|
RAZGOVOR SA VISOKOPREOSVECENIM MITROPOLITOM ZAGREBACKO-LJUBLJANSKIM G. JOVANOM NAS CILJ JE ZIVOT VECNI - Blagoslovite, Visokopreosveceni. Evo, poceli bismo nas razgovor za casopis "Put, Istina i Zivot" jednom cestitkom i pitanjem. Ove godine se navrsava 25 godina od kako ste mitropolit. Pitanje je: kako su prosle te godine, kako ste ih izdrzali? Nije malo cetvrt veka... - Od prvih utisaka prilikom dolaska u manastir Lepavinu, uoci Velike
Gospojine, 1977. godine, pa do danas, covek to moze da shvati samo kao cudo
Bozje i pomoc Presvete Bogorodice. Manastir je bio u veoma zapustenom stanju,
kako manastirska crkva tako i svi objekti, posle ratnih stradanja 1943. - Vi ste nastojali da manastir Lepavina zazivi. Sta znaci manastir uopste? Jer, tek sada je narod poceo drugacije da gleda na manastire, do sada je mislio da, eto, tamo kaludjeri sede, nista ne rade. Takvo je u proteklih 50 godina bilo preovladjujuce misljenje. Sta je to sto daje manastir, kakva je to blagodat koju daje, ne samo okolini, vec i citavom narodu? - Manastiri imaju svoj uticaj kroz celu istoriju monastva, od izvora monaskih bratstava u Egiptu - gde su ziveli prep. Makarije Egipatski, Antonije Veliki... - i onih manastira blizu Kaira, kao nastavljaca tog monaskog zivota, zatim tu je Sinaj, velika svetinja, pa Sveta Gora, koja je centar pravoslavnog monastva, monaska republika sa vise od 1000 monaha. Najveci asketizam koji je ostvaren, to je Sveta Gora. Imao sam prilike da vidim i manastire na Meteorima, nedaleko od Soluna, tamo su isto monasi podviznici, visokog monaskog stila i sa velikom monaskom praksom. Na Kipru sam video manastir Stavrovuni, gde se cuva veci deo Casnog Krsta na kome je Gospod Hristos bio razapet, i tamo je takodje zestoki monaski zivot, to je, takoreci, kiparska Sveta Gora. Pod takvim uticajima se i kod nas u Srbiji monastvo razvijalo. Mi Srbi u porodici pravoslavnih crkava i patrijarsija mozemo da se pohvalimo da imamo, ustvari, tri svete gore: manastir Hilandar na Svetoj Gori, fruskogorske manastire i Ovcarsko-Kablarske manastire, pored ovih nasih velikih manastira i zaduzbina. Za jednu relativno malu Crkvu, to je rezultat hriscanskog zivota i velike zelje za monaskim podvigom. Zbog toga narod i dolazi rado u manastire, jer oseca duhovnu snagu ako monasi u njima zive kao nastavljaci monaskih ideala i monaske askeze, nastavljaci velikih monaha, osnivaca monaskog zivota. To je u skladu sa jevandjelskim zapovestima Hristovim o sledovanju za Njim i nosenjem svog sopstvenog krsta. Ako covek nosi teret jevandjelskog krsta, onda mu to sluzi na spasenje duse, taj trud da ostvari ideal svetog zivota, hriscanskog zivota, da bude duhovno savrsen, u skladu sa Spasiteljevom besedom na gori: "Budite vi, dakle, savrseni kao sto je savrsen Otac vas nebeski" (Mt. 5, 48). To je pravi put monaskog hoda kroz zivot. Zato casopis o. Gavrila ima veoma poucan i podsticajan naslov, ono sto je Spasitelj rekao i sto cesto vidimo na ikonama Njegovim, gde drzi otvoreno jevandjelje. Tu je ili onaj poznati stih: "Ja sam svetlost svetu", ili: "Ja sam put, istina i zivot". Dakle, ko ide za Hristom, naci ce zivot vecni, sto je nas najuzviseniji cilj. A ko nece da prihvati taj ideal, on mora da nosi krst ovog zemaljskog zivota i patnji koje nasrcu na nas i kojima smo podlozni; ako se to nosi sa roptanjem, i u suprotnosti sa jevandjeljem Hristovim, onda ce nam biti na osudu. Tada je perspektiva tuzna, jer u futurologiji o Strasnom sudu, o raju i paklu, pravednici ce imati zivot u zajednici sa Bogom, u Crkvi Nebeskoj, a gresnici ce otici u vecnu muku, u vecno prokletstvo, kojem nema kraja. Ako smo i malo upoznati sa recima sv. apostola Pavla, sa njegovim poredjenjem sta znaci privremeno na zemlji a sta vecno na Nebu, onda je pitanje, ako hocemo racionalisticki da razmisljamo, da li nam se vise isplati da verujemo i idemo putem vecnog zivota, blazenog zivota u Crkvi Nebeskoj, ili da ne verujemo i sebi dozvoljavamo sve sta zelimo, pa na tom putu zavrsimo tragicno i mracno, u vecitoj patnji. Logicno je ocekivati da se razuman covek, ako to izmeri, opredeli za ono sto je pozitivno, za ono sto je, ustvari, nas najuzviseniji cilj. Cini mi se da su danas savremene, mlade generacije pocele da razmisljaju po toj logici, da je nazovem, teoloske antropologije. Gde se resava covekova sudbina? Ko cita Bibliju i ko hoce da se upozna sa verskim istinama, saznace, najpre, za prvi savez Boga sa Nojem. U Nojevo vreme povecao se greh u svetu i svet je bio kaznjen potopom. Drugi savez je sa Avramom, obecanje Bozje da ce njegovog potomstva biti kao zvezda na nebu i peska na obali morskoj. Avram je poslusao Boga kad mu je zapovedio da ide iz Ura haldejskog i njegovo potomstvo je nasledilo Palestinu, nasledilo je Obecanu zemlju. U istoriji tog putovanja bile su isprepletene pozitivne pojave sa negativnim, ali je pozitivno preovladalo i Izrailj je dosao u Obecanu zemlju. Treci savez je bio sa Mojsijem, na gori Sinaj, gde je Bog preko Mojsija dao narodu Dekalog, koji je bio glavni moralni regulator za starozavetnu Crkvu. Dakle, Novi Zavet se nastavlja na Stari; Gospod Isus Hristos kaze: "Ne mislite da sam dosao da ukinem Zakon ili Proroke; nisam dosao da ukinem nego da ispunim" (Mt. 5, 17). I dao je nove zapovesti, koje su za Crkvu veliki oslonac u duhovnom zivotu. Svi hriscani koji hoce da sleduju Hrista, da idu Njegovim putem, da prihvate Njegovu istinu, imace zivot vecni, jer je to On obecao svima onima koji budu poverovali u Njega kao Mesiju, kao naseg Spasitelja i Iskupitelja. - Govori se o cudima. Mi kazemo: desavaju se cuda, isceljenja koja Gospod projavljuje... Nije li to, ustvari, normalno stanje, jer tu se radi o normalnom odnosu verujuceg coveka prema Gospodu? Ili, u odredjenim situacijama, Gospod to daje i neverujucima, da bi ih vratio kao bludne sinove? I jos nesto: da li cudo postaje samo sebi cilj? Cega treba da se plasimo i od cega da se sklanjamo? Da li se tu pravi nekakav fetis, i kakav treba da je odnos prema cudu, prema cudotvornoj ikoni, prema necemu sto se dogadja na nekom svetom mestu? Mi smo skloni da zloupotrebimo takve stvari. - U Starom Zavetu cuda su se dogadjala da bi se u narodu ucvrstila vera, sto je bilo razumljivo jer starozavetni covek nije bio u stanju drugacije da prihvati otkrivenje Bozje. Duhovni uzrast starozavetnog coveka nije bio na toj visini, nije bilo duhovne punoce kao u novozavetnoj Crkvi. A Gospod Hristos, kad je cinio cuda i kad je isceljivao bolesnike, pitao je: "Verujes li?" Posebno je karakteristicno kada je Gospod upitao oca besomucnog deteta moze li verovati da ga Hristos moze isceliti, a on je odgovorio: "Verujem, Gospode, pomozi mome neverju!" (Mr. 9, 24). Verujem, pomozi mojoj slaboj veri da ona bude zalog mome ozdravljenju. Cudo u Novom Zavetu se daje kao nagrada za veru, ali i da ucvrsti veru kod onih koji nisu bili na takvoj duhovnoj visini da poveruju Gospodu onako kako je poverovala zena Hananejka, ciju veru je On pohvalio rekavsi da takvu veru nije nasao ni u Izrailju. Mi u prirodnim naukama mozemo da pokazemo odredjena cuda koja su nam, takoreci, neprestano pred ocima, ali ih ne primecujemo zato sto se redovno dogadjaju. To je primer sa vodom; ako posmatramo kroz fiziku i prirodne zakone, ona je izuzetak u mnogim slucajevima: od tekuceg stanja ide u ledeno, zatim u paru, a sve suprotno fizickim zakonima. Jer, osnovni zakon je da se sva tela na toploti sire, a na hladnoci skupljaju, a ovde je bas suprotno. Ko je rekao vodi da se mrzne odozgo, da bi zivot u rekama i morima bio sacuvan? Kad bi bilo obratno, da se mrzne sa dna reka i mora, kakva bi situacija bila? Mnogo toga mozemo da navedemo iz prirode, vladika Nikolaj Velimirovic je to lepo objasnio u Nomologiji, o zakonu Bozjem koji je Bog ugradio i u ljudsko telo i u prirodu, kako se prati odredjeni ciklus. Evo, sada je prolece, drvece se budi, zeleni, cveta, pocinje vegetacija, kao da je slika nasih zivota: detinjstvo, mladost, zrelost... Donosenje rezultata - zivotni plodovi. Posle jeseni dolazi zima, to kao da je slika naseg kraja, nase koncine; a onda se ponavlja taj ciklus, sto moze da nas podseti na vaskrsenje iz mrtvih. Mislim da su veoma interesantne 21. i 22. glava u Otkrivenju sv. Jovana Bogoslova, gde se govori o futurologiji, o tome sta nas ceka. Novo nebo i nova zemlja, Novi Jerusalim. To imamo i u poslanicama sv. apostola Petra. To novo nebo i novu zemlju negde objasnjavaju kao telo Hristovo, koje je posle vaskrsenja bilo iznad prirodnih zakona. Hristos je dosao u zakljucanu sobu, medju apostole, kada su se oni skupili zbog straha od Judeja da ne budu gonjeni. To je bilo prvo javljanje, zatim slucaj s apostolom Tomom, koji nije hteo da veruje, bio je naglaseni racionalista; to je odlican primer za mnoge ljude koji zele sve eksperimentalno da ispitaju, koji nece da budu lakoverni. Ovaj primer govori da ni apostoli nisu bili lakoverni, bez obzira na to sto su bili ljudi prosti i neknjizevni, kako se govori u Delima apostolskim. Hteli su i svojim culima da provere, i kad se Gospod javio apostolu Tomi, kad je ovaj opipao Njegove rane i uskliknuo: "Gospod moj i Bog moj!", Spasitelj mu blago odgovara: "Blazeni koji ne videse a verovase" (Jn. 21, 29). Tako, o cudima mozemo da zakljucimo da je to samo podsticaj za ucvrscenje vere. Ne treba da mislimo da ce se cuda dogoditi po nasoj intenzivnoj molitvi, davanju priloga ili necem tako proizvoljnom i kombinovanim sa nekakvim nasim razmisljanjem. Pitanje je koliko je to celishodno, koliko nam to sluzi na korist. Ako je to bas i potrebno, onda mora da bude rezultat vere. Bog zna sta je za nas potrebno. Ne smemo da odustanemo od molitve ako ona ne bude uslisena. Mozda su nase molitve bile suvise licnog karaktera, mozda nisu uvek u skladu sa duhovnom koncepcijom koju nam izlaze Sveto Jevandjelje. Mozda kroz odredjeno trpljenje ili bolest treba da okajem svoje grehe. Ili da budem slican pravednom Jovu, koji nije mogao da shvati svoja stradanja, mnogo veca, reciprocno, od njegovih duhovnih sposobnosti; ali, kroz ta stradanja pokazala se njegova vera. To ne bismo znali da nije bilo tih stradanja. Dakle, ako smo u nevolji, ako stradamo i cak smatramo da nevino stradamo, ne smemo biti beznadezni. Moramo da imamo trpljenja, jer kroz knjigu o Jovu mi imamo odgovor na nase patnje. A cesto i kad se dogodi cudo i neko ozdravi, ponasamo se kao da se nista neobicno nije dogodilo, kao da nije bila posredi milost Bozja. Skloni smo da zaboravljamo, tako da su nasi stavovi, nasa merila cesto relativni. Ili, naprimer, u ljutini zbog neposlusnosti dece roditelji umeju da bace kletvu na dete, posle se i pokaju. A ne zapitaju se sta bi bilo da je Bog dozvolio da se ta kletva ispuni. Znaju da kazu vrlo teske reci za decu, ili obratno, deca za roditelje, onda kad odnosi medju njima nisu dobri. Ukoliko se covek vise trudi da upozna ucenje svoje Crkve, utoliko ce mu biti lakse da shvati cuda. Cuda nisu cilj hriscanskog zivota. To je nesto sto nas prati, i kad se dogodi mozemo samo da blagodarimo Bogu. Ne smemo da zivimo zbog cuda. Kao sto ne zivimo da bismo jeli, nego jedemo da bismo ziveli, dakle cilj nije gastromanija, nego je cilj da covek zadovolji svoje telesne potrebe. Ako se ne predje mera umerenosti u jelu i picu, i u svim nasim postupcima, onda cemo biti na ispravnom putu, na putu zapovesti koje nam je Spasitelj dao, jer su sve korisne i razumno recene za potrebe naseg duhovnog zivota. Sve sto je potrebno za ljudski zivot, i fizicki i duhovni, objavljeno je u Jevandjelju. Stremljenje ka duhovnom zivotu pomoci ce da se to shvati i razume. Ima slucajeva da su monasi koji nisu bili obrazovani znali da kazu neke pouke sadrzajnije od pouka mnogih filozofa i obrazovanih ljudi. I lepota se vidi na licu tih ljudi, isposnika; moze biti izborano lice, ali prosto covek oseti da nesto duhovno zraci, neka emanacija. I to je svojevrsno cudo, koje su oni realizovali svojim asketizmom. Sveti Sava je dao najstrozi tipik u Pravoslavnoj Crkvi, da se procita svakodnevno svih 150 psalama, bilo van bogosluzenja ili u bogosluzenju. Slicno Karejskoj isposnici, imamo Studenicku isposnicu. Vrativsi se u Srbiju da organizuje zivot Crkve i drzave, Sveti Sava je osetio da je potrebna takva molcalnica, gde se cuti, gde se razgovara sa Bogom kroz molitvu. To je za Srpsku Crkvu, za nas Srbe, velika duhovna skola. Ako hocemo da se duhovno skolujemo u tom pravcu pravoslavne hriscanske religioznosti, onda cemo lako shvatiti da cudo nije cilj i da cudu ne treba da tezimo kao kupovini nekih obicnih stvari u bilo kojoj varijanti ponasanja. - Bog zna sta je najbolje za nas... - Sigurno. Ako se nesto desava, slava Bogu, to treba prihvatiti smireno.
Ima raznih cuda, npr. da se kandilo ispred ikone njise, ili da se ikona
pomera levo-desno... Kod jednog svestenika u Republici - Rekoste spasenje, malo pre ste pricali o molitvi. Ja, naravno, nisam bila, niti cu ikada biti, u isposnici u Kareji, ali sam bila u isposnici Sv. Save u Studenici. I tada mi se desilo nesto veoma neobicno: nisam se molila, nisam imala ni jednu jedinu rec da kazem Gospodu i Svetome Savi, ja sam samo bila srecna. Valjda se svaka celija moga bica radovala sto sam tu i nisam umela da kazem nista. Sta je, ustvari, mera molitve, koliko treba da se molimo, a o cemu je rec u ovakvim slucajevima? Isto to mi se desilo kad sam stala pred ikonu Bogorodice Trojerucice, vise nisam znala ni ko sam, ni sta sam... Jednostavno sam potrcala Majci. Sve sam usput spremala sta cu da Joj kazem i onda sam sve zaboravila, i samo sam se beskrajno radovala, sa suzama. Recite, molim Vas, sta je u molitvi najvaznije, koja je mera, bar ona osnovna? Vi imate duhovno iskustvo iza sebe, pa mozete da nas posavetujete. - Negde sezdesetih godina imao sam tu srecu da sa nasim profesorima sa Bogoslovskog fakulteta, dragim prof. Gardasevicem i poc. vladikom Simeonom gornjokarlovackim, posetim Svetu Goru i manastir Hilandar. Imali smo tu privilegiju, tako je bilo organizovano, da nismo morali najpre da idemo u Kareju, vec iz Jerisosa odmah za manastir Hilandar. Bilo je vec predvecerje, kad je mrak poceo sve vise da pada. I dok smo isli putem do krsta cara Dusana, bili smo u nekom ushicenju; sto se u obicnom govoru kaze, ostali smo bez teksta. Nismo uopste imali pitanja, nego smo isli u poboznosti i razmisljanju da su tim putem prolazili Sveti Sava i Sveti Simeon, i nasi carevi, i mnogi ljudi od ugleda i autoriteta, kao i oni najprostiji hodocasnici. I kad smo dosli do krsta cara Dusana, ondasnji monasi, o. Mojsije, o. Nikanor i drugi, kazu: "Ovde smo docekivali cara Dusana". Dakle, za njih nema proslog vremena, kao da su oni ti koji su njega docekivali. Sve nas je to jos vise uzdiglo u neko cudesno raspolozenje. Pogotovo kad smo kroz kapiju usli u Hilandar, pa u crkvu. Kao da nismo bili na ovoj zemlji, kao da je to bila neka nebeska crkva; kad smo stali pred cudotvornu ikonu Presvete Bogorodice Trojerucice, dok smo metanisali i celivali je, nismo imali nikakvu ideju, samo osecaj da je velika svetinja pred nama. Ona nas je toliko ispunila da nije bilo mesta za neka nasa razmisljanja. I kad smo pogledali na ikonostas, i na freske po zidovima, prosto smo zaboravili na sebe. Kao sto kaze apostol Pavle: "Ne znam da li sam bio u telu ili van tela." Bio je ushicen, podignut do treceg neba, u ekstazi. Bog zna sta nam treba pre nego sto mi i otvorimo usta, pre nego sto i pocnemo da razmisljamo o nasim potrebama. Obrazac molitve nam je dao sam Gospod Hristos u molitvi Gospodnjoj, kad su apostoli pitali kako da se mole. Zatim, po molitvi u Getsimaniji, kad se Spasitelj molio pre Svoga stradanja, vidimo da covek, kad dodje u neku neugodnu situaciju, ima mogucnost da se u svojim vapajima obraca Bogu. Tu je i molitva po svojoj liturgickoj podeli: slavljenje Boga, molitve moljenja i molitve zahvalnosti. U odredjenim momentima treba da biramo kada se koja govori. Na kraju godine, ili skolske godine, blagodarimo i pevamo pesmu sv. Amvrosija Mediolanskog Te Deum, tj. Tebe Boga hvalimo! Na jutrenju, pevamo slavoslovlje: "Slava Tebje, pokazavsemu nam svjet". Dakle, u tim liturgijskim molitvama, u te tri vrste, mozemo da ukljucimo nase duhovne potrebe. Sto se tice licne molitve, imamo razne molitvenike... Nedavno sam trazio neke stare bukvare od Vikentija Rakica, naseg svestenika koji je bio u Trstu. Pisao je i propovedi. U tim starim molitvenicima ima molitava koje vernici treba da prate za vreme Sv. Litugije: kad se peva prva slava, kad druga slava, pa blazenstva, vhod, itd. Onda imaju one kratke molitve, u jednoj recenici: "Gospode Isuse Hriste, Sine Bozji, pomiluj me gresnog", "Presveta Bogorodice, spasi nas!"... Monasi askete mogu da razgovaraju sa ljudima i rade neke poslove, ali molitva kao da struji po strunama duse. To je po praksi izgovaranja Isusove molitve. Bilo je mnogo razgovora, da li treba ovako ili onako, pojedinci su mozda isuvise odlazili u krajnosti. U molitvi treba biti umeren, prema svojoj duhovnoj snazi. Jer, Bogu nije cilj da nas muci, kao da od nekog mucenja Gospod ima zadovoljstvo, da Ga, ne daj Boze, smatramo za nekog sadistu. Bog nam daje slobodu, lepotu... Lepota duse se postize kroz molitvu. Kad dete pritrci majci, pa je zamoli: "Daj mi hleba", tu postoji toplina, u tom sinovskom i materinskom odnosu. Ako je Bog ljubav, onda nema potrebe da uobrazavamo neke strahove i sami sebe progonimo. U molitvi, u asketizmu uopste, cilj je da, koliko god mozemo vise, budemo gospodari svoje volje. Mi se nalazimo u duhovnoj areni, gde se borimo sa podnebesnim silama, to je nasa duhovna borba. Lepo je o tome napisao sv. Nikodim Agiorit u knjizi "Nevidljiva borba". Dakle, treba da dominira ono sto je religiozno u nama, ali ako nam to ne uspeva uvek, postoje pokajanje i ispovest i Sveta Tajna pricesca, u kojoj se duhovno obnavljamo uzimajuci Telo i Krv Hristovu. Ono spaljuje sve sto je u nama prljavo, u duhovnom smislu, i uspostavlja sinovski odnos prema Bogu. To je odnos dece Bozje i Oca Nebeskog. Bog nas je stvorio, doveo nas u bice i u ovaj svet, da bismo mi Njemu uzvratili ljubav i ostvarili zajednicu sa Njim. Ako zelimo da se opredelimo za tu zajednicu, i ono poslednje mesto u raju blazenstva bice dovoljno za nas. Vazno je da ne pristajemo da idemo putem gresnika, da ne okrenemo svoje lice od Boga. To je vazno, i razume se, potrebno je da se trudimo da ostvarimo one vrline koje su nam preporucene u Novom Zavetu. Prema tome, molitva ce biti slatka i dozivecemo umiljenje, plod molitve. Treba sasvim opusteno, u zdravom religioznom stanju da se molimo Bogu, a ne da se opterecujemo, recimo, s tim koliko stranica ima u molitveniku, pa onda mislimo na to kako sve moramo da procitamo, a osecamo da nas bole noge ako stojimo. Ili se pitamo zasto moramo da metanisemo, ili zasto su odredili da toliko ima tih molitava... Ako se pocne s takvim razmisljanjima, treba odmah prestati sa tim. Treba se moliti po svojoj duhovnoj snazi. Ponekad je dovoljan jedan uzdah, jedan vapaj. Bog zna nase potrebe i On ce prema nasoj unutrasnjoj zelji, prema nasoj molitvi, da nam pomogne. - Koliki znacaj imaju misionarski casopisi? Nekad su bili bukvari, iz njih se ucilo, bila je i veronauka. Pre svega, ucilo se u kuci, od oca i majke, dede i bake, od strica i ujaka, od sve familije, jer su svi verovali. Posle se vise nije imalo od koga... Koliko je sada vazno da se nauce osnovne stvari? Koliko su tu bitni misionarski casopisi, mediji uopste, preko kojih moze da se dopre do ljudi, da im se objasni, da bi im se srce zagrejalo... - To je vrlo vazno pitanje. Misionarska aktivnost mora da se na pravi nacin, kroz razne casopise, odmeri i rasporedi kome se upucuje: kojim uzrastima, kojim profesijama, itd. Jer, cesto je nama tesko da nadjemo sredinu kad u crkvi propovedamo, da bi svi mogli da nas razumeju. Ako je neka uzvisena, strucna teoloska beseda, ona moze da ide "preko glava" vernika i nece doci do cilja, jer su tu ljudi koji ne mogu da shvate takvu terminologiju, i to ce biti besplodan govor. Tako isto u casopisima; cini mi se da ima dosta tradicionalizma iz vizantijskog perioda, sto ne mora da bude obavezujuce za sve generacije i sve nacionalnosti, za sve autokefalne crkve. Mora se imati u vidu i to kakvi su kulturni centri, i uopste kultura doticnog naroda, i da se iz te persprektive narodu pristupa i Jevandjelje propoveda. Npr. u seoskim sredinama imamo slavske zdravice, slavarice, u kojima se prodje kroz celo Sveto Pismo, i Starog i Novog Zaveta, pominju se i proroci i apostoli i svetitelj koji se slavi... To je na domacinskim slavama prava propoved, to ljudi nauce napamet i cestitaju slavu domacinu. Litaratura je potrebna, ali mora da se vodi racuna hoce li biti na korist. Sada u izdanjima ima nekih stvari gde se vise posvecuje paznja formalnostima, kao npr. pitanju pranja zuba kad se ide na Pricesce, da li tog dana ili prethodnog. Tu se sada nagomilalo nekog formalizma, daje se formalnim stvarima previse paznje, sto opterecuje odredjene ljude. Uzmimo pitanje koliko se cesto treba pricescivati; od jedne ustaljene prakse koja je bila u Srpskoj Crkvi doslo se do nekakve sarolikosti. U nasim sredinama gde se postuje post nije moguce zamisliti da se neko pricesti bez posta, bez odredjene askeze, bez molitve i ispovesti kod svestenika... Crkva ima razumevanja kad popusta bolesnicima ili, u nasem modernom drustvu, ljudima koji su u poslu i hrane se u menzama; onda moze i da se skrati post ili da se olaksa s uljem. Ali ovo kod nekih pojedinaca, s mrsnom hranom... Znaci, on je privilegovan: samo treba da dodje i da otvori usta, i da ga svestenik pricesti. Takvih ekstrema treba da se cuvamo. Onda, u pogledu ponasanja. Jeste, u Svetom Pismu pise da zena treba da se moli sa pokrivenom glavom, da ima maramu. Svojevrsno tumacenje toga je da ona iznad sebe ima muza, ali nije u tome sustina. Zatim, ovo sto su poceli sa praksom krstavanja odraslih, i to masovnog. Cini se da tu ima vise nekog religioznog pomodarstva nego sto je sustinski blizu crkvenim normama i ucenjima. Ako pogledamo najstariji spis Ucenje Dvanaestorice Apostola, tamo se govori: ako nemas mnogo vode, onda moze i sa malo vode da se krsti. To je jedna forma sa pogruzavanjem, i kao sto vode peru telesnu prljavstinu, tako se i ovde peru praroditeljski greh i licni gresi. Evo, pogledajte nase krstionice u manastiru Decani, u Peckoj patrijarsiji... Je li moze u onoj maloj krstionici da se izvrsi pogruzavanje odraslog coveka? Znaci, u tom pogledu je bilo slobode. Ako neko zeli, i ako je pogodna prilika da se izvrsi pogruzavanje, onda je to u redu, ali na adekvatan nacin. U staroj Crkvi su postojale prezvitide, svestenice djakonise, koje su pomazivale svetim mirom odredjena mesta kod odraslih zenskih osoba, da bi se sacuvala pristojnost prilikom vrsenja Svete Tajne. A danas imamo svega... - Visokopreosveceni, ja Vas molim da na kraju ovog razgovora za citaoce lista "Put, Istina i Zivot" date neku pastirsku pouku. - Preporucio bih svim nasim vernicima da za svoje duhovne potrebe budu u kontaktu sa svojim svestenicima, da sa njima o tome porazgovaraju, i da imaju poverenja u njih. Jer, svestenik ipak ima iskustvo za verske i duhovne potrebe svojih vernika, i odgovoran je za to da im kaze pravu pouku, da na njihova pitanja kaze pravi odgovor. Sto se tice hodocasca, poklonickog putovanja i odlaska u svetinje koje su na visokom duhovnom glasu, sigurno je da je to duhovna hrana, i to preporucujemo. Jos iz onog starog hriscanskog spisa Peregrinatio Aeteria ad loca zaneta zapadne monahinje Eterije, koja je opisala prva bogosluzenja u Jerusalimu, vidi se da su to potrebe duse. A pre Eterije je Presveta Bogorodica obilazila sveta mesta i isla stopama Sina Svoga Gospoda naseg Isusa Hrista, i nama pokazala kojim putem da idemo.
razgovarala: Radmila Misev
|
godine. Manastir je tada bombardovan sa devet zapaljivih bombi, koje su
unistile manastirske zgrade. Konak je izgledao kao da nece dugo, krov je
prokisnjavao. Postepena obnova je pocela uz pomoc Evangelisticke crkve iz
Stutgarta. Najzasluzniji neimar bila je sestra Ursula, uz arhitekte iz Stutgarta,
i oni su zaista dosta pomogli da se obnovi deo novog konaka. Stari
deo smo nekako svojim sopstvenim snagama obnavljali, veoma tesko i mukotrpno.
Utehu i snagu davao nam je veliki broj vernika, po tome se moglo zakljuciti
da je to velika svetinja. Kasnije, kad smo prelistavali pojedine knjige
iz manastirske biblioteke i pratili ta cudesna zbivanja blagodatnog dejstva
pred cudotvornom ikonom Presvete Bogorodice Lepavinske, da su se i teski
bolesnici lecili i odlazili zdravi, to nam je davalo snagu i predstavljalo
svojevrsnu obavezu da se ta svetinja unapredi, da bi mogla na dostojan nacin
da prihvata sve verne koji u poboznosti dolaze. Manastir Lepavina u Gornjoj
Slavoniji, Varazdinskom generalatu, bio je pravi cuvar pravoslavne vere
u Srba, koji su od 16. veka naseljavali te prostore. Danas je postignut
veliki uspeh, dolaskom o. Gavrila i povecanjem bratstva u manastiru, ostvareno
je ono sto sam nekad imao samo kao ideju i kao zelju - ono sto je u Jevandjelju
receno apostolima za jevandjelsku propoved: "Sto vam se bude saputalo
na usi, govoricete sa krovova". Ako to malo proizvoljno i savremeno
protumacimo, sa krovova, sa antena, putem elektronike, zaista se propoveda
Sveto Jevandjelje. Jer, u manastiru Lepavini mladi monasi se koriste kompjuterom,
elektronskom postom i salju razne poruke, imaju svoju veb-stranicu i svoj
lepi casopis, tako da u modernom misionarskom pogledu uspesno vrse svoju
misiju. To svedoci veliko prisustvo nasih vernika koji iz raznih krajeva
sveta dolaze u manastir, ne samo sa prostora nase eparhije, vec u pojedinim
slucajevima i preko granica Evrope; eto koliko je o. Gavrilo sa svojom monaskom
bratijom uspeo da misionarski deluje, i episkopi ga u Evropi rado pozivaju
da dodje, da ispovedi svestenstvo, sto je izvanredna religiozna komunikacija
sa nasim eparhijama. To je najbolji misionarski rad i delo nase ljubavi,
koja je, da kazemo, legitimacija apostolstva, ono po cemu se prepoznaje
da smo ucenici Hristovi. Ako se tako radi, onda se prepoznaje da radimo
u skladu sa Svetim Jevandjeljem i onim zahtevima koji se postavljaju nasoj
svestenickoj sluzbi. 
Srpskoj, pred ovaj
nesrecni rat, antimis se tri puta razvio i sklopio, to su videli i on i
crkveni odbornici koji su bili za pevnicom i u oltaru. Ili, grmljavina na
Sv. Savu, ili plakanje ikona, imali smo u poslednje vreme nekoliko slucajeva.
Ali, to ne sme da bude osnova nase vere. Vera mora da proizlazi iz duse
i srca, jer iz njih proizlazi dozivljaj Boga. Srce i dusa imaju odredjene
razloge za koje ne zna razum. Dakle, vera prelazi okvire prirodnog, vestastvenog,
ona je u duhovnim sferama, metafizickim, prelazi granice; kao neka
orbita udje u sfere religioznog, iznad vestastvenog i empirijskog. Filosofi
mogu da imaju svoju interpretaciju, ali za verujuceg coveka je snaga u duhovnoj
vezi sa Bogom, sa Hristom Spasiteljem. Ako se nesto cudesno i dogodi, to
je samo podstrek za ucvrscivanje nase vere. U nekim slucajevima i ne znamo
prave razloge fizickog delovanja. Elektricitet, magnetizam... Ako ne poznajemo
dejstvo magneta, to nam izgleda kao cudo. Ili struja, u poslednje vreme
ugradjuju se aparati koji stimulisu srce. To nije cudo, vec plod ljudskog
istrazivanja. To je ispunjenje one zapovesti: "Budite savrseni kao
sto je savrsen Otac vas nebeski". Dakle, zadato nam je da ucimo, da
prosirujemo svoje znanje. Bogopoznanje je nasa obaveza. U Svojoj oprostajnoj
besedi Spasitelj kaze da je volja Bozja: "da poznaju Tebe jednoga istinitoga
Boga i koga si poslao Isusa Hrista" (Jn. 17, 3). Bogopoznanje i Hristopoznanje,
to nam je zapovedjeno, to je nasa duhovna obaveza. Ne smemo da budemo nemarni
za svoje spasenje.