Sindjel Nikodim Burakov

Sindjel Nikodim Burakov

HRISCANSKA LJUBAV JACA OD SMRTI

Zivot i podvizi majke Marije Skobcove

- neobicne ruske monahinje XX veka

Uvodna objasnjenja

Majka Marija Skobcova je ruska monahinja i neobicna hriscanska podviznica koja je zivela uglavnom u prvoj polovini nasega veka. Njen zivotni put prepun je hriscanskih podviga. A njena neobicna mucenicka smrt vanredno ubedljivo svedoci da je hriscanska ljubav prema bliznjem bozanskoga porekla, pa je zato jaca i od same smrti. Majka Marija je tom ljubavlju zivela i sa tom ljubavlju je svoj podviznicki zivot mucenicki okoncala.

Pored toga, majka Marija je i velika ruska pesnikinja. Poezijom se bavila uglavnog do Velike ruske revolucije (1917. g.) U tom periodu njene mladosti ona je imala odlicnu priliku da svoj pesnicki dar savrseno razvije i usavrsi jer se druzila sa najvisom inteligencijom ruskog drustva. Posle Revolucije ona napusta svoju zemlju i menja svoju zivotnu stazu. Odlazi u tudjinu i tamo postaje kaludjerica, ali je s vremena na vreme i u tom zvanju pisala stihove. Medjutim, novi zivotni poziv, novo znanje i delanje, trazio je od nje celu licnost, zbog cega je njen pesnicki dar u tom periodu sirotinjski iskoriscen. Kao monahinja ona je dala daleko vise, pokazala je svetiteljske rezultate.

Sav svoj monaski zivot ona je posvetila ljubavi prema bliznjima. Ustvari, njen monaski zivot je bio njen odziv na Hristovu zapovest: "Ljubi bliznjega svoga kao samoga sebe" (Mt. 22, 30) i "Ljubite jedan drugoga kao sto ja vas ljubim" (Jn.l3, 34-53). Od ovih Spasiteljevih reci ona se nije nikada odvajala, sa njima je zivela sve do kraja svoga zivota. Ali je njen zivot u hriscanskoj ljubavi bio sasvim neobican. Ona nije zivela odvojena od sveta, kao sto je to bilo u ranijim hriscanskim vremenima. Naprotiv, ona je zivela u pomodnoj Francuskoj u milionskom gradu Parizu, I to jednim novim, neobicnim tipom monaskog zivota.

Svoju ljubav prema bliznjima majka Marija je svakodnevno posvedocavala delima hriscanskog milosrdja, imajuci stalno na umu reci ap. Jovana Bogoslova: "Decice moja! Da se ne ljubimo recju ni jezikom, nego delom i istinom"(1. Jn.3, l8). U njenom zivotu , moze se reci , sve je bilo podredjeno evandjelskoj ljubavi, pre svega licni zivot, ali i porodicni i drustveni. Po tome je ona sasvim neobicna, cudesni izuzetak od drustva u kome je zivela.

Zivot majke Marije u hriscanskoj ljubavi i hriscanskom milosrdju svakim danom sve je vise jacao i sazrevao. Za ljude iz njene okoline to su bili pouzdani znaci da ce ona jednoga dana i sam zivot svoj dati za bliznje svoje, i tako ispuniti najvecu zapovest Hristovu o ljubavi prema bliznjem, koja glasi: "Od ove ljubavi niko vece nema, da ko dusu (zivot) svoj polozi za prijatelje svoje" (Jn. 15, l3). Drukcije nije moglo ni biti "jer ko sluzi iz ljubavi, a ne po nekoj nuzdi, taj ne preza ni od smrti". I zaista to sto je godinama naslucivano obistinilo se u rano prolece 1945. godine. U jednom nacistickom logoru u Nemackoj ona je dragovoljno polozila zivot svoj za bliznjeg svog. Svesno i dostojanstveno posla je u gasnu komoru ravensburskog logora umesto jedne mlade svoje zemljakinje, i to na svega nekoliko dana pre svrsetka Drugog svetskog rata.

Dana 31. marta ove godine navrsava se punih 30 godina od kako je legendarna majka Marija mucenicki okoncala svoj zemaljski zivot i preselila se u nebeski svet, u vecni zivot carstva Bozijeg. Njena neobicna smrt, bez posmrtnih zvona i monaskog opela, istovremeno je i njen posledni podvig, kao i njeno poslednje svedocanstvo ljubavi prema bliznjem. Tim povodom napisan je ovaj clanak, a namena mu je da nasu pravoslavnu javnost bar u najkracim potezima upozna sa jednim veoma uspelim hriscanskim zivotom, sa svetiteljskim zivotom majke Marije Skobcove - kako to jednom prilikom rece jedan ruski vladika.

Detinjstvo i mladost

O pesnickom i monaskom zivotu majke Marije Skobcove sem nekoliko objavljenih clanaka na engleskom, francuskom i ruskom jeziku, nije opsirnije pisano sve do pre desetak godina. Tada je o. Sergije Havkel, svestenik ruske crkve u Engleskoj, na osnovu pomenutih clanaka i privatnih pisama objavio jednu knjigu srednjega formata pod naslovom: One of great price. U toj lepo opremljenoj knjizi, jer ima i nekoliko uspelih fotografija, on je opisao uglavnom njen monaski zivot, dok su mu podaci o njenom svetovnom zivotu oskudni i nesrecni. Gotovo istovremeno sa pomenutom knjigom u nasem NIN-u je preveden u izvodima jedan ruski clanak koji sasvim informativno novinarski govori o m. Mariji. Doduse, u njemu je prikazan i pesnicki i monaski njen zivot, ali u sasvim kratkoj verziji tako da se iz toga clankaa ne moze dobiti jasna slika o stvarnoj vrednosti njene izuzetne licnosti. Osim toga clanka nije nam poznato da li je kod nas jos nesto objavljeno o majci Mariji.

Ovih nekoliko recenica notirali smo najvise da bismo ukazali na literaturu kojom smo se sluzili prilikom sastavljanja ovoga clanka, a drugo, da bismo se opravdali pred citaocima za nepotpune podatke o zivotu i radu jedne zaista izuzetne licnosti kakva je bila majka Marija.

Majka Marija Skobcova je rodjena u Rusiji, u glavnom gradu pokrajine Letonije Rigi, 8. decembra l89l. godine. Dosla je na svet posle dosta teskog porodjaja. Posle nekoliko dana je krstena i tom prilikom je dobila ima Jelisaveta, ali su je iz milja svi zvali jednostavno Liza. Njeni roditelji su se zvali Jura i Sofija Piljenko. Pored Lize oni su imali i jednoga sina. Porodica Piljenko, koja je imala jos dva clana, deda i baku, zivela je u duhu ruske tradicije onoga vremena uglavnom pristojno i zadovoljno. Jura i Sofija bili su prvi vaspitaci svoje dece. Glavna briga im je bila da njihova deca budu zdrava, postojana, karakterna Zato su ih vaspitavali u spartanskom duhu; bili su prema njima strogi i nepopustljivi. Roditeljska rec nije se smela prekrsiti, bila je neprikosnovena. Zbog takvoga vaspitanja rodjaci su Lizu i njenoga brata prozvali "mali Spartanci".

U Rigi je Liza provela svoje prvo detinjstvo. A posle smrti dede i bake Piljakovi su se preselili u Anapu, gradic na obali Crnog mora. Prema Velikoj ruskoj enciklopediji, Anapa ima vanredno povoljnu klimu. U jednoj kalendarskoj godini ima prosecno 272 suncanih dana ili 2556 suncanih sati, sa prosecnom temparaturom u julu od 23 Celzijusova stepena. Te prirodne blagodati mogle bi se uzeti kao privilegija koja je ovaj primorski gradic jos u ono vreme ucinila veoma privlacnim za naseljavanje i odmor. Kada se ovo zna, onda je sasvim razumljivo sto je Liza sa ceznjom volela Anapu, osobito za vreme njenih ferijalnih boravaka u Petrogradu.

Lizin otac Jura bio je dobar, vredan i razborit covek. Polozaj Anape, a narocito njihove kuce i imanja, koje nije bilo daleko od mora, on je umeo mudro da koristi za vinogradarstvo i povrtarstvo. Zbog njegove umesnosti u bastovanluku bio je postavljen cak i za direktora nacionalne botanicke baste koja se u ono vreme prostirala u blizini Jalte. Imala je i svoje zvanicno ime: Nikoljski sad. Na toj duznosti Jura je bio nekoliko godina, pa je umro. To je bio veliki udar za porodicu Piljenko, narocito za Lizu, koja je svoga oca bezgranicno volela.

Lizina majka, Sofija takodje je bila dobra, vredna i razborita. Bila je i nacitana, ali se u kuci Piljenkovih bavila uglavnom domacinckim poslovima. Narocito se brinula o svojoj deci, a od Lize se nije nikad odvajala. Pratila je svoju neobicnu kcer na svim njenim zivotnim stazama. Rastale su se prisilno l943. godine, kada je njena Liza pod strazom sprovedena u jedan nacisticki logor, odakle se vise nije vratila. Sofija je docekala duboku starost. Nadzivela je svoju legendarnu kcer za punih l7 godina i mirno se upokojila u Gospodu u l00. godini svoga zivota.

Svoje rano detinjstvo Liza je provela kao i mnoga druga deca bezbrizno. A kada je posla u skolu njena jedina briga bila je poezija. Volela je da cita male i velike ruske poete. Citala je neumorno i odusevljeno, i na taj nacin otkrivala svoj pesnicki dar i svoju zelju da jednog dana, kad odraste, i ona postane poeta. To njeno mastanje ubrzo se ostvarilo. Samo sto je napustila detinjstvo i krocila u prvu mladost, pocela je da sastavlja prve svoje pesme. Kroz te prve pokusaje u njenu umetnicku dusu uvukla su se mnoga ozbiljna pitanja licnog i drustvenog zivota. Na ta pitanja ona nije mogla sama da odgovori, pa je zato stalno trazila priliku odnosno licnost koja bi joj u istrazivanjima mogla pomoci. Prema svedocanstvu njene majke, Liza je bila odlicna ucenica u svim predmetima, osim muzike. Prema muzici je bila ravnodusna, zbog cega je jednog dana sasvim prekinula sa casovima muzickog obrazovanja. Posle toga se jos vise predala svojim i tudjim pesmama, od kojih se nije odvajala sve do kraja svoga mucenickog zivota.

U ono vreme glavni grad Rusije bio je Petrograd. U njemu je Lizina majka imala rodjenu tetku, koja je Lizu neobicno volela. Skoro svake godine u zimskim mesecima Liza je sa svojom majkom odlazila kod nje u goste. Tamo bi ostajala po mesec-dva dana, a u rano prolece bi se vracala na jug, u zavicajnu Anapu. Za vreme boravka u Petrogradu ona se vidjala u boljim ruskim drustvima, a to je za nju bila odlicna prilika da upotpuni svoje provincijsko znanje i ponasanje. Pored toga, isla joj je na ruku i jedna srecna okolnost: njena porodica je bila prijateljski povezana sa nekim licnostima iz visih dvorskih krugova. Jedna od tih licnosti bio je i Konstantin Petrovic Pobedonoscev, visoki carski cinovnik pri Svetom sinodu Ruske crkve. S njim se Liza vidjala cesto, kad god bi dosla u prestoni Petrograd. On je bio odlican prijatelj njene "babuske" a stanovao je preko puta od njene kuce. Od svih vidjenja s Pobedonoscevim jedno joj je ostalo u dozivotnom secanju. Bila je jos sasvim mlada. Jednog dana kad su je zaokupile ozbiljne misli, ona se iskrade iz bakine kuce, pretrci preko puta i zazvoni na vratima K. Pobedonosceva. Kad se Pobedonoscev pred njom pojavio, na njegovom licu opazala se vedrina i stalozenost. Medjutim, kad mu je Liza rekla da zeli s njim nasamo da razgovara, njegovo lice je tada postalo ozbiljno. Zatim ju je uveo u svoju sobu , zakljucao vrata, i upitao je sta zeli da mu kaze. Tada se ona malo zbunila, malo pocela da muca, a zatim je sasvim razgovetno progovorila: "Konstantine Petrovicu , sta je istina?" Iskusni Pobedonoscev odmah je shvatio njeno pitanje i sa sebi svojstvenom stalozenoscu odgovorio joj da se prava istina nalazi u ljubavi prema bliznjem. Na Lizu je taj odgovor silno delovao. Posle te posete ona se izmenila: postala je nekako zrelija, ozbiljnija, zabrinutija. Odlucno je zazelela da prekine sa dotadasnjim nacinom svoga zivota i da ce zamonasi. Od te svoje dobre zelje ona se nije odvajala, i posle vise godina taj njen ideal iz rane mladosti u potpunosti se obistinio.

Nekoliko godina kasnije, u vreme ratnih dana, Liza je svoje saznanje iz rane mladosti unekoliko izmenila. Tih dana je ona premisljalala da se ljubav prema bliznjem mora razvijati , usavrsavati sve dotle dok ne preraste u najvecu zrtvu: da zivot svoj polozimo za bliznje svoje . Ali, mislila je, to ne treba ciniti u ime bilo koje religije, vec zbog samih ljudi i njihovih potreba. Ovo je bio samo pocetak njenih novih stremljenja, o kojima ona sama svedoci u jednom svom zapisu. U tom zapisu ona pise: "Jedina stvar koja me uznemirava i zabrinjava je odgovor na najvaznije pitanje: da li vjerujem u Boga? Da li Bog postoji? Odgovor je moj otac je umro!" Tako je ona nekom svojom cudnom logikom dosla do zakljucka da Boga nema. Jer, mislila je, smrt niko ne zeli, ona je velika nepravda. A kad je tako, znaci da Pravda ne postoji. A ako nema pravde, onda nema ni pravednoga Boga, onda Bog uopste i ne postoji. Sasvim je sigurno da do takvog raspolozenja prema veri u Boga Liza nije dosla sama. U tome su joj mnogo pomogli ruski socijalisti, sa kojima se ona jedno vreme druzila. Kasnije, u zrelijim godinama, ona je ovu svoju duhovnu avanturu, ovo svoje idejno lutanje, u potpunosti negirala. Kroz sav svoj zivot, videce se, ona ce okajavati taj veliki greh svoje mladosti.

U svojoj 18. godini Liza se udala. Tada je, takoreci, zuvek napustila svoj zavicaj, svoju voljenu i toplu Anapu, i nastanila se u prestonom Petrogradu, koji, uzgred budi receno, nikad nije zavolela. Njen prvi muz (jer se dva puta udavala) bio je Dimitrije KuzmanKaravajev. On je bio obrazovan covek, a dosta se bavio i politikom. Medjutim, Lizu politika nije interesovala. Glavno i skoro jedino polje njenog intelektualnog rada bile su njene i tudje pesme. Ona se sa poezijom bila sazivela. A Petrograd je bio njena najveca sansa, njena odlicna prilika da svoj pesnicki talenat jos vise upotpuni i kvalitetno razvije. U to vreme u Petrogradu je ziveo najvisi soj ruskog drustva, pa svakako i najbolji ruski pesnici. Sa njima se Liza upoznala i druzila. Izmedju ostalog, vidjala se i sa Aleksandrom Blokom, prvorazrednim ruskim pesnikom onoga vremena. Istina, ona se s njim upoznala neku godinu ranije, dok je jos bila gimnazijalka, i taj susret je ostavio na nju snazan utisak, kao nesto jedinstveno i neponovljivo. Ona se tog prvog susreta cesto secala i o njemu rado pricala. Bio je hladan zimski dan l908. kad je posla u posetu A. Bloku Dugo je stajala ispod prozora njegovoga stana, a onda se na brzinu pribrala i zazvonila . Skoro istog trenutka vrata su se otvorila i ona bi uvedena u jednu teskobnu prostoriju. Tu je opet dugo cekala. Najzad je u istu prostoriju usao vec proslavljeni Blok. Na sebi je imao siroku crnu bluzu. Prilikom razgovora ona je pricala o svemu i svacemu, a Blok je vise slusao i pokroviteljski ju je hrabrio. Dugo su ostali u njegovom kabinetu: vec se bio spustao prvi mrak kad je Liza napustila Blokov stan u Galernoj ulici. Osim Bloka, ona je poznavala i neke druge vodece licnosti ruske kulturne renesanse, medju njima: Ahmatova, Berdjajeva, Mereskovskog, Rozanova i Vjaceslava Ivanova. Njihovo drustvo joj je mnogo pomaglo da sredi svoj unutrasnji zivot i da na pesnickom polju dobije svoje mesto u eliti ruske poezije toga vremena.

Sa Dimitrijem KuzmanKaravajevim Liza je zivela desetak godina. U pocetku ,kao i obicno sto biva, njihov bracni zivot tekao je srecno i zadovoljno. Ubrzo im se rodila kcerka, Gajana, koja je dopunjavala njihovu bracnu srecu i jos vise osmislila njihov zajednicki zivot. Medjutim, posle izvesnog vremena njihova bracna sreca je nepovratno iscezla, a na njeno mesto dosle su brige i nevolje porodicnog zivota. To su bili zloslutni znaci koji su sasvim odredjeno nagovestavali da njihov brak nece dozivotno trajati. Ono sto su ovi znaci naslucivali, ubrzo se i dogodilo. Liza i Dimitrije su se razisli, svako je posao na svoju stranu, na svoj zivotni put. Dimitrije je u emigraciji postao rimokatolicki svestenik, a Lisa izvrsna pravoslavna monahinja. Gajana je produzila da zivi sa majkom i bakom Sofijom.

III

Put od Rusije do Pariza

Velika ruska revolucija (l917.), koja je donela ruskom drustvu velike i dalekosezne promene, dovela je l922. godine u Pariz jednu grupu ruskih izbeglica. U toj grupi je bila i sestoclana porodica Skobcov: Liza, njen drugi muz Danilo (Skobcov), njena majka Sofija Piljenko i njena sitna decica Jura, Gajana i Nastja. Gajana je bila nastarija. Ona je bila iz prvog, a Jura i Nastja iz drugog Lizinog braka. Baka Sofija je bila najstarija, a Nastja najmladji clan ove sestoclane porodice.

Put od Rusije do Pariza Skobcovi su prevalili kao i mnoge druge ruske izbeglice pre njih. Sa obale Crnoga mora najpre doplovili brodom do Carigrada. Tu su prebivali izvesno vreme, a zatim su suvim, preko Beograda, stigli u Pariz. To njihovo putovanje trajalo je nekoliko godina. Bilo je veoma naporno i mucno. Prvi deo puta je bio najtezi, dok je putovanje suvim bilo snosljivije. Liza je ovo putovanje na poseban nacin dozivela. Za to vreme ona je na svet donela Juru i Nastju. Tako se porodica Skobcov kompletirala u putu i posle mnogih muka i nevolja stigla u Pariz pomenute l922. godine.

Francuska prestonica je dolazak ruskih izbeglica pozdravila sumorna izgleda. U takvu jednu sredinu zakoracili su i Skobcovi kad su stigli u Pariz. Iznureni od dugog i napornog putovanja, i zeljni da odmore dusu i telo, oni su mastali o srecnim danima u francuskoj prestonici. Prizeljkivali su sve najbolje, a desilo im se sve najgore, ono sto ni slutili nisu.

Prve dve godine proveli su u velikoj oskudici. Trebalo je sest clanova smestiti pod krov, nahraniti i odenuti. U ono vreme to nije bio lak posao ni u normalnim uslovima, a u nenormalnim, pa jos u tudjini, bila je potrebna nadcovecanska snaga i energija. Pa i pored svega toga oni nisu bili sasvim nezadovoljni. Svi su bili zajedno, zivi i zdravi, a to je za njih bilo tih dana najvaznije. Ali avaj! Posle te dve godine, kada su prve i najzesce teskoce srecno prebrodjene i na pomolu bili bolji dani, Skobcove je zadesila prava porodicna tragedija. U martu l924. godine umrla im je Nastja, najmladji clan njihove porodice. Njena prerana smrt duboko je potresla sve clanove porodice, a narocito Lizu. Na njenom sentimentalnom srcu ona je ostavila duboke i trajne oziljke. Neizmerna tuga za izgubljenom kcerkom omeksala je Lizu i ona je pocela da se menja. Tu svoju promenu ona je zapisala: "Nikada nisam znala sta znaci pokajanje, a sada me je strah sto sam uvidela da sam za preziranje..." Tako je porodica Skobcov pocela da se smanjuje. Prerana Nastjina smrt je bila samo uvod u druge tragicne dogadjaje koji ce narednih godina zadesiti ovu napacenu porodicu i smanjiti je na polovinu clanova. Tako je stvarno i bilo.

Godine 1927. Skobcove pogadja i druga porodicna nesreca od kad su stigli u Pariz . Te godine Liza je prekinula dalji bracni zivot sa svojim drugim muzem Danilom, s kojim nije srecno i zadovoljno zivela. U njihovom braku je od pocetka nesto skripalo. Bilo je vise zloslutnih znakova koji su nagovestavali raskid braka. Pomenute godine oni su se razveli. On je napustio porodicu, a ona je nastavila da zivi sa svojom majkom Sofijom i svojom nejakom decom Gajanom i Jurom. Ali, ni zivot ucetvero nije dugo trajao.

U leto l935. godine Gajana je odlucila da se vrati u svoju voljenu otadzbinu. U tom njenom poduhvatu mnogo joj je pomogao Aleksej Tolstoj, ruski pisac koji se tada nalazio u Parizu, na Prvom medjunarodnom kongresu pisaca. Gajana je spretno iskoristila tu priliku i iste godine se vratila u svoju rodinu. Za mesto stalnog boravka izabrala je Moskvu, gde je zivela sa svojim ocem Dimitrijem. Lizi nije preostalo nista drugo nego da stegne svoje izranavljeno i ozalosceno srce i da produzi zivot utroje, sa ostarelom majkom i nejakim sinom. Ali, to jos nije bio kraj njenim porodicnim nevoljama, koje su i dalje pristizale i jedna drugu sustizale. Tako, nepune dve godine posle Gajaninonog odlaska u Rusiju, Skobcove je pogodila jos jedna velika porodicna tragedija. Iz Moskve je stigla tuzna vest da je Gajana umrla. Svi su tugovali, a Liza ponajvise. Njeno nezno srce nije se moglo utesiti; tiho je tuzilo jer nesrecna majka nije mogla da otputuje u Moskvu da ozali i do groba otprati svoje najstarije cedo. Ta nesrecna okolnost uvecala je njenu zalost za umrlom kcerkom, no ona se nije predavala. Naprotiv, poucena Nasjinim i Gajaninim gubitkom, ona je najzad shvatila znacenje smrti, kao i smisao zivota na ovome svetu. To joj je mnogo pomoglo da donese jednu vaznu odluku: da sa preostalom snagom produzi svoj zivot po najuzvisenijem principu hriscanske religije, po hriscanskoj ljubavi. Ta njena odluka je bila konacna i dozivotna. Zato ce u Lizinom buducem zivotu hriscanska ljubav imati glavnu rec; ona ce je privesti religiozno-moralnom preporodu i biti glavni pokretac svih zbivanja u njenom licnom i drustvenom zivotu. Ona ce biti glavni inspirator njenih nadcovecanskih trudova i podviga, kao i neobicne mucenicke njene smrti.

Hriscanska religija uci da covek ne moze ziveti pravim ljudskim zivotom, a to ce reci po zakonima hriscanske ljubavi, dok se duhovno ne rodi. Zato je Bog odredio coveku dva rodjenja i dva zivota: telesno rodjenje za telesni zivot, a duhovno za duhovni, za zivot po svetoj volji Bozjoj, bez cega nema blazenog zivota u nebeskom carstvu Bozjem. Tako je duhovno rodjenje jedan od glavnih uslova za vremenski i vecni zivot u carstvu Bozjem. Zbog tog veoma vaznog znacaja Biblija govori o njemu na vise mesta i naziva ga raznim imenima: ponovnim rodjenjem (Jn. 3,); preoblacenjem staroga coveka u novog (Ef. 4, 22-24); postojanjem nove tvari u Isusu Hristu (II Kor. 5, l7) Tako, kao sto je receno, Bog je ustanovio od pocetka sveta i tako ce biti sve do kraja istorije roda ljudskog. Duhovno rodjenje i pobozan zivot ostace vazda u nerazdvojnom drugovanju kao svedocanstvo natprirodnog dejstva hriscanske ljubavi.

Iz prednjeg izlazi da je duhovno rodjenje jedno od najvaznijih zbivanja u religiozno-moralnom zivotu svakog coveka. Pa ipak, pogresno je misliti da je ono samo covecansko delo. Bas naprotiv, ono je uvek dvorodno. S jedne strane, i to one vaznije, ono je delo Bozje; delo Njegove svete blagodati koja je mocnija od svakog greha i gresnika, kao i od samog djavola. Ona je toliko mocna da cesto puta u magnovanju stvori od gresnika svetu i pravednu licnost: ona zacas oslobodi coveka od greha, od zle prilike, od djavola, od smrti. Ukratko receno: ona je mocna kao Bog, jer kroz nju djestvuje. Ali ona ne prisiljava coveka. Bilo sta da gradi ona je uvek, takoreci, u dogovoru s njim.

Po izlozenoj zakonitosti hriscanske religije odvija se svaki hriscanski zivot, bez izuzetka. Prema tome, takav je bio i zivot legendarne majke Marije Skobcove. Ali zbog njene vanredne misije u svetu, koju joj je Bog dodelio, njeno duhovno rodjenje bilo je izuzetno. Pre svega trajalo je duze nego-sto biva u drugih ljudi, dok su prilike u kojima se ono odvijalo bile veoma nesrecne. Medjutim, ona je sve to krotko i dostojanstveno podnela. Nije roptala na Boga, nego Mu se, kao nekada pravedni Jov, sve vise i jace predavala. Takva je bila sve do svoje neobicne mucenicke smrti.

Prve znake svog duhovnog rodjenja Liza je osetila jos dok je bila gimnazijalka, odmah posle onog zagonetnog razgovora s gospodstvenim Pobedonoscevim. Vec tada je ona pojmila da ce svoju zivotnu stazu kojom je tek zakoracila, morati menjati, napustiti. Istina, svega toga ona tada nije bila potpuno svesna, ali je od tada njena pesnicka dusa osecala neki tajanstveni nemir, izvesno skretanje u nekom drugom pravcu. Pomocu tog osecanja ona je vec naslucivala predstojece promene, ali nije mogla ni da zamisli kakve ce joj sve dozivljaje te promene doneti. Tek je Nastjina smrt otvorila njene duhovne oci i ona je tada u potpunosti shvatila sta se s njom zbiva. Tako je njeno duhovno rodjenje otpocelo punim tempom, a nesrecne prilike u kojim se ono odvijalo redjale su se jedna za drugom. Dozivljaji su tekli kao kakva nabujala planinska reka.

U tom nizu dozivljaja, pored vec opisanih, Liza je imala i jedan neobican dozivljaj u Pirinejskim rudnicima. Izgleda da je ono sto se tamo desilo bilo od presudnog znacaja za njen novi zivot, mozda kulminaciona tacka njenog duhovnog rodjenja. Jer posle tog dozivljaja ona se sasvim opredelila za hriscansku ljubav i s njome se sazivela spontano i trajno do svoje mucenicke smrti. Taj toliko vazan dozivljaj ima i svoju malu predistoriju.

8. oktobra 1923. godine, a to znaci godinu dana posle dolaska Skobcovih u Pariz, u jednom starom dvorcu u Cehoslovackoj organizovan je skup na kojem su bili, pored mnogih drugih, i vodeci ruski intelektualci iz cele Evrope. Medju ruskim ucesnicima bila je i Liza. Na tom impozantnom skupu osnovan je Hriscanski pokret ruskih intelektualaca u izbeglistvu, a sekretarska duznost toga Pokreta bila je poverena Lizi. Kao sekretar, a jos vise kao nadarena pesnicka dusa, ona je od Pokreta imala odredjeni zadatak: da obilazi "sela i gradove" u kojima su ziveli ruski emigranti i da ih zabavlja raznovrsnim popularnim predavanjima. Polaskana ovim izborom, ona se, po povratku u Francusku, odmah dala na posao. Zalazila je u sva drustva ruskih izbeglica. Ali kakvo iznenadjenje! Gde god se pojavila, svuda ista, veoma zalosna stvarnost. Njeni zemljaci su bili u jednom stanju: besposlica i alkohol prosto su harali njihovim "naseljima", a bilo je i onih koji su iz te bezizlazne situacije jedini izlaz nalazili u samoubistvu. Te i druge tragike ruskih doseljenika jako su potresle Lizu, ojadile njeno vec ranjavo srce i otkrile joj jedno novo saznanje: da je njeno dotadanje podvajanje od tih nesrecnih ljudi bilo besmisleno. Zato ona na svoju licnu odgovornost menja od Pokreta dobiveni zadatak i od hladnog intelektualca postaje vatreni i neustrasivi drustveni radnik: ucitelj, ispovednik, dusebriznik, mirotvorac

Njena pomoc bila je potrebna mnogima. Medjutim, njene mogucnosti bile su premale da bi mogla svima pomoci. Zato se ona povijala i snalazila kako je mogla i umela, hrabreci se uvek hriscanskom ljubavlju prema svima ljudima. Da bi koliko-toliko pomogla svojim unesrecenim zemljacima, ona je cesto putovala i bila vidjena po mnogim gradovima i naseljima sirom Francuske. U vecini slucajeva njeni zemljaci su je ocekivali i ispracali sa dobrodoslicom i simpatijama. U takvim slucajevima bilo je veoma dirljivih scena; oni bi joj suznih ociju poverovali tajne svojih dusa, ispovedali bi svoje grehe, ponekad i one koje su nacinili mnogo godina ranije.

A ona bi ih strpljivo slusala, savetovala, zajedno s njima plakala Ali je bivalo i drukcijih, veoma neprijatnih scena. Tako je naprimer, bilo u Marselju, gde su je lucki radnici neprijateljski docekali i ispratili.

Tragajuci tako za svakovrsnim nesrecnicima Liza se jednog dana obrela i u Pirinejskim rudnicima. Medju tamosnjim rudarima bilo je dosta Rusa koji su svoj zivot provodili u krajnjoj bedi i gorcini. Liza je cula za njihove nevolje, pa je otisla do njih da ih utesi i ohrabri. Nije ni slutila kakvo je iznenadjenje tamo ceka. Kad je stigla u rudarsko naselje, jedva je dosla sebi od silnog iznenadjenja. Rudari su ziveli po mizernim drvenim barakama, proklinjuci svoju zlu sudbinu. U jednoj takvoj baraci ziveli su i njeni nesrecni zemljaci. Zatekla ih je na okupu i odmah pocela da im govori ohrabrujuce reci. Zelela je da ih oraspolozi i navede na jedan prijateljski razgovor, ali se desilo sasvim suprotno. Njeni zemljaci, umorni od teskog posla i mizrernog zivota, uporno su cutali, gledajuci u nju nekako tupo i podozrivo. Izgledali su gladni i nemi za sve sto se pred njihovim ocima desavalo. Lizi je bilo tesko, osecala se vema nelagodno, ali zbog toga nije prestala da govori. Ta mucna scena trajala je neko vreme, a onda - jos vece iznenadjenje! Jedan rudar bez ikakve najave prekida njen govor recima: "Bolje bi bilo da oribas ovaj pod nego sto nam pridikujes." Kao grom iz vedra neba odjeknule su te reci u Lizinoj dusi. Ona je za cas osetila veliki priliv uzbudjenja i gotovo istog trenutka je kleknula na svoja umorna kolena i otopcela da riba blatnjavi pod. Ovaj vratolomni obrt stvari potpuno je porazio rudare. Posle toga je nastala opsta tisina. Ona je nevesto ribala, a oni su i dalje sedeli i ukocenim pogledima posmatrali ovu neobicnu zenu. Posto je oribala jedan deo barake, Liza se menjajuci vodu spotakla i vodu prolila na sebe. Bila je do koze mokra. Ali su rudari i ovoga puta bili nepomicni, tvrdoga srca i bezglasni. Nekoliko mucnih trenutaka je to trajalo, a onda, sasvim neocekivano, onaj isti rudar koji joj je malopre dobacio one prekorne reci ustade, skide sa sebe kaput, dade joj i rece: "Obuci ovo jer je hladno, a ti si sva mokra". Sa ropskom poslusnoscu Liza je uzela kaput, ogrnula ga i nastavila prekinuti posao. Pirinejski rudari nisu mogli dalje da izdrze. Lizina dobrota ih je osvojila i pobedila. Led je bio probijen. Tvrda rudarska srca pocela su da se krave i da saosecaju blagodatno dejsto hriscanske ljubavi. Posle zavrsenog posla svi su seli da jedu i tom prilikom je vodjen pravi prijateljski razgovor, pracen tugom, suzama, nadom na bolje dane

Posle ove znacajne posete, na putu do zeleznicke stanice, Liza je dozivela jos jedno iznenadjenje. Sasvim iznenada presreo je jedan rudar i poverio joj jednu svoju sudbonosnu tajnu. Naime, da je njen dolasak u Pirineje odlozio njegovo samoubisto, planirano za taj dan. Jos joj je rekao da je njihov zivot veoma tezak i da je prava besmislica ziveti takvim zivotom. Ova neocekivana ispovest nesrecnog rudara silno je potresla Lizinu dusu, ona se uzbudila i ozalostila u isto vreme. Htela je da shvati sta se to zbiva s njom, ali vremena za razmisljanje nije bilo. Nesrecni rudar stajao je pred njom i svojim jadnim izgledom preklinjao je za hitnu pomoc. Nije bilo drugog izlaza, morala je svoje putovanje da odlozi za koji cas. Zajedno sa nesrecnim rudarom ona se vratila u rudarsko naselje, spakovala njegove stvari i jednim kasnijim vozom vratila se s njim u Pariz. Tamo ga je predala na oporavak nekim svojim prijateljima, koji su ga toplo primili u svoj dom i kroz izvesno vreme povratili mu smisao zemaljskog zivota.

Posto je srecno doputovala kuci, Liza je uz molitvu i druge podvige dugo premisljala o onome sto se dogodilo u Pirinejskim rudnicima. Na kraju je dosla do zakljucka da je hriscanin duzan da bliznjega ljubi celim svojim bicem: i recima i delima, onako kako je to apostol Jovan rekao pre 19 vekova: "Decice moja! Da se ne ljubimo recju ni jezikom, nego delom i istinom" (l Jn. 3, l8). Posle tih premisljanja ona je u potpunosti shvatila smisao i znacenje hriscanske ljubavi prema ljudima. U tom je i njeno duhovno rodjenje s Bozjim blagoslovom bilo okoncano i ona je postala nova licnost u Isusu Hristu: licnost sposobna za nova, visa savrsenstva, koja pretpostavljaju nove podvige i nova odricanja.

Monasenje

Monaski zivot je oduvek bio veoma privlacan. I tajanstven u isto vreme. Ima u tome zivotu neceg snaznog, mocnog, svetog, andjelskog i bozanstvenog. I sve to objedinjeno cini ga i privlacnim i tajanstvenim. Pored toga, u monastvu se ne gleda ko je ko. Po recima Sv. Pisma "nema tu Jevrejina ni Grka, nema roba ni gospodara, nema muskoga ni zenskoga", nego su svi jedno u Hristu Isusu (Gal. 3, 28). Zato monastvo od svojih polaznika trazi slobodno opredeljenje za monaske zavete. Tako je to ustanovio sam Bozanski Osnivac monaskog zivota Gospod Isus Hristos, kada je okupljenom oko sebe narodu i ucenicima Svojim rekao: "Ko hoce za mnom da ide neka se odrekne sebe i uzme krst svoj, i za mnom ide" (Mk. 8, 34). Pored slobodnog pristanka, za uspesni monaski zivot je potreban i osobiti dar Bozji (Mk. 10, 11; l. Kor. 7, 7).

Iz prednjega izlazi da su za monaski zivot neophodno potrebna dva osnovna elementa: osobito Bozje prizvanje, tj. Blagodatni dar Bozji, i slobodno opredeljenje lica koje zeli da provodi monaski zivot.

Sve je to Liza Skobcova dobro znala jos pre no sto je dosla u Francusku. Zato je njeno monasenje bilo regularno; odvijalo se pod pokroviteljstvom Bozjega plana i blagoslova.

Na monaski zivot ona je pomisljala vrlo rano, jos dok je bila gimnazijalka . Sa tim mislima ona se zanimala narocito posle onog tajanstvenog razgovora sa ucenim i gospodstvenim petrogradskim komsijom Pobedonoscevim. Pa ipak tada nije otisla u manastir, nije ostvarila tu svoju dobru zelju verovatno zbog Bozjeg plana s njom. Ali je ta dobra misao, da jednog dana postane pravoslavna monahinja, nija nikad napustila. Tako je Liza provela svoju mladost sa plemenitim osecanjima uokvirenim u bogatu mastu.

Kasnije, u godinama emigrantskog zivota, njena zelja za monaskim zivotom opet se razbuktala. Ali i tada joj se nije dalo da primi monaske zavete. Medjutim, Liza se nije predavala, cekala je svoj dan. Intimno je osecala da ce taj dan jednom doci i nije se prevarila. Prerana smrt mladje cerke Nastje silno ju je potresla i na sva zvona oglasila da je njenom strpljenju blizu kraj. A kada su posle nekoliko godina Nastjine kosti prenosili u drugu grobnicu, ona je imala novu priliku da dopuni svoj raniji dozivljaj. Posle toga dugo je razmisljala i to svoje razmisljanje je zapisala. Ona je,po njenom vlastitom svedostanstvu, posle Nastjine smrti svoje materinsto shvatila u narocitom smislu, sire nego ranije. Sada ga je shvatila kao narociti poziv da postane majka svima onima kojima je potrebna majcinska pomoc, majcinska zastitia, majcinska ljubav. Posle tog razmisljanja njen se zivot izmenio na bolje i dobio novo znacenje. Ovoj njenoj promeni svakako je doprineo i njen odlazak u Pirinejske rudnike, odakle se vratila sa nesvakidasnjim osecanjima. U tom je zavrseno i njeno duhovno rodjenje, pa je Liza sa svake strane bila spremna da primi monaski cin. Posle svih tih zbivanja ona je odahnula, jer je primetila da Bozje blagovoljenje pociva na njoj: da je doslo vreme da svoju davnasnju zelju ipak ostvari. A kada postane monahinja, tada ce se ispuniti jos jedna njena velika zelja: postace majka svim svojim zemljacima, svojim satrudnicima i sapatnicima. A njima je bas takva pomoc neophodna. Inace, oni ce podivljati, i jos gore od toga

U takvom raspolozenju Liza je provodila predvecerje svoga monasenja. Po njenoj oceni, svaka stvar u vezi njenog monasenja bila je na svome mestu, sem jedne: nije joj bilo posve jasno kako ce se njeni neuspeli brakovi odraziti na njenom monaskom zvanju. O tome je ona premisljala i dvoumila, ali ne zadugo. Setila se u pravi cas da je najbolje da tajnu svog srca poveri svom duhovniku - cuvenom o. Sergiju Bulgakovom, ruskom svesteniku i bogoslovu. Tu svoju "tajnu" ona je otkrila i mitropolitu Evlogiju, tadasnjem egzarhu Ruske patrijarsije za Zapadnu Evropu. Sa obe strane Liza je dobila povoljan odgovor i novo ohrabrenje za primanje monaskih zaveta. Posle toga nju je zahvatilo praznicno raspolozenje Toliko se radovala tome svetom cinu! Ubrzo je bilo odredjeno da se monasenje obavi na Bogoslovskom institutu Sv. Sergija u Parizu, razume se u odredjeni dan i sat. Kako je planirano, tako se i zbilo. U nareceni dan, marta 1932. godine, Liza je zamonasena: svukla je sa sebe svoje civilno odelo i obukla monasku rizu. Tom prilikom se odrekala i svoga krstenog imena i dobila novo, monasko ime Marija. Sam cin monasenja izvrsio je licno mitropolit Evlogije. A kada je monasenje privedeno kraju, mitropolit je novoj monahinji dao krst u desnu ruku i rekao: "Gospod Isus Hristos je rekao: ko hoce za mnom da ide neka se odrekene sebe i uzme krst svoj, i za mnom ide" (sr. Mk. 8,34). Zatim joj je dao u levu ruku upaljenju svecu i rekao: "Gospod je rekao: tako da se svetli vasa svetlost pred ljudima, da vide vasa dobra dela, i slave Oca vasega koji je na nebesima" (sr. Mt. 5,16). Posle tog zvanicnog dela monasenja, mitropolit je sasvim neocekivano napravio jedan izuzetak: podelio je novoj monahinji svoj arhipastirski blagoslov da moze propovedati u crkvi prilikom misionarskih putovanja sirom Francuske, ali samo na kraju bogosluzenja. Eto, tako je davnasnja zelja Lize Skobcove za monaskim cinom i zivotom najzad okoncana i otada je svuda sretamo kao majku Mariju.

Lizino monasenje je blagotvorno uticalo na njen dalji zivot . Ono je bilo nepresusni izvor njene tihe, ali postojane radosti. Tu njenu duhovnu nasladu primetili su i neki njeni srodnici i prijatelji. A i ona sama umela je da kaze: "Sada je sve tako jednostavno". Medjutim, ona jos uvek nije bila izabrala nacin monaskoga zivota; nije se opredelila kojim putem da podje i dodje do licne Golgote i licnoga vaskrsa.

U pocetku svog monaskog zivota ona je stanovala u jednoj sobici pomenutog Bogoslovskog instituta u Parizu, tu gde je i zamonasena. Ali takav zivot nije mogao da je zagreje i odusevi. Zato je ona to prvo vreme provodila u trazenju izlaza iz takve teskobne situacije. S druge strane, mitropolit Evlogije je smisljao kako bi monahinja Marija mogla postati osnivatelj ruskog monastva na Zapadu. U tom smislu on je nekoliko puta razgovarao s njom i rezulatat tih razgovora pokazao se jos iste godine, kada je m. Marija otputovala u neke balticke zemlje da u tamosnjim ruskim manastirima prouci ustrojstvo i organizaciju pravoslavnog monastva. Medjutim, ona se otuda vratila tako-reci praznih ruku. Posle njenog povratka u Francusku i sam stari mitropolit je uvideo da se njegov plan s novom monahinjom nece ostvtariti. Zato ju je razresio svih obaveza i prepustio joj da ona sama odluci kako ce provoditi svoj dalji monaski zivot. S druge strane, m. Marija je bila ubedjena da u novim prilikama, u kojima je ona zivela sa svojim zemljacima-sapatnicima, odgovara jedino novi tip monaskog zivota: opstezisce u kojem ce dominirati porodicni duh i toplina. Zato se ona umesto klasicnoga monastva opredelila za savremeno, "svetovno monastvo", koje je od nje zahtevalo celu hriscansku ljubav i dozivotno sluzenje nesrecnim ljudima.

Sasvim drukcije od drustvenog, spoljasnjeg njenog zivota odvijao se njen licni, unutrasnji zivot. On je i nadalje bio strogo podviznicki, isposnicki, svetootacki. I to u jednom narocitom smislu. Po svojim tajnim (i javnim) podvizima ona je mnogo podsecala na drevne ruske jurodivice Hrista radi koji su ignorisali savremeno drustvo da bi istom sto reprezentativnije posluzili kao putovodje u carstvo Bozje. Sasvim je razumljivo da je takav nacin njenog zivota bio mnogima veoma cudan, a nekima je bio i potpuno neshvatljiv (sr. 1. Kor. 1, 23; 3, 18; 4, 10 i dalje). Medjutim, ona se nije obazirala na to jer je bila ubedjena da joj je takav zivot Providjenje dodelilo i da joj samo takav nacin zivota moze omoguciti da se sva preda hriscanskoj ljubavi prema bliznjima. A to je njena jedina zelja, to je njen ideal za koji se isplati i ziveti i umreti.

Pored takvog napornog monaskog zivota m. Marija je nalazila nesto vremena i za svoj knjizevni rad. Vodila je uredno svoj dnevnik i pisala druge prozne sastave na razne teme, ali je daleko vise volela da pise pesme. Kako je imala malo slobodnog vremena, ona se spisateljskim poslom bavila obicno nocu, u casovima samoce. Jedan deo svog knjizevnog stvaralastva ona je sama objavila po ondasnjim ruskim crkvenim casopisima, dok je drugi deo objavljen tek posle njene mucenicke smrti, od strane njenih srodnika i prijatelja.

Svoj podviznicki zivot m. Marija je dopunjavala jos i rucnim radom. Narocito je volela da veze. Poznati su njeni vezovi sa biblijskim motivima, kao i motivima iz zivota Crkve Hristove. Medjutim, ni za ovu plemenitu vrstu rada ona nije imala dovoljno vremena, zbog cega je njena umesnost u ovome poslu takodje sirotinjski iskoriscena.

Tako je majka Marija Skobcova provodila svoj monaski zivot, cudan po svojoj spoljasnosti, inace blagodatan i bogougodan, takoreci u neprekidnom radu; intelektualnom i fizickom. Na taj nacin ona se svestrano pripremala za predstojece zrtve, pa i za onu najvecu, kada je zivot svoj dala za bliznjega svoga.

Ljubav prema bliznjem

Postoje dve vrste ljubavi prema bliznjem: prirodna i natprirodna. Prirodna ljubav, kako joj i samo ime kaze, stvar je covekove prirode. Stvarno, ona se osniva i izgradjuje "na prirodnom osecanju licne simpatije, koje ne obuhvata sve ljude i koje je vrlo subjektivno, proizvoljno, kapriciozno i prolazno." Medjutim, natprirodna ljubav je nesto sasvim drugo. Ona je, pre svega, bozanskog porekla. Zatim, nju je proklamovao sam Bogocovek Isus Hristos za najvisi princip svih odnosa medju ljudima. Zbog toga je ona superiornija od prirodne ljubavi kvalitativno i kvantitativno. Kvalitativno, jer nju hriscani shvataju i izvrsavaju svim srcem svojim, ali vise po izricitoj poruci Spasitelja, koja je dobrovoljno prihvacena i radosno izvrsena kroz licno usrdje i blagodatnu saradnju. Pored toga, ona je i nesebicna, jer ne trazi svoje (1. Kor, l3, 5), i zrtvena, jer onaj koji je ima taj i zivot svoj polaze za bliznje svoje (Jn. 15, l3). A kvantitativno, jer obuhvata sve ljude. Svi su ljudi od Boga, pa su stoga deca Bozja, a medjusobno su braca koja treba da zive u bozanskoj ljubavi. Od ove dve ljubavi natprirodna ljubav je hriscanska.

Za tu, hriscansku ljubav prema bliznjem opredelila se majka Marija Skobcova. Ona je toj ljubavi sve podredila. A otkad se zamonasila za nju je ljubav prema bliznjem, osobito prema nesrecnicima, postala najbolji put da se dospe u nebesko carstvo Bozije. "Jer na dan Poslednjega suda Bozjega", kako je sama govorila, "necu biti pitana koliko sam uspela u monaskom zivotu, koliko sam metanija napravila; nego da li sam gladnog nahranila, zednog napojila, nagog odenula" Taj zivotni i zivotvorni hriscanski princip potpuno je preovaladao u njenom zivotu i ona mu se svesno i slobodno bezgranicno predala.

Takav izuzetan zivot nije mogao ostati neprimecen od strane drugih ljudi. Naprotiv, oni su to primecivali i glasno pohvaljivali kad god im se za to prilika ukazala. Tako je jednom jedan njen prijatelj rekao da samo takva izuzetna osoba, kakva je m. Marija, moze obavljati tako slozene poslove i vazne drustvene obaveze. A toga je bilo zaista mnogo.

Tih godina, kada je m. Marija bila mlada monahinja, u Parizu i drugim mestima Francuske bilo je mnogo ruskih emigranata. Njihov zivot je bio veoma tezak. Medju njima je bilo dosta beskucnika, nije bio mali broj ni onih koji nisu imali svoje stalno zaposlenje. To su bili ozbiljni problemi koji su ugrozavali normalan ljudski zivot. Takvo cinjenicno stanje imperativno je nalagalo da se za te ljude nesto ucini, i to hitno. Razmisljajuici o tom problemu, kako da pomogne svojim nesrecnim zemljacima, m. Mariji je pala na um jedna srecna misao da za te unesrecene ljude osnuje privatna prihvatilista, ustvari milosrdne domove u kojima ce vladati porodicna atmosfera. Tu svoju dobru zamisao ona je ubrzo i ostvarila. Cim joj se ukazala prilika, iznajmila je jednu zapustenu kucerinu u Parizu i istu oglasila za opste prihvatiliste svih ruskih beskucnika. U pocetku je iznajmljena kuca bila u jadnom stanju. U njoj nije bilo namestaja, cak ni kreveta, pa je m. Marija jedno vreme spavala na podu zastrtom cebadima. Ali za kratko vreme kucerina je dovedena u red i u njoj se moglo kako-tako ljudski ziveti. Tu je m. Marija provela pune dve godine, pa se preselila u drugu, vecu kucu, ali takodje bez potrebnog pokucstva. No to je nije obeshrabrilo. Pocela je opet ispocetka, sasvim skromno. U prvo vreme na ishrani je imala svega 25 osoba, ali je ona zelelela da se taj broj poveca, jer su potrebe bile zaista velike. Vremenom je ova kuca postala centralno zdanje svekolike milosrdne delatnosti majke Marije. A kad je dosla do novih novcanih sredstava ona je opremila jos nekoliko kuca-utocista samo da bi olaksala preteski zivot svojim zemljacima. U svim tim zdanjima vladala je prava porodicna atmosfera. Mnogi ruski beskucnici sada su imali "svoj dom" i ono sto im je najpotrebije za obicni ljudski zivot. Tako je ovo zdanje u ulici Lormel br. 77 "postalo rodna kuca za stotine izgladnjelih i nesrecnih" i glavni centar ruske pravoslavne misije u Francuskoj. Dusa tog milosrdnog centra bila je monahinja Marija Skobcova.

U pocetku je sve domace poslove m. Marija sama obavljala. Ona je kuvala, sila, prala podove, muzla krave, cepala drva, u vrecama vukla sa pijace zivotne namirnice I pored svega toga osecala se vanredno dobro. Kasnije, kad su se poslovi umnozili, trebalo je vise i radnika. I taj problem ona je uspesno resila; organizovala je dobrotvorni rad, a njeni prvi saradnici bili su njena majka Sofija i monahinja Evdokija, koja je dosla iz Rusije l932. godine.

Milosrdni rad majka Marije u osnovanim prihvatilistima zahtevao je od nje sve vecu ljubav i izuzetan napor. S vremena na vreme ona bi uz pobozan uzdah prokomentarisala to svoje dusevno stanje recima: "Sve vise smatram i zakljucujem da je moj zivotni put ispravan, ali je veoma naporan". To su primecivali i neki njeni prijatelji, npr. Mohulski. Prema jednom njegovom zapisu: ona ne zna za prirodne zakone, ona ne zna za hladnocu, ona moze hodati bosonoga, moze dugo ne spavati, ona se ne boji opasnosti U takvom natprirodnom raspolozenju odvijala se haritativna delatnost majke Marije.

Predmet njene brige, u prvom redu, bila su najzapustenija i najjadnija ljudska bica: prosjaci, pijanice, umobolnici Radi njih ona se zavlacila u najzabacenije kutke Pariza i dr. mesta, danju i nocu, samo da bi nekome pomogla, da bi nekog spasla. Posebno se starala o notornim alkoholicarima. Znala je gde ce ih pronaci i kako ce im prici; njihove jazbine su joj bile dobro poznate. U takvim poduhvatima pokazivala je neobicnu smelost i smisljenost. Desavalo se da pojedince nasilno izvede, prosto iznese iz njihovih prebivalista. Ali je bivalo i tezih slucajeva, kad nije uspevala u svojim preduzecima. Posle jednog takvog neuspeha zapisala je ovo: "Ono sto im dajem nije dovoljno Evo zasto. Svaki od njih zahteva od vas celog coveka, ni vise ni manje. Ali je vrlo tesko sav svoj zivot pokloniti jednom pijanici, bogalju" Ovo osecanje smirenosti udostojilo je m. Mariju jos vece blagodati Bozje, koja se osobito u slabosti pokazuje (2. Kor. 12, 9). Sa novim prilivom blagodati, ona je nastavila svoj cudesan zivot u hriscanskoj ljubavi sa jos vecim elanom. Procula se kao cudotvorni neimar u spasavanju bliznjih, bez obzira na njihove nevolje.

O jednom takvom poduhvatu jedna njena prijateljica zapisala je ove redove: "Jednom se krajem l934. godine u vili de Sake pojavio neki Kolja. Imao je 26 godina. Pre osam godina se u nekoj krcmi pobio i pretukao svog suparnika. Za to delo bio je osudjen na godinu dana zatvora. Po francuskim zakonima stranac koji je odlezao svoju kaznu mora da napusti zemlju. Ali gde proterati ruskog emigranta ? Na kraju, Kolju su odveli na belgijsku granicu i tamo da ostavili. Belgijanci su ga uhapsili, strpali u zatvor i ponovo prebacili u Francusku. Tako je proslo osam godina u stalnom prebacivanju iz francuskog u belgijski zatvor. Za to je cula m. Marija i resila se da spase nesrecnog Kolju. Otisla je u prefekturu policije i uspela da postigne ono sto je htela: Kolja je dobio pravo na zaposlenje i dozvolu za boravak.

Jos vecu umesnost, pravi pravcati podvig, pokazala je m. Marija u spasvanju svojih zemljaka iz francuskih ludnica.Naime, medju ruskim emigrantima u Parizu culi su se tuzni glasovi: na desetine njihovih zemljaka, potpuno zdravih , bilo je strpano u pariske ludnice, ko zna iz kojih razloga. Ta vest je stigla i do m. Marije i veoma ju je razalostila. Ali za sentimentalnost nije bilo vremena. Odmah je smislila plan spasavanja i dala se na beskompromisan posao. Nije mirovala dok nije obisla neke medico-centre i licno se uverila da su famozni glasovi o ruskim zdravim ludacima "nazalost posve istiniti". Ta "inspekcija" ju je porazila, ali ne i obeshrabrila. Kucnula je na mnoga vrata dok, najzad, nije dosla do poslednih, najglavnijih. A kada su joj otvorili i ta poslednja i najglavnija vrata, nesrecni ruski beskucnici su poceli izlaziti iz pariskih ludnica.

Tako je i ovoga puta led bio probijen, ali je odmah iza toga iskrsao novi problem: gde smestiti te napacene ljude? Potrebno je bilo smisliti i uraditi nesto, osnovati kakav-takav sanatorijum za njihov oporavak. A to nije bilo nimalo lako ostvariti. Medjutim, m. Marija se nije predala, izvrsno se snasla i ovoga puta. Za tu svrhu adaptirala je ranije iznajmljenu kucu Nojzi-le-Granda i u nju smestila svoje sticenike. Oko njih se najvise sama trudila, ali nije izostala ni pomoc drugih milosrdnih dusa.

Tako je okoncano ovo njeno maratonsko dobrocinstvo na licnu i zajednicku duhovnu radost i korist. Hriscanska ljubav je pobedila i ovoga puta, a to je za nju bilo novo ohrabrenje, nova snaga, nova nada. Sve to zajedno bilo je itekako potrebno njenoj beskrajnoj ljubavi prema bliznjima koja je od nje zahtevala i ocekivala nova pregnuca i nove zrtve.

Ta nova pregnuca i zrtve dosli su do punog izrazaja u kasnijem njenom zivotu, narocito za vreme II svetskog rata. Moze se za sigurno uzeti da je rat m. Marija spremno docekala. Godinama pre rata ona se kroz svoj podviznicki zivot i milosrdni rad na najbolji nacin pripremala na svaku zrtvu, pa i onu najvecu: da zivot svoj polozi za svoju hriscansku veru. Buduci stvarno takva, ona se nije plasila rata i njegovih strahota. O toj njenoj odvaznosti svedoce mnogi njeni poznanici i prijatelji, ali i ona sama. Tako je jednom prilikom rekla Konstantinu Mculskom, njenom bliskom saradniku: "Ja se ne plasim stradanja, ja volim smrt". Zato, kada je nemacka vojska upala u Francusku i Pariz, ona je i dalje ostala u svom milosrdnom domu sa svojim saradnicima i sticenicima, iako su joj njeni najblizi saradnici i rodjaci savetovali da napusti Pariz i skloni se negde u unutrasnjosti. Istini za volju treba reci jos i to da je ona jedno vreme, dok je ratna stihija pomamno jurila preko granica susednih zemalja, premisljala o svom povratku u voljenu Rusiju. Planirala je da se nastani negde u predelu reke Volge ili negde u Sibiru i da se sva preda misionarskom radu. Medjutim, upad Nemaca u Francusku prekinuo je to njeno premisljanje i ona se potpuno pomirila sa novonastalom situacijom: da ostane tu gde je i da nastavi zapoceti milosrdni posao.

U vreme ratnih godina posla je bilo, zaista, premnogo. Rat je sobom doneo mnoge nove nevolje, zbog cega se broj nesrecnih ljudi naglo povecavao. Medju nesrecnicima sada nisu bili samo Rusi, vec i Francuzi i drugi, medju kojima treba spomenuti najpre Jevreje. Ta novonastala situacija umnozila je milosrdnu delatnost m. Marije Sada je njena pomoc bila potrebna mnogima, a Jevrejima najpotrebija. Oni su bili najomrazeniji narod pred ocima mocnog i zlocudnog okupatora. Za njih je bilo odredjeno grozno istrebljenje sa lica zemlje, kakvo svet jos nije bio video. U sprovodjenju tog paklenog plana njih su najpre bili obelezili Davidovom zutom zvezdom, a zatim su nastala nezapamcena gonjenja, hapsenja, mucenja i skapavanja po znanim i neznanim nacistickim logorima. Zadah iz specijalizovanih krematorijuma sirio se na sve strane i danonocno oglasavao vitesko umiranje jednog slavnog naroda. Za Jevreje su bili nastali verovatno najcrnji dani u njihovoj hiljade godina dugoj istoriji. Pogrom je bio totalan. Obuhvatio je sve Jevreje nehriscane: krivce i nevine ljude, odrasle i malu decu, muskarce i zene Iz te sveopste hajke bilo je gotovo nemoguce izvuci zivu glavu. Ali su se Jevreji snasli i u tako beznadeznoj situaciji, bar tako je u pocetku izgledalo. A evo o cemu se radi: Nemci nisu progonili Jevreje-hriscane kojih, uzgred budi receno, nije bilo mnogo. O tome svedoci ovaj podatak. Medju najblizim saradnicima m. Marije bio je jedan Jevrejin. Zvao se Ilija Fondaminski. Za njega se tvrdi da je srcem bio hriscanin , ali je sv. krstenje primio tek l94O. godine, a to znaci kad je ratna stihija stigla i u Francusku. U pocetku je izgledalo da ce hriscanska krstenica Fondaminskom spasiti zivot. Medjutim , l94l. g. on je uhapsen i odveden u logor. Sta sve nije m. Marija cinila za njegovo oslobodjenje, ali mu nije mogla pomoci. Fondaminski je svoj zivot zavrsio u Ausvicu l942. godine.

Ova episzoda iz zivota Ilije Fondaminskog dala je povoda mnogim Jevrejima da se rastrce po hriscanskim bogomoljama i izmole zvanicne krstenice koje bi im makar za izvesno vreme produzile zivot. Lormel i Nojzi, te dve pravoslavne dobrotvorne ustanove, bili su glavni centri za pribavljanje hriscanskih krstenica. Ali to je bila samo jedna varka, obmana. Vec jula 1942 . godine Nemci su pohvatali blizu 13.000 pariskih Jevreja i sproveli ih u "logore smrti", odakle se retko koji ziv vratio. Do toga dogadjaja spomenuti centri, kojima je organizovano rukovodila m. Marija, bili su pod prismotrom nemackih vlasti, a od tada pa nadalje njihov rad je sve vise ogranicavan, i to sa svake strane.

VII

Mucenicka smrt

U hriscanskoj religiji mucenistvo ima prvorazrednu vrednost i vaznost. Ono predstavlja najvecu zrtvu u hriscanskom zivotu, prema tome i najvecu ljubav prema Bogu i bliznjemu. Otuda je zrtvena ljubav najprirodnija i najglavnija odlika hriscanskog mucenistva. A glavna odlika hriscanske ljubavi je, prema recima Sv. Pisma, polaganje svoga zivota za dobro bliznjega. (Jn. 15, 21). Dakle, smrt, umiranje! Ovo umiranje za drugog biva na dva nacina: duhovna i telesna. Medjutim, medju njima nema neke sustinske razlike, jer i u jednom i u drugom slucaju je ista zrtvena ljubav. Tako je hriscansko mucenistvo u stvari dvojako: duhovno i telesno, ali je ta dvojakost formalna dok gledano sustinski medju njima nema razlike. Oba vida mucenistva su mnogocena pred Bogom, jer prezentuju punocu Bogocovecanske zajednice koja se odvija u bozanskoj ljubavi. A to je ono sto hriscanskoj martiriji daje prvorazrednu vrednost i vaznost.

Ima u hriscanskoj crkvi bezbroj svetih mucenika, koji su svoju ljubav prema Bogu i bliznjem posvedocili na najhriscanskiji nacin: svojom mucenickom smrcu. Takvi su, na primer, sv. velikomucenik Georgije, kod nas Srba sv. djakon Avakum, koga su Turci zbog njegove hriscanske vere nabili na kolac u Beogradu 18l4. godine. To je mucenistvo u krvi ili telesno mucenistvo. A duhovno mucenistvo je drukcije. Ono se sastoji u postojanoj i beskompromisnoj borbi protivu zla u sebi i svetu. To je duhovna borba koja se najuspesnije vojuje na terenu svetog hriscanskog podviznistva. Otuda je svaki hriscanski asketa pravi mucenik, po svemu ravan onom koji zivot svoj polozi za Boga i bliznjeg svog. A to vladika Nikolaj Velimorovic i kaze: "Podviznistvo nista drugo nije do dugotrajno mucenistvo". O duhovnoj martiriji govori se u Sv. Pismu na vise mesta, ali nigde tako jednostavno i jasno kao u poslanicama sv. ap. Pavla. U vezi toga on pise drevnim Korincanima ovo: "I mi za sto podnosimo muke i nevolje svaki cas? Svaki dan umirem, tako mi , braco, vase slave (1.Kor. 15,30-3l); jer mi zivi jednako se predajemo na smrt za Isusa" (2. Kor. 4, 11). Tako je duhovno mucenistvo, po ap. Pavlu, jedno stalno, svakidanje umiranje za Gospoda Boga i bliznjega svoga.

Oba vida hriscanskog mucenistva bivaju po blagodatnom daru Bozjem. Obicno Bog jednome dodeli brzu muceniku smrt, a drugome mucenicko umiranje, duhovno stradanje iz hriscanske ljubavi. Ali ima i takvih slucajeva kada Bog jednoj istoj osobi dodeli oba mucenistva; najpre svakodnevno stradanje, a naposletku jos i mucenicku smrt. To je najtezi i najvisi oblik hriscanske martirije. Za to treba imati osobiti dar Bozji, ali i izuzetno veliku hriscansku ljubav. Takav je mucenik bio, npr, sv. ap. Pavle. Eto, medju takve mucenike treba svakako ubrojati i legendarnu majku Mariju Skobcovu. Ona je veci deo svoga zivota provela u stradanju radi Boga, a na kraju je i sam zivot svoj dala za bliznjeg svog. Tako je ona iskusila oba vida hriscanskog mucenistva. Za tako uzviseno i bogougodno delo ona se ozbiljno spremala kroz hriscanku ljubav. Tako joj je, ustvari, blagodatna hriscanska ljubav omogucila da se udostoji svetog mucenistva, tog retkog Bozjeg dara.

Da je m. Marija veci deo svoga zivota provela u stradanjima radi Boga i bliznjega, to je vec vise puta naglaseno u prethodnim poglavljima. A ovde, u poslednjem poglavlju, opisacemo samo finale njenog stradanja, tj. njenu mucenicku smrt.

Cuveni pariski domovi hriscanskoga milosrdje Lormel i Nojsi, kojima je ona rukovodila, radili su punom parom sve do 1943. godine. Negde u pocetku te godine Gestapo je otpoceo sistematska hapsenja glavnih licnosti tih milosrdnih ustanova, s namerom da rasturi i unisti ta dobrotvorna hriscanska gnezda. Medju prvima nemacki agenti su uhapsili Juru Skobcova, sina majke Marije. Njegovo hapsenje opisala je njegova baka Sofija veoma slikovito i - dirljivo. Prema njenom opisu desilo se to ovako:

Toga nesrecnog dana majka Marija nije bila u Parizu. Bio je kraj nedelje i ona je otisla svojim poslom u jedno selo nedaleko od grada. Jura je ostao u Lormelu zajedno sa svojom bakom. Bio je obican februarski dan. Jura je hodao tamo-amo po milosrdnom domu. U jednom momentu baka ga je pozvala i zamolila da joj donese malo uglja iz podruma. On je mnogo voleo svoju baku i uvek joj je bio poslusan. Zato je i ovoga puta pozurio u podrum da je sto pre usluzi. I bas tada, dok je bezbrizno skakutao po stepenistu prema podrumu, Gestao ga je uhapsio. Zanet svojom nevinoscu nije ni primetio kako se to desilo. Kad je dosao sebi ozalostio se i plakao gorko. Medjutim, nemilosrdni agenti nisu se na to obazirali. Pretresli su prestrasenog mladica i, da nesreca bude veca, nasli u njegovom dzepu jedno poverljivo pismo. To pismo je bilo u vezi pribavljanja krstenica za neke Jevreje i bilo je adresirano na o. Dimitrija Klepinina, jednog od najblizih saradnika m. Marije. Bilo je suvise kasno da se Jura oslobodi pisma, a ono je bilo dovoljno da i o . Dimitrije bude odmah uhapsen. U medjuvremenu Jurina baka je postala nestrpljiva sto Jure tako dugo nema sa ugljem, pa je izasla u hodnik da potrazi svoga unuka. Samo sto se pojavila na stepenistu, odmah je cula da je Jura uhapsen. To ju je porazilo. Prosto je sletelea dole do prostorije u kojoj je Jura tiho jecao. Pokusla je da agentima objasni da Jura nije kriv, da je nevin, ali je od njih bila grubo udaljena i njen pokusaj da oslobodi svog nesrecnog unuka nije urodio nikakvim plodom. Jura i o. Dimitrije su odvedeni u nacisticki logor, a stara Sofija je sva slomljena od bola tugovala i nestrpljivo cekala povratak m. Marije u Pariz.

Kad se m.Marija vratila u grad i cula sta se u njenom odsustvu desilo, njenom bolu nije bilo kraja. Jer je njen Jura, njen jedinac, njen najblizi saradnik i sapatnik, uhapsen i odveden u logor, odakle je bilo malo izgleda da ce se ziv kuci vratiti. Sta sve nesrecna majka nije cinila da spase svoj poslednji porod. Cak je i cebe u zamenu nudila, ali nije nista postigla. Jura je i dalje ostao u logoru deleci sudbinu ostalih zatocenika. A ona? Izranavljenoga srca sa svih strana i suznih ociju nastavila je svoj mukotrpni zivot. Njena cudesna hriscanska ljubav trazila je od nje nova pregnuca i jos vece zrtve. I ona je sa tom ljubavlju nastavila da zivi i radi. Od viseclane porodice Skobcov sada je s njom ostala samo njena ostarela majka Sofija. Njih dve su sa ono malo preostalih saradnika produzili sa milosrdnim radom, iako pod veoma teskim uslovima i okolnostima. S druge strane, Nemci su produzili s hapsenjima. Lormel i Nojzi su popustali, svaki dan su cekali kraj svoje dobrotvorne misije. Posle svakog novog hapsenja m. Marija je satima saslusavana i istjazavana. I za nju i na njene saradnike to su bili zloslutni znaci koji su nagovestavli da ce i njenoj slobodi ubrzo doci kraj. Tako je i bilo. Jednog dana, ne tako dugo posle Jurinog hapsenja, Gestapo je dosao da uhapsi i majku Mariju. Tom prilikom su je dugo ispitivali I u jednom momentu su joj rekli: "Nas agent jede s Vama za istim stolom". Tako su se obistinile sumnje i slutnje starice Sofije, koja je jednostavo, ali dirljivo opisala poslednji rastanak sa svojom legendarnom cerkom. Na rastanku, prema njenom opisu, m. Marija joj je rekla "zbogom", kao sto je cinila i u svim drugim tezim slucajevima. A posle toga je dodala: "Majko, budi hrabra". Zatim su jedna drugoj pale u zagrljaj, obe su tiho plakale . Na kraju je majka cerku blagoslovila, pa su se zuvek rastale. Nacisti su m. Mariju odveli u logor i pribrojali je ostalim zrtvama II svetskog rata. Sutradan je dosao jedan nemacki predvodnik kod Sofije Pilenko i rekao joj: "Nikad vise neces videti cerku". Hapsenjem majke Marije i njenim odvodjenjem u poznatu tvrdjavu Romenvil prestaje svaki dalji rad pravoslavne misije u Parizu, poznatije pod imenima dvaju milosrdnih centara: Lormel i Nojzi. To humanitarno utociste bolesnih i nesrecnih nacisti su nepovratno unistili .

Sto se tice dalje sudbine m. Marije, ona se u pocetku hvalila logorskim zivotom. "Svi cetvoro smo zajedno", pisala je ona svojoj majci u Pariz, misleci na Juru, o. Dimitrija, Pjanova i sebe. Ali je istovremeno predosecala da tako nece biti dugo. Tako je i bilo . Kratko vreme posle njenog odlaska u Romenvil, njih trojica su premesteni u drugi logor. To je bilo u februaru, a u aprilu i ona je premestena u isti logor. To je bila ujedno i njena poslednja prilika da vidi svog voljenog sina., ali ne i ostale. Prema opisu Ine Vebster, do tog poslednjeg i najdirljivijeg vidjenja izmedju m. Marije i njenog sina Jure doslo je u ranim jutarnjim casovima. Tog jutra m. Marija je stajala kod prozora obasjana rumenim zracima jutarnjeg sunca. Bila je u svojoj crnoj monaskoj odeci, a lice joj se svetlelo i imalo neki neopisiv izgled. Pred njom, pod prozorom, stajao je Jura, mladic tanak i visok, sa zlatastim pramenima kose i prekrasnim, cednim licem. I mati i sin bili su obasjani prvim jutarnjim suncem. Tiho su govorili. Svet za njih nije postojao. Na kraju, ona se nagnula kroz prozor i poljubila njegovo bledo celo. Ni mati ni sin nisu znali da je ovo poslednje njihovo vidjenje na ovome svetu. Rastali su se. Ali je ona jos dugo stajala pored prozora i gledala u daljinu; suze su joj lagano tekla niz ispostene obraze. Nezaboravna slika zalosti, tihog stradanja i nadanja! Nesto kasnije Jura je o tom sastanku pisao svojoj baki u Pariz. Iz njegovog pisma se vidi da je 27. aprila 1943. godine m. Marija odvedena u Nemacku, u zloglasni logor Ravensbruk. Putovanje do Ravensbruka bilo je veoma naporno. Danima se putovalo bez najosnovnih uslova za ljudski zivot. U tom "logoru smrti" m. Marija je provela pune dve godine - sve do svoje mucenicke smrti.

U Ravensbruk je dobro srce majke Marije doslo do punog svog izrazaja. Sa svima ziteljima tog zloglasnog logora zivela je lepo, u hriscanskoj ljubavi. Volela je cak i neprijatelje svoje. Za svakog je imala lepu i utesnu rec. Pomagala je svima u svakoj prilici. Za sve se Bogu molila. Ipak, najveci deo svog slobodnog vremena posvecivala je omladini. Mladez je bila njena briga i njena jedina razonoda. Cesto ih je okupljala oko sebe i bila njihov ucitelj i vaspitac; citala im je odeljke iz Sv. Pisma i drzala kratka predavanja iz nacionalne i crkvene ruske istorije. U pocetku su njena predavanja mladi slusali sa velikom paznjom, zaboravljali su cak i na svoje logorske nevolje. Kasnije je interes opao, jer je logorski zivot postao tezi i nesnosljiviji. Majka Marija se pomirila sa svakodnevnim patnjama, a smrt je smatrala za vanredan dar Bozji - tako je jednom prilikom rekla E. Novikovoj, jednoj svojoj prijateljici. Kako su meseci logorskog zivota odmicali, ona je sve vise slabila U jednom kratkom pismu svojoj ostareloj majci ona je na nemackom napisala: "Ja sam prilicno dobro", a odmah iza toga je na ruskom dopisala: "Postala sam uistinu starica". Pismo je stiglo u Pariz januara 1944. Ali i u takvom stanju m. Marija je ostala verna svojim idealima. Njena rasplamtela hriscanska ljubav kao da nije marila za preteski logorski zivot. Sve patnje ona je herojski podnosila i tako bila primer za ugled svim logorasima. Sada se posebno starala o bolesnicima, kojih je bilo sve vise, i njena milosrdna pomoc bila im je od zivotne vaznosti.

Tih dana logoraska hrana je bila sasvim slaba. Glad je sve vise uzimala maha i uznemiravala nesrecne ljude, zene i decu, cak i u nocnim prividjenjima. U takvom kosmaru tesko se bilo snaci i opstati. Ali se majka Marija i pred takvim teskocama nije predala. Njena hriscanska ljubav, uvek sveobuhvatna, opet je stupila na scenu. Rukovodjena njome ona je za teze bolesnike organizovala da dobijaju pojacanu hranu. Za tu svrhu su oni retki paketi koje su pojedinci dobijali korisceni veoma racionalno. Namirnice su spretno cuvane i deljene zdravstveno najugrozenijim osobama. Tako je jedno vreme pomagana jadna Zouzou, jedna djevojka koja je nesto kasnije umrla od tuberkuloze.

Sto se rat vise blizio svome kraju, zivotni uslovi u Ravensbruku su bili sve nepodnosljiviji. Haoticno stanje ja zavladalo celim logorom. Na svakom koraku primecivao se metez. Takvo stanje je osobito bilo uocljivo krajem 1944. i pocetkom 1945. godine. Tih nekoliko meseci bili su fatalni za mnoge logorase, pa i za majku Mariju. A evo zasto.

Jednog dana te pomenute ratne zime, prema kazivanjima vec pomenute Ine Vebster, nacisti su velikodusno delili logorasima neke crvene kartone. Ali nisu delili svima, vec tezim bolesnicima i osobama starim preko 50 godina. Tako je crveni karton urucen i m. Mariji. Na svakom tom kartonu bilo je ispisano lazno ohrabrenje. Naime , vlasnicima crvenih kartona obecana je prekomanda u drugi logor i poboljsanje logorskog zivota. Uskoro je do prekomande stvarno i doslo. Vlasnici crvenih kartona premesteni su u Junger-logor, nedaleko od glavnog logora. Ali avaj! Tamo su naisli na totalno razocarenje. Jedva su dosli sebi od silnih iznenadjenja. Tek sada su shvatili da su prevareni i da su fatalni crveni kartoni u stvari njihova posmrtnica, jer je ovaj dobro kamuflirani logor sluzio zato da danonocno hrani nezajezljive gasne komore i krematorijum. Junger-lager, ili logor za mlade, predstavljao je poslednji izum nacista za unistavanje nesrecnih logorasa. Svaki dan po nekoliko puta vrsena je smotra i selekcija, tj. odbrojavanje za krematorijum i gasne komore. S druge strane, uslovi za zivot bili su ispod svake mere, ocajni. Hrana je bila sasvim nistavna, i kvalitativno i kvantitativno. Svaki dan ona je odnosila svoje zrtve. Uz to, bolesti su harale nemilosrdno i uzimale svoj danak. Muke nevidjene i necuvene! Slika pakla na zemlji! Stradanje kakvo covecanstvo dotad nije upamtilo! Vreme kada su zivi zavideli mrtvima! Ovakav neljudski zivot srucio se svom svojom tezinom i na majku Mariju. Njeno podviznicko telo pocelo je da popusta i sve je vise slabilo iz dana u dan. Ali je njen duh i dalje bio dobar, krepak, nesalomljiv. Svojim mocnim duhom ona je sabrala poslednje delice svoje telesne snage i latila se svog omiljenog posla, da naslika Bogomajku koja drzi raspeto Dete. Za vreme slikanja neko joj je u prolazu zaiskao tu ikonu, na sto je ona odgovorila: "Ako se vratimo u Pariz dacu ti je kao poklon, ali ovde ne. Ako je srecno zavrsim, ona ce mi pomoci da se ziva izvucem odavde, ali ako je ne dovrsim znaci umrecu ovde". Prema E. Novikovoj, majka Marija se ubrzo tesko razbolela, pa joj nije poslo za rukom da zapocetu ikonu zavrsi. Bolest je bila neumoljiva. Majka Marija je toliko oslabila da su od nje ostale samo kost i koza . Izgledalo je da je njenom stradalackom zivotu dosao kraj. Dva meseca je zivela na granici zivota i smrti. A onda se nekim slucajem spasila iz logora smrti. Prebacena je opet u glavni logor, ovoga puta u blok 17.

To je bilo na pocetku marta l945. godine. Medjutim, sada ni u glavnom logoru nije bilo bolje. Prozivke su i ovde ucestale, a selekcija za gasne komore i krematorijum vrsena je i po nekoliko puta dnevno. Sada niko vise nije bio siguran da ce preziveti ravensbrusku golgotu. Svaki dan po nekoliko puta selektor je odbrojavao za Junger-logor, tj. cula se komanda: "nalevo", sto je snacilo smrt, i: "nadesno", sto je znacilo zivot do sledece selekcije. Tih dana m. Marija je bila skoro nepokretna od slabosti i bolesti. Nije mogla ni da stoji, pa se nije ni pojavljivala na uobicajenim prozivkama. Za svoje licne potrebe morala je da puzi, toliko je bila onemocala. Sve su to bili rdjavi znaci koji su bezglasno oglasavali da je njenim stradanjima dosao kraj. Dakle, sve je bilo spremno za njenu mucenicku smrt.

Najzad je osvanuo i taj dan. Njen poslednji dan u Ravensbruku i na ovom svetu. Bio je Veliki petak - dan stradanja Isusa Hrista. U vazduhu se osecao dah proleca, dah vaskrsenja svekolike prirode. Blizu je bio i dan vaskrsenja Bogocoveka Hrista. Negde iz daljine dopirala je tutnjava bojnog oruzja, a na istocnom horizontu vec su se nazirali prvi zraci slobode. Ruska vojska je neumorno napredovala, II svetski rat blizio se svome kraju. Za to vreme u ravensbruskom logoru su vrsene pripreme za selekciju. I u popodnevnim casovima, bas u vreme Hristove smrti na Golgoti, u zloglasnom Ravensbruku neduzni ljudi su odabirani i slati u Junger-logor, na njihovu golgotu. Selekciju je vrsio nemacki zapovednik Svarchuber, koji je dosao iz Ausvica po specijalnom zadatku: da ubrza smrt ravensbruskih zatocenika. Da bi sto bolje obavio svoj zadatak, naredio je da se svi logorasi, bez izuzetka, pojave na smotri. Toga puta i majka Marija je bila na smotri. Pocela je fatalna selekcija i komanda: "nalevo" i "nadesno!" Majka Marija, oslonjena na vernu svoju prijateljicu i sapatnicu Ninu, sa nadzemaljskim mirom je posmatrala taj jezivi prizor. Koliko je mogla tesila je one koji su se izdvajali na komandu "nalevo". Gledala je njihova prestrasena lica, a onda joj se duh po poslednji put uzbudio i zaronio u bezdane hriscanske ljubavi. Pred njom je stajala jedna ruska djevojaka koju su Nemci odbrojali za gasnu komoru. Za koji trenutak ona je s ostalima trebala da podje u logor smrti. Ali do toga nije doslo, jer je majka Marija umesto nje posla u smrt. Evo kako se to dogodilo:

Sve se odigralo u magnovanju, i cudesno u isto vreme. U poslednjem casu, pred polazak u Junger-lager na smrt osudjenih, ona je sa svojom zemljakinjom zamenila logorasku bluzu i broj. Zatim su zamenile i svoja mesta. U prvi mah mlada Ruskinja nije shvatila sta se to s njom zbiva, pa je zaustila da pita za objasnjenje. Medjutim, pitanje nije stigla da postavi, a odgovor je dobila. Majka Marija joj je rekala: "Ja s am vec stara, a pred tobom je zivot". Posle toga, dostojanstveno i nekom cudesnom mirnocom, ona je zajedno sa ostalima za smrt odabranima posla u gasnu komoru logora smrti. Bilo je to 31. marta 1945. godine, svega nekoliko dana pre svrsetka II svetskog rata.

Tako je legendarna majka Marija Skobcova zarsila svoj zemaljski zivot na najhriscanskiji nacin. Zivot izatkan od milosrdnih trudova, tajnih i javnih podviga i svakovrsnih stradanja okoncala je mucenickom smrcu. Dragovoljno je polozila zivot svoj za bliznjeg i tako ispunila zakon Hristov, zakon Bozji (Jn. 15, 13). Gospod je primio njenu milosrdnu zrtvu i naselio je u Svoje nebeske dvore, gde vlada vecni mir, vecni pokoj, vecno blazenstvo.

* * *

Posle II svetskog rata jedan od blizih prijatelja majke Marije, Georgije Rajevski, usnuo je ovaj san:

Prema njegovom kazivanju u Puskiovom klubu u Londonu juna 1962. godine, njemu se u snu prikazalo zitno polje. Po tom polju hodala je majka Marija. Hodala je lagano, svojim uobicajenim korakom. Isla je prema njemu, i kad mu se sasvim priblizila, on joj rece: "Kakvo iznenadjenje! Meni su rekli da si umrla". Posle tih njegovih reci majka Marija ga ljubazno i znacajno pogleda preko svojih naocari, pa mu rece: "Da, ljudi pricaju svasta, ali kao sto vidis, ja sam ziva!"

Tako je legendarna majka Marija svojim stradalackim zivotom i jos vise svojom mucenickom smrcu u ravensbruskom logoru jos jednom pokazala, dokazala i potvrdila da je HRISCANSKA LJUBAV JACA OD SMRTI!