MONAH TAJNIK ŽIVOTVORNE SMRTI

MONAH TAJNIK ŽIVOTVORNE SMRTI

Osnovni smisao monaškog života najjasnije se može sagledati u svetlu krstovaskrsnog podviga podvigopložnika Hrista, koji u svome krajnjem smirenju krsne smrti pobeđuje samu smrt i vaskrsenjem otvara dveri besmrtnosti i netruležnosti palom čoveku. Zato je pravoslavni monah, pre svega, ispovednik-mučenik, koji delatno, svojim podvižničkim životom svedoči do krvi blagovest pobede nad smrću. Njegov podvig nije samo asketski proces etičkog usavršavanja, kakav nam je poznat i u drugim religijama i filosofskim sistemima, već nadasve, proces integralnog preobražaja pale čovekove prirode u svetotajinskom i blagodatnom životu Crkve kao tela Hristovog. U svome neprekidnom podvigu saraspinjanja raspetom Bogu-Logosu, na krstu dobrovoljnog stradanja, monah svakodnevno umire starom čoveku zarobljenom okovima bioloških zakona pale i ogrehovljene prirode, da bi još za života vaskrsao kao nova tvar, obnovljena silom Duha Svetoga. U tom procesu on suštinski postaje silom blagodati Božije, nova tvar, zasnovana na sasvim drugačijim ontološkim pretpostavkama. Monah postaje »bog po blagodati», «nebeski čovek», «anđeo u telu», kao što pevaju crkvene pesme.

Sveti apostol Pavle gromko blagovesti veliku tajnu koju duboko proživljava svaka bogočežnjiva duša pravoslvanog monaha: «Sve smatram za đubre da bih Hrista stekao i poznao Njega i silu Njegovog vaskrsenja i zajednicu Njegovih stradanja SAOBRAŽAVAJUĆI SE SMRTI NJEGOVOJ» (Fil. 3, 8-1O). Zaista, za monahe je ovaj prolazni život saobražavanje smrti Hristovoj delatno ostvarenje krštenjskog zaveta, jer krstivši se u smrt Hristovu sapogrebuju se Njemu i postaju jednaki sa Njim jednakom smrću, da bi savaskrsli Hristu. (up. Rim. 6, 4-5). Zato je za monahe, koji svaku reč Gospodnju podvigom krsne ljubavi odstradavaju, samo jedno važno - postati zajedničar Hristovog vaskrsenja i sanaslednik večnoga života - nova tvar koja kao živi kavasac besmrtnosti zakvašava vascelu grehom umrtvljenu tvar koja uzdiše i tuži u okovima greha. Na taj način monah tiho i nenametljivo, preobražavajući samoga sebe blagodaću Božjom sveštenodejstvuje svojim molitvama, suzama i trudovima tajnu vaskrsenja celome svetu.

Oduševljenji premudrošću krsta, koja je pred očima sveta ludost, monasi, po rečima apostola, živi se stalno predaju na smrt za Isusa, da bi se i život Isusov projavio u smrtonom telu njihovom. (up. 21 Kor. 5, 10-11). Umirući svojoj ogrehovljenoj volji dobrovoljnim i bezropotnim poslušanjem; svojim strastima – podvižničkim uzdržavanjem; sujeti svetskog života – monaškim smirenjem i trpljenjem, monasi zadobijaju istinsku slobodu, koja se ne može definisati u uskim okvirima fizičkih zakona, socijalnih i političkih teorija, već jedino u sveri blagodatnog života u Hristu Isusu. Oni gube sebe i zaboravljaju, da bi sebe našli i upoznali na jednom višem nivou postojanja. Žrtvuju vascelo svoje biće kao žrtvu svepaljenicu. Veliki su to logički paradoksi i čudesna je ovo tajna skrivena od premudrih ovoga sveta. Zato je sva silina života koja zrači sa lica pravoslavnih monaha sakrivena u tajni životvorne smrti krsne, u dubini životoistočnog groba Hristovog. A oni, koji su srcem poznali tu tajnu i krenuli bez ikakve rezerve za Gospodom, ne čakaju samo obećanje blaženstva «zagrobnog života», već hitaju da sa radošću još u ovome životu umru u Hristu da bi zadobili vaskrsenje duše i pre svopšteg vaskrsenja i tako zaživili u predukusu eshatološke stvarnosti i pre svršetka vremena. Zato su oblagodaćeni monasi provesnici besmrtnog i večnog života koji blistaju kao parčići neba u tmini svetske doline suza.

Rascvetali krst monaški

Težak je ovo podvig, svakodnevno liptanje krvi – podvig u kome se sve prodaje da bi se kupio «biser mnogocenjeni». Ali sve te bolove i tuge monaškog krsta blaži tiha nada i radost večne utehe, nepokolobljiva vera i uverenost u svaku reč Božiju. Gde je krst, tu je i radost koja dolazi za njim. Radost je zapravo i začaurena u dubini krsta kao njegova najdublja tajna. Monaški krst je kao rascvetali Aronov štap, kao oživela usahla utroba Sarina koja rađa u veri po Božjem obećanju. U znaku životvornog rascvetalog krsta Gospod podiže uboge i nišče, a gorde ovoga sveta obara u stidu. To je čudesni znak koji u sebi skriva vascelu tajnu božanskog domostroja spasenja, i zato je čitav podvig ovaploćenog Gospoda od vitlejemske peštere do golgotskog krsta razumljiv i objašnjiv samo u svetlosti smirene filosofije krsta. Otuda je i monaški život kao život krstonosni sav ispunjen radošću krsta, naizgled bespolodan i suv zrači velikom silinom životnog optimizma i nade. Odeveni u crnu rizu pokajanja i duboko skrušeni u molitvenom plaču, duhonosni monasi su nepresušni istočnici radosti koji napajaju žedne i obremenjene duše novom životnom nadom i verom. Kao krinovi procvetali su u najzabačenijim pustinjama pre monaške zajednice, koje su ubrzo postale mesta utehe i nove nade vasceloj vaseljeni. Kako tada u drevna vremena, tako i sada monasi svojim smirenim optimizmom nastavljaju da svedoče svetu da se jedina istinska radost može naći u tajni krsta.

Preobraženjem do «Prvobitne krasote»

Monasi su duhovni ratnici koji se u neprekidnoj borbi sa strastima oslobađaju okova smrti. Svakoj strasti protistavljaju suprotnu vrlinu: stomakougađanju – post, telesnoj pohoti – celomudrenost, gordosti – smirenje ... i sve svoje želje, prohteve sahranjuju u zemlju blažene poslušnosti i samoodrečenja, dok sama blagodat Božija ne ispravi i ne obnovi grehom deformisane prirodne sile njihove i dade im njihov prirodni i bogomdani smisao i cilj. Sveti oci nas uče: «Daj krv, da bi primio Duh». I kroz ove reči projavljuje se tajna krsta – «umri savršeno, da bi živeo savršeno», savetuje sv. Varsanufije. Da bi dostigli svoj cilj ili makar krenuli ka idealu istinskog monaškog života, monasi sve svoje sile usmeruju ka tome da izađu iz okova svoga samoljublja i gordosti, žrtvujući i prazneći sebe do beskraja. Oni traže svoje istinsko «ja» gubeći sebe za ovaj svet i zaboravljajući svoje «pseudo - ja». Da bi postali istinske bogolike ličnosti, otvorene u ljubavi prema Bogu i bližnjem, oni odbacuju bezlične maske sebične individualnosti i odriču se svojih lažnih i neautentičnih potreba, čak i biloški prirodnog sežući ka nadprirodnom, samo da bi pronašli «prvobitnu krasotu» koju nam je otkrio Novi Adam - Hristos, obnovivši pali lik starog Adama. Monah se ne bori protiv onoga što je Bog stvorio i «što dobro bješe veoma». On ne ustaje protiv Bogom sazdane prirode, već protiv sile greha koja je obolestila i otruležila prirodu otrovom smrti, osmrtivši ono što je sazdano za besmrtnost i netruležnost. Ta sila greha deformiše čovekov duhovni organizam, njegovu ličnost i prirodne sile unakazujući Božiji lik u njemu. Zato da bi se greh, smrt i đavo pobedili potrebno je sve žrtvovati. Gospod nas poziva; «Ako dakle, ko hoće da ide za mnom, neka se odreče sebe i uzme krst svoj». (Mk. 10, 21). U tom pozivu sadržan je celi manifest monaškog života. Slediti Gospoda ne znači, dakle, samo umom prihvatiti Njegova moralna i duhovan učenja, već, delati istu sudbinu sa Gospodom do golgotske smrti. Pravoslavni monah se zato ne odriče samo onoga što «ima», već i onoga što trenutno «jeste» u svom palom stanju. Zato da bi našao sebe, on cepa sve svoje i sebe samog kao krpu pred Bogom, pred ljudima i svakom tvari, te se oblači u hristopodobno smirenje. On kao martir dobrovoljnog stradanja živo svedoči premudrost tjne krsta. Otuda su hiljade monaha, sa žarom ranohrišćanskih mučenika, ostavljali luksuz i sjaj svetske sujete i bežali u rupe i jame planinske odevajući se u rizu smirenja i poniženja, da bi ih gospod odenuo netruležnom rizom netvarne svetolsti. Sve su svoje bacili pred Gospodom, omrznuvši na sve što je pred sujetnim svetom časno i hvaljeno. Bogataši ostaviše svoje bogatstvo, carevi carstvo, mudraci svoju svetsku mudrost. I, o čuda, oni koji nekada življahu u obilju, slavi i sjaju svetske moći postadoše prosjaci i ubožjaci Hrista radi, koji u ritama, poput Jova mnogostradalnog, na đubrištu vapiju gospodu za milost. Mudraci svetski postadoše jurodivi; blagoglagoljiva usta, Hrista radi, zanemeše najsmirenijim, ali i najrečitijim molčanijem. Svi oni prezreše svet, ali ne svet jao premudru tvorevinu Božju, već silu greha koja se služi svetom kao oruđem večne smrti i osude; prezreše truležno i prolazno da bi primili netruležno i večno, kao dar Božje ljubavi, a ne kao lično postignuće. Ostaviše svet zaražen otrovom greha i smrti da bi ga u večnosti nalsedili preobraženog i blagodaću vaspostavljenog. Njihovo sledovanje Hristu nije bila stvar razumskog ubeđenja, već jednog sasvim celovitog delatnog preobražaja kojim ontološki postaju autentične ličnosti kakve ih je Bog prvobitno i odredio. Čitava asketika Pravoslavne Crkve duboko je utemeljena na premisi da je pali čovek svojim otuđenjem od boga otuđio sebe i od samog sebe, da je njegova ličnost u palom stanju tek samo maska, tragična karikatura grehom deformisanog lika Božjeg, koga treba pronaći i obnoviti svetotajinskim i podvižničkim životom u crkvi. Zato je asketiki život pravoslavnog monaštva, iako spolja naizgled po mnogim svojim formama sličan podvižništvu nepravoslavnog Zapada i Istoka, potpuno unikatni i počiva na sasvim drugačijim antropološkim osnovama.

Sila koja se u slabosti projavljuje

Pravi monasi su istovremno i najslabiji i najači ljudi. Sila se njihova u slabosti projavljuje. I zaista, kao što govori bogomudri apostol: «Ono što je slabo pred svijetom izabra Bog da posrami jake»., (1 Kor. 1, 27), veliki svetilnici egipatskih i plaestinskih pustinja bili su često prosti i jednostavni ljudi, ali u svom smirenju prozreli su premudrost krsta Hristovog i obukli se u njegovu silu. I kao što nekada, od prostih ribara postadoše apostoli - prosvetitelji vaseljenje, tako i ovi sveti starci zasijaše božanskom mudrošću. Poznavši nemoć i slabost svoga paloga bića smiriše se pred Tvorcem, i budući nemoćni postadoše svemoćni u Hristu.Jer tek onda kada potpuno izgubimo sebe i sve svoje razapenomo na krstu potpune predanosti Gospodu, u nama počinje da deluje druga sila koja nam daje snage za ono što je iznad naših moći. Tajna velikih podviga svetih otaca nije u tome što su oni bili snažnijii i jači od ljudi današnjeg vremena, već u tome što su se potpuno odrekli sveta i svetksih uteha predajući sebe bez ostatka Gospodu, u krajnjem smirenju i poznanju svojih ljudskih nemoći. Kada čovek nije više u stanju da išta učini, tada nastupa Bog, koji iz prašine podiže nišče i uboge koji mu neprestano vape skrušenim i umilnim srcem. U našem vremenu isuviše je malo onih koji su spremni da se odreknu sebe, da potpuno odseku svoju palu volju i trpljivo podnseu voljne i nevoljne žitijske skorbi, jer današnji čovek je čvrsto oslonjen na logiku svoga racionalnog uma i na sve je pere spreman osim na to da razapne svoj um i baci ga u bezdan logičke neizvesnosti krsta. Kao nekada za Jevreje i stare Jeline, krst je i danas kamen spoticanja za mnoge ljude.

Smirenje - ključ podviga

Svi monaški podvizi: post, bdenje, uzdražanje, simoraštvo, molčanije, molitva i dr. Sami po sebi nemaju nikakvu delatnu silu i moć i nemočni su pred silom smrti. Ti podvizi se samopouzdano i proizvoljno uz razne asketske metode primenjuju u drugim religijama kao svojevrsne magijske aktivnosti, koje same po sebi mogu doneti neku tobožnju duhovnu slobodu i prosvetljenje. Pristup pravoslavnog monaha je korenito drugačiji, jer monasi sve te podvige temelje na osnovnom krstonosnom podvigu smirenja, koji je potpuno stran i nepoznat u svim drugim religijama sveta. Sveti Oci definišu smirenje kao poznanje Božje svemoći i svoje vlastite nemoći, palosti i obolešćnosti vascelog bića. Smirenje je zapravo svest i duboki duhovni osećaj da smo mi pad, a On jedini Vaskrsenje, da smo mi smrt, a On život, da smo mi mrak, a On jedini svetolost. A gde je smirenje bez ljubavi, bez straha Božijeg, bez plača i suza? Te osnovne duhovne vrline jedina su plodna zemlja na kojoj jednom posađeni pomenuti podvizi donose duhovni plod. Monah posti ne zato što je post sam po sebi spasonosan, već posteći po poslušanju, a ne samovoljno . On delatno ispoveda svoje smirenje pred Gospodom i da ne živi čovek samo o hlebu, već o svakoj reči koja izlazi iz usta Gospodnjih, kao što nas je sam Hristos naučio u svom kušanju na gori. Post sam po sebi, kada nije praćen smirenom molitvom i kada se proizvoljno upražnjava može da bude veoma pogibeljan i po telo i po dušu čovekovu. Monah živi u nestjažanju i siromaštvu «ništa sebi samom ne stičući niti čuvajući, sem ono što je na opštu potrebu, i to iz poslušanja, a ne po svojoj volji».» Na taj način on delom ispoveda da se ne treba strasno vezivati za tvar, niti nalaziti telesnu i duhovnu utehu u tvari umesto u Tvorcu. Monah ćuti ne zato što je to vrlina po sebi, već zato što sebe smatra neukim i nedostojnim da bilo šta kaže; on postaje «lud» za ovaj svet i odbacuje mudrovanje ovoga sveta zasnovano na fantaziji uma i pomislima, da bi se omudrio netruležnom premudrošću Hristovom. Mnogi sveti monasi živeli su kao neulgedni ubožjaci ispovedajući samim svojim načinom života svu bedu unutrašnjeg stanja palog čoveka, da bi se tako upodobili cariniku i ubogom Lazaru i primili njihov udeo u onome svetu. Oni su birali neudobna mesta za život, pustare, peščare, daleko od naselja, želeći da se u samoći više približe Gospodu. Iskusni podvižnici dobro su znali da se telesni um lako saobražava okolini i da se život u luksuzu i bogatstvu često nesveno pogubno odražava na dušu, koja se tada teže smirava. I sv. Isak Sirin sa tugom konstatuje da nema čoveka koji je u stanju da potpuno odoli iskušenjima sveta živeći u njemu. Zato su se monaška staništa uvek odlikovala prostotom i siromaštvom, ne bi li ih kako i sami uslovi života vaspitali u siromaštvu duha i prostoti uma. Ali ipak, podvig koji se najjače izražava smirenje pred Bogom je podvig poslušnosti starcu koji zapravo predstavlja istinski temelj monaškog života. To je pre svega podvig kojim smiravamo svoju volju pred Božijom voljom koja se izražava preko starca. Monah kroz poslušanje prinosi na žrtvu ono što predstavlja najveće bogatstvo palog čoveka . slobodu rasuđivanja, ispovedajući delatno na taj način potpunu svoju prednost i povrenje pred Gospodom.

Svaki, dakle, monaški podvig predstavlja izraz dubokog unutrašnjeg smirenja čovekovog srca pred Gospodom, dok ti isti podvizi vršeni bez potrebnog smirenog i skrušenog raspoloženja duše i po svojoj volji i rasuđivanju ne donose nikakav duhovni plod i srce podvižnika još više ispunjavaju mrakom gordosti. Bogu nisu potrebni naši podvizi, već srce naše koje mi svojjim podvizima vaspitavamo da otvori svoje veri Božijoj blagodati, jer Gospod nikada na deluje jednostrano bez makar najmanjeg učešća naše slobodne volje. Zato se monah trudi ne da sam svojim silama promeni sebe, nekim instant «autentnim treningom», već da se smiri, skruši u poznanju svoje slabosti, te tako privuče blagodat Božiju koja je jedina u stanju da pobedi silu greha. Jedino «srce skrušeno i smerno Bog neće prezreti». Mnogi pravoslavni monasi nisu veliki podvižnici u postu, bdenju i drugim telesnim trudovima, ali zato je njihov umereni podvig zasnovan na poslušanju i rastvoren smirenjem i dubokom svešću o svojoj nemoći i ogrehovljenosti, dovoljan da ih uzvede u njihovom blagodarnom trpljenju svih životnih nedaća do velikih duhovnih visina. Bogu nisu potrebni jaki i sposobni, mudri i pametni, već smireni i poslušni, koji kada ih Gospod u svoje i Njemu jedino poznato vreme, uzdigne, neće božanske darove pripisivati sebi i svojim spososbnostima, već će se još više smiriti pred svojim Tvorcem, kao što plodovita voćka obremenjena zrelim plodovima, sagiba svoje grane ka zemlji. Zato kod parvoslavnih podvižnika nema one magijske poze indijskih fakira i gurua ili barokno ekstravagantnih zapadnih mistika; sve je kod njih duboko opšteljudsko, smerno i sastradalno, jer duboko osećaju i znaju da sve što čine iznad svojih moći, to čine silom koju im BOG daje, a sebe smatraju tek nevrednim zemljanim sasudima u koje je po neizmernoj i ničim zasluženoj milosti Božijoj ulivena blagodat Božja, tako da preizobilje sile bude od Boga, a ne od njih. (up 2 Kor. 5,7).

Delatni bogoslov

Monasi ne proučavaju svojim razumom neku apstraktnu «istinu» i ne govore o njoj, već odstradavaju put jedinog ISTINITOGA, put koji jedini vodi iz lavirinta smrti i truleži. Oni ne koriste svoj intelekt da bi dosegli do najdubljih tajni Božijeg otkrivenja, već smiruju sebe do zemlje. Obrezuju svoj um molitvom i rezvenjem (molitvenim bdenjem uma), jer dobro znaju da se do poznanja božanskih tajni ne dolazi analitičkim i spekulativnim razmišljanjem, već samim životom u Hristu, tj. vršenjem Božijih zaposvesti, opitnim zajedničarenjem u smrti i vaskrsenju Hristovom. Zato su monasi pre svega, delatni bogoslovi koji se ne bave teologijom kao naukom već je žive svojim životom. Teologija je danas u velikoj meri sužena nba jedan logički i filozofski sistem, udaljen od praktičnog duhovnog života i sve je ređe plod molitvenog tihovanja uma i bogootkrivenja. Sveti Oci, su teologiju posmatrali u svetlu praktičnog izlečenja duše od strasti, kao svojevrsan terapeutički metod. Njima je bila strana svaka sholastička sistematizacija bolosovksih saznanja. Pred svetom su govorili o božanskim tajnama tek akda su ih podvigom praktično proživeli i svetotajinski okusili. Zato je za njih svako teologisanje bez opita ravno teomahiji. Tj. bogoborstvu. Čitajući svete Oce jasno uviđamo da bogopoznanje nije neki intelektualni gnoseološki proces već živi susret sa ličnim Bogom – bogoviđenje i oboženje, dakle, jedan sveobuhvatni ontološli preobražaj, koji se ne može postići bez očišćenja srca – «Blaženi čisti srcem, jer će Boga videti». Zato monasi ne proučavaju Boga, već, kako reče jedan savremeni duhovnik žtvuju vascelo svoje biće, da bi primili na dar ono što je božansko». Ne menjaju ljude i svet oko sebe svojim savetima i poukama, već menjajući, osvećujući i prosvetljujući seb e, menjaju i preobražavaju na čudesen način celi svet. Monah isunjen blagodaću, živa je ikona božja, nepresušni izvor neizrecive teologije, i najtoplije utehe tužnim i obremenjenim. On ne govori svetu o velikim teološkim dubinama, jer je svestan da se ne može razumeti tajna Božja bez prethodnog podviga pokajanja – preumljenja (suštinske promene uma – načina mišljenja, rasuđivanja),. I da nema istinskog znanaj bez sirenja, kao ni pravog bogoviđenja bez čistog srca. Tome nas uči i sv. Maksim Ispovenik, koji kaže da je znanje bez podviga fantazija. Zato monah, pre svega svojim ličnim pokajanjem, smirenjem, skrušenošću srca poziva svet vapijući: «Pokajte se, jer se približi carstvo nebesko!»

Primeri svetih podvižnika nas uče da je istinskobogoslovsko svedočenje vezana za stradanje, za krst Hristov, i samo onaj koji je Boga okusio pijući gorku čašu stradanja za Hrista može i sme da prosvećuje i oplemenjuje svet oko sebe, i da bogoslovstviuje sa smelošću teologa-bogovica, koji ne otkriva Boga svojim ogrehovljenim razumom, već kroz koga se sam Bog otkriva i deluje. Dakle, samo oanj koji je Boga video «kakav on jeste» i opitno okusio «da je blag Gospod», u sili krsta i «raspeću uma», dobija blagodatnu silu koja ne preobražava i ne poučava ubedljivošću izraza već snagom duha.

Monaštvo je od velikog značaja za savremenu teologiju jer je sačuvalo i svedoči njen starodrevni proročki karakter – teologija koja je pre svega reč OD Boga, bogootkrivenje, a ne čovekova reč i učenje o Bogu i božanskim tajanama. Pored toga monaško predanje čuva i njen podvižnički i isihastički metod zasnovan na podvigu smirenja, poslušanja i molitvenog očiščenja uma i srca, jer se živa reč istinskog bogoslovlja Duhom piše samo na tablicama očišćenog srca. (up. 2 Kor. 3, 3-6). Drugačiji je put akademskog teologa od puta podvižnika monaha, koji se na bavi inetelekgtualnom refleksijom već molitveno bdi na dverima svoga srca. Nakon dugovremenog truda, pokajanja, suza, on postaje sposoban da svoji profinjenim i omolitvljenim umom, razlikuje božanske od demonskih energija (dejstava) i da prepoznaje pomisli ne podvragavjući ih logičkom sudu razuma, već osećajući ih «po ukusu». Zato nema tologije bez duhovnog rasuđivanja, bez sposobnosti «razlikovanja duhova», niti ovoga bez prethodnog podviga očišćenja od strasti. Ovaj teološki metod sasvim je suprotan akademskom koji se zasniva na intelekutalnom maštanju, pri kome ogrehovljeni razum, još podvigom neočišćen i blagodašu ne osvećen, sam na svoju sliku i priliku oblikuje sliku o Bogu i svetu oko sebe. Zato je koren svake jeresi i gordosti upravo u nameri da se «prepravi», po aršinima pale prirode i racionalne logike, ono što je u božanskom otkrivenju tobož nelogično. Ovaj teološki metod potpuno je preovladao u teološkoj misli nepravoslavnog Zapada, gde je stvoren jedan veštački jaz oizmedju asketske i akademske teo.logije. Dok prva ide u krajnost najopskurnijeg mističkog sentimentalizma, druga se pretvorila u sholastičku i naučnu disciplinu. Pravoslavni mnoasi koji su oduvek čuvali podvižnički i isihastički karakter boslovlja, imaju danas izuzetno veliku ulogu u očuvanju autentičnog pravoslavnog bogoslovskog predanja.

Misionara sastgradalneljubavi

Svedočeći svojim životom radost krsta svetu, tiho i molitveno, monah otkriva novi smisao i značaj cele Bogom sazdane tvari. Zato monah ne prezire svet, već ga posmatra u svetlosti krsta i vaskrsenja Hristovog, u perspektivi preobražene lepote u večnosti. Na taj način on daje svetu jednu netruležnu i beskrajno duboku vrednost. Svojim ličnim podvigom saraspinjanja Hristu kroz podvige monaškog život, monah blagovesti novu istinu svetu – da se vrednost i smisao ovoga života i sveta može razumeti samo kada «sebe razapnemo svetu i svet sebi», kada svet i sve u njemu vozdignemo na nivo večnosti. Odričući se sveta i ustajući protiv svih lažnih merila, odnosa i navika savremene čovekobožne i antihristovske civilizacije, monah živo svedoči jednu novu i autentičniju sliku stvarnosti, sasvim drugačiju, bogočovečansku logiku postojanja, ili ikonografski rečeno, jednu «obrnutu ontološku perspektivu».

«Svet u zlu leži» i čitava tvar se posle praroditeljskog greha pognjurila u smrt i ništavilo. Ono što je za večnost sazdano da slavoslovi tvorca, postaje oruđe đavola, koji koristeći palog i ogrehovljenog čoveka «pre-sazdava» svet, na svoju sliku i priliku i vrši prepravku Bogom stvorenog poretka, «stvarajući» preko njemu podčinjenih ljudi tzv. «Novi svetski poredak». Ne videći da je osnovni razlog «nesavršensosti» i tobožnje nepravednosti ovoga sveta upravo u tome što je izgubio svoj prvobittni liturgijski odnos sa Tvorcem i tvorevinom, pali čovek se upinje da sam svojim silama preobrazi svet, da ga učini humanijim, pravednijimi boljim. Čitava savremena evropska cifilizacija plod je ove tragične zablude. Zato je Zapad još davno odbacio jednog «nesavršenog i nelogičnog» Boga i zamenio ga čovekom humanistom, koji se jnoš lažno prikriva iza lika Hrista Spasitelja, sada već vešto prepravljenog po merilima palog čoveka. Otuda toliko mnjogo akcije i reformatorskog duha na papističkom i protestatskom zapadu, toliko truda da se ljudski i medđunacionalni odnosi humaniziraju čisto ljudskim sredstvima i nastojanjima.

Nasuprot tome, duh Pravoslavlja, koji se posebno jasno izražava u mnoštvu, naizgled je pasivan prema svim kretanjima i akcijama savremenog sveta. Gledano zapadnim očima, pravoslavno monaštvo, pa i cela Crkva okamenjeni su u tradicionalizmu i pasivnosti i ne pokazuju nimalo kooperativnosti u izgradnji «novog sveta». Svakako, ovakvi stavovi pokazuju krajnje nepoznavanje osnovnih bogočovečanskih istina koje nam je Gospod otkrio u Crkvi. Pravoslavni hrišćani, a po gotovo monasi, koji su krajnje radikalizirali svoj odnos prema ovome svetu i veku, gledaju na njega svim drugačijim očima. U dubokom osećanju čovekovog pada i čudsenosg bogočovečanskog podviga iskupljenja krsnim stradanjem i vaskrsenjem monau-pokajniku se pred očima otkriva sva dubina mpremudrosti Božije. Čovek koji živi na prizemnom nivou svakodnevnih telesnih uživanja zauvek ostaje zbunjen pred čudesnom zagonetkom sveta, koga doživljava kao apsurd, slepu ulicu koja se završava smrću, truležju i ništavilom. U tom smislu,monasi su, ako tajanstveni služitelji svetu, pozvani da kao svetilnici svetle ukazujući jedini istinski put - put raspetoig i vaskrslog Hrista Spasitelja. Zato oni svetu daju večnu vrednost. Za njih je svet veliki dar Božiji koji svojomm raznolikošću oblika i struktura života odražava svu punoću premudrosti Tvorca Logosa. Oni na svet gledaju kao na nešto nesavršeno, što sami trebaju da poboljšavaju, preomene i humaniziraju, već ga posmatraju u svetlosti sveopšteg vaskrsenja, kada će Gospod vaspostaviti vascelu tvar i svemu dati svoje večno i pravedno mesto i poredak. Monah ne posmatra stvari u njihovoj privremenoj i fenomenalnoj stvarnosti bogootuđenja, već sozrecava logosnost svake tvari u njenom večnom određenju i cilju. Zato se i ne tzrudi da svojom inteligenicijom ili fizičkim sposobnosima revolucioniše svet oko sebe. Ne propoveda socijalne i političke teorije, niti se predaje humanisitiičkom aktivizmu. On polazi od sebe i menjajući sebe, žrtvujući sav svoj život na žrtveniku Božije ljubavi svojim krsnim stradanjem oblači sebe u dobrovoljnu smrt i sahranjuje sebe kao zrno pšenično u zemlju samoodrečenja i najdubljeg smirenja, da bi tek umrevši mnogo roda doneo. (up. Jn. 12, 24-25). Vaskrsavajući potom kao nova tvar, osvećena i obožena blagodatno zakvašuje vascelu tvorevinu. Obnavljajući sebe kao mikrokozmos u svome manastiru kao radionici spasenja i osvećenja tvari, oblagodaćeni monasi obnavljaju vasceli makrokozmos, jer je čovek kao noilac lika božijeg vozglavljenje cele Božje tvorevine i sažetak cele njene logosne strukture, i u njemu se izvršava oboženje cele tvari. Zato je misija monaha u svetu tiha i nenametljiva, negova najrečitija propoved satkana je od plačevnih molitvenih uzdaha skruše og srca. Ovaj smireni aktivizam potpuno je različit od samopouzdanog aktivizma humanističkog Zapada. Pravoslavni monah je uvek dduboko svestgan da je gospod jedini koji daje smisaamo svemu oko nas i jedini koji pobeđuje smrt. Posebno je savaki čovek za monaha neprocenjiva vrednost, i to ne neki «apstraktni čovek», već svaka ličnost pojedinačno, koja bez obzira na svoje nacionalno porekolo nosi lik božiji na sebi. Jedan starac je rekao: «Video si brata svoga, video si Boga svoga». Monasi zato ne dele ljude na dobre i loše i ne prosuđuju ih racionalno i logički, jer jedino Gospod poznaje srce svakog čoveka. Hrišćanski odnos premadurogim ljudima ne zasniva se na rzhumu već na ljubavi. Zato monasi gledaju na sve ljude kao na ličnosti u razvoju, duhovnom sazrevanjun i ozdravljenju od greha. U licu svakog čoveka, pa bio on i najveći grešik, vide odraz lika Hristovog. Isto je taj lik Boižiji u njemu viće ukakažen grehom, oni mu tim više sastradavaju svojom ljubalvlju, nema bogoljublja bez čovekoljublja svedoče Sveti Oci, i zato je za monahe odnos prema bližnjima najverniji barometar njihove ljubavi prfema Bogu. Svako monaštvo koje nije čovekoljubivo nikako ne može biti ni bogoljubivo.To dvoje je narzdvojivo. Ali, istinsko čovekoljublje se razlikuje od humanističke filantropije koja ne pristupa čoveku kao nosiocu lika Božijeg, već sentimentalistički i nadasve utilitaristički pretpostavljajući čoveka, kao najveću vrednost civilizacije i samom Bogu i prvoverju. Ta ljubav nije ličnosna već bezlična i apstraktna i najčešće je rezultat projekcije neiživljenog samoljublja. Čoveka istinski može voleti samo naj koji je u sebi stekao JEDINOG ČOVEKOLJUBCA . HRISTA, i Hristom ljubi ne samo svakog čoveka već i celu tvar. Otuda najviše čovekoljublja kod najvećih hristoljubaca, svetitelja božijih, koji su često u najuirovijim podvizima bežali od ovoga sveta, od ljudi i naselja, da bi se najpre približili hristu, a tek kroz Hrista sastaradavali palom čoveku i tvari.

Saslužitelji Hristovi u liturgiji spasenja tvari

Za razliku od obezboženog čoveka današnjice koji gleda na sve oko sebe sa neskrivenim koristoljubljem i sebičnošću, monah sozercavajući tajnovitu logosnost svake tvari u božanskom poretku, prema svetu i svemu u njemu ima, LITURGIJSKI ODNOS, odnos sastgradalne i samožrtvene ljubavi , koja je podstakla i samog gospoda da se obuče u obličije tela greha, da bi postradaoi za čoveka i celu tvar koja uzdiše i tuži u raspadljivosti i smrti. Poput ovaploćenog boga Logosa koji je iz ljubavi, sam budući bezgrešan, iuzeo na sebe grehe sveta, monah, sledujući svome Tvorcu, uzima na sebe sve bolove i patnje sveta i tuži se vascelom vaseljenom. U tom smislu, monaški podvig obesmrćenja i oboženja nije individualnog karaktera, već je od opšteg i sabornog značaja za celu tvorevinu. Oblagodaćeni monasi, obnovljeni duhom Svetim, ostvaruju u sebi ideal tzv. «duhovnog sveštenstva» na što su pozv ani i svi hrišćani. «Hirotonisani» blagodaću Duha Svetoga, oni na žrtveniku srca sveštenodejstvuju mislene žrtve – najčistije molitve za svu tvar, saslužujući tako Hristu, večnom Arhijereju, u Liturgiji vaspostavljanja i sapsenja pale tvari. Zato njihove molitve drže vaseljenu, neprestano se uzdižući pred prestolom Božjim, kao «miris miomira duhovnog». Na taj način, svaki monah kao i svaki drugi hrišćanin, bio on laik ili klirik, pozvan je da bude satrudnik Hristu u delu spasenja sveta. Tako čovek zauzima svoje davno izgubljeno bogoslužbeno mesto saslužitelja Božijeg.

Ali, svakako, ova sveštena služba monaha svoj najdublji izraz nalazi u evharistijskoj žrtvi koja se svakodnevno u manastirima prinosi «za sve i za sva» i predstavlja centralnuz tačku oko koje se odvija monaški život. Liturgija se u manastiru i posle samog bogoslužbenog čina prenosi i u trpezariju, u radionice, u bibiloteku, u svaku keliju i na sva poje dina poslušanja koja monasi obavljaju u bogoslužbenom poretku i raspoloženju, uz molitvu i bogomislije. Zapravo je celi monaški život, jedna neprestana božanska liturgija, u kojoj monasi prinoseći evharistijske darove kao prvine vascele tvari prinose i celo svoje biće u «kome se tajanstveno usredsređuju sve božanske sile i energije otkrivene u svetu». Zato tek u božanskoj liturgiji monah živi svoje iskonsko određenje. On molitveno posrednički prinosi Gospodu vascelu tvar da bi se cela vaseljena u Hristu preobrazila, osvetila. Ocrkvenjujući sebe same liturgijski kroz svete tajne i svete vrline monasi kao sveštenici Gospodnji ocrkvenjuju i ohristovljuju celu Božju tvorevinu i vaspostavljaju njeno bogomdano sve šteno ustrojstvo. Zato svaka delatnost i svaki predmet u manastiru ima svoje liturgijsko mesto i ulogu i sve se u njemu obavlja molitveno i s blagoslovom. Manastir je po rečima pre. Av Justina pre svega bogosluženje – evharistijska zajednica, crkva i telo Hristovo. To je radionica besmrtnosti za vacelu ogrehovljenu tvar. Svaka forma monaškog života izdvojena iz bogoslužbenog i liturgijskog poretka, gubi svoj duhovni smisao i naznačenje. Čak i najveći pustinjaci, anahoreti, uvek su direktno ili indirektno ostajali sastavi deo evharistijske zajednice matičnog manastira ili skita.

Otuda tako imperatrivni značaj blagoslova starca i poslušanja u manastiru. Monaško poslušanje nije tek neka praktična dosetka radi održanja potrebne discipline, već je to, zapravo, svešteni i liturgijski odnos. Jedan starac je kazao: «Uspokojio si starca svoga, uspokojio si i Boga svoga. A, uvrediš li starca svoga, znaj da si uvredio i Boga svoga. Kada se ovaj blagodatni liturgijski odnos poslušanja naruši samovoljom ili neposlušanjem dolazi do otuđenja neposlušnog pojedinca od samog Boga i blagodatne zajednice u telu Hristovom. Zato je monaški krst iznad svega krst odsečenja svoje volje, krst dragovoljne poslušnosti, žrtva na koji prinosimo ne samo svoju volju, već i vlastito rasuđivanje, način mišljenja. Iz ovoga jasno proizilazi da delatnog pokajanja (preumiljenja) ne može biti bez istinskog ooslušanja, ne samo spooljašnjeg . praktičnog, već i unutrašnjeg – mislenog u kome sahranjujemo u zemlju samoodricanja svoj um i slobodu rasuđivanja da bismo vaskrsli obnovljeni u umu Hristovom.

Duh monaškog predanja nemoguće je usvojiti teoretski i individualno,već jedino svakodnevnim postepenim liturgijskim urastanjem kroz tajnu poslušanja.

Ispovednici krsta Hristovog

Uloga monaštva u savremenom svetu je izuzetno velika jer ono predstavlja snagu koja preobražavajuće deluje ne samo na sam život Crkve, već i na celu vaseljenu. Iako je u današnje vreme sveopšteg idolopoklonstva i humanističke civilizacije i kulture sve više poziva na reformu autentičnih vidova monaškog života u pravcu «humanizacije» monaštva kroz haritativno obrazovne i kulturno naučne delatnosti, u duhu pravoslavnog monaškog predanja verno se čuva autentični lik monaškog života koji je vekovima važio i važi kao najsnažniji izraz hrišćanskog maksimalizma i ranohrišćanske siline vere i oduševljenja koji neprestano krepi i novim poletom nadahnjuje celokupni život Crkve. Čuvajući svoj starodrevni podvižnički (asketski) identitet, pravoslavno monaštvo je u opštim uslovima sobražavanja duhu ovoga vremena, radikalno suprotavljeno nekim osnovnim postulatima i manirima čovekobožne kulture. Upravo zbog takvog svoga karaktera ono je neprocenjiva riznica sveopšteg istorijskog pamćenja Crkve i živi, delatni svedok i ispovednik autentične vere pavoslavne, njenog bogoslovlja, crkvene kulture i umetnosti i vascelog hrišćanskog etosa. Usled sve veće sekularizacije crkvenog života stvara se jedna lažna dihotomija između «svetovnog» i monaškog života. Pritom se često zaboravlja da otačka literatura ne poznaje ovu razliku. Duh Pravoslavne Crkve je u suštini asketski. Takav je i karakter crkvenih bogosluženja koja su se razvila na osnovu manasirskih tipika. Bez obzira na mesto i način svoga života svi hrišćani su pozvani da zadobiju spasenje duše, da prođu kroz «uska vrata» podviga i duhovne borbe. Nažalost, danas je mnogo onih koji smatraju da za «svetovnjake» ne važe stroga monaška pravila o postu, molitvi, i poslušanju starijem kao da su to neki tobož egzotični anahronizmi koji nisu za sve obavezni. Upravo je zato veliki značaj monaštva jer ono neprestano svedoči eshatološko naznačenje čoveka i cele tvari i podvižnički etos Crkve Hristove.

Monasi su iznad svega ispovednici tajne krsta koji su u sbvakom trenutku svesni da su mrtvi za sebe i za svet i žive jedino Bogom; osećaju da su sami beskrajna slabotinja ljudska, a On jedina svemoć. Svako pouzdanje u sebe i svoju palu prirodu za njih je korak u smrt, a svako odsecanje svoje pale volje i polaganje nade na Gospoda otvara im dveri novog života u večnom carstvu Jagnjeta Božijeg. Oni tuguju, a radosni su; nagotuju, a blagodat ih pokriva; žeđuju, a izvori su žive vode božanskeutehe; ubogi su, svi sve obogaćuju; njihove male kelije, pećinice, rupe zemaljske, najlepše su palate nebeskog Cara;sramote ih i ismevaju, a oni su još slavniji; «po zemlji hode, a na nebu obitavaju; jurodstvuju pred svetom premudrošću krsta i hitaju dverima novog Jerusalima kao prvovesnici besmrtnosti. Svojim životom, svojom rečju, svakim delićem svoga bića najrečitiji su ispovednici i tajnici životvorne smrti i vaskrsenja Hrista Spasa.

Jeromonah Sava (Janjić)

Časopis Sveti knez Lazar God. 1 – 1993 br.4

Strana 63 - 76