NEDELJNA
PROPOVED
Nedelja 35. po Duhovima
Jevandjelje o isceljenju slepoga
Zacalo 93, Luka (18, 35-43)
U ono vreme kad se Isus priblizi k Jerihonu, jedan slijepac sjedjase kraj puta proseci. A kad cu narod gdje prolazi zapita: sta je to? I kazase mu da Isus Nazarecanin prolazi. I povika govoreci: Isuse, sine Davidov! pomiluj me. I prijecahu mu oni sto idjahu naprijed da ucuti; a on jos vise vikase: sine Davidov! pomiluj me. I Isus stade i zapovjedi da mu da dovedu; a kad mu se priblizi, zapita ga: sta hoces da ti ucinim? A on rece: Gospode! da progledam. A Isus rece: progledaj; vjera tvoja pomaze ti. I odmah progleda i podje za njim hvaleci Boga. I svi ljudi koji vidjese hvaljahu Boga.
U IME OCA I SINA
I SVETOGA DUHA!
Prvosazdani covek ziveo je isto kao i angeli - od gledanja u Boga; njegovi potomci, posle greha, ziveli su - od vere u Boga. Oni kojima je zatvoreno gledanje a nije otvorena vera, ne mogu se racunati u zive, jer nemaju veze sa zivotom.
Bog nije kamen koji je jednom ubacen u coveka i tu ostaje mimo njegove volje. Bog je sila, jaca i finija i od svetlosti i od vazduha; sila koja puni coveka ili ga napusta, ovisno o volji covekovoj i beskrajnoj dobroti Bozjoj. I tako covek ni u dva dana nije podjednako ispunjen Bogom. To zavisi najvise od covekove otvorenosti prema Bogu. Kad bi covecja dusa bila potpuno otvorena prema Bogu (sto znaci u isto vreme zatvorena prema svetu), onda bi se covek vratio u prvobitno nasladjivanje Boga gledanjem. No kako je to tesko postiÊi u smrtnoj sredini, u kojoj dusa covecja obitava, to ostaje samo jedan otvor kojim covek moze doci u vezu sa Bogom kao Izvorom zivota - ostaje vera.
Zato nam Sveta Crkva pitanje vere cesto postavlja i objasnjava pomocu odredjenih jevancelskih stiva koja se citaju kao deo bogosluzenja. U danasnjoj jevandjelskoj prici slusali smo kako je Hristos otvorio oci jednom slepom coveku, i to zbog vere njegove.
Vera znaci: prvo, secanje na prvobitno, a izgubljeno gledanje Boga; - secanje koje je ostalo zapisano u savesti i razumu; drugo, primanje kao istine onoga sto je Bog otkrio vidovitim prorocima i svetiteljima, koji su se udostojili gledanja Istine; trece, i najvaznije: priznanje Gospoda Hrista kao Sina Bozjeg, kao vidljivo oblicje nevidljivog Boga (2. Kor. 4, 4). Ovo trece dovoljno je samo sobom, i ono obuhvata i ispunjava do savrsenstva ono oboje prvo. Ovo je vera koja ozivljava i spasava. Ovo je najveci otvor kroz koji Bog ulazi u coveka, prema meri ceznje i dobre volje covekove.
Upravo je radi toga Gospod Isus Hristos cesto pitao bolesnike i stradalnike: "Verujes li?", odnosno: "Verujes li da ja to mogu uciniti?."
I danasnje jevandjelje opisuje jedno od mnogih cudesa, koja nastaju onda kada covek verom otvori sebe i pusti da Bog u njemu deluje. Jer Bog je Cudotvorac po celokupnoj delatnosti Svojoj. Gde je On, tu je cudo. Ispred Njega se izmicu svi zakoni, prirodni i ljudski, kao senke ispred sunca, i ostaje samo Njegova moc, mudrost i ljubav - sve predivno, preslatko i preslavno.
Jedan slepac sedjase pored puta kraj grada Jerihona i prosase milostinju. Odjednom "cu narod gde prolazi i zapita: sta je to? I kazase mu da Isus Nazarecanin prolazi". Saznavsi da Gospod prolazi nedaleko od njega, poce vikati: "Isuse, sine Davidov, pomiluj me!"
Gledajuci Svojim bozanskim duhom veru u dusi njegovoj, Spasitelj nije obracao paznju na njegove vapaje. Zato oni koji "idjahu naprijed prijecahu mu da ucuti; a on jos vise vikase: sine Davidov, pomiluj me! A Isus stade i zapovjedi da mu ga dovedu; i kad mu se priblizi, zapita ga: sta hoces da ti ucinim? A on rece: Gospode! da progledam. A Isus rece: progledaj; vjera tvoja pomaze ti. I odmah progleda i podje za njim hvaleci Boga. I svi ljudi koji vidjese hvaljahu Boga."
Braco i sestre, vera je od pocetka svojstvena ljudima. Ona je u osnovi svih nasih teznji. Vera je neophodna ne radi nekog cuda ili samo u izuzetnim zivotnim prilikama, u slucaju nevolja i nesreca, nego u svakom vremenu i u svim uslovima zivota naseg. Vera je za dusu ono sto je vazduh za telo. Vera je neophodna za nase spasenje.
Vera je jedan od najznacajnijih fakta u zivotu. Ali ona nije samo fakat, vec i faktor, koji je igrao i igra vaznu ulogu u covekovom duhovnom zivotu. Vera vodi coveka Bogu u casovima beda i iskusenja. Ona cini coveka istinski srecnim, unosi svetlost i radost u zivot, nadu i ocekivanje. Radost koju vera donosi jeste takva da nista drugo u svetu nije u stanju da je stvori. Onaj koji veruje, zna da bi bez vere bio bez utehe u zivotu, kao putnik koji luta po mraku, kao ladja bez kompasa i kormila. Onaj koji veruje oseca i zna da je vera najvece blago koje je dato ljudima.
Braco i sestre, u licu slepca iz danasnjeg jevandjelskog stiva imamo primer ciste, iskrene, cvrste, zive i ubedjene vere. Kroz tu veru, svojom skromnom molitvom, slepi je dobio od Gospoda isceljenje svog telesnog slepila. I mi kroz svoju veru u Hrista, slicno slepome, mozemo da dobijemo isceljenje naseg dusevnog slepila, i svih nasih licnih i drustvenih neduga. Vera ce nam dati snage da se volimo kao braca, da se borimo za pobedu mira i pravde i da radimo na jednom boljem i cestitijem zivotu. Zato negujmo veru svoju i ne dozvoljavajmo da nam je iko ili ista pokvari. Bez vere covek je kao ladja bez kompasa i kormila; kako vetrovi duvaju, tako se i ladja okrece, dok ne zavrsi pod vodom. Tako i covek bez vere luta po ovome svetu trazeci ono sto mu svet ne moze dati, dok ga ne savladaju razne nevolje, nedace i iskusenja svake vrste.
Ne dozvolimo da nas tek nevolje - bilo licne bilo nasih bliznjih - moraju vracati veri, vec to predupredimo svojim zalaganjem i svojim delima po volji Bozjoj.
Neka nam Bog bude milostiv i neka potakne tinjajucu iskru vere u dusama nasim, da proslavljamo Njegovo sveto ime, Oca i Sina i Svetoga Duha, vavek.
Amin.
.
.