jov.13, 24). Strada i priziva Gospoda sav Izrailj, koji se muci u vavilonskom zarobljenistvu, vapijuci ustima svojih proroka o bogoostavljenosti: " Jer eda li ces nas sasvijem odbaciti i gnjeviti se na nas veoma? " (Plac. 5, 22). I Bog se opomenu Svoga naroda, spasavajuci ga i cuvajuci, projavljujuci Svoju ljubav prema njemu i potvrdjujuci nepovredivost obecanja. I Gospod ih izbavlja i oni dolaze na Sion s pesmom… "Ja, ja sam – utesitelj vas" (Is. 51, 12).

Ali jos nije zavrsena strasna iskupiteljna Hristova zrtva, i Bog se starom Izrailju cesce projavljuje kao strog, ukoran sudija, nego kao Otac koji ih voli. Otkrovenje Svete Trojice se nije otvorilo u svoj svojoj punoci, i greh i kazna su se tako cvrsto sjedinili u svesti ljudi, da se svaka nesreca smatrala ukorom za ljudske grehe. Tako su rasudjivali Jovovi prijatelji, koji su mu savetovali da smireno podnosi kaznu za te grehe, koje je ucinio, kako su oni smatrali. O tome govori i crkveno predanje: sveti i pravedni Joakim i Ana su trpeli poruge, bili cak isterani iz hrama, jer je njihova bezdetnost smatrana kao Bozije prokletstvo za neke tajne grehe. Cak ni Hristovi ucenici nisu bili imuni na takvo shvatanje nesrece: " I prolazeci vidje covjeka slepa od rodjenja. I zapitase ga ucenici njegovi govoreci: Ravi! Ko sagrijesi, ili ovaj ili roditelji njegovi, te se rodi slijep? " (Jn. 9, 1-2).

I zatim se desava najveci dogadjaj u Bozijem domostroju: sam Gospod u liku Isusa Hrista silazi medju ljude, On donosi utehu siromasnim i tuznim, leci ljude namucene gresima i bolestima. I na kraju, Svojom Krvlju omiva staro robovanje grehu i neizbeznost kazne, darujuci ljudima istinsku utehu kroz blagodat vere. Kada se na praznik Rodjenja Presvete Bogorodice peva: "Joakim i Ana ponizavani zbog bezdetnosti, i Adam i Eva su oslobodjeni od smrtne trulezi, u Svetom Rodjenju Tvojem, Precista", tada se ovde ne potvrdjuje samo cinjenica izbavljenja pravednih Bogootaca od sramote Rodjenjem Djeve Marije, vec i to da njima slicni nevini stradalnici dobijaju utehu od Gospoda, i da se svi ljudi oslobadjaju od pagubne grehovne vlasti, i samo stradanje dobija novi, visi smisao: "Njega praznuju i ljudi Tvoji, izbavljeni od krivice pregresenja".

Krecuci na Svoj Krsni put, Gospod je rekao Svojim ucenicima: " I ja cu umoliti Oca, i dace vam drugoga Utjesitelja da bude s vama vavijek " (Jn. 14, 16). I od dana Svete Pedesetnice Sveti Duh Utesitelj neodstupno prebiva u Crkvi, darujuci verujucim zivi opit utehe u vrsenju crkvenih obreda i Tajni, urezujuci u njihova srca vecne i zivotvorne istine vere, ukrepljujuci ih u nadi na nastupajuce blazenstvo u Carstvu Bozijem. Znacajno je to, da otkrovenje o buducem Carstvu, Nebeskom Jerusalimu, zajednicko i za Stari i za Novi Zavet, govori o njemu kao o konacnoj utehi, i utoljenju svih tugi i nevolja: "I Bog ce otrti svaku suzu od ociju njihovijeh, i smrti nece biti vise, ni placa, ni vike, ni bolesti nece biti vise: jer prvo prodje" (Otkr. 21, 4; Is. 25, 8; 35, 10).

Gospod u Svojim Blazenstvima daje za utehu Svoje Carstvo svim siromasnim i onima koji placu, krotkim i gonjenim za pravdu. I slicno tome, kao sto do nastupanja Carstva Bozijeg ono postoji u svetu nevidljivo, u ljudskim srcima, u Crkvi – pocetku Carstva, na zemlji i dalje ima nepravdi, nevolja, smrti, tako i duhovna uteha dolazi neprimetno, "tihi glas Bozijeg sapata". Tiha, ali i svemoguca, blagodat duhovne utehe u dusi coveka koji smireno pazi na reci Bozije je sposobna da najtezu tugu pretvori u svetlu radost u Gospodu.

Na pitanja ucenika o gresima slepog, Hristos je odgovarao: "Ni on sagrijesi ni roditelji njegovi, nego da se jave djela Bozija na njemu" (Jn.9, 3) i odmah potom je ucinio Svoje cudo isceljenja. Tako i svaki Boziji jerej, koji je kroz tajnu rukopolozenja dobio blagodat jake vere, snage i ljubavi, ima vlast da projavi nevidljivo, ali veliko cudo isceljenja – isceljenja beznadezne duse koja mu se obratila kao poslednjoj nadi na spasenje. Takvo cudo koje se desava duhovnom utehom zeli covek u nevolji, a to isto od pastira Njegovih ovaca zahteva i sam Bog.

Neprevazidjene obrasce pastirske utehe nalazimo u delatnosti apostola Pavla. Ovde se misli na izuzetnu blagodatnu nadarenost apostola kao velikog bogovidca, koji stoji na izvoru svakog hriscanskog bogoslovlja, delimicno bogoslovlja utehe, i revnosnog pastira koji voli svoje ovce.

On je s neobicnom strogoscu i jasnoscu primao Bozije otkrovenje o sjedinjenju svih verujucih u Hristu, o podvigu stradanja zajedno sa Njim i u Njegovo Ime, o nastupajucoj radosti Vaskrsenja u slavi. Propovedano narodima i izlozeno u poslanicama to ucenje o Crkvi kao o Telu Hristovom je za verujuce zaista postalo "poslednja nada" u burama zivotnih nevolja.

U svojim poslanicama on je neprekidno potvrdjivao svoje jedinstvo sa pastvom: " Ako li smo pak u nevolji, za nasu je utjehu i spasenije, koje postaje u trpljenju tijeh istijeh stradanja koja i mi podnosimo. I nadanje nase tvrdo je za nas. Ako li se utjesavamo, za vasu je utjehu i spasenije, znajuci da kao sto ste zajednicari u nasem stradanju tako i u utjesi " (2 Kor. 1, 6-7). I zato ako apostol pise o svojim progonima i nevoljama – smireno podnosenje takvih stradanja postaje radostan dug svakog hriscanina, ukoliko deli utehu sa bracom u Hristu – takvu utehu ce milosrdni Bog poslati svima koji se trude u Njemu.

U svakoj svojoj poslanici, kao u dodatnoj besedi sa pastvom, apostol neprekidno pribegava molitvi, moleci Gospoda za milost prema Njegovim vernim, ukrepljujuci ih u veri i ljubavi. Medjutim, on ne samo da se moli, vec daje i utesnu pouku onima koji stradaju. Tako obracajuci se kolebljivim i sablaznjenim do otpadanja od Hrista Jevrejima, on im objasanjava da su sve nevolje i iskusenja Bozija poseta, znaci njihovog neizgubljenog sinovstva (Jver. 12, 1-13). U poslanici Solunjanima, on tesi novoobracene: oni su iz dana u dan ocekivali kraj sveta i bojali se da umrli nece uci u slavu Gospoda Koji dolazi (1 Sol. 4, 13-18). Apostol se brinuo o dusi svakog coveka iz poverenih mu crkava: tako je za nekoga ko je tesko sagresio molio da mu bude oprosteno, kako on ne bi pao u preveliku zalost (2 Kor. 2, 6-7).

Ljubav i utesna pomoc apostola su uvek bile delotvorne i aktivne. A da ne govorimo o glavnom delu njegovog zivota – pronosenju blage vesti Hristove, cime on licno skuplja i prevozi priloge za hriscanske zajednice koje je on formirao, podrzavajuci ih svojim posetama, i buduci zatvoren salje im svoje najblize ucenike i pomocnike. Mnoga cuda, isceljenja, izgonjenja demona koje je apostol Pavle cinio Imenom Gospoda Isusa Hrista su bili znaci Boga koji je tesio i radi kojih su se srca verujucih ispunjavala radoscu.

Crkvena riznica je puna svetlih primera pastirske ljubavi i utehe. Oni ne samo da svedoce o neiscrpnoj milosti Gospodnjoj, i ne samo da obracaju Bogu srca verujucih, vec svakom Hristovom sluzitelju ukazuju na konkretna sredstva za utehu ljudi u njihovim stradanjima.

Prvo i najvaznije sredstvo je – vatreno molitveno obracanje Bogu kao izvoru svake utehe i nade. Takva molitva uvek biva uslisana. Covek u nevolji, koji je dotle bio usamljen i osecao bogoostavljenost, nema cak snage ni da priziva Gospoda, pocinje da oseca kako zajedno sa plamenim recima molitve u njegovu dusu ulazi mir i blagodat Duha Svetoga, koji ociscuje i ozivotvorava. Sveti Josif Volocki (1439 ili 1440-1515) je pisao: "Kako skupljanjem oblaka postaje mracno, tako kada kisa pada postaje tiho i svetlo, tako i tuga, dok se nalazi unutar nas, pomracuje nase misli, a kada se ispolji u molitvenim recima i suzama, useljava u dusu veliku svetlost. Bozanska pomoc se tada salje dusi kao neka buktinja. U pastirskoj ljubavi i sastradanju, coveku se otkriva bezmerna ljubav Bozija, a kroz lik duhovnog oca – svetlost Bozijeg Lika.

Cesto se sami ljudi obracaju svesteniku sa molbom za molitvu, i cak i odredjenije: za isceljenje od bolesti, za spajanje razdvojenih, za izbavljenje od opasnosti. Tada se pastir nalazi pred nedoumicom: kako da spoji duboku svest o promislu svakog iskusenja i neophodnosti smirenog nosenja Krsta i zastupnistva pred Gospodom za milost radi izbavljenja od njega? Odakle dobiti takvu hrabrost? Oci Crkve pre svega ukazuju na sredstva povecanja pastirske smelosti: to su neprekidno duhovno usavrsavanje, teznja za cistim i pravednim zivotom, koja je neodvojivo povezana sa uzrastanjem u molitvi, koja povezuje Bozijeg jereja sa njegovim Ocem Nebeskim i sa celim nebeskim svetom. Pored toga, duhovno iskustvo koje je sakupljeno u Crkvi, daje mnostvo primera o tome kako su se cuda isceljenja desavala iskljucivo po veri onih koji su za njih molili. Veliki svetitelji iz proslosti su u takvim delima umeli da uvide Volju Boziju, smireno ispovedajuci pred Njim svoju grehovnost, moleci Ga za cudo, i Gospod im je slao Svoju milost.

Sveti Jovan Lestvicnik (VII vek) je ucio: "Ako te neko zamoli da se pomolis za njega, ne odbijaj cak iako nisi stekao dar molitve. Jer cesto vera onoga koji moli za molitve spasava i onoga ko se za njega moli skrusena srca". I jos: "Nikada nemoj prestajati da cistis oskrnavljenu dusu i telo, kako bi smelo mogao da trazis vence od dobrog Podvigo-poloznika ne samo za sopstvene trudove, vec i za duse drugih. Video sam jednog koji je ucvrstivsi se u veri, otklonio slabost drugog, pomolivsi se za njega sa bestidnoscu dostojnom pohvale, i polozivsi dusu svoju (u molitvenom podvigu) za dusu bliznjega. Preko isceljenja bliznjeg on je iscelio i samog sebe. Video sam i drugog koji je ucinio nesto slicno prethodnom, ali sa gorodscu. I njemu je receno radi razoblicavanja: " Ljekaru! Izlijeci se sam " (Lk. 4, 23).

Koliko je ljudska priroda razdvojena i unistena grehom otpala od Boga, toliko su razlicite i nevolje koje u ljudsko srce unose ocajanje. To je i svest o bezgranicnosti svojih pregresenja, i mucna krivica, i dusevna susa, koja crpi snagu; to su i gonjenja bliznjih, teske bolesti, progoni, samoca…I pastir svaki put treba sa ljubavlju i uverenoscu da nalazi jedinstvene istinske zivotne puteve, pronicuci u samu sustinu i odsecajuci neplodne izdanke. Oslonac u tome ce za njega uvek biti da sluzi zrno vere, iako slabe i nesavrsene, ali zive u ljudskoj dusi. Upravo je uteha vere sposobna da preokrene tugu hriscanina u neizmernu radost, i da ga ucini od po njegovom misljenju najnesrecnijeg coveka na svetu – u najsrecnijeg.

"Gresan si? – poucava on, - ne ocajavaj… Vase oruzje protiv djavola je – vase neocajavanje… Jer ako svaki dan gresis, onda svaki dan treba i da se kajes. Da li si danas oronuo od greha? Obnovi sebe pokajanjem. Ceo zivot sam proveo u gresima, i da li cu biti spasen ako se pokajem? Naravno da hoces! Zato sto je milost Bozija povezana sa pokajanjem, Bozije covekoljublje je neizmerno, i nemoguce je izreci Njegovu blagost, jer tvoja zloba ima meru, i tvoj greh bez obzira kakav bio je greh ljudski, a milosrdje Bozije je neizrecivo; i zato se nadaj da ce ono nadvladati tvoju zlobu i da ces u sebi naci iskru upalu u more – moze li ona opstati ili se projavljivati? Koliko je iskra mala u odnosu na more, toliko je mali greh u odnosu na covekoljublje Bozije. Cak i manji, jer more iako je veliko ima svoju meru, a Bozije covekoljublje je bezgranicno".

"Medjutim ne treba da ocajavamo. Zlo je u tome covece sto si time sagresio. Zasto gnevis Boga i smatras Ga slabim zbog svoje nerazumnosti? Zar On Koji je stvorio ceo svet tebe radi ne moze spasti tvoju dusu? Ako kazes da ce mi i to biti na osudu, kao Njegovo snishodjenje, onda se pokaj i On ce primiti tvoje pokajanje kao i pokajanje bludnog sina i bludnice. Ako ni to ne mozes, a po navici gresis, iako to ne zelis, onda imaj smrenje kao mitar i to ce ti doneti spasenje. Jer onaj koji je sagresio a nije se pokajao treba sebe da smatra gorim od svake tvari i ne sme ni da osudi niti da ukori bilo koga, vec treba da se divi covekoljublju Bozijem, i da bude zahvalan Jedinom Dobrom."

Proslo je mnogo vekova otkako su veliki ucitelji Crkve prenosili svojim duhovnim cedima te utesne i ukrepljujuce pouke, ali za coveka, koji je stao na put ka Svetlosti i Istini, koji na tom putu odstupa i pada, su one tako sveze i pune dubokog smisla. Pastir treba na sve nacine da ukrepljuje njegovu veru u Svemoguceg, Koji moze da isceli sve dusevne i telesne bolesti. – "ne ostavljaj samo Lekara".

Medjutim, ne treba zaboraviti da su asketske pouke svetih Otaca bile najvecim delom upucene ljudima koji su se u potpunosti predali Gospodu, tesko prezivljavajuci svako odstupanje od Njegovih zapovesti. Ali za coveka koji zivi u svetu, zapletenog u njegove mreze, sva tezina njegovih sagresenja se otkriva kroz stradanja koja je pocinio drugim ljudima. Duboka je tada njegova bol, teske su grize savesti, teske ali i spasonosne, jer je to taj oganj, kojim vec ovde na zemlji gore i sagorevaju njegovi gresi. Takvom gresniku koji se pokajao je posebno potrebna podrska duhovnog oca, koji cistim unutrasnjim okom razlikuje iskre svetlosti u reklo bi se najbeznadezijoj sutiaciji, u najmracnijoj "noci greha". Nema krivice koja se ne moze iskupiti, niti nevolje koja se ne moze prevazici: " Istite i dace vam se; trazite, i naci cete; kucajte, i otvorice vam se " (Mt.7, 7).

"Svaki greh nosi u sebi tugu i nevolju, nevolja i tuga na svaku dusu covjeka koji cini zlo" (Rim. 2, 9). Covek najvise strada od grehovnog vlastoljublja, samoljublja, revnosti, zavisti. Ljudi cesto ne vide da je istinski uzrok njihovih nevolja u njima samima; zbog dubine svoga pada oni gube sposobnost da razlikuju dobro i zlo. Takve ljude duhovnik treba ne samo da tesi, vec i da savetuje; on treba sa mudrom pronicljivoscu da odstranjuje stetno seme greha, nezno i osecajno, kako ne bi ogorcio srce onoga koji je sagresio, ukazujuci mu da je on sam uzrok svih stradanja. Sveti Tihon Zadonski (1724-1783) je ucio: "Jednim okom gledaj na milosrdje Bozije, a drugim na – pravdu Njegovu". Izmedju Bozijeg straha i uzdanja u Njegovu neizmernu milost i lezi jedini istinski put ka Spasenju.

"U svijetu cete imati nevolju; ali ne bojte se, jer ja nadvladah svijet" (Jn. 16, 33). To Spasiteljevo obecanje je poznato svakom hriscaninu. Ali te reci kao da blede i gube svoju zivotnu snagu za coveka koji podnosi fizicku bol ili tugu radi gubitka bliznjeg. Iskreno govoreci, zadatak pastira i jeste u tome da ih ponovo razgori u srcu nevinog stradalnika, i da u njegovoj dusi rascisti put za vecno tekuci Izvor zive vode.

Cini li ti se da je tvoje stradanje nepodnosljivo, i da je tvoja bol neizdrzljiva? Seti se da Gospod svakome daje prema njegovoj snazi, i da je tvoj bol mera Bozije ljubavi prema tebi. "Jer koga ljubi Gospod onoga kara, i kao otac sina koji mu je mio" (Pric. 3, 12). Obrati se Njemu i pronacices u sebi dovoljno snage, ne samo da izdrzis iskusenje, vec i da iz njega izadjes potpuno obnovljen. "Ako opasnost, nevolja, ili tuga podrivaju tvoju hrabrost, i iscrpljuju tvoje strpljenje, - seti se Majke Bozije, Koja je stajala pored Njegovog Krsta", - ove reci je izgovorio mitropolit Moskovski Filaret (1782-1867). Sam Gospod Isus Hristos je podneo najteze nevolje, a za Njim i – apostoli, sveti i svi istinski hriscani. "Kad biste bili od svijeta, onda bi svijet svoje ljubio: a kako nijeste od svijeta, nego vas ja od svijeta izbrah, zato mrzi na vas svijet" (Jn. 15, 19). U ovom svetu ostaju bezbolna samo njegova ceda, i tvoje nevino stradanje je znak tvoje obrucenosti Hristu.

"Jer nasa laka sadasnja briga donosi nam vjecnu i od svega pretezniju slavu" (2 Kor. 4, 17). Razmisli o vecnosti nastupajuceg Carstva Bozijeg, o neprolaznoj radosti pravednika pred Licem Gospoda – i spoznaces kratkotrajnost tvog sadasnjeg stradanja. Seti se hiljade mucenika koji su stradali "za svedocenje Isusa i za rec Boziju" – i shvatices koliko je laka tvoja trenutna bol. Primi sa blagodarnoscu iskusenje koje ti je poslato – i ubrzo ces iz njega preci u takav mir i srecu, da ce ti sve okolo postati radosno i svetlo.

Pogledaj kako se vec ocistila tvoja dusa: zivotna sujeta je odstupila pred licem nesrece, sa ociju je pao veo svakodnevice, koji zaklanja istinsko i vecno. Gospod nas beskrajno zali, ali sta da se radi kad mi mozemo da pokazemo neke iskre, i neki sveti oganj jedino kada prolazimo kroz nesrece i katastrofe. Po recima svetootackih tekstova, "tuge" – su udica, kojom nas Spasitelj lovi za Carstvo Nebesko, to je Njegova ribarska mreza, kojom nas On privlaci k sebi, to su uze kojima nas vezuje za Sebe iz ljubavi prema nama". Ili: "Tuga, nevolje i lisavanja se dopustaju radi jacanja i umnozenja blagocestivosti. Dok neko ne oseti iskusenja dotle ne moze da shvati i spozna sladosti i zivot po Bogu koje su u njima skrivena… Ko zivi mirno i nema iskusenja, taj je podvrgnut dvema nezgodama: prva je sto se ne trudi u Gospodu i sto Mu ne zahvaljuje od sve duse, a druga je sto njegov um neizbezno pocinje da se bavi sujetnim brigama. I zato, koliko nam je potrebno da disemo vazduh, toliko je potrebno i da zahvaljujemo Bogu za vreme iskusenja, tuga i lisavanja, na koja nailazimo, iduci putem Bogougodnim".

Smrt je najteze iskusenje za coveka. Smrt rodjaka i bliznjih raskida uze ljubavi, odnoseci bukvalno deo nas samih: priblizavanje sopstvene smrti koja nas odvaja od svega sto nam je bilo drago u ovom svetu. Sta drugo sem vere moze da donese utehu u takvoj tuzi, koja je "tvrdo cekanje onoga cemu se nadamo, i dokazivanje onoga sto ne vidimo" (Jevr. 11, 1), sem uzdanja u neizrecivu milost Gospodnju? Za verujuceg coveka je to ceo duhovni opit koji mu bezuslovno svedoci o spoljnjem svetu, smrt ne predstavlja nepovratno nestajanje, vec samo privremeno razdvajanje. S neodoljivo uverljivom snagom zvuce reci svetog Jovana Zlatoustog: "Nije li cudno? Kada ti se cerka udaje i odlazi sa muzem u daleku stranu zemlju i tamo zivi srecno to ne smatras nesrecom; jer se tuga radi razdvojenosti nadoknadjuje spoznajom da su srecni; a ovde, kada Sam Gospod a ne covek uzima Sebi tvog rodjaka ti tugujes i zalostis se!" "Ako se necija statua ostetila od rdje ili od vremena i ako su se mnogi njeni delovi odvalili, onda je vlasnik razbija, baca u pec i brizljivo je pretapa i cini boljom. I kao sto razbijena statua nije unistenje vec obnovljenje, tako i smrt nasih tela nije njihovo unistenje vec obnovljenje. Dakle nase telo se kao u peci razlaze i tiho gori da bi posle toga bilo obnovljeno. Vajar koji je bacio bakarnu statuu u pec izvlaci je odatle tako lepu, a zemlja primivsi telo trulezno i smrtno vraca ga netruleznim, kao zlatnim".

Duhovni otac treba kod tuznog coveka da jaca vezu sa Bogom i svim nebeskim silama, i da mu pokaze da njegova ljubav prema umrlim bliznjima ne treba da preraste u beznadezno ocajanje, vec u plamenu molitvu. Samo u takvoj molitvi se moze naci duhovno sjedinjenje sa umrlima, i nadamo se da ce radi nje Gospod projaviti Svoju beskrajnu milost.

Sva ljudska stradanja treba posmatrati u svetlosti okeana nevidljivog zivota, koji zapljuskuje malo ostrvo naseg zivota. Tamo je istinska uteha. I tada i najteza bol, osvetljena svetloscu Bogoprisustva, postaje nazidavajuca i dobija visi smisao. Upravo u tim stradanjima se gradi nevidljivo Carstvo Bozije i stvara se Njegovo stradalno i vecno obnavljajuce Telo – Crkva Hristova.