Radmila Misev

TRAGANJE ZA DUHOVNIM VIDOM

BRAK JE HIMNA ZIVOTU

Nista se nije dogodilo onako kako sam zamisljala, nadala se i pripremala. Planirali smo Aleksej i ja da se vencamo u nasoj velikoj crkvi, da pozovemo prijatelje i kumove. Rodjaka, nazalost, ni on ni ja nismo imali. Ali sve je bilo drugacije i mnogo lepse nego sto se moze zamisliti. "Kad Bog hoce, On udesi tako", govorio je kasnije kum Blagoje kad sam mu o svemu pricala.

Da ne bi bilo po onoj narodnoj: "©to se odgadja, to se ne dogadja", Aleksej i ja smo resili da se vencamo i ako je rat. Uostalom, sta je svetkovanje (slavlje), ako ne primanje Bogom nam darovane radosti.

On je bio rasporedjen na polozaj u jedno daleko planinsko selo u cijoj blizini se nalazio mali srednjevekovni manastir. Najpre smo otisli u Mesnu kancelariju, gde je obavljen cin registracije, odnosno, sklapanja gradjanskog braka. Potom smo se uputili ka manastiru. Tamo nas je cekao stari iguman, kum i stari svat, Aleksejevi drugovi iz jedinice. Otac Makarije, iguman manastira, nas je blagoslovio, a onda kroz osmeh dodao: "E, sad kad ste se registrovali (Boze me prosti, kako to ruzno zvuci, k'o kad se traktor registruje), da vas vencamo, kako valja i trebuje".

Kako smo bili vereni u crkvi, jos pre izvesnog vremena, svestenik je kuma, starog svata i nas uveo u brod crkve, a mi smo isli polako i svecano, noseci svece . Svestenik nam je ranije objasnio da: "Taj ulazak u crkvu je posebno vazan u liturgijskom smislu, jer pokazuje preobrazaj braka od prirodne veze u brak Hristov. Ovim brak dobija sasvim novo znacenje. Sam Hristos postaje srediste novog odnosa, zato sto kroz Njega brak dobija svoje vecno znacenje, postaje put konacnog hriscaninovog ispunjenja u Carstvu Bozjem." Mi smo polako hodali prema Oltaru, gde nas je svestenik ovencao vencima (krunama, otuda i naziv: vencanje: od ovencavanje), i poveo tri puta oko nalonja na kojem je stajao krst i Jevandjelje, pevajuci tri pesme, koje otkrivaju trostruku simboliku (o)vencanja. Trokratni ophod (obilazak) oko nalonja, na kome stoji krst, simbolise vecnu vezu, jer krug ima vecno trajanje, a tri puta se obilazi u slavu Oca i Sina i Svetoga Duha.

Venci (krune) otkrivaju carsku sustinu braka. Tako covek i zena postaju carevi jednog sveta, ma koliko malen on bio. Imace decu, a miloscu Bozjom, dom ce postati srediste hriscanskog zivota, ljubavi, mira i radosti. Zbog toga Crkva porodicu i naziva malom Crkvom i kaze da se uplovljava u bracnu luku, u tiho pristaniste, zaklonjeno od oluja. Sama porodica odrzava Nebesko Ocinstvo Samoga Boga, zato sto je i sam nas svet bio stvoren kao porodica Bozja. Svetotajinski odnos braka obnavlja ovu celovitost ljubavi.

Drugo znacenje venca je: venac mucenistva, zato sto zivot nije lak i potrebno je prebroditi mnoga iskusenja, osloniti se jedan na drugog, biti bedem prema svemu sto preti porodici. Brak je, kao i zivot, putovanje, ciji je cilj Carstvo Bozje. A to putovanje nije lako. Na njemu ima mnogo prepreka, odrona, provalija, plahovitih reka ili previsokih planina, nekada naizgled nepremostivih. Takvo putovanje zahteva napor, ulaganje svih snaga, borbu za opstanak. "Uzrastanje, stradanje, trud i ljubav - u najdubljem smislu te reci, dakle, ljubav nerazdvojivu od krsta. Ako se brak svede samo na telesnu vezu, samo na seks, pre ili kasnije doci ce do zasicenja, monotonije, kako pise po glupavim casopisima, gde se kao provereni recepti nude razne besmislice ili sto je jos pogubnije, savetuje preljuba, radi "osvezenja". Sve sto u mladim danima cini sadrzaj braka, privlacnost, fizicka lepota, strast, neumitno prolazi i prestaje. Ono sto ostane je istinska ljubav", kaze o. Aleksandar Smeman.

Trece znacenje venaca (kruna) je to da su oni venci Carstva Bozjeg. Kad je svestenik skinuo vence sa nasih glava, molio se Bogu da te vence primi u svome Carstvu. "A tamo, u Carstvu ce se sve ostvariti u svojoj punoci."

U toku obreda svestenik nam je vezao desne ruke belom maramom, kao znak vecite zivotne vezanosti, sloge i vernosti, uzajamnog pomaganja i vernosti. Vino koje nam je dato da pijemo iz iste case podsecanje je na svadbu u Kani Galilejskoj, kada je Hristos sa svojom Majkom, Presvetom Bogorodicom i ucenicima, bio na svadbi i pretvorio vodu u vino.

Nije bilo vela i cveca, bucnih svatova i muzike, a ipak, bilo je neizrecivo lepo, bas zbog te jednostavnosti u kojoj se ogleda sama sustina.

Iznad manastira modro nebo i blistavo sunce, a okolo tankovite breze kao deveruse i vitki borovi kao svatovi. Sve prekriveno zemaljskim sarom. Cista priroda, u punoj lepoti Bozjeg stvaranja, nas je pozdravila. I zvona su zvonila, bruj njihov je oglasavao radost, pevajuci himnu zivotu.

Cvrsto sam verovala u Bozju milost, a reci blagoslova kojima su nas ispratili iguman i monasi brujale su u usima, svesti i dusi kao najlepsa muzika.

CRKVA JE SABORNA SAVEST NARODA

Posle bombardovanja, na svaki neobican zvuk trzam se sa strepnjom. Ovog puta nije bilo razloga za strah. Tesko brektanje kamiona znacilo je Aleksejev povratak. Sa njim je dosao njegov ratni drug, major Bosko. Sreli su se na putu, a kako je major sluzbeno isao u nas grad, Aleksej ga je pozvao da prenoci kod nas.

Ocekivala sam radosne osmehe i opustanje posle svega sto su prosli, ali njih dvojica su cutali, odsutni i tihi.

Bilo mi je jasno da je na Alekseja sve sto je video i preziveo moralo da ostavi strasan utisak, ali major je drzanjem i svim postupcima, o kojima mi je pricao Aleksej, bio pravi vojnik. "Da ne verujes, to je covek najboljeg kova starih oficira. Plemenit, hrabar, pravican, kao da je ucio kod vojvode Misica."

Dugo smo sedeli te noci razgovarajuci o svemu. Major, skrt na recima, dodavao je po nesto, ali kad smo poceli pricu o Staroj Srbiji (tako se do kraja Drugog svetskog rata zvalo Kosovo i Metohija), major Bosko je ustao, i kao da ne govori nama, nego da sam sebi objasnjava rekao: "Znate li odakle potice sve ono sto je najbolje u nasoj Otadzbini, ono sto cenimo i pokazujemo svetu kao nasu licnu kartu, istorijsko svedocanstvo, tapiju i testament." I ne cekajuci odgovor, nastavio je: "Od vere Pravoslavne koju smo nasledili od nasih starih, oni od svojih, pa sve tamo do Nemanjica, kada je citava Raska postala hriscanska zemlja i time se uvrstila u red kulturnih zemalja. Crkva nam je dala pismo da njime mozemo da se iskazemo, da se ucimo mudrosti i da ucimo mudrost. Jevandjelje i Zakonopravilo na svom jeziku da citamo. Sagradjeni su gradovi, sela i hramovi, kojima se danas dicimo. Nemanjicka drzava je dostigla najveci domet, koji ni do danas nije prevazidjen. Crkva i drzava zajedno, u saglasju, brinuci o narodu to su postigle. Ali nije nam bilo dato da tako nastavimo. Carstvo se srusilo i propalo, dvorovi poharani, gradovi razgradjeni, sela raseljena, i crkve rusene i paljene i mucene, isto kao i ljudi, ali one su pretrajale i stoje do danas. Branila ih je vera, monasi i narod. Lazu da nas je pesma odrzala, vera nas je odrzala. Da nje nije bilo, drugacije bismo pesme pevali, drugacijim jezikom govorili i drugacije se zvali, sto znaci: nas narod ne bi postojao.

Sveta vera pravoslavna je prekalila nasu ljubav prema otadzbini, ona je plamsala u srcu Obilica i svih potonjih, od Karadjordja, do nasih dana. Ne moze se braniti otadzbina ako je covek ne voli. A sad nam svetinje samuju, mi smo otisli, a neki tudji dolaze. U medjuvremenu, videcemo sta ce da bude. Stid me je pred precima i pred potomcima. Pravoslavna Crkva je saborna savest naroda, govorio je mitropolit Jovan Petrogradski. Kad bi sada ustali nasi preci, i to ne oni davni, vec nasi dedovi i pradedovi, ne bi nas prepoznali, ne bi videli njihovu krv u nasim venama, previse smo se udaljili od njih. "Jedino nas jos mogu prepoznati u svetim hramovima Bozjim, oni nas se nece odreci pred njihovom zavetnom svetinjom... Zar necemo od srca pozeleti da vera Pravoslavna, taj nasledni, zivi savez sa precima sacuvamo i prenesemo nasim potomcima, kao najdragocenije nasledje i zavetno blago" (Dimitrije, arhiepiskop Hersonski).

Nas je zadatak bio da sve ocuvamo neoskrvnjeno i predamo u nasledje.

A pogledaj koliko su samo bombe stete napravile. No, to jos nije nista prema onom cega se bojim," zavrsio je pricanje major, umorno seo i zario glavu u ruke. Kad je podigao pogled, u delicu sekunde spazih kako se sa trepavica otkida najgorca, najcemernija i najtvrdja suza, vojnicka.

Na sobu se spustila ledena tisina.

VIDOVDAN

"U zle dane, kad me zloba mojih neprijatelja opkoli" (Ps. 40,5)

"Vidovdan. Da li smo na taj dan progledali ili nam je vid isceznuo iz zenica? Da li smo zbog tog mraka tako dobro sacuvali predanje? Trajalo je predanje u nama, svetlo i neoskrnavljeno, cuvajuci samobitnost, veru, duh naroda. Kad smo ga izneli na svetlo, poceli su svi da ga prisvajaju, dok nije postalo opsta prica, koja nikome nista ne znaci. Cim drzava, kraljevina ili republika, svejedno ko, zloupotrebi narodni mit, potcinjavajuci ga svojim ciljevima, mit iscezava. Vraca se u zemlju iz koje je ponikao i ceka neko drugo vreme, koje ce da nas opomene, opameti i vrati svojoj sustini, sebi samima i Hristu u nama." Kao lament su zvucale ove reci kuma Blagoja. Pitala sam se da li je ovo vreme upravo ono u kojem se dogadja tragedija mitskih razmera, a nema junaka koji bi uzneo zrtveni venac. »iji smo mi potomci? Na cijoj zemlji smo rasli, gde smo stasali i u sta smo se izmetnuli?

Pitanja zagusena grcem, a bez odgovora. Treperava slika TV ekrana je nas svet. Ono sto tamo vidimo, kolone nevoljnika, prognanika i pogorelaca, dogadjaju se valjda negde drugde, nekom drugom. Gledam lica ljudi na ulicama, ni na jednom ne vidim Kosovo i Metohiju. Sta jos treba da nam se dogodi da progledamo?

Kako sada moja drugarica Ankica da ispuni zelju svog starog strica koji je ostao u Krajini, na Dalmatinskom Kosovu. Nedavno joj je pisao: "Ja sam star, bolestan i ne mogu nikud. Srecan sam sto ste vi tamo na sigurnom. Nasli ste novi dom upravo tamo odakle su nasi stari prije mnogo vjekova otisli. Pored vjere, imena, pjesama, obicaja, ponijeli su i ime, tako da je novi zavicaj dobio ime po starom, Kosovo Dalmatinsko. Tako da znate, niste na tudjoj, nego na svojoj zemlji. Citav zivot sam zelio da obidjem postojbinu, poklonim se svetinjama, ali mi se nije dalo. Vi mladji ste mnogo propustili, a tome smo mi krivi, nismo vas vjeri naucili, a 'covjek bez Hrista samo je pola covjek, mali covjek, necovjek' (Ava Justin Popovic), zato pamtite: U krstu se radjate, sa krstom zivite, i pod krstom ostajete zauvijek. Ko zna da li cemo se ikada vise vidjeti, pa vas molim da mi ispunite zadnju zelju. Posaljite mi, po nekom ko dolazi ovamo, nekoliko busenova kosovskih bozura, neka rastu pred kucom dok sam ziv, a poslije na grobu. Kazu da su nekada bili bijeli, pa od krvi junaka postali crveni. I ovdje je ista zemlja, boju nece promijeniti. Ostajte mi zdravo i neka vam od Boga sve prosto i blagosloveno bilo. Vas stric Mijat."

Nema ko vise, cestita starino, da ti poslednju zelju ispuni. Oni koji su jednom, pre samo cetiri godine, morali da napuste svoja ognjista, sada su opet po drumovima, zajedno sa bracom, svima onima koji ni pod Arsenijem Carnojevicem ne odose, nego ostadose i pretrajase. Sve do sada.

Nikada, ni za vreme najjacih bombardovanja mi nije bilo toliko strasno kao kad sam videla automobile, stare, izraubovane, pune izmucenih ljudi, pritisnutih sa ono malo sirotinje sto su poneli, kako prelaze most.

Kum, moja drugarica Ankica i ja smo sedeli nemi, ophrvani bolom, a Aleksej je poceo da prebira po zicama gitare. Zgranuto smo ga pogledali. "Zar je sada vreme za pesmu?" u cudu sam se pitala u sebi, sve dok nije poceo da peva. Reci pesme su bile neobicne, a onda sam prepoznala psalam Davidov: "Zlotvoru je zloba u srcu; nema straha Bozjeg pred ocima njegovim. Ali obmanjuje sebe, umesto da prizna bezakonje svoje i da ga omrzne. Reci usta njegovih su nepravda i prevara, nece da se urazumi i da cini dobro. Bezakonje smislja na postelji svojoj, ostaje na putu rdjavom i od zla ne zazire" (36, 1-4).

Ucitelj je odgovorio isto recima psalma: "Budite hrabri, i neka bude jako srce vase, svi koji se u Gospoda uzdate" (31, 24). Car David je ispevao psalme pre tri hiljade godina, a govore nam i danas kao i onda, samo i jedino, sustu istinu, jer bi se i za nase dane i ovaj Vidovdan moglo reci: "U zle dane, kad me zloba mojih neprijatelja opkoli" (Ps. 49, 5).

GRESI VASI ODBIJAJU DOBRO OD VAS

Gledajuci jedan stari domaci film, uzasnula sam se kako je prikazan lik svestenika u tom filmu. Onda sam pocela da se prisecam svih filmova koje sam (a i svi mi) gledala u proteklih nekoliko decenija. Nigde, ni u jednom starijem filmu, TV drami ili seriji, nema pozitivnog lika svestenika. Obicno su prikazivani kao gramzivi, bludni, razvratni, prljavi, masni i kakvi sve ne, a to je moralo da ostavi i te kako snazan utisak na decje duse.

Istorija se pise na razne nacine, i po tome smo mi slicni Amerikancima. Oni su svoju istoriju izmislili i putem filma ubedili ljude da nisu surovo istrebili starosedeoce i vlasnike zemlje, Indijance, nego da su fini i ugladjeni kauboji, uz pomoc konjice, koja uvek stize u pravi cas, morali da se bore za pravedne ciljeve, otmu zemlju od tih divljaka i da tako drzava postane najveca sila na svetu.

I mi smo filmovima prekrajali istoriju, stvarajuci crno-belu sliku. Jedni su bili susto dobro, a drugi susto zlo. Medju ove druge su, naravno, ubrojani i svestenici. Onda nije cudo sto se isfabrikovao obicaj da kada se sretne pop na ulici kaze: "Pi, baksuz." Ako nam je sama pojava svestenika predstavlja sujeverni predznak neceg neprijatnog, moze se zamisliti koliko je bilo tesko otici u crkvu.

Secam se, na moru su mi drugarice govorile, kad bi na ulici srele casnu sestru: "Ako sretnes jednu casnu sestru, doziveces lepo iznenadjenje, a ako sretnes dve, onda tog dana ocekuj srecu." I svi smo zeleli da vidimo i sretnemo casne sestre. Sa dubokom tugom i bolom sada razmisljam o tim vremenima. ©ta su nam uradili?

Sto kaze moj drugar Jefta: "Man'te se ljudi prazne price, te nismo mi bili clanovi Partije, te ovo te ono. Kad moleri udju u kucu, domacica sve pokrije, zastiti, pa kad odu, opet je sve pokapano i uflekano. A iznad nasih nezasticenih glava se pedeset godina krecilo u crveno, moralo je svasta po nama da popada, hteli mi to ili ne. Mnogo vremena i pokajanja treba da se operemo."

Da, mnogo pokajanja treba. I opet se vracam nasim filmovima. Pricali su mi stariji da je posle filma "Bice skoro propast sveta" glavni "stos" bio da se vice: "Pokajte se, pokajte se!" Deca koja su se, pod uticajem filma, na taj nacin izrugivala i pravila neukusne sale pojma nisu imala da se ustvari rugaju recima Svetog Jovana Pretece, jednog od najvecih proroka i svetitelja. Oni koji su pravili film su znali.

Da su deca znala pricu o Svetom Jovanu, sigurna sam, nikada ne bi govorila to sto su govorila, i otrov ne bi mogao tako lako da se uliva u njihove duse.

Praznik Rodjenja Sv. Jovana Pretece i Krstitelja Gospodnjeg se slavi 24. juna po starom, odnosno, 7. jula, po novom kalendaru. Tacno sest meseci pre nego sto se Arhandjeo Gavrilo javio Bogorodici, donoseci joj Blagu vest, javio se starom svesteniku Zahariju i rekao da je Gospod uslisio molitve njegove i njegove supruge Jelisavete i da ce biti obdareni muskim cedom. Zaharije nije mogao da poveruje, jer su on i zena bili vrlo stari, a Arhandjeo mu je rekao da ce zanemeti sve dok ne kaze njegovo ime: Jovan. Tako je i bilo. Zaharije je od tog casa zanemeo i ostao je nem sve do osmog dana po rodjenju deteta. Tada su se, po obicaju, sakupili svi srodnici Zaharijini i Jelisavetini, radi obrezanja deteta i nadevanja imena. Kad su oca pitali za ime deteta, on nije mogao da odgovori, vec je na jednoj dascici napisao Jovan. Tog trenutka je progovorio. I svi su shvatili da se zaista ispunilo znamenje Bozje. O ovome se mnogo pricalo medju narodom, pa je za to saznao i car Irod, koji se plasio dolaska na svet deteta koje ce, prema predanju i knjigama proroka, vladati svetom. Zato je bezdusno naredio da se pobiju sva deca po Vitlejemu od jedne do tri godine starosti. Svoje dzelate je poslao i u Zaharijin dom da ubiju Jovana. Jelisaveta je sakrila dete, pa ga krvnici nisu nasli. Irod, besan zbog ovoga, posla ubice u Hram, gde je Zaharija slusio, tamo ga nadjose i ubise ispred samog Hrama. Krv se njegova skamenila na plocama, kao vecno svedocanstvo Irodovih zlodela. Jelisaveta se sa detetom sakrila u neku pecinu, no, uskoro je i ona preminula. Mali Jovan je ostao sam, ali o njemu su se starali Bog i andjeli, te je tako odrastao i postao onaj koji najavljuje dolazak Spasitelja i njegov Krstitelj.

Mnogo, premnogo greha covek ucini svesno, ali je isto toliko onih kojih nije svestan, zato i molimo da nam Gospod oprosti grehe ucinjene u znanju i neznanju, jer kao sto kaze prorok Jeremija: "Gresi vasi odbijaju dobro od vas" (5, 25).

CUVARI SVETINJE

Tuzno je vreme kad su nam i uspomene iz detinjstva postale beskucnici. Lutamo, trazimo se, rastajemo, a na jedino mesto gde smo mogli da se saberemo vise ne mozemo da odemo. To mesto je manastir Visoki Decani.

Vijuga put podno brda, sve do velike okuke, koju smo zvali "Rt dobre nade" i onda se ukaze manastir. Kamena ladja, pod punim jedrima, zastala na izlazu iz klisure decanske Bistrice, kao da se pita da li da se vine ka nebu, ili da jos malo da postoji tu, u lepoti, gde se Bog osmehnuo, stvarajuci svet. Uvek se sa istim trepetom prilazi svetinji, a nikada se ne moze doziveti dva puta na isti nacin.

Jutra su tamo azurno modra, dani mirisu na med, kesten i borove, a sunce uvek okleva da zadje za bregove. I kad se oblaci spuste do samog temena hrama, nije mracno, jer on, svetinja nasa, svetli i greje prozebla srca.

Tu zive cuvari svetinje, onako kako Bog zapoveda i u tipicima stoji zapisano. Dani im prolaze u molitvi, i mnogim poslovima.

Na izlozbi "Manastir Decani - Cuvari svetinje" sve je to, i jos mnogo vise, zabelezio g. Dragan S. Tanasijevic, za one koji umeju da vide, i sacuvao na divnim crno-belim fotografijama. Nema tu boje da zavara. Samo svetlo i senka, kojima su ispisani vera i ljubav. To nisu fotografije, nego maleni prozori u vreme i dane monaskog zivljenja i manastirskog trajanja.

Sa dubokim postovanjem, iskrenom verom i beskrajnom ljubavlju, fotografisao je godinama prizore iz svakodnevnog zivota decanskog bratstva. Tu su i portreti monaha. Mladi, lepi, ozbiljnih lica, a obasjanih radoscu. Mozda je tu tajna, to je ono sto mi ne znamo i nikada necemo dostici.

I to je ono sto nam sada ostaje. Cudesne fotografije, koje svedoce veru i snagu cuvara svetinje.

Kad je pre tri godine poceo da fotografise male, obicne prizore iz svakodnevnog zivota monaha, umetnik nije mogao ni da sanja da ce njegov naziv "Cuvari svetinje" postati mnogo vise i ispuniti se u potpunom i strahovitom znacenju. Svetinja samuje, naroda nema. Sve raseljeno, popaljeno. Samo su oni, cuvari, ostali i mosti svetoga kralja Stefana Decanskoga.

Ako zaboravimo sta su nam svetinje, ako ih svaki dan u molitvama ne pominjemo, ako decu ne ucimo gde im je koren i kolevka, izgubicemo ih, pa ma koliko ih cuvari branili. Narod traje dok mu zive spomenici i pamcenje.

Na otvaranju izlozbe je bilo mnogo sveta. Na licima nisam videla bol, samo radoznalost. Na otvaranju izlozbe ministar za kulturu je odrzao slovo. Govorio je o potrebi da se nastave napori da se i ovaj spomenik uvrsti u svetsku kulturnu bastinu, i jos mnogo mudrih i lepo slozenih recenica, a onda je dodao, da mi u Decane za sada ne mozemo da odemo, i izrazio nadu da ce u dogledno vreme to biti moguce. No, tehnika je napredovala, pa se sve to nalazi i na diskovima, pa mozemo uz pomoc kompjutera da razgledamo i divimo se visokom umetnickom dometu fresaka, ikona i arhitekture. Ne citiram reci gospodina ministra, navodim ih po secanju, ali to je sustina. Da, tacno je, uz pomoc kompjutera moze mnogo toga da se vidi. Da se uspostavi virtuelna stvarnost (u kojoj mi, uzgred budi receno, odavno zivimo), ali sta da radimo sa cuvarima svetinje, sta da radimo sa svetinjom, ovom i svima drugima. Nisu one podizane da bismo se mi divili njima kao kulturno-istorijskim spomenicima, vec u slavu Bozju. Hoce li, gospodine ministre, u toj virtuelnoj stvarnosti da se sluzi Sveta Liturgija? Ko ce da prinese Svete Darove i kako cemo se pricescivati? Ne biva to uz pomoc tehnike, ma kako mocna bila i verno mogla da prikaze umetnicke i arhitektonske vrednosti spomenika.

Znam da mnogima zaista nije vazno kako ce i gde da se sabere verujuci narod na Svetoj Liturgiji, a sta da radimo sa onima kojima je to zivotno vazno? Da li su oni gradjani drugog reda?

Ako su nam preci ostavili u nasledje i zemlju i kucu, imamo li pravo da to sve pretvorimo u virtuelnu stvarnost?

Na jednoj od fotografija je krst, a na njemu u kamenu uklesan viticasti krug, kao pletenica majke ili sestre. I taj krst i krug nam jasno govore i porucuju. Oslusnite pazljivo, vi koji gledate. Progovara kamen. Pod krstom je coveku i pocetak i zivot i kraj.

Taj krst moramo da branimo, jer smo bez njega izgubljeni u virtuelnoj stvarnosti zivota koji to ustvari nije.

NEDELJA

Mrgodni oblaci su iscepali kosuljice, pa se kisa slivala bez prestanka. Napolju tek po koji prolaznik. Nije mi se izlazilo iz kuce, ali je Aleksej bio neumoljiv: "Jeste nedelja dan odmora, ali cetvrta Bozja zapovest glasi: Secaj se dana odmora da ga svetkujes; sest dana radi i svrsi sve svoje poslove, a sedmi dan je odmor Gospodu Bogu tvojemu. Nije dobro kada pocnu da se propustaju Liturgije, duh omlitavi, nisi ni svesna koliko zlo sebi nanosis udaljavajuci se od sluzbe Bozje. Nije svetlost to sto vidis kroz prozor, svetlost je ono sto iznutra osvetljava." Na ovo nisam imala sta da dodam, pa sam se brzo spremila za odlazak u crkvu.

U crkvu se ne ulazi bilo kako obucen, to je svetinja i prema njoj treba pokazati postovanje. Pantalone, haljine kao za plazu ili suknje koje su izgubile dve trecine svoje duzine su odeca u kojoj se niko ko i malo drzi do sebe ne moze pojaviti u crkvi.

Pogledaj svestenike, na ulici nose crne mantije, a za vreme sluzbe su obuceni u posebne odezde. Svaki deo odezde ima simvolicno znacenje. Pitala sam kakva je razlika izmedju simbola i simvola, a Aleksej mi je objasnio: "Simvol je realnost u vidljivom svetu koja preslikava drugu, visu realnost. Ta visa realnost ponekad moze biti vidljiva, ali uvek ima visi smisao od pojavnog, direktnog znacenja."

Simbol je, po Leksikonu stranih reci i izraza M. Vujaklije: "Znak po kome se moze nesto raspoznati, saznati ili zakljuciti, oznaka, znamenje, predstavlja nesto sto se inace ne moze slikovito predstaviti (apstraktno, duhovno), ugovoreni znak, usmeni znak, lozinka, ispovest). Simvol vere." Od ovakvih tumacenja dolazi do zabune. Nikako se ne moze nesto sto je u sferi duha i odslikava duhovnu vezu i sadejstvo, predstaviti simbolom. Poslednja odrednica u Leksikonu je Simvol vere, a to je celokupno ispovedanje nase hriscanske vere, medjutim pojmu simvola nije posvecen ni jedan redak, nego je samo dodat simbolima. To je tipican primer pogresnog tumacenja teoloskih pojmova u nasim recnicima.

No da se vratimo odezdama; dakle, samo svestenici mogu nositi te odezde. Bog je jos u Starom Zavetu ustanovio Sv. Tajnu svestenstva (Izl. 28, 1-41). U Novom Zavetu je sam Gospod Isus Hristos ustanovio svestenstvo, tako sto je apostolima poverio ispunjenje pastirskih duznosti. Apostoli su predavali vlast svojim naslednicima episkopima i svestenicima, i to cinom rukopolozenja, sto podrazumeva posebne molitve i polaganje ruku. Tako se izvrsava posvecenje u tri stepena svestenstva: episkopski, prezviterski (svestenicki) i djakonski stepen. djakon pomaze svesteniku, sluzi sa njim Svetu Liturgiju, ali ne moze da vrsi Svete Tajne. ­akoni mogu, ali ne moraju da nose bradu, dok parohijski svestenici, monasi i episkopi obavezno nose bradu.

Stigli smo do crkve, pa nisam cula pricu o svestenickim odezdama. To ce mi Aleksej ispricati kasnije.

Oblaci su i dalje bili pocepani, ali meni kisa vise nije smetala. Danas je nedelja, dan Bozji, dan radosni, dan Vaskrsenja. U ruskom jeziku se ovaj dan i zove voskresenje, a ne samo nedelja (ne radi).

Nikada nisam razmisljala o nedelji na ovaj nacin. Pa, samo ime sve govori, ali mi pretrcavamo preko reci, previdjajuci njihov puni smisao.