U JEDNOJ DOLINI FRUŠKE GORE

Antonina, majka svoje majke

Manastir Petkovica vratio se u život posle vekovne samoće. – Ponovila se, u minijaturi, priča iz 12. veka

Petkovica, 16. maja

Monahinja Antonina dođe pre dve godine u Petkovicu, u vekovnu samoću zadužbine Jelene, udovice Stevana Štiljanovića. Dođe po nalogu o kome se ne priča mnogo, zateče samo jedan izvor i ništa više od komfora na početku trećeg milenijuma. Razumela je da su iskušenički poduhvati ovde propadali zbog zaboravnosti i nebrige onih kojima je Petkovica namenjena pre 420 godina. Razumela je da najpre mora da čupa taj korov zaborava.

Sve je ovde, kaže Antonina, slavilo Tvorca i bez mog prisustva. I izvor, i bilje, i tišina neobične doline u koju samo probrani vetrovi ulaze. Trebalo je, kaže, nešto učiniti da i živ čovek ovde slavi tvorca, zbog sebe samoga.

U pustinji

Za njen teški život u usamljenoj zadužbini iz 16. veka čula je i njena rođena, biološka, majka. Neuslovnim putem do manastira majka joj je stigla taksijem noseći nužnu odeću za kćerku monahinju, u kojoj može da se vrati kući.

– Došla sam da te vodim iz ove pustinje – rekla je mati.

– Slušaj, majko – rekla je odlučno monahinja. – Ovaj apostolnik ja ne mogu da skinem, a ti možeš da ga obučeš.

Majka je razočarana otišla ne uspevši da otrgne kćerku od samovanja i teškog monaškog života u usamljenoj Petkovici. Antonina je ostala da iz dana u dan menja situaciju, kako dobra volja države u obnovi manastira ne bi propala kao što je propala i u prethodnom pokušaju. Dva meseca prođe, kad jedno taksi vozilo ponovo stiže u mir Petkovice. Opet je došla mati, sa stvarima, naravno.

– Rekla sam ti, majko, da odavde ne idem – doviknula je monahinja. – Zadrži taj taksi da se odmah vratiš. -

Nisam došla da te vodim odavde. Došla sam da ostanem – rekla je mati.

Tako manastir Petkovica dobi još jednu iskušenicu, Melaniju. Monahinja Antonina postade duhovna majka svojoj rođenoj majci. Kćerka postade majkom, a majka postade – kćerka. Na primedbu da se slično već dogodilo u 12. veku, u najslavnijoj priči srpskog pravoslavlja, Antonina se krsti zbog neprimerenosti poređenja.

Tek, u Petkovici, sada žive monahinja Antonina, iskušenica Melanija i iskušenica Sofija. Daće Bog, kaže Antonina, da u manastiru uskoro bude nas devet sestara i jedan duhovnik.

– Za njih gradimo osam novih kelija u potkrovlju ovog novog konaka. Šest kelija za još šest sestara, a dve za duhovnika – priča Antonina. – Molitve su u Petkovicu stigle sa nama, ali bez duhovnika ne može da počne služba u crkvi. Kod venčanja i krštenja sad pomažu nam sveštenici iz Šišatovca ili iz Mitrovice, na čemu smo im veoma zahvalne. Narod će da se vrati manastiru, to se i vidi, i oseća, i manastir će da bude spreman.

Priča o Jeleni

Manastir Petkovicu sagradila je Jelena, udovica Stevana Štiljanovića, da bi u njemu proživela svoje poslednje dane kao monahinja. Prema fragmentarno očuvanom zapisu na zapadnom zidu u hramu, pouzdano se zna da je hram "popisan", što će reći živopisan, trudom igumana Akakija 1588. godine. To znači da je sagrađen koju godinu, a možda i celu deceniju, ranije. Posle ovog datuma, u skromnoj i tihoj istoriji manastira nema zabeleženih događaja. Prvi sledeći vezan je za kraj 17. veka i nameru Sinan-bega mitrovačkog da od kamena napuštenih manastira Kuveždin i Petkovica sagradi svoj dvor u Sremskoj Mitrovici. Mitropolit Pajsije ubedio je bega da odustane od namere pod uslovom da mu se isplaćuje sto groša godišnje za "život" dvaju manastira. Petkovicu su neprijatelji i kasnije obilazili, pa čak i u drugom svetskom ratu, u vreme ustaškog planskog rušenja fruškogorskih manastira.

Monahinja Antonina je ubeđena da je Crkva svete Petke sačuvana po svetom nalogu, za naše vreme.

Crkva se dugo nosila sa vekovima, pa su se na njoj bile pojavile opasne napukline. Zato su zavodi za zaštitu spomenika kulture iz Novog Sada i Sremske Mitrovice preduzeli delikatno ugrađivanje betonske mreže, koja je od umornih zidova preuzela na sebe deo tereta vekova. Crkva je učvršćena i osvežena. Sada sledi izrada ikonostasa, istog kao što je nakada ovde bio, čiji prelepi krst čeka u Maloj crkvi u Sremskoj Mitrovici.

Preporod svetilišta

– Kad se ikonostas završi- kaže Antonina – mladi će doneti krst na rukama, idući peške od Male crkve u Sremskoj Mitrovici do Petkovice.

- Petkovica je preporođena za samo dve godine. Podignut je konforan konak, do manastira je izgrađen asfalt, dovedena struja, izbušen bunar, a iskopano je i jezero-ribnjak, koje je ovoj tihoj udolini samo dodalo na lepoti. Za sve što je izgrađeno zaslužni su država, zavodi za zaštitu spomenika kulture, vojska, "Elektrovojvodina", NIS "Naftagas" i drugi, čiji se spisak nipošto ne zatvara.

– Sada bi nas usrećila pomoć na završetku 300 metara unutrašnjih manastirskih puteva, bez čega se u kišno vreme sve pretvara u kaljugu i otežava nam život – kaže Antonina. – Nestalo je novca i za kelije u potkrovlju, a na naše molbe još ne stiže odgovor iz republičke Vlade i Narodne banke Srbije.

Petkovici bi, kaže, odmah trebalo da se vrati bar pet-šest hektara zemljišta, jer manastir mora od nečega da živi. Država ne mora da čeka na famozni zakon o vraćanju imovine crkvi, zemljište uz manastir može da se otkupi od sadašnjih korisnika i ponovo pripoji manastiru. Bez toga, manastir na svome imanju stoji kao stranac, kao uljez.

– Sve što pogled odavde može da obuhvati bilo je manastirsko do oduzimanja posle Drugog svetskog rata– kaže Antonina.

Pogled ne obuhvata mnogo, tridesetak hektara zemlje i šume, oblikovanih u vidu doline, tek da se pokupe vode za plodnost i da se izaberu samo blagi vetrovi za ulazak u predeo.

Dragorad Dragičević
Foto D. Dragičević

 Politika, 23.maj 2003. godine