RAZGOVOR O VERI

Razgovarati o veri s mladima, čini mi posebno zadovoljstvo, a naročito s hrišćanima kakav je Nenad, učenik trećeg razreda srednje škole.

Pitanje: Ti si najmlađi od svih nas, koji idemo u manastirsku crkvu svake nedelje. Sećaš li se tko te uputio u veru i od koga si prvog saznao da Bog postoji?

Odgvor: Još u ranom detinjstvu, zanimale su me božanske pojave, ali nisam posvećivao puno pažnje Bogu, kao ni moji roditelji. Ali moja baka, kao i mnoge bake, je na naki način začetnik moje vere. Ona je bila prva koja je meni približila Boga i molitve. Naučila me neke molitve, tako da sam od nje prvi put čuo i naučio slavnu hrišćansku molitvu «Oče naš» Sećam se jedne male molitve:

«Duh Sveti čuva me do ponoći,

 Majka Božja od ponoći,

a sam Bog do veka mog. Amin».

Ovu molitvu nisam od onda ponavljao, a pamtim je do današnjeg dana. Onda je došlo vreme da bake više nije bilo, pa sam na veru zaboravio. Nisam joj poklanjao pažnju, a hrišćanska vera mora se njegovati, inače se zanemari. U školi nije bilo ni spomena o veri. Ali ipak smo, svaki Božić i svaki Uskrs, mama i ja išli u crkvu. Tako smo pomalo čuvali svoju veru. I tek sada, kad je počeo ovaj  rat, opet sam se posvetio veri. Tu je bio gospodin B. Glavni, jer je prvi krenuo u manastir Lepavinu. Ja sam želeo da vidim to o čemu je on meni govorio, jer prije toga nisam uopšte znao šta znači manastir i monah. Tako sam ja sa gospodinom B. Krenuo u manastir, a kasnije su nam se priduržili tata i mama. Gospodin B. Nas je sve uputio gde treba i kome treba ići, upoznao nas sa monasima i sa manastirom.».

Pitanje: S obzirom da si ti đak reci mi kakav je odnos prema veri među tvojim vršnjacima i prijateljima?

Odgovor: Teško je, u tom pogledu razgovarati s mojim vršnjacima. Ipak, među  nama nema razlika, jednaki smo. Kod mojih vršnjaka, inače preovladava: grubost, odanost idolima, muzičkim grupama, ali nekog vidljivog odnosa prema Bogu nema; svi smo mi hrišćani, svi  smo kršteni, ali Bog i vera nisu im velika preokupacija. To ovisi i o roditeljima i o domaćem vaspitanju. Ali da poste, baš ne verujem. Moji najbliži prijatelji znaju moju pobožnost. Zanimaju ih ikone koje su u mojoj sobi, tako da se s njima osećam slobodno. Za njih moja pobožnost više nije novost.

Pitanje: Reci, šta treba da čini iskreni  i Bogu veran hrišćanin?

Odgovor:  Treba se pridržavati Svetog pisma , jer je ono osnov hrišćanstva. U njemu piše da su, radi spasenja duše; post, molitva i Pričešće najvažniji. Postom umrtvljujemo strasti u telu, molitvom čistimo zlo iz duše a Pričešćem primamamo samoga Boga u telo i dušu i sjedinjujemo se sa Njim. Za mene je naročito važna svakodnevna molitva, jer ona povlači veru napred i približava Bogu – što češće molimo, to bolje. Dobar Hrišćanin mora paziti da ne greši, a to je moguće ako prilikom početka svakog svog posla najpre potraži u mislima sličnu radnju iz Svetog pisma i slično njoj započne svoj posao. Ispoved je veliki nivo oslobađanja od greha. Tu imamo mogućnost da kroz iskreno ispovedanje svojih grehova i iskreno kajanje za njih, dobivamo od Boga preko sveštenika razrešenje istih. Hrišćanski je da se žrtvujemo preko posta, da se ispovedamo i pristupamo Pričešću kao najvišem stupnju na putu oslobođenja od greha.

Pitanje: Da li se ti iskreno kaješ kada grešiš?

Odgovor: «Kajem se koliko mogu. Mislim o tome kako ću se ispovediti, trudim se da što tačnije kažem svoj greh i da iskažem svoje kajanje».

Pitanje: Da li voliš ići u crkvu

Odgovor: Volim, zato idem redovno, jer to je najjača veza sa Bogom. Preko sedmice sam u školi i stalno u vezi sa svetovnim stvarima, gde je sve manje kontakta sa Hrišćanstvom i Bogom. Zato se trudim da u manastir odem makar jedamput sedmično i u tome uspevam.

Pitanje: Da li se pridržavaš Božijih zapovesti?

Odgovor: «Da, znam ih i pazim da ih se što više pripdržavam, ali kao i kod drugih vernika, i kod mene postoje iskušenja i neka odstupanja. Pazim da Božje zapovesti što manje kršim, ali nažalost, kršim ih. Ja se trudim koliko mogu, i nije lako».

Pitanje:Kako učvršćuješ svoju veru?

Odgovor: Hrišćanin mora, pre svega, znati šta je greh i treba nastojati da ne greši kad god je to moguće. U tome pomaže jaka vera u Boga. Važno je da znamo što nam greh donosi, da nam on ne treba. Najosnovnije je ići u crkvu, poštovati Božije i ckrvene zaposvesti i prisustvovati nedeljom i praznicima službi Božjoj. Treba saklupljati duhovnu snagu za celu sedmicu. Takodje, treba se moliti svaki dan, inače se vera gubi, jer svi imamo makar malo sumnje. Dani Velikog posta jačaju veru, i čiste nas.

Pitanje: U našem životu je jako važan manastir. Kako si ti doživio susret s manastirom i kako ga doživljavaš od početka do danas?

Odgovor: Upoznao sam manastir pre četiri godine. Pošao sam u manastir s gospodinom B. O manastiru sam slušao sve najbolje, pa sam hteo videti šta je to. Krenuo sam jedne nedelje i video nešto što nisam mogao zamisliti. Dolina, crkva, velika kuća – konak, izvor... . Kao da je to samo na svetu.

Tu sam doživeo i službu Božju. Otac Gavrilo, brat Voja tada iskušenik - a sada monah Vasilije, značili su mi opet neki drugi neviđeni život.

Monasi celi život poste, život svoj poklanjaju Bogu, svet ih ne zanima – čeznu za usamljeničkim životom. Sve je to za mene bila velika novost i svidelo mi se, nekako, je sve bilo drugačije. Shvatio sam da je to, zapravo, nešto Božansko, nešto, što ovo mesto čini posebnim. U to sam se kasnije i lično uverio. Sve mi se svidelo na prvi pogled: život za Boga, post, osamljenički život koji približava čoveka Bogu, sve je bila novost za mene. Nakon tog prvog susreta, dolazim često u manastir.

Pitanje: Boravio si u manastiru duže vreme. Zašto?

Odgovor:  Da, hteo sam bolje upoznati manastirski život, pa sam došao u manastir na par dana, za vreme školskih praznika. Živeo sam kao član manastirske obitelji. Ustajao sam rano, pa sam išao na molitvu, najpre na «kelijnu»  - ličnu – svakodnevnu, zatim na zajedničku u crkvu. Za doručak se ovde ne mari, a ja ga jedva čekam. Svi idu na svoj posao - poslušanje, a ja sa ovcama i s knjigom koja opisuje živote svetaca. Taj posao – čuvanje ovaca, je najsmireniji posao, opušta čoveka i omogućuje mu da lakše spozna svoju unutarnju stranu i da joj da potrebnu duhovnu hranu. Ja sam, takođe, hranio svoju dušu blagodatnim rečima iz knjige koju sam nosio sa sobom. Ručak, pa opet ovce na pašu i knjiga iz manastirske biblioteke. Kad dođe veče, završavaju i dnevni poslovi. Najprije odlazimo u ckrvu na zajedničku večernju molitvu, zatim na večeru posle koje nam o. Gavrilo ili o. Vasilije čitaju žitije svetih koji se sutra slave. Nakon toga odlazimo svako u svoju keliju - sobu, gde pristupamo ličnoj molitvi posle koje odlazimo na počinak. Ja sam, zaista, jedini od mojih vršnjaka koji je imao čast da boravi u manastiru.

Pitanje:  Nakon ovoga iskustva reci mi nešto više o postu.

Odgovor:  Pa da, sada mogu da govorim o svome iskustvu o postu. Ja sam Veliki post počeo postiti pre tri godine. U početku je bilo teško, ali kad sam kasnije iz razgovora sa monasima saznao nešto više o značaju posta, bilo mi je lakše. Moji vršnjaci ne znaju o tome ništa. U manastiru se o tome govori. O. Gavrilo mi je posvetio dovoljno vremena ,  približio mi  i objasnio njegovu svrhu i namenu. Na tome sam mu zahvalan do kraja života. Post je žrtva, a monasi poste celi život. Sada mi post brže prolazi, ali je bilo problema, naročito u početku, to je odvajanje od podivaljalog svetovnog života. Pre se, u mom životu, događalo nešto loše, a sada, hvala Bogu, sve manje. Mnogi misle da je postiti pogrešno, ali meni ništa ne fali. O. Gavrilo iako uvek posti, živi sasvim normalno, ne nedostaje mu hrana koja nije posna. To je dio duhovnosti, odricanje za dušu, a u slavu Boga. Oni ljudi koji drže razne dijete, isto poste, ali radi tela a ne za dušu. Time stvaraju sebi još jedan greh i prave idola od svoga tela koje će, ma koliko ga timarili i negovali, jednoga dana postati hrana crva. Kad bi hteli, mogli bi se, prikloniti ovoj duhovnoj strani života i imali bi dvostruku korist –  zdravo telo i produhovljenu dušu.

Pitanje:  Volela bih čuti kako ti pristupaš ispovedi i pričesti?

Odgovor: «To je čin koji me veseli, jer je reč o krajnjim tačkama našeg žrtvovanja, našeg života po Bogu i Božijim zapovestima. Mnogo posvećujem pažnje ispovedi da bi se što detaljnije očistio od svojih prestupa zakona Božijeg. Boravak u manastiru mi je mnogo pomogao u tome. Od žitelja ove Svete obitelji primio sam potrebna znaja, kako i što treba da ispovedam. Sam čin pričešćivanja, smatram, kao najveću moguću blagodat koju je Bog dao nama ljudima. U toj svetoj Tajni se sjedinjujem sa samim Bogom.

Pitanje:  Želim da nešto kažeš povodom desetogodišnjice boravka o. Gavrila u manastiru Lepavina.

Odgovor: Ja mislim, da ljudi iz grada B. koji ovamo dolaze, u ovom manastiru doživaljavaju velike promene i u duhovnom smislu, ali i da doprinose da se u ovom manastiru sve više razvija duhovni život. O. Gavrilo i o.Vasilije su ljudi koji nam najviše pomažu u našem životu. Za naš duhovni život, koji nam je najvažniji, oni poklanjaju svoju veliku pažnju i zato im pripada naša velika zahvalnost. Oni su pravi pastiri, zovu nas kući, pitaju kako smo, da li imamo kakve duhovne probleme. O. Gavrilo nam neumorno čita molitve za duhovno i fizičko zdravlje, daje nam knjige da čitamo. Tko bi sve nabroja? Mislim da ću za neko vreme, možda moći više da se setim i da više o njima kažem. I hvala njima, a hvala i tebi. Gospodu Bogu hvala vavek. Amin.

   Razgovor vodila 

 Dana B.

Časopis «Put, Istina i Život»  br.2/97