"NEUSPESAN" ODMOR Neverovatni dozivljaji jednog Rusa u Rusiji U zivotu savremenog coveka postoji pojam - odsustvo, koje predstavlja vreme odmora zagarantovano od strane drzave, kada se ne treba "ponovo buditi" radi posla, i kada mozes da radis sve sto zamislis. Neko odsustvo provodi u svojim vikendicama, a neko putuje "na jug" zbog zdravlja. Pravoslavni hriscani za vreme odsustva najcesce odlaze na hodocasca. Ni ja nisam izuzetak. Svake godine putujem po svetim mestima bilo sam, bilo sa prijateljima. Tako su mi se postepeno otkrili Optina pustinja, Solovke, Pskovo-Pecerski manastir. Ove godine je sve bilo kako treba - i detaljno razradjena marsruta od Perme do Pskova, i pristojna procena racuna. Ali mnogim planovima nije bilo sudjeno da se ostvare… U Rusiju Onaj, ko voli da putuje i otkriva nove gradove i naselja, je verovatno primetio jedinstvenu etimologiju danasnjih imena. Koliko su naprimer umilni Blagodatka, Doroginja (draga), Voljnije kusoni (slobodni kusoni), Blinije kuci (brdo palacinaka), Poguljajki (setnje), Boguslav, Gluhaja goruska, Opuhliki, Bogoslovo, Kucelapi, Sapoznjata, Ruski krajevi. Ova imena nisu plod maste, vec nazivi sela i naselja, razbacanih po nepreglednim prostorima nase Rusije. I svako naselje ima svoju istoriju, svoj nacin zivota. Ni gradski regioni ne zaostaju u tome. Na karti Perme cete naprimer videti da se tu nalazi i Makarjata, Kokorjata, Ljovsino, Jegosiha, Motoviliha, Baharevka. Postoji i region sa radoznalim imenom Kislotnije daci (Kisele vikendice). Kasnije sam saznao da se tamo nalazi jedan od najpoznatijih hemijskih instituta u svetu, otvoren jos pre revolucije. * * * …U Perm sam putovao u dobrom turistickom autobusu. Imao sam srece da u toku puta sedim pored turistickog vodica, koja mi je pricala o Beloj gori, o Permi i uopste o svim znamenitostima ovdasnje zemlje. Turistiski vodic mi je u jednom momentu pricala o muzeju motovilihinskih fabrika pod otvorenim nebom. Predlozila je da svratimo u njega. Kazu da su tamo izlozene razne vrsta oruzja, koje su prozivedene u vremenskom periodu od 265 godina - od zabolike lafetne puske iz XVIII veka do C-300. Imao sam dovoljno vremena do polaska voza i odlucio sam da posetim muzej. O, samo da sam znao kako ce se to zavrsiti!
Setao sam po izlozbi otprilike oko 40 minuta. Fotografisao eksponate. Zatim sam otisao na tramvajsku stanicu sa namerom da se vratim na zeleznicku stanicu. Otvorio sam torbu da bih u nju stavio fotoaparat...i ugledao sam, tacnije nisam ugledao novcanik. U prvom momentu sam naravno bio zbunjen. Cinilo mi se da cu se probuditi, ili kao na kompjuteru, ucicu i ponovo cu izaci. Tri puta sam sve pregledao - i novca nije bilo - "nestao je", a sa njim i karte i zeton od prostorije za cuvanje, i - o, providjenje! - pasos je ostao citav, jer je bio na drugom mestu. Groznicavo sam poceo da se prisecam… U tramvaju sam jos imao novcanik to jest placao sam prevoz, a potom…A potom - ne secam se da li sam ga stavio u torbu ili u dzep. Najverovatnije da sam ga stavio u dzep, jer je nemoguce izvaditi ga iz torbe. Zasto sam odmah pomislio da ga je neko "izvukao", mozda sam ga ja banalno izgubio? Te veceri sam se dvaput ili triput vracao na mesto "tragedije". Ali novac je bespovratno "nestao". I voz je otisao. A ja sam ostao namagarcen, izgubivsi 6 hiljada rubalja. Nikada nisam mislio da ce se to bas meni desiti. Zbog cega je Gospod to dopustio? Do tog trenutka se sve nekako cudno odvijalo, da sam ja zaista osecao Boziji Promisao na sebi… I evo sad ovo. Ne, nesto ovde nije u redu, ovo nije samo obican gubitak novca. Sta se krije iza ovoga? Teska srca sam morao da se pomirim sa cinjenicom da vise nemam novca. Trebalo je nekako da dodjem do regionalnog odeljenja. Jedan prolaznik mi je rekao da je bolje da do njega doputujem, nego da idem peske i poklonio mi je 10 rubalja. Vracajuci se na stanicu pomislio sam da cu uci upravo u onaj tramvaj kojim sam i dosao i da cu ugledati svoj novcanik, koji - naravno! - niko nije uzeo! Verovatnoca je bila jedan prema milijardu. Ali moje stanje je u tom momentu bilo stresno, i ta ideja mi se nije cinila nemogucom. Pored mene su prolazili tramvaji 6, 13, pa jos neki, pa opet 6, a ja sam stajao i cekao svoju zavetnu "cetvorku". I konacno sam je ugledao: dolazi, istina, ali u suprotnom pravcu, ali to nije bio problem. Sledeca stanica je bila poslednja, a tamo je okretnica za povratak u grad. Na susednom mestu u "cetvorki" je sedela zena koja je citala Psaltir na crkvenoslovenskom jeziku. I tada sam odlucio da joj se obratim sa sasvim nerazumnim pitanjem: - Recite mi molim vas, da li u vasem gradu ili negde u blizini zivi neki prozorljivi starac? Da bi se razumela logicnost mog pitanja trebalo je znati moje tadasnje stanje. Ja naravno nisam zeleo da "uz starcevu pomoc" saznam sta se desilo sa mojim novcanikom. Mene je mucilo ozbiljnije pitanje: kakva je Bozija volja u odnosu na mene, posto se sve tako odigralo? Odgovor te zene me je porazio slicno munji koja je udarila u usamljeno drvo u polju: - Vi putujete prema njemu. Pristaniste Cini mi se da nisam odmah dosao k sebi. Kakvo cudo! Dobro, mislim se, idem pravo kod starca, a milicija ce malo da priceka. Ispostavilo se da putujem u Trojice-Stefanov muski manastir, a ta nepoznata zena u tramvaju mi je rekla za tamosnjeg arhimandrita o.Stefana (Seksajeva). On nije prozorljiv. Nadam se da ce mi o.Stefan ocinski oprostiti tu drskost - tim pre sto mi je sam to rekao. Verovatno mu Gospod ponekad otkriva ponesto u molitvama, ali ne i u mom slucaju. Da li je meni u tom momentu bio potreban starac? Razmislio sam u secanju o svim prethodnim dogadjajima. Evo Gospod mi je poslao zenu-vodica na Beloj gori, koja mi je ispricala o muzeju vojne tehnike. Posao sam tamo i izgubio sav novac. I opet kada sam se zaputio u ROVD sreo sam zenu koja je ponovo promenila moju marsrutu. Zar je to sve bio niz slucajnosti? Tako me je Gospod cetvrtog dana mog putovanja doveo u Permski Trojice-Stefanov manastir. Covek sanja a Bog odlucuje. Taj manastir je nov, i izgradjen je pored bivseg parohijskog hrama. Crkva ima tri prestola; glavni - Slusajte, ako imate problema, i ako vas je Gospod na cudan nacin ovde doveo, onda mozda treba da se ispovedite i pricestite? - prisla mi je ona ista zena iz tramvaja. Verovatno sam promrmljao neki odgvor - vise se ne secam. Stres je postepeno nestajao, medjutim po glavi su se jos vrzmale misli prouzrokovane "spoljnom situacijom", kako prijatne tako i neprijatne. Ali zena je bila u pravu, jer se sve tako i desilo. U miliciju sam otisao istog dana i dao izjavu. Samo to nije imalo nikakvog efekta. Predmet je kroz dva dana zatvoren zbog nedostatka dokaza. * * * Prva dva-tri dana posle ovoga sto se desilo resavao sam problem svog povratka nazad. U tome su mi pomogli neki radnici iz manastira. Pokazalo se da se moze putovati i u takvoj situaciji u kojoj sam ja trenutno bio. U svakom slucaju trebalo je da stignem kuci. To je bilo moguce medjugradskim vozovima. Vozom se naprimer moze doputovati iz Moskve do stanice Kem (krecuci ka Solovkama), a od njih se moze doci iz Habarovska do Perme. Ali kako da sednem na voz kad nemam novca? I za ovo postoji resenje. Ako ste se nekad nasli u situaciji slicnoj mojoj, znajte da u svakom velikom gradu postoje ustanove za socijalnu pomoc - takozvani "socijalni moteli" ili jednostavnije receno, prenocista. Ljudima iz drugih gradova tamo nije dozvoljeno da prenoce, ali u slucaju kradje novca mogu (i treba) da daju potvrdu za besplatno putovanje medjugradskim vozovima do susedne oblasti. A tamo postoji takva ustanova u kojoj se dobija jos jedna potvrda itd. Naravno putovanje sa nocevanjem na zeleznickim stanicama nije najprijatnije, ali je i to u krajnoj meri neki izlaz. Pitanje povratka kuci je bilo reseno i ja sam malo odahnuo. Manastirski zivot je tekao polako. Ja sam nosio poslusanje pevaca u horu. Dirigent hora Ilija je prethodno pevao u Trojice-Sergejevoj Lavri kod arhimadrita Mateja (Mormilja), u njegovom poznatom horu. Njegova pojava je svetla. On ima tako jasan i lep gest - zamah stegnutom pesnicom. On je "zauzdavao" nase glasove kako se to cini sa konjima. Zbog mog tenora - imam glas izmedju basa i baritona - Ilja me je nazvao Barabas. A djakon Nikolaj je zbog svog divnog basa prozvan Dizel. Jednom sam razgovarao sa ocem-nastojateljem o istoriji hrama. Pokazalo se da je ovde nekada sluzio otac Vladimir Zohov, dobro poznat u Komi, u Murmansku, i na jugu Arhangelske oblasti. - On je i kod vas sluzio, - pomenuo je otac Stefan, - samo ne mogu da se setim naziva mesta. Kako se on tamo zove? Kopcen? - Kopcon, - ispravio sam ga uz osmeh. Mesto na kom sam nocevao je u prvo vreme bila jedna klupa u trpezariji, u zgradi u kojoj zive radnici, a zatim vec krevet u prostoriji za goste u konaku. Manastir je kompleks koji se sastoji od hrama i dovoljno velike teritorije koja mu pripada, kao i od tri dvospratne zgrade starinske gradnje. Njih su jednostavno nazvali beli dom, crveni dom i plavi dom. Ti nazivi nemaju nikakve veze sa ruskom trobojkom, niti sa politikom uopste. Prosto njihova boja je Oko hrama se trenutno gradi zid od cigala. Na teritoriji, koju ce on okruzivati, ce se graditi u narednih dvadeset godina. Uopsteno govoreci okolina je tamo veoma lepa. Sama Motoviliha se nalazi nedaleko od reke, manastir je na brezuljku, pored je park, nazvan Sverdlovim vrtom, Iisetajuci njime izlazi se na vestacko jezero. Vestacko jezero je dovoljno siroko i okruzeno brezuljcima, na kojima je privatni sektor. Privatni sektor Perme je prica za sebe. Evo naprimer kaldrmisana ulicica koja vodi uzbrdo na brezuljak. Njom sam dosao u tihi i prijatan svet “Prve kule” to je deo Perme koji 90% cine drvene kucice. Kucice imaju izrezbarene prozorske okvire kao i raznobojne fasade i neizbezno jarko-crveno cvece na prozoru. Ulice su usorene, a dvorista cista. Okolo kokodacu kokosi, mjaucu macke, a na klupama pored kuca sede babe i dede koji pri susretu s tobom prvi govore: “Zdravo!” Vise veceri sam proveo tamo, setajuci po zelenim brezuljcima i uzivajuci u suncevim zalascima. Kada stojis pored manastira na tramvajskoj sini i gledas kako se tramvaj priblizava imas osecaj da je to “tramvaj za raj”, jer se cvor tramvajskih sina nalazi direktno pod brezuljkom na kome je manastir. Pored toga taj cvor je potpuno obrastao zelenilom, tako da tramvaj koji sporo ide po njoj na momenat se gubi iz vida i kao da “ulazi” u hram, ali se potom ponovo pojavljuje s druge strane. No bilo kako bilo, negde na hodnicima gradske vlasti se resava pitanje o premestanju te tramvajske okretnice na drugo mesto jer vibracije koje nastaju zbog kretanja teskih vagona negativno uticu na crkvenu zgradu. Izmedju ostalog, ogroman “jarbol” crkvenog zvona je zbog toga malo nagnut. * * * Proticao je dan za danom, sluzba za sluzbom. Sta reci o zivotu u manastiru? Zapamtio sam generale, pukovnike, oficire raznih cinova, koji su cesto dolazili kod oca Stefana. Cini mi se da su se neki od njih ispovedali. Na praznik Preobrazenja je veliki broj ljudi doneo za manastir kotarice pune jabuka i grozdja. Zadivilo me je i svidelo mi se sto se nad svakim upokojenim vrsi propoved. I reci propovedi su obicne, ali prianjaju za dusu. Novac vise ne spominjem. Sada mi se cini da je taj gubitak u potpunosti nadomescen desetodnevnim molitvenim boravkom u manastiru. A 22 avgusta sam primio Telo i Krv Hristovu. Sutradan sam napustio manastir na koji sam se vec bio navikao. Neko od bratije mi je obecao da ce razgovarati sa svestenikom kako bi mi dali neku sumu novca, kao i za “rad” u horu, ali Gospod mi je za put blagoslovio toliko koliko je bilo potrebno pola crnog hleba i pola tuceta slanih krastavaca. To mi je poklonjeno u trpezariji i to je bila moja najbolja “plata”. U Balezinu sam presedao. Oko podne sam stigao do Vjatke. Pola stvari sam obavio. Zajednickim vagonom se moze doci do Kotlasa. A tamo prigradskim do Siktivkara. Ali nisam otisao kuci. Osecenka: “Pravoslavlje ili smrt” Stvar je u tome sto sam jos na prolece zeleo da otputujem u jedno mestasce u Tverskoj oblasti. Jedan moj prijatelj je dobio pismo sa potpisom nekog jeroshimonaha Nikolaja (Uskova). U njemu se govorilo o …odstupnistvu Patrijarha Alekseja II, citiran je njegov poznati govor upucen rabinima, koji je odrzao u Njujorku 1991 godine, i posle svakog citata su navedeni delovi iz pravila Vaseljenskih Sabora. Ja ne bih obratio nikakvu paznju na to pismo, ali evo sta me je smutilo. Ovakvi “apeli” se mirjanima dele na desetine. Ali sto bi o ovome pisala osoba duhovnog i tako znacajnog cina, - to jos nisam mogao da shvatim. Pozeleo sam da se susretnem sa tim covekom i saznam da li ima istine u njegovim recima. Nepredvidjeni dogadjaji koji su mi se desili u Permi gubitak novca i slicno, - nisu umanjili moju zelju za tim. Uspeo sam da obnovim i povratim karte, i jos ponesto sam pozajmio od prijatelja iz Moskve. I ponovo sam na putu. Putujem u stanicu Osecenka. Voz je iz prestonice putovao prema Tveri preko polja i suma, i zemlja je bila prekrivena belom velom sa obe strane zeleznicke pruge - a nalazista treseta su se crvenela. Sunce je zalazilo i kroz belicasti dim je licilo na jarko-crvenu razlivenu mrlju. Smrakavalo se. Konacno sam negde oko jedanaest sati sisao sa voza sa dvema torbama u rukama. Nasumice idem nocu po selu. Vidi se Mesec i na mesecini se oslikavaju tamne siluete seoskih brezuljaka. Noc je bila topla, pod nogama je sustala trava, a okolo cvrce cvrcci, a ponegde se cuje i lavez pasa. Pogresio sam put iako su mi prethodno objasnili marsrutu. Stazica me je dovela do velike ciglene kuce sa kapijom. Posto kucanje nije dalo nikakav rezultat, morao sam da je otvorim i udjem u dvoriste. Negde u daljini je zalajao domaci pas, i odjednom se u celoj okolini zaculo kevtanje. Pomislio sam da je to "pseci radio". Sada vec i u Visnjem Volocki svi psi znaju da je stranac dosao u Osecenku! Kroz nekoliko minuta je na kucni trem izasao domacin, koji se pokazao neocekivano dobar u novonastaloj situaciji. Saslusavsi me, pokazao je rukom na nesto: - Vidite tamo je kuca u kojoj su monasi. Vidite tamo gde se vidi svetlost na prozoru? Pogledao sam na tu stranu na koju mi je pokazivao i ugledao sam najobicniju seosku kucicu. Zahvalio sam tom coveku i izasao iz njegovog dvorista. * * * I evo preda mnom je trazeni "manastir". Na vratima se nalazi kserokopija Krsta, a pored uzica za zvono. Zvonim. Culi su se koraci, upaljeno je svetlo, i zacuo se zapovednicki glas iza vrata: - Molitva! Izgovorio sam molitvu. Monah od svojih cetrdeset pet godina u iznosenom podrjasniku mi je otvorio vrata i pozvao me unutra. Usao sam. Iz hodnika smo usli u sobu. Na sredini sobe je stajala pec, a pored nje su na klupi sedela jos dvojica monaha, od kojih je jedan bio u shimi. Otac Nikolaj (to je upravo on) naizgled ima cetrdeset godina. - Vi ste dosli na osnovu pisma? - upitao me je posto sam uzeo blagoslov od njega. - Da, - odgovorio sam., - Pa molim vas da obidjete nas dom. On je otvorio neka bela vrata i ja sam zavirio iza njih. Tamo, u mraku nevelike sobe se nalazila mala, U centru se nalazio analoj sa ikonom Presvete Bogorodice, ukrasene cvecem posto je sutrasnji dan bio dan uoci Uspenija Presvete Bogorodice. S leve strane od analoja je na zidu bila rasirena crna zastava sa strasnim natpisom "Pravoslavlje ili smrt", a pored nje je na taburetu stajao neki kamen. Prema recima oca Nikolaja, na tom kamenu koji je on doneo sa Kavkaza je ostala krv apostola Simona Kananita. Zatim su me dva monaha poveli na prenociste, i putem su mi pricali o svojoj zajednici. Izmedju • Koga vi pominjete na svojim sluzbama umesto Patrijarha Alekseja II? • Cuces sutra ujutru, - bio je odgovor. Ujutru sam se probudio rano i cuo sam da se iza zida sluzi Liturgija. Posle Heruvimske pesme kada svestenik obicno izgovara: "Velikog gospodina i oca naseg Alekseja itd., cuo sam "Velikog gospodina arhijereja naseg i monahe-zilote koji se podvizavaju na Svetoj Gori da pomene Gospod…" i slicno. * * * Tog jutra sam ugledao pravu lepotu Osecenke. Vreme je bilo toplo i suvo, a u vazduhu se osecao miris istrulelog sena i crvenog treseta. U selu nema asfaltiranih ulica i cini se da ono zivi samo leti kada dodju ljudi iz grada. Veliki broj stazica koje presecaju zeleni tepih, kao da se utrkuju prolazeci pored cistih, okrecenih kucica, koje su ponegde okruzene brezama. Nedaleko se nalazi borova suma, na cijem rubu je korito uske recice. Tada sam primetio jos jednu karakteristiku monaske kucice. Na krovu nema kupole, ali pod nastresnicom visi veliki shimnicki krst crvene boje na crnoj pozadini. Osim ove trojice monaha koji su me docekali - nastojatelja, jeromonaha Nikolaja i monaha Jone, - ovde zivi i jos jedan monah - Lazar. On se odmarao te veceri kada sam ja dosao. On je jos pre postriga imao smrtnosnu traumu kicme, posto je pao sa petog sprata. On je tada ostao ziv, ali za njega vaze neke olaksice u inace strogom ustavu bratije. Svojevremeno je otac Lazar sluzio u nekom specijalnom odeljenju i svojim pricama o sluzbi je donosio veliko zadovoljstvo meni i dvadesetogodisnjem poslusniku Artemiju. Zajednica poseduje sadnice, sitnu stoku i pcelinjak. Pretpostavljam da postoje i ljudi koji daju svoje priloge, jer treba platiti struju, kupiti balone sa gasom itd. Tako sam proziveo cetiri dana u gostoprimnici u Osecenki. Sve to vreme sam bio prepusten sam sebi, i setao sam po selu i najblizoj okolini. Poblize sam se upoznao i sa unutrasnjim zivotom bratije. Naprimer monah Jona, tamosnji "nadzornik" krava, mi je ispricao veoma interesantnu epizodu iz svog zivota o tome kako je u toku nekoliko godina sanjao tri sna. Prvi put je prosto sanjao oca Nikolaja. Drugi put - detaljnu scenu mucenicke smrti oca Nikolaja i clanova njegove zajednice. A treci put je u snu video kako ga rukopolazu u jerodjakona i kako odmah potom pocinje rat. Bio je izbezumljen kada se posle nekoliko godina upoznao sa ocem Nikolajem. Djakonska odezda za oca Jonu je vec spremna. Mnogo toga drugog sam cuo od bratije ovog manastircica. Izmedju ostalog i to da su blazene starice predskazale da ce iz njihove sredine izaci poslednji ruski car, na koga ce po svom vaskrsenju ukazati prep.Serafim Sarovski. Taj car ce vladati kratko vreme posle cega ce primiti mucenicki venac. Svideli su mi se monasi iz Osecenke, ali ko je taj "arhijerej nas", za koga se molila zajednica oca Nikolaja, i kako Gospod gleda na to sto ti monasi vise nisu poslusni Patrijarhu? Poceo sam da navodim izvestaje i uskoro sam bio upoznat sa pismom saradnika jednog poznatog pravoslavnog izdanja. Reci koje mi je tamo rekao otac Nikolaj su me bukvalno sokirale. Tamo je bilo receno da je negde na Kavkazu "njemu bilo otkriveno" - toboze javio mu se "gospod" i… rukopolozio ga u svestenika, postrigao u monaha i sl. A zatim u "shimonaha". On je vec rukopolozio veliki broj svojih pristalica. Stalno je pisao poslanice protiv Patrijarha. Pokusava da podstakne raskol ali mu nista ne polazi za rukom. Previse strce rogovi ispod nezakonito stavljene kamilavke". I jos mnogo toga je bilo napisano u tom pismu. Ne znam da li je to istina a ako jeste onda je to … veoma tuzno. Prvi put sam dosao u kontakt sa nekim raskolnicima koji razdvajaju nas pravoslavni narod. Ali se nadam da se ce vratiti u Crkvu. Dobri su ljudi, Rusi su. * * * Moje putovanje se blizilo kraju. Prebirajuci po glavi sve dogadjaje, razmisljao sam da li je moj odmor bio uspesan. I novcanik sam izgubio i bio sam kod "shimnika". Ponekad je tesko prihvatiti Boziju volju, ali sam shvatio da sam kroz ta iskusenja dobio neke vazne odgovore. Tako da imam o cemu da razmisljam do sledece godine. V. Burmistrov |
|---|
Bio sam veoma srecan sto se putovanje odvija uspesno i seo sam na tramvja No.4. Samo devetnaest stanica me je delilo od Motovilihe, i moj cilj ce biti ostvaren. U muzeju sam. Oruzana ekspozicija je predstavljena na kvadratnoj asfaltnoj platformi velicine otprilike 30x30 metara. Zaista, od XVIII veka, preko vremena revolucije, Velikog Otadzbinskog rata do 1980 godine. Ima raznih minobacaca, tankih iz 70-ih godina. U opisu mnogih eksponata ima i jedna fraza koja daje povod za gordost: "Nema svetskih analoga". Eto tako. 
oltar je tih dana bio ogradjen zbog restauracije ikonostasa. Kada sam usao vecernja sluzba je vec bila zavrsena, i otac Stefan je ispovedao. Po zavrsetku ispovesti sam uzeo blagoslov od oca da prenocim u manastiru i seo sam na klupu da predahnem. 
takva i to je to. Crvena zgrada je konak u kome je bratija, plava je zgrada za radnike, a u beloj se nalazi prijatna trpezarija i cak i parohijska biblioteka. Ne znam koliki je broj knjiga u biblioteci, ali je bilo veoma prijatno videti sve brojeve “Vere” za ovu godinu. U trpezariji sam bio odusevljen jednom slikom nekog vojnika, na kojoj su bili naslikani tajga,zeleznicka pruga, po kojoj je isao “voz na atomski pogon”, zatim raketa koja uzlece, a nad svim tim lebde angeli. 
ali prava Crkvica sa ikonostasom, oltarom i - o cuda! - nevelikim panikandilom ispod niskog belog plafona. 
ostalog i to da je otac Nikolaj postrizen u shimu u Sanaksarskom manastiru od strane starca Jeronima, da oni zaista ne pripadaju Moskovskoj Patrijarsiji, vec da ih rukovodi neka blazena Pasenjeka, koja zivi u Satizu blizu Divjejeva.