Radmila Misev TRAGANJE ZA DUHOVNIM VIDOM   ZADUSNICE Mnogo je nasih zelja, tuge, radosti ili brige za bliznje, zato se za sve njih molimo. U molitvenicima postoji poseban odeljak gde se upisuju imena svih nama dragih osoba za koje se molimo. Molimo se za njihovo zdravlje, za sva dobra u zivotu i tako smo molitveno povezani. U sastavu istog molitvenika je i citulja. Citulja moze biti i posebna knjizica u koju se upisuju imena svih nasih, u Gospodu usnulih, a nama dragih i nezaboravnih srodnika i prijatelja. Citulja se drzi iza ikone, za vreme molitve se iz nje citaju imena i moli se Bogu za njihove duse, a i kad svestenik pred praznike dodje da svesta vodicu, takodje cita imena nasih preminulih, kao i imena svih zivih clanova porodice. Samo ime govori da se takva knjizica mnogo citala, verovatno otuda potice naziv citulja, sto sire posmatrano znaci pomenik, jer citamo pominjuci u molitvama. Zadusnice su dan kad se secamo nasih pokojnika, i za njihove duse se molimo. Zadusnice su dan za duse (preminulih). Nasa Crkva je propisala posebne dane, Zadusnice, i to cetiri puta godisnje, kada se posebno molimo za pokoj dusa u Gospodu usnulih. Zimske zadusnice su u subotu, pred Mesne poklade, u subotu pred Duhove su letnje zadusnice, miholjske su u subotu pred Miholjdan, a jesenje, mitrovske zadusnice u subotu pred Mitrovdan. Tog dana se posecuju i uredjuju grobovi nasih dragih, obavlja se parastos ili pomen, osvecuje se zito, svestenik prekadjuje i preliva vinom grob, pale se svece za pokoj dusa, a ako su nam srodnici sahranjeni daleko i nije moguce otici na groblje, onda se u crkvi sluzi pomen. U jednom tekstu Patrijarha Pavla, koji sam nedavno procitala, stoji: "Evandjelsko ucenje o besmrtnosti duse jedna je od osnovnih istina nase pravoslavne vere... Sa tom verom da su nasi srodnici i prijatelji i posle smrti zivi pred Bogom Zivim, mi hriscani ne prekidamo duhovnu vezu sa njima, molimo se Bogu za njih i vrsimo zaupokojene spomene... Cinimo dobra dela u njihovo ime, prinosimo koljivo, palimo svece, dajemo dace i podusja." Smisao je koljiva - kuvanog zita - da nas podseti na reci Hristove da zrno kad umre rod donosi, i to ne u tami zemlje, nego u svetlosti sunca. To je simbol smrtnog tela i zivota besmrtne duse u svetlosti Carstva nebeskog. Crno vino kojim se koljivo preliva oznacava Bozje milosrdje kojim se zalecuju nase rane. Sveca je simbol svetlosti Hristove, Koji je rekao: "Ja sam svetlost svetu." Ta nas svetlost podseca na svetlost kojom Hristos obasjava duse preminulih. Sveca je mala zrtva Bogu Koji se zrtvovao za nas. Smisao daca i podusja nije da se "nahrani" pokojnik, odnosno da dusa njegova "jede", nego da se sirotinja nahrani i pomene u molitvi pokojnika. Nikako to ne sme da bude gozba sa mnogo skupocenih jela i pica. "Hriscani se moraju toga osloboditi", kaze Patrijarh Pavle, i dodaje da novac umesto na nehriscanske gozbe treba upotrebiti u plemenite svrhe. Prema mogucnostima, kako ko moze, treba pomoci nekoj siromasnoj porodici, izbeglicama, sirotoj deci kupiti obucu, odecu ili knjige za skolu. Patrijarh dalje kaze: "Nije li bolje i plemenitije svima da postupamo ovako hriscanski, nego da, ugledajuci se na nerazumne postupke pojedinaca, prestupamo zapovesti svoje Crkve - zapovesti koje su nasi preci sveto drzali?" Posle ovog teksta prestala sam da razmisljam sta cu sve da spremim i delim na zadusnice. Umesto kolaca i slicnih stvari, kupila sam dva topla dzempera i jos neke sitnice koje sam dala deci izbeglicama. U citulju sam upisala imena roditelja, supruga i moje bebe Goroslave, koja je zivela samo par sati. Kad se ona rodila, babica je videla da nesto nije u redu, pitala je da li smo odabrali ime za dete, ja sam rekla da jesmo. Onda je ona uzela dete, uronila ga tri puta u vodu govoreci: "Krstava se raba Bozja Goroslava, u ime Oca, Amin! i Sina, Amin! i Duha Svetoga, Amin!" Tek sada sam naucila i razumela sta je babica ustvari uradila i bila sam joj beskrajno zahvalna. Ona je krstila dete, sto je sasvim u skladu sa pravilima Crkve, kad se pretpostavlja da dete moze umreti. Tako moja devojcica nije stigla da bude upisana u knjigu zivih, ali je u Knjigu vecnog zivota upisana. Kad se ona rodila, suprug je bio na sluzbenom putu, gde je dobio vest o rodjenju kcerke, malo su slavili, pa je on seo u kola i vozeci prebrzo pod dejstvom alkohola nikada nije stigao na odrediste. Tamo negde visoko gore, u sjaju vecnog dana, on grli nasu malu devojcicu sa dekama i bakama. Meni ostaje da se molim za njih. Kad smo izasli iz crkve, dugo mi je trebalo da se smirim, ramena su mi se jos tresla od jecaja, a moj dragi kum Blagoje mi je ispricao razgovor sa jednim starim duhovnikom. Kad ga je pitao zasto je u nama toliko tuge kad neko umre, kada znamo da je ovaj zivot samo prelaz u zivot vecni, mudri monah mu je odgovorio: "Nas zivot ovde jeste kratak i ne bi trebalo da tugujemo, ali mi smo za zivot rodjeni, otuda tuga i ona je prirodna. Treba tugovati, ne sme se ocajavati."   PORODICNA IKONA Ja sam bila peta generacija koju je ikona svetog Nikole sacekala. Za nju su vezana prva secanja, jer se moj krevet nalazio nasuprot nje. Sacekivala mi je pogled cim se probudim, a pricali su mi da sam gugutala i "razgovarala" sa dedom, kako sam ikonu zvala, kad sam pocela da govorim. Ona je nerazdvojni deo secanja na baku i staru kucu na moru. Kako sam rasla, ikona je dobijala drugaciji znacaj, ali za mene, sve do sada, nikada onaj pravi. Doneo ju je iz Odese bakin deda, pomorac. Bila je smestena u drvenu kutiju visoku sezdeset, siroku cetrdeset i duboku pet-sest santimetara. Prednja strana je bila zastakljena i otvarala se pomocu malecke reze. Lik svetitelja je bio zivopisan (naslikan) na dasci koja je predstavljala dno te kutije. U stvari, bili su naslikani samo lik i ruka kojom blagosilja, a ostalo je bilo prekriveno divno izradjenom i bogato ukrasenom rizom (kosuljom) od tanusne srebrne folije. Pod njom je proticao zivot, od prvog placa novorocencadi, do poslednjeg, pri ispracaju do vecne kuce. Dve poslednje generacije nisu ikonu smatrale onim sto ona jeste, ali je nisu sklanjali iz kuce postujuci je kao umetnicku vrednost i nesto sto je baki bilo dragoceno. Mnoge ratove je, zajedno sa porodicom, i ikona prezivela. Slusala molitve, nadanja, uzdahe, brigu. Radovala se krstenjima, vencanjima i slavama. Tesila posle sahrana. Bila je neodvojivi deo porodice. Isla je sa ukucanima u zbegove, vracala se u opustosenu ili spaljenu kucu. Sve je polako dolazilo na svoje mesto, clanovi porodice su se vracali iz progonstva ili zarobljenistva, i okupljali se oko svog uporista, svog ognjista nad kojim je stalno bio prisutan i bdeo lik Svetitelja. Nama mladjima je ikona bila isto kao i baka, uvek tu, da doceka i daruje, zagrli, utesi, ispica pricu, kradom nas uci "Oce nas" ili nam pripoveda price i narodne pesme. - Oprosti mi, Boze, i Bozji ugodnice, sto tek u ovim godinama saznajem da su to bile price iz Biblije - sapucem. Deda je umro kad sam imala pet godina. Iz tih godina secanja su vise nalik na fotografije, ali se te, poslednje slave za dedina zivota, odlicno secam. Gostinska soba puna sveta. Pred ikonom gori kandilo. Deda stoji i sluzi, iako bolestan (sledece godine u prolece je umro), jer domacin na dan Krsne slave ne seda za sto, nego posluzuje, iz postovanja prema Bogu i Svetitelju. Onda je dosao stari arhimandrit Teodosije, dedin najbolji drug. On je zamolio dedu da sedne. Kazao je: "Moj prijatelju i brate, nastojao si se, nacetovao i naratovao za Krst Casni i slobodu zlatnu. Sedi, nece Svetitelj zameriti." Ja, tek prerasla visinu stola, gledala sam njih dvojicu, sedih kosa, srebrnih brkova i brade. Kad se danas toga setim, lice mi na starozavetne proroke, kako dostojanstveno i lepo razgovaraju. Gosti su slusali ili se ukljucivali u razgovor. Bilo je toliko lepo, mirisalo na tamjan, svi su znali i pevali tropar, i cinilo mi se da je i Svetitelj blagonaklono gledao i bio vrlo zadovoljan. Nikada vise slava nije bila ista, ali se slavilo. Razvejani po svetu, u pocetku smo se redovno okupljali za slavu, a onda sve redje i redje, dok na kraju baka nije ostala sama sa ikonom, da proslavlja Krsno ime. Zaboravivsi i odbacivsi dedinu slavu, slavili smo drzavne i sve ostale praznike. Bez Krsne slave, poceli smo da se odrodjavamo. Leti bismo dolazili kod bake. Cinilo mi se da je nas Svetac tuzan i sam. Jednom sam to rekla, pa su me izgrdili i rekli da imam bujnu mastu. Kad sam odrasla, svakog leta sam govorila da cu ikonu preneti kod sebe, a baka je odgovarala: "Naravno, posle mene." O tome da bake moze nestati nisam smela da mislim, i tako je ikona ostajala u kuci. Kad sam poslednji put bila tamo, trebalo je da baka predje kod nas, nije mogla vise sama, imala je 92 godine. Ja se tek udala, stan jos nismo imali, bili smo podstanari, beba na putu, pa je baka resila da tu zimu provede u starackom domu. Na leto cemo svi biti zajedno i posle baku dovesti kod nas. Tako je ikona prvi put ostala sasvim sama u kuci. Nikoga nije bilo da prisluzi kandilo, da okadi tamjanom, da se molitveno obrati. Onda se dogodilo sve sto se dogodilo. Moja licna tragedija, pa opstenarodna. Ja sam se preselila i dobila stan, htela sam da dovedem baku i donesem staru ikonu, ali to vise nije bilo moguce. Rat je zatvorio puteve. Ostale smo razdvojene zauvek. Pet godina je baka cekala da joj dodjem, da je povedem njenoj kuci, gde ce mirno pod ikonom predati dusu Bogu, ali ne bi tako. Zauvek je sklopila oci u maloj suncanoj sobi starackog doma. Sahranili su je poznanici i prijatelji. Ja da odem nisam mogla, put je preprecila krv. Cesto sanjam staru kucu i ikonu. Ne znam da li su je novi vlasnici kuce izbacili. Kuca je po Bozjoj pravdi i nasledju moja, po ljudskoj je drugacije. Dolazi vreme slave i obuzima me tuga. Koliko nesreca treba da se desi pa da shvatimo sta je u zivotu vazno? Sta jos sve treba da nam se dogodi da se Zivog Boga prisetimo?   PREMA SVECU I TROPAR Sumracan i siv jesenji dan polako se utapa u vece. Mnogo kisobrana. Nosim dve pune kese i zurim da sto pre stignem do kumove kuce. Kum se sprema da proslavi svoju Krsnu slavu, Svetu Petku, a ja sam se ponudila da mu pomognem u spremanju. Otkako je ostao udovac, sve radi sam. Ulazim u kucu, a ona sredjena kao da je domacica pre dva minuta izasla odatle. Sto je okrenut prema ikoni, na stolu se nalaze mali svecnjak sa svecom, cinija do pola napunjena vodom; pored cinije je buketic suvog bosiljka, krst, kadionica, tamjan i briket. Cekamo svestenika da dodje i osvesta vodicu. Taj cin se obavlja nekoliko dana pre slave. "Svestenik se najavi i dolazi kod onih koji stalno slave, a vi koji tek pocinjete, treba najpre da odete u crkvu, dogovorite se sa svestenikom, da bi vas on upisao u svoju knjigu, pa vise nisu potrebni posebni pozivi, jer svestenik vodi racuna o svojim parohijanima", objasnjavao mi je kum. Zatim me je zamolio da prisluzim kandilo (to znaci da uradim sve sto treba i da ga upalim). Polazim prema ikonama. Ikone uvek stoje na zidu koji je okrenut istoku. Ako to nije moguce, onda se postavljaju na zid koji je najblizi istocnom. Na zid na kojem se nalaze ikone ne stavljaju se nikakve druge slike, gobleni ili nesto slicno tome. Pred ikonama je kandilo. U gornjem redu su ikone Hrista i Bogorodice, a ispod njih, u sredini je ikona krsne slave. Prekrstim se i uzimam casu koja je u lepom srebrnom kandilu. Pazljivo sipam trecinu vode i dve trecine ulja, zatim stavljam plovak od plute, prekriven tankim aluminijem, i na njega provlaceci kroz sredinu, postavljam fitilj (sve ovo moze da se kupi u crkvi). Tako pripremljen plovak spustam na ulje i palim sibicom, prethodno se prekrstivsi. Kandilo baca lelujavu svetlost na ikone i, odbijajuci se od zlatnih povrsina oreola i podloga ikona, sobu ispunjava svecanim, a u isto vreme radosnim mirom. "Nista bez prakse", kaze kum i smejemo se secajuci se mojih prvih pokusaja da prisluzim kandilo kada se redovno plovak prevrtao, a sibica gasila. Dosao je svestenik sa crkvenjakom. Kum je upalio svecu, a svestenik stavio epitrahilj (deo bogosluzbene odezde) i otpoceo obred. Svestenik i prisutni domacini se prilikom ovog, kao i kod drugih bogosluzbenih cinova, mole zajedno. Postoje odredjeni tropari (tropar je pesma u slavu nekog svetitelja, himna svetitelju), molitve, odlomci iz Svetog Pisma (iz Jevandjelja i poslanica) i velika jektenija (jektenija je molitva u kojoj su iskazane potrebe duhovne i materijalne, ima ih vise vrsta), u kojoj su sadrzane prozbe (molbe) za osvecene vode i za zdravlje i napredak porodice. Na kraju ovog cinodejstvovanja, svestenik uz pojanje krstovdanskog tropara zakrstava vodu tako sto krstom i bosiljkom cini znak krsta kroz vodu, onda unakrst (u znaku krsta) skropi (prska) tom vodom po kuci i podnosi prisutnima krst na celivanje. Ovim cinom voda nije dobila drugacije osobine, to je i dalje prirodna voda, ali ociscena, izlecena - isceljena blagodatnim Bozjim delovanjem. Zato je vodoosvecenje - tajna. Osvecenu vodicu domacini cuvaju kao svetinju na posebnom mestu. Postoji mnogi tekstovi u kojima pise da ovom vodicom treba da se zamesi slavski kolac. Otac Luka, iguman jednog manastira koji je velika svetinja, rekao je Alekseju da je takav nacin pripreme slavskog kolaca nepravilan, zato sto se kolac reze u crkvi i tamo preliva vinom i osvecuje, pa mu prethodno osvecenje, sto se dogadja kad se zamesi osvecenom vodicom, nije potrebno. To je verovatno ostalo iz turskih vremena, kad nije bilo svestenika, pa su domacice, koje su se snalazile da dodju do Bogojavljenske vodice, ovom vodicom osvestavale kolac. Iguman i Aleksej su verovatno u pravu, ali obicaj je takav, a i nas parohijski svestenik kaze da se osvecena vodica dodaje ne samo u kolac, nego i u zito koje se kuva za slavu i u slavska jela. Ja sam posle domacom kadionicom okadila celu kucu. To je posao domacice. Svaki praznik ima svoj tropar. Koliko sam puta u neobaveznim razgovorima rekla: "Prema svecu i tropar", misleci na nesto sto je u odgovarajucoj srazmeri, a nisam znala sta to zaista znaci. Nisu veliki tropari za velike, a mali za male praznike, razlike u praznicnim troparima ima, ali sustina nije u usporedjivanju, nego u obracanju. A svako ko slavi slavu morao bi da nauci bar tropar svog Svetitelja i zastitnika.   DAN DUHOVNE RADOSTI Ne zna se tacno od kada se kod nas slavi Krsna slava ili Krsno ime, ali se veruje da obicaj potice jos iz vremena doseljavanja Slovena na Balkan i primanja Hriscanstva. Slavi se onaj svetitelj na ciji dan su nasi preci, krsteci se, primili veru Hristovu. Verovatno otuda potice naziv Krsna slava (slavlje krstenja), a svetitelj koji se slavi tog dana postaje zastitnik citave porodice. Slavu slave samo pravoslavni Srbi. Ostali pravoslavni narodi slave imendan, odnosno dan svetitelja po kojem su dobili ime i to je licni, individualni praznik i traje samo za zivota onoga ko to ime nosi. Nasa, srpska slava, prenosi se sa kolena na koleno, sa oca na sina, a isti svetitelj bdije nad svim precima i potomcima. Zato je Krsna slava porodicni praznik; tada se porodica okuplja, miri, prastaju se stare nesuglasice i pred licem ikone Svetitelja, Bozjeg ugodnika, porodica se ujedinjuje i jaca. Na slavu se pozivaju samo prijatelji porodice i poziv na slavu je izraz posebnog uvazavanja i postovanja. Na neki nacin to je primanje u porodicu, kao duhovno srodstvo. Slave se u raznim krajevima slave na razlicite nacine, ali postoje neki obicaji i obredi koji moraju biti postovani, jer bez njih nije moguce slaviti slavu na pravi nacin. Osnovni materijalni cinioci slave su: slavska sveca, zito, slavski kolac i crno vino. Sve pripreme treba da budu zavrsene dan uoci slave. U nekim krajevima se uvece reze kolac i pocinje slava, no najcesce slava pocinje tako sto svi clanovi porodice ujutro odlaze na Svetu Liturgiju, kada se i priceste. U crkvu se nosi zito u staklenoj ili slicnoj posudi, zgodnoj za nosenje i kasnije posluzivanje, zatim kolac, pazljivo umotan u cisti salvet, flasa crnog vina i nesto za prilog crkvi (ulje za kandila ili nesto slicno). Velika slavska sveca se kupuje u crkvi, kao i mala svecica koja se stavlja u zito dok svestenik vrsi sluzbu. Takodje se nosi i citulja sa imenima svih preminulih srodnika, a ako nema citulje, onda se sva imena citko ispisu na posebnom listu papira. Na drugom listu se ispisuju imena zivih clanova porodice za cije se zdravlje i blagodat moli od Svetitelja zastupnistvo pred Gospodom. U toku obreda svestenik se moli za sve, onda vinom unakrst preliva zito. Potom uzima kolac, okrece ga i krstoliko reze, onda svestenik i domacin celivaju kolac uz reci: "Hristos posredi nas", "Jest i budet", sto znaci: "Jeste i bice!" i tako tri puta. Dok se kolac okrece, peva se slavski tropar. Kuci se nosi velika, slavska sveca, i ona uz zito i kolac stoji sve vreme na stolu. Svecu pali domacin pre rucka, uz molitvu i pevanje tropara Svetitelju. Na dan slave smo svi od pamtiveka do danasnjeg dana zajedno, jer smo u Hristu jedno. Nema Crkve za zive i mrtve, Crkva je jedna i zivo je telo Hristovo. Evo kako sam ja to shvatila, poredjenje je malo grubo, ali za potpune neznalice, kakva sam ja, sasvim odgovarajuce. Svojevremeno, kad sam pitala mog kuma kako je to Crkva ziva, on mi je odgovorio: "Sta za tebe znaci skola, da li je to zgrada namenski izgradjena, sa odgovarajucim namestajem i pravilima koja su propisana, planovima i programima po kojima ucimo decu ili su to sama deca?" Ja sam odgovorila da je sve to povezano, jer niti ima skole bez dece, niti su deca djaci bez skole. "E, tako je i sa Crkvom, niti su gradjene samo za sebe, niti su ljudi bez Crkve vernici. Samo sto je skola svetovna tvorevina, a Crkva nam je ostala od Gospoda i tako smo svi mi vernici Crkva Hristova ili jedno telo, kao sto su svi djaci, zajedno sa svojim uciteljima i nastavnicima, pravilima i propisima, onim sto uce i konacno zgradom u kojoj uce jedna skola." O ovome sam razmisljala secajuci se mnogih porodica koje slave slavu, spremaju zito i kolac, ali nema svece i svestenika. To je gozba i moze da se organizuje bilo koji dan, i greh je takve gozbe zvati slavom i Krsnim imenom. Ako je Krsna slava, onda nek' je u Krsnom znaku. Ovakve "proslave" su greh jer su hleb (slavski kolac) i zito u stvari beskrvne zrtve i znak su vecnog zivota koji imamo u Hristu. U nasem narodu se slava slavi oduvek i uvek. U porodicama gde su svi zdravi i dobro zive, treba se zahvaliti Gospodu za blagodat datu preko Svetitelja. Kad stigne nesreca, nikako ne treba biti malodusan i odstupati od slave. I onda kad se desi smrtni slucaj u porodici, treba slaviti slavu, narocito tada, jer slava nije gozba i lumpovanje, slava je nasa zudnja za Hristom uz molitve Svetitelja zastitnika. Slavu slavi svako kako i koliko moze, ali bez preterivanja, jer to nije hriscanski. Nece Svetitelj, a ni Gospod, zameriti na najskromnijem prinosu, ako je od srca. Ostalo je zabelezeno da su slave slavljene u rovovima, tamnicama, na prvim borbenim linijama, nikakva nesreca nije mogla Srbina da natera da se slave odrekne. A u miru i dobrovoljno pristali smo na duhovno izgnanstvo, jer vise nismo tamo gde je rod nas od davnina, uz Hrista Gospoda zivotvornog i svetitelje Njegove. Nas narod je u pesmi davno rekao: "Ko krsno ime slavi i Bog mu pomaze."   SLAVSKI OBICAJI Slava je jedini tradicionalni obicaj koji se sacuvao u neprekidnom trajanju od vremena hristijanizacije naseg naroda pa do danas. U toku mnogih vekova sve se menjalo, i to toliko burno, kao kod malo kog naroda. Uspon i sjaj srednjevekovne drzave, pa porazi i propast, Turci, kuga, glad, ratovi, bune, seobe, ustanci, obnova drzave, smene dinastija i drzavnog uredjenja, svetski ratovi, ama bas nista nije mimoislo ovu zemlju na raskrscu vekova, puteva i vetrova. Kad se sve to sagleda, potpuno je jasno zasto su nastajali razliciti obicaji u raznim krajevima. Razliciti su po nosnjama, dijalektu, mentalitetu, ali sve to u jedno spaja i cvrsto veze ime roda, vera i slava. Taj tradicionalni obicaj mora da se prenese buducim generacijama u sto je moguce izvornijem obliku, kako bi se sacuvalo ono sto nas je odrzalo. Neki kazu da se na slavu ne poziva, nego svako zna kad je kome slava, pa neka dodje. Nekada je to izgledalo ovako: na slavu nisu pozivani gosti, ali su svi prijatelji, komsije i poznanici dolazili da cestitaju slavu. Odmah posle Liturgije, kad se ukucani vrate iz crkve, dolazilo se na cestitanje. Kcerka domacinova ili neka od devojaka iz familije sacekivala je goste sa posluzavnikom, na kome se nalazilo slavsko zito, kasicice i jedna casa do pola napunjena vodom za odlaganje upotrebljenih kasicica. Gost se najpre prekrsti, onda kaze: "Srecna slava", a zatim se posluzi zitom. Posle zita je sledilo posluzenje rakijom i sitnim kolacima. Cestitari bi malo posedeli, pa odlazili, a na slavski rucak je dolazila familija, kumovi, prijatelji i oni koje ta porodica izuzetno uvazava. Otuda se i danas kaze, kad hoce da se objasni stepen prijateljstva: "Oni idu kod njih na slavu." Negde se gosti pozivaju na slavu, a negde ne. Potpuno je ispravan i jedan i drugi nacin, ali je zbog tempa zivota dobro podsetiti poznanike i prijatelje, bar nekoliko dana pre slave, da na slavu dodju. Domacin, svecano obucen, goste docekuje ispred kuce ili na pragu svog stana. Gosti ga pozdravljaju sa: "Srecna slava, domacine", a domacin odgovara: "Hvala, neka i vama Bog i slava (kaze ime svetitelja koji se slavi) pomognu da dolazite kod nas stalno u zdravlju i veselju." Pri sedanju za sto, vodi se racuna da u celo stola sedne najugledniji gost, pa redom po staresinstvu, a domacin na dan slave uopste ne seda za sto, nego sluzi goste. Velika, slavska sveca se pali neposredno pre rucka, ako je kolac prerezan u crkvi, ili pre rezanja kolaca, ako se taj obred obavlja u kuci. Domacin se prekrsti, pomene u molitvi Boga i svoju Krsnu slavu, celiva svecu i pali je sibicom. Sveca gori citavog dana na dan slave, a predvece, kad ostane nekoliko santimetara do ciraka, domacin uzima casu crnog vina, iz nje zahvati jednu kafenu kasicicu vina i izlije na fitilj svece koja gori. Sveca se potom zajedno sa cirakom stavlja pod ikonu ili na neko drugo svecano mesto u kuci, gde stoji do sledece godine, a u toku godine se pali samo prilikom zajednickih kucnih molitvi. Ako preostane zita posle slave, ono se deli deci. Takodje i slavski kolac. Od njega ni jedna mrvica ne sme da se baci, zato, ako se ne potrosi za vreme rucka, salje se, uz zito i kolace, onima koji nisu mogli da dodju. Mnogo se zamera danasnjim svecarima da previse trose i rasipaju, ali na zalost, nije prejedanje i napijanje na slavama proizvod naseg vremena. Crkva se uvek borila protiv prekomernog trosenja na slavama, o cemu postoje sacuvani dokumenti od 15. veka do danas. Sveti Petar Cetinjski je pod pretnjom prokletstva zabranio visednevna slavlja i pravljenje ogromnih troskova. To se u Crnoj Gori dugo pamtilo i postovalo, a ostao je i zapis prote Ljube Nenadovica o tome. Slava se slavi samo jedan dan, onoliko koliko po kalendaru traje spomen odredjenog svetitelja, sve ostalo su preterivanja i dodavanja.   VREME SLAVA U davna i strasna vremena turskog ropstva nije bilo dozvoljeno okupljanje naroda o verskim praznicima. Svestenika je bilo malo, i nisu mogli da stignu u sve krajeve, narod je bio prinudjen da svoja verska osecanja i potrebe prenese u domacu crkvu, odnosno porodicu. Tako je slava postala crkveni obred prenesen u kucu. Svi osnovni cinioci slave: zito, sveca, kolac i crno vino, poticu iz liturgijskog obreda. Turci nikada nisu propustali priliku da raji pokvare slavlje i da se dobro najedu i napiju. U prisustvu Turaka ljudi nisu mogli da se krste, pa je nas dovitljivi narod smislio "napijanje u slavu"; to su izvodili tako sto pre pocetka rucka najstariji i najugledniji gost podize zdravicu, odgovara mu domacin koji stoji preko puta, a onda dva gosta sa suprotnih strana, tako da oni medju sobom stvaraju znak krsta, govoreci pritom: "Ajd' u zdravlje tvojega imena" (misleci na Krsno ime). U zdravicama se takodje na posredan nacin proslavljalo ime Gospodnje, kroz Njegove svetitelje. U to vreme je i nastao obred "dizanja slave". Kako nije bilo svestenika koji bi izvrsio obred rezanja slavskog kolaca, domacin i najpostovaniji medju zvanicama bi podigli kolac, otpevali tropar ili se svojim recima pomolili Bogu i Svetitelju zastitniku, a onda okretali kolac, rezali ga i prelivali vinom. Ovaj obicaj je imao svoje puno opravdanje u vreme kad se nije moglo drugacije. Isto je i sa slavljenjem slava koje su kalendarski u vreme velikih postova ili padaju u sredu ili petak, koji su posni dani. Ali slaviti Svetoga Nikolu (jednu od najcescih slava u nasem narodu, a pada u vreme Bozicnog posta) uz mrsnu hranu je greh. Ako su nasi ljudi slavili Svetoga Nikolu uz prasetinu samo zato da im Turci ne dolaze i kvare slavu (Turci ne jedu svinjetinu), danas je takvo "slavljenje" sve, samo ne slava. Kad covek pocne da slavi slavu, treba da bude potpuno svestan njenog znacenja. Slava nije najedanje i napijanje. To je zrtva Bogu za spasenje zivih i vecni pokoj preminulih. Jede se i pije u slavu Bozju, a ne samoga jela radi. I slavska jela i pica se spremaju prema propisima Crkve. Jos od vremena Svetoga Save postoji zapovest u kojoj se govori o slavskim jelima, ali i o sustini tog cina: "Ne dajte sve gostima, nego veci dio dajte siromasima" (D. Kalezic, "Krsne slave u Srba", str. 48). Kum Blagoje je o slavama i svecarima govorio: "Milina je kad se vidi koliko ljudi danas slavi slave, ali je isto tako tuzno sto se na slavama i domacini i gosti ponasaju, Boze me prosti, kao nekada Turci u srpskim kucama, pocevsi od mrsa u posne dane, preko preobilja i razmetanja, do muzike koja ni "s" od srpskog nema, nego je potpuno arapska. Grehota je to ciniti svojoj porodici. Takvim vredjanjem Boga i svetitelja Njegovih ne stice se blagodat. Uz one stare obicaje, nastale po nuzdi u vremena robovanja ili ratova, danas se izmisljaju novi obicaji, koji nikakve veze sa hriscanstvom nemaju: to je nosenje silnih i skupih poklona. Mnogi koji bi da dodju na slavu bas zbog tog obicaja ne mogu ili, da ne bi uvredili kuma ili prijatelja, upadaju u grdne troskove, a to nije hriscanski. Nekada se na slavu donosio simbolican dar, jabuka, suseno voce, orasi, ili kakva poslastica. Danas ima svega, deca se ne raduju susenom vocu, ali kafa, cokolada ili flasa crnog vina sasvim su odgovarajuci pokloni za slavu. Jos bolje je ako se odnese neka knjiga prikladnog sadrzaja. Materijalno smo daleko odmakli od nasih predaka, ali smo u duhovnom pogledu toliko iza njih da bi nas se zastideli da mogu da nas vide, jer oni su znali, za razliku od nas danasnjih, da "onaj ko slavi Bozje svece, taj slavi vjecnu i istinsku slavu covjekovu u zivome Bogu" (D. Kalezic, cit. delo). "Slava se slavi samo jedan dan, onoliko koliko po kalendaru traje spomen odredjenog svetitelja, sve ostalo su preterivanja i dodavanja", zavrsio je pricu kum Blagoje.   KOLJIVO JE VIDLJIVI ZNAK VASKRSENJA Jedan od najvaznijih materijalnih simvola slave je kuvano zito ili koljivo. Koljivo dolazi od grcke reci kolivon i znaci zrno, odnosno psenicno zrno. Koljivo je vidljivi znak opsteg vaskrsenja i sprema se u slavu Bozju, cast svetitelja koji se praznuje, za osvecenje zivih i pokoj dusa umrlih predaka i srodnika. Dok zito ne umre, rod ne daje. Zrno psenicno u mraku zemlje nestaje, gubeci prvobitni, fizicki oblik i svojstva, ali se iz tog najcrnjeg, zemnog mraka, radja novi zivot i izbija na suncevu svetlost, gde u sjaju raste i rod mnogi donosi. Zito (koljivo) ima visestruku simvoliku. Najpre - Hristos je iz mraka vaskrsao, kao sto zito, umrevsi, za novi zivot se radja. Prinosimo ga u cast svetitelju kojega proslavljamo, kao malu zrtvu, prinos ruku nasih i simvol nase vere u sveopste vaskrsenje. I za nase drage pokojnike, koji prominuse (prodjose) ovim svetom ostavljajuci u zemlji telo "prah - prahu", a duse im se uznesose ka Gospodu. Za pokoj njihovih dusa prinosi se koljivo. Bez zita (koljiva) ne moze se zamisliti ni jedna slava. Kod nas se u nekim krajevima na dan Svetog Arhandjela Mihaila i na dan Svetoga Ilije ne kuva zito, jer su oni zivi svetitelji. To je potpuno pogresno, jer se kroz svetitelje proslavlja Gospod (i, Boze me prosti, ne daje se podusje svetitelju). Kako je zito simvol vaskrsenja, treba ga obavezno pripremati za sve slave. Procitavsi silne prirucnike i saznavsi da zito nije samo poslastica (zito sa slagom), vec nesto izvanredno ozbiljno, puno simvolike i dubokih znacenja, uplasila sam se odgovornosti kad je kum rekao da cu ja da kuvam zito. Pokusala sam da se izvucem iz te neugodne situacije, govorila da ja to nikada nisam radila i moze sve lose da ispadne, ali kum je kazao da je njegova pokojna zena govorila da nema tog jela koje se sprema sa ljubavlju a da nije dobro. "Prekrsti se, pomoli se i pocni da trebis psenicu!" Nisam imala kud i pocela sam polako da trebim psenicu. Kad je sve bilo ocisceno, a to je kolicina od pola kilograma, oprala sam je i nalila vodom .Tako je stajala preko noci, sutra sam vodu odlila, nalila svezu, da je bila cetiri prsta iznad psenice i stavila da se kuva. Najbolje je da se kuva u ekspres-loncu, ali kako ga nije bilo, kuvala sam u obicnom emajliranom loncu. Skakutanje poklopca obavestilo me da voda kljuca, a onda sam ja primenila znanje iz tehnologije da ubrzam postupak i oslobodim sporet, pa sam napravila gustu smesu od brasna i vode, nanela je na trake papira, time oblepila poklopac lonca koji sam najpre skinula sa sporeta, i dobila hermeticki zatvorenu posudu. Lonac sam stavila na jedno staro cebe i ususkala ga jastukom. Tako je stajao dok se nije ohladio. Bila sam strasno ponosna na svoj "izum", dok mi kum nije rekao da su nase bake upravo tako radile "Mislis li da su one imale ekspres-lonce? Nisu, kceri, nisu, ali se i danas mi stariji sa setom secamo njihovih specijaliteta." Kad se zito ohladilo, otvorila sam lonac i oprala zito, ocedila ga u cediljci pa stavila preko cistog stolnjaka, tako da zrna nisu slepljena, vec ravnomerno rasprostrta. Onda sam sve pokrila drugim stolnjakom, da se brze osusi. Posle dva sata zito je bilo spremno za mlevenje. Neko ne melje zito, ali je ovde takav obicaj. Samlela sam zito na masini za meso, pa u smesu dodala pola kilograma secera, sve dobro izmesala i onda dodala isto toliko mlevenih oraha. Kad su svi sastojci bili ujednaceni, dodala sam mrvicak muskatovog orascica, jos jednom promesala i sve sipala na staklenu tacnu. Zito sam oblikovala kao hleb, posula prah secerom i ukrasila suvim grozdjem i orasima, onda ivice tacne obrisala, najpre mokrom pa suvom krpom. Kum je bio prezadovoljan, i srecan zbog mog uspeha, a ja sam se osecala kao da sam polozila neki od teskih ispita na fakultetu. "I jesi polozila veliki ispit iz prakticnog zivota, zato sam ponosan na tebe. Ne svodi se zena na kuhinju, no bez obzira da li je obrazovana ili nije, ako ne zna da kuva ne moze da hrani porodicu, a to je nesto najlepse." Setila sam se ruckova koje je spremala moja mama, i dana kad je kuca mirisala na kolace. Potekle su mi suze. Nije ona nas hranila samo pripremljenim jelom, nego i ljubavlju koju je u taj posao unosila. "Stani, necemo da se rastuzujemo, predstoji nam jos posla. Slavski kolac nije umesen, a bez svece, kolaca i crnog vina nema slave." Pocela sam da citam recept:   KAKO SE SPREMA SLAVSKI KOLAC Jesen je vreme slava. Tek sto smo proslavili Svetu Petku, vec se primakao Mitrovdan. "Mitrov danak, hajducki rastanak", kaze se u narodnoj pesmi. I to sam cula i ponovila ko zna koliko puta u zivotu, a nisam pomisljala na praznik velikog svetitelja, Svetog Dimitrija, zastitnika Soluna, pomocnika i zastitnika onih koji su u nevolji, velikog viteza. Nisam vam ispricala kako sam mesila svoj prvi slavski kolac. Najpre sam procitala recept iz cuvenog "Patinog kuvara"; sve je bilo u redu i sve mi je bilo jasno dok na kraju nisam procitala "mudro" upozorenje da, ako kolac ne uspe, to znaci da u kuci nece biti sve kako treba u toku sledece godine. Toliko sam se isprepadala da nisam smela ni da pocnem. Problem je resio Aleksej, koji me je prvo izgrdio sto slusam, citam i verujem u praznoverice. "Vidis li da su to izmislile "dobre" kuvarice tvrdog srca, da mlade i neiskusne izbezume, ili da za sve sto se desi imaju koga da okrive. Pa znas valjda taj tip zena koje kazu: Ju, slatka, pa jesam li ja rekla da im nece biti dobro, cim ona onaj slavski kolac nije ispekla kako valja." Gledajuci ga, onako bradatog i sedog kako govori k'o dezurna komsinica, pocela sam da se smejem i izbacila sam gluposti iz glave. Doneo mi je knjigu "Monaska trpeza" g. Dusana Milovanovica i Ljubomira Vujaklije. Autori su godinama, zbog posla, kao istoricari umetnosti, boravili na Svetoj Gori. Pored svog posla, bavili su se i sakupljanjem recepata