NEDELJNA
PROPOVED
Nedelja cetvrta po Duhovima
Jevandjelje o velikoj veri
Zacalo: 25,
Matej (8, 5- 13)
U ono vrijeme kad udje Isus
u Kapernaum, pristupi k njemu kapetan moleci ga i govoreci: Gospode! sluga
moj lezi doma uzet, i muci se vrlo. A Isus rece mu: ja cu doci i iscijelicu
ga. I kapetan odgovori i rece: Gospode! nijesam dostojan da pod krov moj
udjes; nego samo reci rijec, i ozdravice sluga moj. Jer i ja sam covjek
pod vlasti, i imam pod sobom vojnike, pa recem jednome: idi, i ide; i drugome:
dodji i dodje; i sluzi svojemu: ucini to, i ucini. A kad cu Isus, udivi
se veoma i rece onima sto idu za njim: zaista vam kazem: ni u Izrailju tolike
vjere ne nadjoh. I to vam kazem da ce mnogi od istoka i zapada doci i sjesce
za trpezu s Avramom i Isakom i Jakovom u carstvu nebeskome; a sinovi carstva
izgnace se u tamu najkrajnju; ondje ce biti plac i skrgut zuba. A kapetanu
rece Isus: idi, i kako si vjerovao neka ti bude. I ozdravi sluga njegov
u taj cas.
U IME OCA I SINA
I SVETOGA DUHA
Covek je najblizi Bogu kada mu je vera najjaca, misli najcistije i osecanja najplemenitija. Covek stoji pred Bogom onako kako veruje, kako misli i oseca, kako se ponasa i prema ljudima oko sebe i prema samome sebi. I suprotno,covek je daleko od Boga kada je srcem i dusom daleko od samoga sebe i od svojih bliznjih.
Danasnje jevandjelje nam opisuje jedan dogadjaj koji je otkrio zdravlje u bolesnih i bolest u zdravih, veru u neznabozaca i neverstvo u onih koji su sebe hvalisavo nazivali izabranim i pravovernim. Kao heruvimski mac je ova pouka ostra, kao sunce jasna i kao planinsko cvece sveza. Da nas zastrasi svojom ostrinom; da nas prosveti svojom jasnocom, i da nas osvezi u nasoj duhovnoj nemarnosti.
"A kad udje Isus u Kapernaum, pristupi k njemu kapetan moleci ga i govoreci: sluga moj lezi doma uzet i muci se strasno. A Isus rece mu: ja cu doci i iscelicu ga".
Kada Bog radi neki posao, braco i sestre, On ga radi tako da od toga posla ne bude samo jedna korist, nego mnoga. Hristos je hteo da ovaj dogadjaj mnogostruko iskoristi: da isceli bolesnika, da iskaze veliku veru kapetanovu, da ukori Jevreje zbog neverovanja, i da iskaze jedno krupno prorocanstvo o Carstvu: o onima koji misle za sebe pouzdano da ce uci u to Carstvo, a nece uci, i o onima koji misle da nece, a uci ce.
"Kapetan odgovori i rece: Gospode, nisam dostojan da pod krov moj udjes, nego samo reci rec i ozdravice sluga moj".
"Rec Bozja je jaka kao zivot, ostra kao mac i strasna kao bic". Gospod naredjuje zivotu: idi u to i to bice, i zivot ide; vrati se, i zivot se vraca. On salje zivot, On popusta smrt i bolesti, On leci i On vaskrsava. Od Njegove se reci povijaju angelske vojske kao plamen od jakog vetra. "On rece, i postade; On zapovedi, i pokaza se" (Ps. 33, 9). Niko ne moze Njegovoj sili odoleti, niti se sto sme Njegovoj reci protiviti. "Nikada covek nije govorio kao ovaj covek"(Jn. 7, 46). Jer On nije govorio kao potcinjen, nego kao gospodar, "kao onaj koji vlast ima" (Mt. 7, 29). Kao takvoga je Njega kapetan i zamolio: "Samo reci rec i ozdravice sluga moj!"
Oterati bolest sa uzetog mladica, to je delo koje ne mogu izvrsiti svi smrtni ljudi na zemlji; no to je malo delo za Hrista. Za ovakvo delo On se ne mora truditi i ici u kucu kapetanovu; ne mora ni videti bolesnika; ne mora ga ni za ruku uzeti i podici.
Eto, takvo je bilo kapetanovo misljenje o Hristu, i takva vera njegova u Hrista.
"A kad cu Isus, udivi se i rece onima sto idu za njim: zaista vam kazem, ni u Izrailju tolike vere ne nadjoh".
Vaistinu, braco i sestre, nista u ovome svetu nije dostojno tolikog divljenja kao velika vera u coveka. To je najveca i najkrasnija stvar na zemlji. Jer kroz veru rob postaje slobodan, najamnik postaje sin Bozji, smrtan covek postaje besmrtan. Kad je pravedni Jov lezao u gnoju i ranama na pepelu celog svog bogatstva i sve svoje dece, njegova vera u Boga je ostala nepokolebana. U gnojnim ranama, on je uzvikivao: "I ako se ova koza moja i raspadne, opet cu u telu svom videti Boga; ja isti videcu Ga i oci moje gledace Ga" (Jov. 19, 26-27).
Podstaknut kapetanovom verom, a gledajuci Svojim duhom do krajeva vremena, Gospod Isus Hristos iskazuje jedno prorocanstvo, zalosno za Jevreje a radosno za narode neznabozacke: "I to vam kazem", govori On, "da ce mnogi od istoka i zapada doci i sesce na trpezu s Avramom i Isakom i Jakovom u carstvu nebeskom. A sinovi carstva izgnace se u tamu najkrajnju; onde ce biti plac i skrgut zuba".
Ovo se prorocanstvo i do sada uveliko obistinilo, a i dan-danas se obistinjava. Mnogi narodi koji nisu znali za Boga primili su veru Hristovu, a sinovi carstva, tj. Jevreji, kojima je carstvo najpre i ponudjeno bilo, ostali su uporni u svom neverovanju u Hrista sve do danas. Zato su, mimo sve ostale narode, bili rasejani po celome svetu, oterani sa svog ognjista, prezreni i omrznuti od drugih naroda; tako je njihov zivot vec ovde na zemlji postao tama najkrajnja, plac i skrgut zuba. A u onome svetu bice za besmrtnom trpezom njihovih praotaca, Avrama, Isaka i Jakova, mnogo vise ljudi sa svih strana sveta, od svih rasa i svih jezika, nego njih Jevreja. Tako izabrani postaju neizabrani a neizabrani izabrani, i prvi bivaju poslednji a poslednji prvi.
"A kapetanu rece Isus: idi, i kako si verovao neka ti bude. I ozdravi sluga njegov toga casa".
Posto je izrekao prorocanstvo, onda cini cudo. Kao da hoce tim cudom ne samo da nagradi veru kapetanovu, nego i da potvrdi Svoje veliko prorocanstvo. Rece, i sluga ozdravi. Isto kao sto i pri prvom stvaranju Bog rece i bi, tako i sada pri Novom Stvaranju Gospod samo rece rec - i bi tako. Uzet covek, koga cela carevina rimska ne bi mogla spasti, na jednu bozansku rec Spasiteljevu ustaje, i biva zdrav. Ni lekovi ni melemi ne lece, braco i sestre, nego Bog leci. Bog leci ili neposredno Svojom recju, ili posredno preko lekova i melema - a prema manjoj ili vecoj veri bolesnika. Bez sile Bozje i reci Njegove, nema tog leka ni za kakvu bolest u celom prostranom svetu koji bi mogao odagnati bolest i vratiti zdravlje.
Razmislimo dobro o svemu ovome i negujmo cvrstu, nepokolebljivu veru u dusama svojim. Cistimo svoja tela postom, duse svoje molitvom, zivot svoj jevandjelskim vrlinama. Samo tako cemo biti sposobni da cujemo rec Bozju, koja zivot daje i isceljuje svaku bolest i nedug.
Slava neka je Zivome Bogu za Njegova bezbrojna isceljenja vernih Svojom mocnom recju, i u proslosti i u sadasnjosti.
Poklonimo se Njegovoj svetoj i svemocnoj reci, kojom On stvara novo, leci bolne, uzdize pale, proslavlja prezrene, utvrdjuje verne i obraca neverne, a sve kroz Isusa Hrista, Sina Jedinorodnog, Gospoda i Spasa naseg, a silom Duha Svetog.
Poklonimo se zajedno sa vojskama angelskim i svetiteljskim Ocu i Sinu i Svetome Duhu - Trojici jednobitnoj i nerazdeljnoj, sada i navek, kroza sve vreme i svu vecnost.
AMIN.
.
.