dr Ksenija Koncarevic

MLADOST PRED IZAZOVIMA MONASKOG IDEALA

Koga poslusati - roditelje ili unutarnji glas? U svetootackim

delima prednost se, bez ikakvih ograda, daje licnom izboru,

koji, naravno, podrazumeva i licnu odgovornost

Odavno je konstatovano da je mladost najpresudnije i ujedno najdinamicnije vreme u zivotu covekovom. Kako bi, u najmarkantnijim crtama, izgledao dusevni i duhovni portret mladog coveka? Dacemo rec istaknutim bogoslovima koji su se bavili ovom problematikom. "Mirni tok reke nasega zivota prekida uzburkani val mladosti", pise sv. Teofan Zatvornik. "To je doba kada u coveku buja telesno-duhovni zivot. Tiho zive odojcad i mala deca, malo je silnih zamaha i poleta kod odraslog coveka, a i postovanja dostojne starine teze za spokojstvom i mirom. Samo je mladosti svojstveno bujanje zivotnih snaga. Srce mladicko je poput vrenja komine, poput stihija razbuktalih: sve potrebe prirode su probudjene, svaka od njih trazi zadovoljenje i daje glas od sebe." Arhimandrit Kiprijan Kern karakterise mladost kao doba u kome se zbivaju najdublje promene u dusi, formiranje karaktera, smena ranijih nedozrelih osecanja novima, zrelijim, prekaljenim u ognju povisene racionalnosti. To je "doba velikih nada i nezne tuge", period romantike, burnih ocaranja i gorkih razocaranja; vreme prvih istrazivanja radoznalog razuma, pojave prvih sumnji, izazvanih naletom nepoverenja prema ranijim autoritetima. Sve predjasnje sada se dozivljava kao puka mastarija i predrasuda: mlad covek smatra da je samo ono sto u ovom trenutku oseca istinito i realno. Sa ovim je u vezi i izrazena zedj za snaznim utiscima, koja svim aktivnostima adolescenta pridaje silovitost, poletnost, raznovrsnost. On bi zeleo da sve ispita i istrazi sam, da sve vidi, sve cuje, da svuda bude prisutan. "Mladic bi", uocava sv. Teofan Zatvornik, "zeleo da neprestano bude u silnom vrtlogu zivih utisaka, uvek novih i raznovrsnih: ne sedi mu se u kuci, ne moze da zadrzi paznju na jednom predmetu, razonoda mu je strast. Ali i to mu nije dovoljno: on se ne zadovoljava onim sto je sam realno ispitao i iskusio, vec bi zeleo da usvoji i prenese na sebe utiske drugih ljudi, da sazna i ispita sta su osecali i kako su postupali drugi u slicnim okolnostima ili uopste uzev". U tim godinama nazrevaju prvi susreti sa tajnama bica, traga se za smislom postojanja, za ciljem zivota. Oseca se averzija prema zivotnoj stvarnosti, svakidasnjici, prema svemu onome sto se dozivljava kao nametnuto: porodica, skola, okruzenje sputavaju mladog coveka i suvise ga zatvaraju u odredjene granice i konvencionalne okvire, dok on zudi za nekakvom nejasnom slobodom. Zato se neretko bezi od stvarnosti, u vlastiti svet. Postavljaju se "nezgodna", "prokleta" pitanja, sto svedoci o uznemirenosti saznanja, o neravnodusnosti savesti, o natprosecnosti umnih stremljenja, o zedji za istinom. Sumnjama zaokupljeni mladi um protestuje protiv svih dogmi i protiv svih autoriteta, a istovremeno je veoma osetljiv prema svemu laznom i nestvarnom. U tim kriticnim i burnim godinama romanticarstva mlade veoma privlaci sve sto je tajanstveno, mada istovremeno probudjeni razum zeli da obori sve sto nije potvrdjeno razumom. Snazno je izrazena i sklonost ka opstenju, koja se ispoljava u potrebi za prijateljstvom, druzenjem i ljubavlju. Mlada dusa, s jedne strane, cezne za razumevanjem, podrskom, toplinom, a s druge, svojstvene su joj vlastite "tajne", zatvorenost, skrivanje od odraslih, pa cak i nedovoljna iskrenost prema sebi, zauzimanje namestene poze pri samopreispitivanju i samoispovedanju. Ne treba posebno naglasavati koliko je delikatna pozicija svestenika ili katihete koji treba da razgovara sa mladicem ili devojkom o najdubljim pitanjima postojanja i smisla zivota, da mu ukaze putokaz ne samo u njegovim filosofsko-bogoslovskim traganjima, nego i u suocenju sa vlastitom licnoscu, vlastitim nedoumicama, krizama.

Paradoksalno, ali upravo period mladalastva cini se jednim od najpovoljnijih zivotnih doba za uspostavljanje zivog kontakta sa Bogom i za stupanje u Crkvu. Dogadjaj uspostavljanja ljubavnog jedinstva coveka sa Bogom po pravilu podrazumeva "susret dveju sloboda", medjusobnu saradnju bozanske blagodati i slobodne energije (delanja) coveka na njegovom putu ka Bogu, za sta se u patristickoj literaturi koristi termin "sinergija". Duhovnost se, dakle, ne formira pukim prezentiranjem odredjenog pogleda na svet, izgradjivanjem izvesnog broja pojmova i predstava iz oblasti teologije, nametanjem etickih normi i pravila ponasanja: ona podrazumeva "etos slobode i ljubavi, slobodne ljubavi, kojoj je stran svaki fanatizam, licemerje, drskost i individualizam" (M. Kardamakis), etos koji je, dakle, izuzetno blizak psihologiji mladog coveka i za kojim on i nesvesno zudi. Ono sto u hriscanskoj duhovnosti moze biti najprivlacnije mladom coveku jeste cinjenica da, prema recima protoprezvitera Mihaila Kardamakisa, "u duhovnom zivotu ne postoje okovi i apsolutna predodredjenja, buduci da Bog ne prisiljava coveka, ne prinudjuje ga, cak i kada on svojim jakim ubedjenjem jeste protivnik ili neprijatelj Boziji. Istinska sloboda - hriscanska sloboda nije neka dilema i ne vodi slobodnom izboru izmedju dobra i zla, ili izmedju raznih promenljivih oblika zemaljskog ponasanja. Ona je, pre svega, mogucnost da covek bude potpuno covecan".

Pristupanje Crkvi, posebno ukoliko je praceno izrazitijim raskidanjem sa dotadasnjim nacinom zivota, afinitetima i pojavom novih stremljenja, koja se u okruzenju ne dozivljavaju uvek kao pozitivna (recimo, ideal monaskog ili dosledno hriscanskog zivljenja, idenja uskim putem i nosenja blagog jarma Hristovog), neretko je za mladog coveka praceno i burnim konfliktima sa roditeljima. Polazeci od svoje dugogodisnje psihoterapeutske prakse, kao i iskustva profesora Bogoslovskog fakulteta u Beogradu (sto znaci svakodnevnog opstenja upravo sa onim mladim ljudima koji su najdublje i najsvesnije prisli Crkvi i cije je opredeljenje za vodjenje uzornog hriscanskog zivota u poredjenju sa drugim vrsnjacima najiskrenije), akademik Vladeta Jerotic izdvojio je tri osnovne varijante odnosa roditelja i mladih koji se odlucuju za hriscanski put zivljenja i hriscanske vrednosti. Najredja je situacija u kojoj mlad covek odrasta u hriscanskoj porodici (shvacenoj ne u smislu tradicionalnog, obrednog, nego svesnog, prozivljenog odnosa prema veri). Ovakvih primera, koliko imam uvida, danas je sve vise zahvaljujuci podudaranju bogotraziteljstva kod mladih i njihovih roditelja: u minuloj deceniji dosta roditelja, ljudi u zrelom zivotnom dobu, cija je socijalizacija proticala u ateistickom drustvu u kojoj je duhovnost bila marginalizovana, iz temelja je preispitalo svoje vrednosti i prislo Crkvi, neretko upravo pod uticajem svojih sinova i kceri, i ovakva fleksibilnost svakako zasluzuje pohvalu. U drugom slucaju, u porodici koja sebe dozivljava kao hriscanska odrastaju mladi koji su ili ravnodusni ili imaju ateisticko ubedjenje, sto, po zapazanju akademika Jerotica, moze biti uslovljeno sledecim razlozima: "1. majka ili otac samo se prividno slazu sa religioznim ubedjenjem onog drugog bracnog partnera, kao i sa nacinom religioznog vaspitanja deteta; 2. religiozni roditelji uporno nastoje da im i deca budu religiozna i ovo nastojanje cesce sprovode recima nego primerima i 3. u pitanju je mlaka, tradicionalna religioznost pravoslavnih roditelja koja ima jos samo bledi odsjaj nekadasnjeg tradicionalnog uticaja na danasnju, i u pozitivnom i u negativnom smislu, slobodoumnu mladez". U trecem slucaju kod ravnodusnih ili ateisticki nastrojenih roditelja javljaju se mladi ljudi koji traze da budu krsteni, koji odlaze u crkvu, ispovedaju se i pricescuju, citaju hriscanske knjige itd. Ovakvo "preobracanje", upozorava akademik Jerotic, ne tako retko moze biti rezultat neuroticnog otpora prema roditeljima, tako da "jedino brizljivo pracenje mladog preobracenika i njegovog ponasanja u odnosu na veru u toku vise godina moze i mora da bude vredno merilo u konacnom vrednovanju da li je rec o pravom ili laznom (sto bi znacilo neuroticnom) okretanju mladih preobracenika pravoslavnoj hriscanskoj veri".

Stav roditelja prema mladima koji se opredeljuju da krenu putem manastirskog iskusenistva uglavnom je negativan, donekle sa izuzetkom prve grupe u razmotrenoj klasifikaciji. Reakcija roditelja po pravilu se krece od besa i stroge zabrane, neretko pracene egzistencijalnim uslovljavanjima (izbacivanje iz stana, lisavanje nasledstva, sudsko odricanje) do placnog preklinjanja, rezignacije i ravnodusnosti. A da li se mora reagovati bas tako? Roditelj cije dete izrazi zelju da zivi u manastiru pre svega treba da trezveno sagleda polozaj u kome ce se ono naci: samo stupanje u manastir, naime, jos ne znaci davanje nepovratnih, dozivotnih monaskih zaveta, nego sticanje statusa iskusenika. Iskusenistvo je i namenjeno samopreispitivanju, odmeravanju svojih snaga u zivljenju koje se ni po cemu ne razlikuje od monaskog, kako bi polaganje ozbiljnih zaveta bilo do kraja osmisljeno, iskustveno spoznato, a ne da se na ovaj korak neko odluci u nastupu egzaltiranosti. Prema Pravilima za unutrasnji i spoljasnji manastirski zivot, izdatim od Svetog arhijerejskog sinoda SPC, predvidjeno je da iskusenistvo traje obicno tri godine, upravo kako bi se dalo dovoljno vremena za adaptaciju na manastirski zivot. Roditelji, osim toga, pri odmeravanju svoje reakcije treba da racunaju i sa uocenom zakonitoscu da "sto je njihov stav prema predlogu, ili vec i gotovoj odluci njihove dece da se priklone hriscanskom zivotu ostriji i nepokolebljiviji, to je i odgovor njihovih mladih uporniji i tvrdji" (V. Jerotic). Najprirodnije je, dakle, pokazati tolerantan stav prema mladom coveku i pustiti ga da traga za vlastitim prizvanjem. Ukoliko, ziveci u manastiru, on dodje do spoznaje da, iz bilo kojih razloga, ne bi mogao u monaskom poslusanju, nesticanju, celomudriju (devicnosti) proziveti citav zivot, njegov boravak u monaskoj sredini treba prihvatiti (i od strane roditelja i okoline, i od njega samog) sa one najpozitivnije strane: kao jedan blagodatan period sluzenja Crkvi, nadahnjivanja molitvom, kao novo, dragoceno iskustvo najdubljeg suocavanja sa sobom i drugima, obogacivanja novim spoznajama koje na drugom mestu mlad covek tesko da bi stekao, a koje ce mu u crkvenom zivotu uvek koristiti (usvajanje crkvenog pojanja, bogosluzbenog jezika, tipika, ovladavanje nekim specificno monaskim rukodeljima, npr. pravljenjem brojanica, ikonopisanjem i dr.). Ukoliko je sa boravljenjem u manastiru njegova odluka da se posveti monaskom zivotu sve cvrsca, ukoliko on oseca neodoljivo unutarnje prizvanje, roditelji bi trebalo da ovaj stav prihvate kao i svaki drugi zivotni izbor. Kako je, medjutim, reakcija roditelja najcesce izrazito negativna, u dusi mladog coveka stvara se neminovan, svestan ili nesvestan, konflikt. Koga poslusati - roditelje ili unutarnji glas? U svetootackim delima prednost se, bez ikakvih ograda, daje licnom izboru, koji, naravno, podrazumeva i licnu odgovornost. Tako, Sveti Jovan Lestvicnik u razmatranju trece stepenice asketskog uzrastanja - tudjinovanja, koje poima kao "nepovratno napustanje svega u nasem zavicaju sto se suprotstavlja nasoj teznji da dostignemo ideal poboznosti", uci: "Bolje je naneti bol roditeljima, nego Gospodu: On nas je stvorio i spasao, a roditelji su svoju voljenu decu cesto upropascivali i predavali ih na vecne muke. Mi se od nasih bliznjih ne odvajamo iz mrznje (sacuvaj Boze!), nego da bismo izbegli stetu koju bismo s njima mogli pretrpeti. Kao u svemu sto je dobro, tako i u ovome, ucitelj nam je Hristos. Vidimo da i On cesto ostavlja svoje roditelje po telu; i kada je od nekih cuo: Mati tvoja i braca tvoja traze Te, dobri nas Gospod i ucitelj odmah pokaza bestrasnu mrznju na njih, rekavsi: Mati moja i braca moja su oni koji tvore volju Oca mojega koji je na nebesima (Mt. 12, 46-50). Ceznja za Bogom gasi ceznju prema roditeljima. Onaj ko tvrdi da ima jedno i drugo - nalazi se u zabludi. Receno je: Niko ne moze sluziti dva gospodara, i tako dalje (Mt. 6, 24). Ne dodjoh, kaze Gospod, da donesem na zemlju mir, tj. mir izmedju roditelja i sinova i brace koji hoce da mi sluze, nego borbu i mac (Mt. 10, 34), da odvoji bogoljubive od onih koji vole svet, telesne od duhovnih, slavoljubive od smirenoumnih. Jer Gospod se raduje kada do sukoba i razdvajanja dolazi zbog ljubavi prema NJemu". Nije cudno to sto se u agiografskoj literaturi, prilikom slikanja portreta onih ugodnika Bozijih koji su se na put monaskog podviga odlucili u mladosti, po pravilu navode reci iz Jevandjelja po Mateju koje su usle i u sastav cina monasenja u malu shimu: "Koji ljubi oca ili mater vecma nego Mene, nije Mene dostojan; i koji ljubi sina ili kcer vecma nego Mene, nije Mene dostojan. I koji ne uzme krsta svoga i ne podje za Mnom, nije Mene dostojan" (Mt. 10, 37-38), kao i sledece: "I svaki koji je ostavio kucu, ili bracu, ili sestre, ili oca, ili mater, ili zenu, ili decu, ili zemlju, imena Moga radi, primice sto puta onoliko i nasledice zivot vecni" (Mt. 19, 29). Ove reci predstavljaju dragocene orijentire u traganju mladog coveka, privucenog asketskim idealom, za vlastitim identitetom i podrsku u neminovnom otporu roditeljima koji ga sprecavaju u tome; agiografska literatura takodje nam pruza psiholoski uverljiva svedocanstva o unutarnjim previranjima i konfliktima sa okolinom do kojih dolazi kada se u adolescentskom dobu odluci na jedan tako radikalan korak kao sto je odricanje od sveta (takvi su, primera radi, likovi Prepodobnog Teodosija Pecerskog, Svetog Save Srpskog i dr.). Zanimljivo je da neki nasi iskusni i osvedoceni pravoslavni duhovnici (recimo, starac Tadej Vitovnicki) smatraju da, ukoliko je zelja za odlaskom u manastir povod za duboke i ozbiljne konflikte sa roditeljima, mlad covek treba da ipak privremeno odstupi od svoje namere i saceka da odluka za monastvom sazri i u njemu samom, i, mozda, u njegovim roditeljima. Akademik Vladeta Jerotic sa psiholoskog i psihoterapeutskog stanovista nalazi opravdanje za ovakav pristup, s obzirom na cinjenicu da se "osecanje krivice sa kojim mlad covek dolazi u manastir protiv odobrenja roditelja ne moze lako zanemariti, savladati ili sublimisati, dok ono moze postati trajna prepreka za normalan razvoj iskusenickog i monaskog zivota". S druge strane, poznati su nam primeri mladih ljudi koji su zrelo i trezveno prevazisli krizu u odnosima sa roditeljima, tako da kao monasi odrzavaju kontakte sa njima i pomazu im po meri svojih mogucnosti, a mnogi od njih svojom odlukom uticali su i na duhovno budjenje roditelja, na njihovo priklanjanje hriscanskim vrednostima i odobravanje izbora na koji su im se deca odvazila (ne zaboravimo, uz to, da veoma cesto znacajnu ulogu u postizanju razumevanja izmedju roditelja i dece igraju duhovnici manastira i nadlezni arhijereji).

OBRAZAC MLADALACKOG PRIVOLEVANJA HRISTU

U ZITIJU SVETOG TEODOSIJA PE»ERSKOG

Prepodobni Teodosije Pecerski (Ý1074) u istoriji ruske duhovnosti ostao je zabelezen kao rodonacalnik opsteziteljnog monastva i jedan od najvecih svetila ruske tradicije starastva. Postovanje koje je uzivao za zivota odrazilo se i na postupak njegove kanonizacije: vec deset godina nakon blazenog upokojenja bilo mu je napisano zitije, i on je svecano kanonizovan kao hronoloski drugi po redu nebeski zastupnik ruskog naroda, odmah nakon blazenih "mukotrpaca", svetih knezova Borisa i Gleba. Zitije Teodosijevo, delo cuvenog letopisca Nestora, ne samo sto predstavlja krajeugaoni kamen citave ruske agiografske literature, nego je to i jedan od najstarijih spomenika ruske pismenosti uopste. Autor zitija, inace, i sam je ziveo u Kijevsko-Pecerskoj lavri i mogao je da od sabrace-ocevidaca cuje jos sveze i zivo predanje o zivotu i podvizima Prepodobnog, tako da su u delu nasla odraza autenticna, verodostojna secanja na njega, pridavsi mu izrazito realisticki karakter.

Zanimljivo je da u uvodnom delu zitija Nestor insistira na tome da ovaj poduhvat "prevazilazi njegove snage". Ovo je paradoksalan iskaz, s obzirom na cinjenicu da je istaknuti letopisac vec imao iskustvo u pisanju zitija (ispod njegovog pera prethodno je izaslo "stivo o zivotu i pogubljenju blazenih mukotrpaca Borisa i Gleba"). Tezina posla koga se sada latio sastojala se, s jedne strane, u tome sto je trebalo docarati lik velikog duhovnog formata, i s druge, sto se opis Teodosijevog duhovnog uzrastanja odnosio na citav njegov zivotni put, pocev od najranije mladosti, a to je podrazumevalo i veliko psiholosko uzivljavanje, i literarno umece. I premda je delo pisano tako da odgovara zahtevima vizantijskog agiografskog kanona, u njemu ima i mnogo zivih, realistickih elemenata. Pripovedanje je dinamicno, konkretno, na mnogim mestima i uzbudljivo, usmereno ka sto dubljem upoznavanju nesvakidasnje licnosti ovog Ugodnika koji je do spoznaje svog duhovnog prizvanja dosao sa teskom mukom, uz borbu sa nerazumevanjem i prezirom okoline, da bi u zrelom uzrastu, ostavsi veran tome prizvanju, u njegovom ispunjenju doneo rod obilan.

Monasko prizvanje i buduci duhovni put Teodosijev pretskazao je jos svestenik kome je dete bilo doneto u osmi dan po rodjenju da ga krsti. Po Nestorovim recima, on "srdacnim ocima provide" njegovu buducnost i to da ce se "od malih nogu Gospodu privoleti", zbog cega mu i dade ovakvo ime (= Bogom dani). U njegovom detinjstvu vec se pokazuje mnostvo osobina koje svedoce o izrazitim duhovnim predispozicijama: on "po citave dane u hram odlazase", "deci koja se zabavljahu ne priblizavase se", no se cak "gnusase igre njihove". Povuceni decak pokazuje snaznu zelju da se obrazuje, da ga "zarad izucavanja bozanstvenih knjiga upute nekome ucitelju", i, "naucivsi ubrzo celokupnu gramatiku" (pod kojom se podrazumevalo sire, literarno obrazovanje), on poce izazivati sveopste divljenje "premudroscu i razumom svojim". Nestorova je zasluga sto u ruski agiografski kanon, pa prema tome i u ruski monaski ideal, unosi i vrednost ljubavi prema ucenosti, prema knjizi i znanju, cime utice na izbegavanje sablazni asketskog odbacivanja kulture. I u daljem toku zitija Teodosije ce biti prikazivan kao covek koji mnogo cita, mnogo zna, pise (njegove besede i pouke imale su veliku literarnu vrednost za doba u kome su nastale), pa cak pomaze i u koricenju knjiga.

Teodosijevo detinjstvo pokazuje njegovu izuzetnu duhovnu obdarenost: on oseca veliki unutarnji poriv ka duhovnosti, "odaziva se ljubavi Bozijoj", ali u svemu sto cini nailazi na zestok otpor i protivljenje okoline. Cak i njegova ljubav prema knjizi i znanju predstavljala je u to doba, kada hriscanstvo u Rusiji nije bilo dozivelo ni pola veka, svojevrstan podvig, neobicnu pojavu za jednog decaka koji zivi u provinciji i koji dragovoljno, a ne pod prinudom roditelja, zeli da stekne duhovno i literarno obrazovanje. Druga njegova izrazito individualna crta na kojoj se insistira u zitiju jeste izrazita skromnost kako u ponasanju, tako i u spoljnom izgledu ("odeca mu bese jadna i sva u zakrpama"). Mnogo puta roditelji ga preklinju da se lepo obuce, da uzme cisto ruho, da ne sedi u samoci nego da se igra sa ostalom decom, ali bogoljubivi decak, koji je u svemu ostalom bio poslusan, "u ovome ne htede slusati", zeleci da bude "poput ubogih". Ovaj detalj ("ubogost haljina njegovih") govori da je njegov odnos prema odevanju bio osmisljen, svestan, da je predstavljao njegov voljni izbor: on se time ne protivi roditeljima i vrsnjacima nego onome sto se naziva "zdravim razumom", dakle, opsteprihvacenim drustvenim normama i konvencijama. I sto je najbitnije: on time jasno stavlja do znanja da odbacuje svet, da je njemu ideal - unizenje Hristovo, sto u biti jeste asketski ideal, premda ga Teodosije donekle i nadrasta elementima jurodivosti u svome ponasanju. U svome stavu on je dosledan, i pridrzava ga se godinama: kada ga je, vec kao mladica, jedan velmoza iz Kurska zavoleo i zazeleo da ga primi k sebi u sluzbu, podarivsi mu "prekrasno ruho", on ga je nosio svega nekoliko dana, "kao neko breme", da bi ga ubrzo podario siromasima; ovo ce se ponoviti nekoliko puta, te ce ga velmoza ostaviti na miru, za razliku od majke kojoj ce upravo sinovljev izgled nanositi najveci bol i izazivati najzesce sukobe u njihovim odnosima - prvo, iz razloga sto je njegov izgled bio neprimeren njegovom socijalnom statusu i poreklu (Teodosije je, naime, poticao iz imucne i ugledne porodice), i drugo, jos vaznije, jer je majka bila svesna da je u pozadini ovakvog sinovljevog odevanja nesto veoma duboko, nesto skriveno, za nju nepojmljivo, nedokucivo (stremljenje ka monaskom zivotu) i predosecala da ce je upravo to odvojiti od sina. Do najveceg sukoba u njihovim odnosima doci ce u jednom momentu kada majka, nateravsi ga da se presvuce kako bi otisao kod velmoze na gozbu, otkriva krvave mrlje na njegovoj kosulji od nosenja veriga - jos jedna pojedinost koja svedoci o mladicevim podviznickim stremljenjima. U gnevu majka ga udara i skida mu verige, a on, kao da se nista nije dogodilo, "kao da nikakvo zlo nije od nje primio", sa uobicajenim svojim smirenjem odlazi na gozbu. U njemu je, naime, vec uveliko sazrevala odluka, i ubrzo posle ovog dogadjaja mladic ce pobeci u Kijev sa zeljom da se zamonasi. "Ubogost haljina" pratice ga i u manastiru, cak i kada se nadje na duznosti igumana, i takav odnos prema odevanju - dakako, kao vidljivi izraz unutarnje skromnosti i potpunog odricanja od dobara ovoga sveta - on ce zavestati celokupnom ruskom monastvu (setimo se, recimo, skromnosti Prepodobnog Sergija Radonjeskog, Nila Sorskog, Serafima Sarovskog).

Zelja da bude "poput ubogih" ispoljice se i u drugim komponentama Teodosijevog ponasanja. Posle oceve smrti, kada mu je bilo svega trinaest godina, on uzima na svoja nejaka pleca jos jedan za to doba vise nego nesvakidasnji, odvazan podvig: "izlazi sa slugama na njivu i radi sa svakim smirenjem". U ovom postupku, koji je dodatna projava njegovog asketskog opredeljenja, majka ce, medjutim, videti samo sinovljevu socijalnu degradaciju i sramotu po porodicnu cast. Novi udarac za nju nastupice posle neuspelog Teodosijevog bekstva u Svetu Zemlju, kada se on opredeljuje da se bavi pecenjem prosfora - zanatom kojim su se u to doba bavile jedino udovice i sirote zene. Godinama ce Teodosije peci prosfore bez ikakve naknade, trpeci potsmehe, sramocenje i prekorevanje od okoline. Majci svoje opredeljenje on otvoreno obrazlaze ugledanjem na Hristovo smirenje: "Cuj, majko, sta cu ti kazati. Gospod Bog nas primio je na Sebe oblicje sluge i smirio se, dajuci i nama primer da NJega radi prihvatimo smirenje. Pretrpeo je ruganje, pljuvanje i udaranje po obrazima, i sve je podneo spasenja nasega radi; utoliko pre mi moramo trpeti kako bismo Hrista zadobili". Mladic, opravdavajuci svoj izbor, navodi i misticke argumente: "A o tome kakav je posao kojim se bavim reci cu ti ovo. Kada Gospod nas Isus Hristos bese na Tajnoj Veceri sa ucenicima Svojim, uzevsi hleb, On blagoslovi, prelomi, dade ga ucenicima i rece: Uzmite, jedite, ovo je telo Moje, koje se za vas lomi radi ostavljenja grehova (Mt. 26, 26; 1. Kor. 11, 24). Pa ako je Gospod nas hleb sto bese pripremljen za Tajnu veceru nazvao telom Svojim, onda ja mogu samo da se radujem tome sto me je On udostojio da pravim takav hleb, na kome se savrsava velika tajna pretvaranja u telo Hristovo". Sve ovo svedoci o njegovoj snazi volje, dostojanstvu u odbrani svoga prizvanja i duhovnog puta i narocito o osmisljenosti svakog njegovog postupka. Zbog ponovnih velikih sukoba sa majkom mladic ce pasti u ocajanje i ponovno pobeci od kuce, ovaj put nepromisljeno, kao izraz dusevnog rastrojstva. Majka ca ga ubrzo pronaci i vratiti ga kuci, primenivsi prema njemu i niz rigoroznih mera ne bi li ga "prevaspitala": bio je prinudjen da nosi "blistavo ruho", da posluzuje velmoze na gozbama kod gradskog vlastelina, da sve vise vremena provodi u svetovnom zivotu, koji mu je bio duboko stran. Njegova kriza mogla se zavrsiti ili tragicno - napustanjem svojih ideala i slomom, ili se pretvoriti u pobedu: sve je zavisilo od snage njegove volje, od cvrstine priljubljenosti za Hrista. Dusa mladiceva, premda pritisnuta zaloscu i teskobom, ipak je bila spremna za odlucnu promenu i samo cekala priziv. Zitije kazuje da je on prepoznao priziv i odazvao mu se u momentu dok je u hramu slusao kako svestenik cita iz Jevandjelja reci Spasiteljeve: "Koji ljubi oca ili mater vecma nego Mene, nije Mene dostojan" (Mt. 10, 37), i: "Hodite k Meni svi koji ste umorni i natovareni, i Ja cu vas odmoriti. Uzmite jaram Moj na sebe i naucite se od Mene, jer sam Ja krotak i smiren srcem, i naci cete pokoj dusama svojim" (Mt. 11, 29). U ovim recima dusa mladiceva prepoznace definitivan odgovor i razresenje svoje zivotne situacije, te ce on odluciti da krene putem monaskog podviga.

Teodosijeva majka je, ocigledno, sve svoje snage ulozila u nameru da sina odvrati od puta kome je on naginjao, ali su njene intervencije dovodile do suprotnih rezultata i samo dodatno podsticale njegovu zudnju za ostavljanjem sveta. U pitanju je jedna autoritarna licnost, odlucna, dominantna, strasna priroda, ispunjena i socijalnim ambicijama (zelja joj je da sin uziva ugled u drustvu, da potvrdu svoje licnosti nadje u vrednostima koje su izvan nje same - materijalnom bogatstvu, prestizu), koja nema razumevanja za sinovljeva duhovna traganja upravo iz razloga sto nije "rodjena odozgo", tj. prosvetljena Duhom Svetim. Utoliko je paradoksalnije to sto ce se posle izvesnog vremena, kada se Teodosije nasao u duhovnom okrilju starca Antonija, i ona sama naci na istom putu koji je odabrao sin, postavsi monahinja - a to joj je on i predlozio u svom "ultimatumu" posle odlucnog odbijanja da se vidi sa njom. Agiograf taj presudni dijalog ovako opisuje: "Vrati se kuci, dete moje! Tamo ces sve moci ciniti kako ti je volja na korist i spasenje dusi svojoj - samo me nemoj napustati! A kada se rastanem od zivota, predaces telo moje grobu i onda se vratiti u pesteru, jer ne mogu da zivim a da te ne vidjam! - Mati moja, zelis li da me vidis, ostani ovde u Kijevu i primi postrig u zenskom manastiru, pa ces, dolazeci ovamo, moci da me vidjas, a ujedno ces zadobiti i spasenje dusi svojoj. Ne postupis li ovako - znaj da ti istinu govorim - neces vise videti lica moga". Sinovljeva ideja ucinice joj se najpre apsurdnom, nedostojnom bilo kakvog ozbiljnijeg razmatranja, da bi vremenom ona u tome predlogu sagledala izraz volje Bozije i prihvatila ga sa smirenjem. Njen "poraz" tako ce se pokazati ne samo kao sinovljeva, nego i kao pobeda njenog vlastitog duha, potvrdjujuci da je Teodosije svoj nesumnjivi duhovni potencijal i snagu volje mogao naslediti i od nje. Tako ce majka fakticki postati i prva ucenica svoga sina, prvo njegovo duhovno cedo.

Prepodobni Teodosije je, kako vidimo, od mladosti pokazivao izuzetnu predisponiranost za asketski zivot, izuzetnu duhovnu nadarenost, koja, upravo zbog suprotstavljenosti merilima sveta sto u zlu lezi, nije mogla naici na razumevanje i podrsku, vec samo na otpore i svakovrsna suzbijanja. Velicanstvenost Teodosijeve licnosti ispoljila se u istrajnoj borbi za svoje prizvanje i svesti da u sebi nosi "biser mnogoceni" zarad koga vredi, kao u jevandjeljskoj paraboli, prodati sve svoje imanje - odreci se privilegija koje mu pruza poreklo, obrazovanje, imovinsko stanje, i smelo krenuti za Hristom. I jos nesto: pritisci okoline i majcina brutalnost nisu u njemu izazivali ni zlovolju, ni klonulost duha, naprotiv - pruzali su mu podstrek za jos vece smirenje i istrajavanje u poslusnosti. Blagodat Bozija stoga se u njemu umnozavala i cinila da misli i postupke svoje usmerava po recima Apostola: "Sta je za mnom zaboravljam, a stremim za onim sto je preda mnom, i trcim prema cilju radi nagrade nebeskoga prizvanja Bozijega u Hristu Isusu" (Fil. 3, 13-14). Otuda on nalazi u sebi snage da spolja bude dosledan u poslusanju majci, ali da u dubini duse ne dopusta kompromise sa duhom ovoga sveta, i otuda u presudnom momentu on postaje svestan da je bolje za kratko naneti bol majci nego zauvek odstupiti od onoga ka cemu jedino oseca naklonost njegova dusa - jer, uistinu, kakav ce otkup covek dati za dusu svoju?

Cini nam se da je Teodosijev primer jedan od najsvetlijih putokaza za mlade ljude koji se, ganuti ljubavlju Hristovom, odlucuju da odbace svet i sve sto je u svetu radi dobara koje Gospod ugotova onima sto Ga ljube, da odvazno uzmu krst svoj i krenu za Gospodom, privolevsi se najsigurnijem od svih puteva koji uzvode ka vecnom spasenju - putu monaskog podviga . Neka bi svetim molitvama zacetnika i ustrojitelja monaskog zivota u Svetoj Rusiji Gospod mnoge mlade duse razegao zudnjom ka monaskom tihovanju i upravio ih put obitelji u kojima ce, u poslusanju, molitvi, bogomisliju, devstvenosti i bratskoj jednodusnosti, spokojno, sa svojim ljubljenim Gospodom kao krmanosem, ploviti ka tihoj luci cudesne vecnosti Hristove.