Mati Zosima

Zelim da napisem nesto o shimonahinji Zosimi, koja je bila nasa nastavnica i duhovna majka. Ona je otisla Gospodu 8. januara 2004. godine u 81-oj godini zivota.

Evo pisem, a sa knedlom u grlu i ocima punim suza zbog svesti o tom nepovratnom gubitku. Ne zelim cak ni da verujem da se to odjednom desilo, a da mi nismo ni ocekivali. Mati Zosima (Gorlanova) se podvizavala u Sveto-Trojickom zenskom manastiru u gradu Muroma, a poslednjih dana je nalazeci se u skitu, daleko od manastira, bila skoro nedostupna za nas, i bilo je moguce ponekad je posetiti samo po blagoslovu nastojateljice manastira igumanije Tavite (Gorlanove; igumanija Tavita je rodjena cerka shimonahinje Zosime).

Mati Zosima je imala veoma tezak zivot, i zelim da pisem o njoj kako bi se za nju pomolili i drugi ljudi a ne samo njena sirota duhovna ceda. O koliko ljudi – i celih porodica, moleci se nocu sa suzama, je privela veri, Bogu, Crkvi – to zna samo Gospod!

Upoznao sam se sa mati 1992 godine cini se sasvim slucajno. Teske zivotne okolnosti su me dovele u zenski manastir. Bila sam daleko od Crkve i Boga i u hram sam isla samo da zapalim svecu. Izasla sam iz crkve sva u suzama, i odjednom mi je prisla mati niskog rasta u crnoj odezdi: «Ne placi, idemo kod mene!» Napojila me cajem, i ja sam joj ispricala sve o svojoj tuzi. Mati me je pazljivo slusala, utesila, naucila kako da se molim i uzdam u Gospoda. Zapisala je moje ime i imena svih mojih bliznjih u svoj pomjanik. Rekla je: «O, kako ja zalim takve (kao sto sam ja ...)... Ali nista Gospod ce pomoci! Dodji!» Tada je mati bila monahinja, zvali su je Teodosija, - shimu i ime Zosima sa shimnickim postrigom je primila tek pre dve godine. Otisla sam od nje utesena, i osecala sam se kao da sam se rasteretila teskog tereta. Mati sam prihvatala kao svoju rodjenu, i tako sam je zavolela da sam se za svaki savet njoj obracala. Ona je bila veoma mila, covek retko dobre duse. Cak i ako me je znala ukoriti (za neko delo!) ja se ni malo nisam vredjala, vec sam joj bila zahvalna.

Mati mi je ispricala ceo svoj zivot. Njena majka je rano umrla, a maceha je nije volela: kao devetogodisnju devojcicu ju je isterivala iz kuce, cesto joj udarala glavu o zid, i nije joj davala da jede. Devojcica je bezala u crkvu, pricala mati o svojim nevoljama, dugo se molila i mnogo plakala. Odrasla je i udala se, ali je rano postala udovica i ostala je sa troje dece na rukama: dva decaka i devojcica (buduca igumanija Tavita). Zivela je sa uvredama i u siromastvu. Ali Boga i crkvu nikad nije zaboravljala. Oba sina su joj rano umrla a ostala je samo cerka.

- I tad sam se ja u potpunosti predala Volji Bozijoj, - pricala je mati. Ona je zajedno sa cerkom stupila u zenski manastir u Rigi. Godine 1991 dosli su u Murom, i mati Tavita je pocela iz rusevina da gradi manastir. Tada niko nije ni mogao da pomisli da ce se uskoro na mestu tih rusevina uzvisiti prekrasna crkva, i nove prostorije obnovljenog manastira. Mati Teodosija je zivela u molitvi, molila-plakala za sve i za svja. Imala je mnogo duhovnih ceda i uvek ih je pozdravljala, upucivala, umirivala, poucavala, blagosiljala. O kako nam je s njom bilo dobro! – kao da smo ziveli iza kamenog zida, i tuga nam nije bila nevolja, sve nam je bilo dobro. Ali jednom su je u nedelju Prastanja odvezli u skit – na pusto mesto u sumi, daleko od grada. Tamo se nalazi mala crkva posvecena Muromskoj ikoni Majke Bozije i groblje. Mati se tiho pomolila, a mi smo plakali rastajuci se od svoje ljubimice.

Ali Gospod je pomagao pa su je njena najbliskija duhovna ceda i tamo nalazili. Ja sam cesto sa svojom porodicom obilazila mati – i bili smo veoma zadivljeni: samo sto pridjemo skitu (a on je ogradjen ogradom), mati nam je izlazila u susret, grlila nas i blagosiljala, i mi smo plakali od radosti: «Kako si ti mati znala da cemo mi doci?»- «Znam, znam... Prodjite brze».

Njena kelija je bila mala, s jednim prozorcicem, i jednostavnim zidovima od brvana, a u uglu su se nalazile ikone od poda do plafona. Krevet je bio stari, gvozdeni, mali skoro prazan sanducic, mali sto i na njemu Jevandjelje, Psaltir, kandilo, veliki broj listica sa imenima za pominjanje, i knjizica. U uglu se nalazio taburet, vedro sa cistom vodom i kutlacica.

Na ekseru je visila njena crna odezda. To je sve njeno bogatstvo. Ona je razdavala sve sto su joj donosili: «Uzmite, meni nista ne treba a vi imate porodicu...» mati je bila veoma bolesna, nije bilo zdravog mesta na njoj ali ona nije roptala, vec se molila: «Slava Bogu, Slava Bogu, tako treba!» A nas je sve zalila. Pozalis joj se: «Tu me boli...» - ona prekrsti to mesto rukom, i sve prodje. Da, secam se da je govorila: «Vi stavite na to mesto ikonu svetog mucenika Trifuna i on ce pomoci!»

Mati nam je govorila da se ne bojimo nikoga sem Boga, i da na Njega ne zaboravljamo ni minutu. Uvek je govorila da Pslatir treba uvek da se cita: «U njemu je sva sila, zli dusi se boje Psaltira i beze! Ni antihrista se ne bojte, Gospod ce pomoci! Vi se molite za mene, ja cu za vas i svi cemo se spasti, bicemo zajedno. Majku Boziju ne zaboravljajte. Ona je nasa velika zastupnica!» Ona je ispod odezde tajno nosila na grudima veliki Krst na lancu – Njega je dobila od arhimandrita Jovana i njime je blagosiljala svoja duhovna ceda. Taj krst je na kratko vreme pre njene smrti zasijao, kao i lanac.

Mati je pretrpela toliko nevolja, gonjenja i ponizenja da o tome ne zelim ni da pisem. Kako je ona to sve podnela? A nikada nije bila u uniniju vec je uvek bila vesela. Uvek se osmehivala, samo je zbog greha plakala.

Pitala sam je kako cemo se mi deteubice spasti – jer nam Gospod nece oprostiti!

-Oprostice, - govorila je mati. – Molite se, kajte se, cinite milostinju, volite sve i nikoga ne osudjujte, vec samo sebe gledajte!

I cesto, cesto je ponavljala:

- Znaj samo za sebe – i sam sebi budi dovoljan. Sta vas se ticu drugi? Zivite tako – i spascete se.

Nagne glavu, procaska malo s nama i doda:

- Spascemo se, spascemo se, svi cemo se spasti! – i to tako uvereno: - Bicemo zajedno! Budite jednostavni, jednostavno zivite jer takve Gospod voli. Budite dalje od porocnih ljudi, ne druzite se sa svakim! A meni je strogo govorila:

- Mnogo se poveravas ljudima ... Jastuk treba da ti bude prijateljica! Govori sve Gospodu i Majci Bozijoj, a ne prijateljicama! – strogo me je mati ukoravala.

Narocito je insistirala na tome da se pravilno osenjujemo krsnim znakom. U pocetku me je udarala po rukama: «Kakav ti je to krsni znak?! Evo kako treba!» - i oseni se potpunim lepim krstom. Vise puta je govorila: Zbog nepravilnog osenjivanja krsnim znakom lukavi ti sedi na ramenu i sapce na uvo, a ti mu sluzis i ispunjavas sve njegove prohteve, a zatim places: zasto ti je sve lose! Sama si kriva. Sve da se sto brze uradi a neprijatelj to i hoce».

Pocnemo da se zalimo mati da nam je tesko, da nas gone i vredjaju ni za sta, a ona se na to smeje:

- Jedi psicu, jedi!... Ne bojte se – ovde se vodi borba sa tigrovima, leopardima i lavovima, a vi ste se uplasili psica.

Mati se mnogo molila nocu i ujtru – od cetiri sata. I nama je govorila da se molimo u to vreme. Tacno pre godinu dana mati se desilo nesto strasno. Ona je rano ujutru morala zbog necega da izadje iz kelije, i odjednom ju je neka nevidljiva sila podigla visoko-visoko i tresnula o zemlju. Mati dugo nije dosla k sebi, i jako je povredila rame. Od tada je pocela jako da oboljeva...

Svi mi, njena ceda, zivimo na velikoj udaljenosti jedni od drugih, i to i na desetine kilometara, a kada je mati Zosima umrla, tog dana smo kao cudom, kao na radiju svi saznali o njenoj smrti. I drugog dana smo se svi pojavili u crkvi Svete Trojice, gde se nalazio njen kovceg sa telom. Posle Liturgije su cetiri svestenika i dva djakona odsluzila opelo, a mi smo stajali sa svecama i nismo mogli da zadrzimo suze. Posli smo kao poslusne ovce za kovcegom, nju su vozili automobilom, a mi smo autobusom otisli za njom u skit, gde je zivela poslednjih godina i gde se upokojila.

Dan je bio tih i topao i mati je sahranjena izmedju mladih breza pored crkve. I pevali su se Pashalni tropari: «Hristos Vaskrse iz mrtvih ...», «Vaskrsenje Hristovo videvsi...». Suze su tekle a na dusi je bio takav mir i srce se radovalo. Od cgea – ne znam ali nikad nista slicno nisam osecala.

Gospod je udostojio mati Zosimu da se upokoji u toku Bozicnih poklada, na Sabor Presvete Bogorodice i praznik tri ikone Majke Bozije: «Tri radosti», «Milostiva», «Blazena Utroba».

I tako nas je mati okupila, svoja najbliza duhovna ceda kao i sestre iz manastira, a znali su je na hiljade ljudi, ceo grad. Svi su se okupili treceg dana da je isprate – a ona je sve na svoj nacin rasporedila. Nije volela slavlja. Zivela je tiho, neprimetno i tako je tiho i umrla. Svi do jednog za koje se molila pred Bogom su bili na njenoj sahrani...

Molim vas za vase molitve za nju, a mati ce vam svima pomoci svojim molitvama. Mila i rodjena nasa mati shimonahinjo Zosimo, moli Boga za nas!