|
NOCNI
RAZGOVOR U HRAMU PRESVETE TROJICE O MOLITVI
JEDNIH ZA DRUGE I VERI U BOGA Nas
dopisnik razgovara sa protojerejem Aleksejem Denisovim, nastojateljem
hrama Svete Trojice u Arhangelsku, profesionalnim lekarem, predsednikom
eparhijskog odeljenja medicinsko-socijalne sluzbe i Dopisnik:Recite
nam o zajednici u vasem hramu, kako je ona nastala? Svestenik:
Ja sam, buduci djakon,
sluzio u Arhangelskom hramu Svih Svetih, ziveli smo kao jedna dusa sa
nastojateljem…I odjednom, neocekivano su mi oderedili dan za
hirotonisanje u svestenika. U
hramu, u kom je trebalo da pocnem da sluzim je vladalo potpuno rasulo.
Obratio sam se svom duhovniku za savet - on vodi veoma jaku
zajednicu - sta da radim, odakle da pocnem. On odgovara: "Organizuj
zajednicku trpezu i razgovaraj s ljudima".
Svako,
ko je pokusao da formira zajednicu, zna, koliko je to vazno organizovati
zajednicke trpeze.
Dop: …Vi
ste poceli od obnove hrama, i to je postao prvi podsticaj za obrazovanje
zajednice. Tako su mnoge zajednice pocinjale. Ali koliko dugo izgradnja hrama moze da ostane glavni
zadatak zajednice?
Sves: Mi smo tu
etapu vec prosli, i zajednica se trenutno ne bavi izgradnjom hrama.
Sada je to vec posao profesionalaca, radnika hrama, koji dobijaju
platu. Ali prvih
godina, to je cinilo trecinu posla, i Dop:
Vas hram jos nije dovrsen, a vi vec
govorite da je etapa aktivne izgradnje hrama - proslost.
Proizilazi da postoje neki prioriteti - trenutno to za vas nije
najvaznije? Sves:
Ja sam za to da hram bude lep, i uopste nisam pristalica takvog,
protestantsko-luteranskog pristupa, da hram ne bude ukrasen - toboze,
zasto. Ja sam pristalica zidnog slikarstva, i to zelim i u
nasem hramu, ali Dop:
Rekli ste nam o prvoj etapi.
A koje subile sledece etape? Koja je sada? Svest:
Sada je osnovno zanimanje medju parohijanima -
drustvene akcije u raznim varijantama.
Besplatne sekcije, na primer.
Krojenja, sivenja, vezenja…Pritom ljudi, koji vode te kruzoke,
u nekom stepenu vrse i duhovno rukovodstvo.
U vreme bavljenja nekim od ovih zanata, citaju se Zitija Svetih.
Te sekcije su deo parohiskog dobrocinstva.
Dop: Gde
se te sekcije odrzavaju? Ja nisam primetio da imate neke posebne
prostorije?
Svest: Sve se odvija u vagonetu na teritoriji hrama, u pomocnim
prostorijama: jedan dan u nedelji je kruzok krojenja i sivenja, drugog-
sekcija borbe prsa u prsa… ali to se ne odvija tako, da sam ja skupio
sve i rekao - hajde da
organizujemo tu i tu sekciju.
Parohijani sami predlazu ono sto umeju da rade.
Parohija je mlada - i imamo veliki broj ideja. Pri cemu su
inicijative prosto zadivljujuce.
Cesto cak uspemo da nadjemo i novac, ali sve ideje ne realizujemo
zbog nedostatka prostorija. I eto na tim kruzocima se nesto radi, pored
toga, pletu se sitni predmeti od brestovine, neko je naslikao sliku na
svili, nesto je ispeceno, obareno – i sve to cini nase dobrotvorne
vasare. Evo kako
izgleda na primer posan vasar: ispekli smo nesto posno, i sa svakim
jelom kupac dobija mali odstampan recept jela - takva je sveopsta
propoved. A prihod
ide u dobrotvorne svrhe - u onkolosko bolnicko odeljenje, Decji dom za
slabo razvijenu decu, koju mi prehranjujemo.
Imamo sekciju za priloge za decu - invalide.
Otplacujemo lekove siromasnim parohijanima. Skupi se
prilicna suma - 15-20 hiljada za godinu dana.
Jedan parohijan dobrovoljno regularno razvozi siromasnim
porodicama hranljive proizvode. Dop:
Koliko ljudi cini jezgro zajednice?
Svest: Ako gledamo
uslovno, najaktivniji centar zajednice takoreci, centralni nervni
sistem, ima oko 100 ljudi. Dop:
To je dosta.
Da li imate dovoljno snage da rukovodite njom, ne gubi li se pri
tolikom broju upravljanje? Da li postoji proizvoljna podela na grupe? Svest:
Zajednica je - organizam.
Raste, poradja druge zajednice, moze i da umre.
I problem, o kojem vi govorite, naravno postoji.
Ali u svakom slucaju, ako se nesto i odrzava - odrzava se Silom
Bozijom, i sto se dalje ide, sve se vise uveravas u vaznost molitve.
Drugi momenti, kao zajednicka trpeza, postoje, ali je osnovni
temeljni faktor taj da smo mi sa Gospodom.
Samo onda kada je On stozer, zajednica ce biti jaka.
Kada postoje dobri medjuljudski odnosi, to je naravno dobro, ali
veoma nepostojano. Satana
sve razrusi, ne da da se odrzi. Dop:
To jest ne moze se zajednica graditi oko
licnosti svestenika, zato sto to nije najvaznije? Svest:
Ja imam nameru da izgradim zajednicu.
I mi zajednicu neosporno imamo.
Ali je moja uloga tu nevelika, to je Gospod, ja sam cak ovde samo
kao posmatrac. Uopsteno,
ima mnogo problema sa zajednicom. Jednostavnije je kada su parohijani -
posetioci. To vidim
po tome sto se prema meni bolje odnose, kada sam na nekoj distanci.
I to je prirodno, jer se pokusaju brzog zblizavanja
"rogati"odmah protivi.
Odmah on pocinje da unosi svadje, razdvajanja.
Pri pokusajima zajednickog zivota to je veoma vidljivo.
Imao sam gomilu slucajeva kada su me ljudi u pocetku obozavali, Dop:
Mozda je to ponekad lose? Svest:
Nema niceg loseg u tome ako se nekome svidja spoljasnost ili glas, kada
covek vidi dobru stranu. Ali
ako se samo na to ogranicava, ako nema ozbiljnog obracanja Bogu, sve se
pre ili kasnije raspada. Dop:
U prethodnom razgovoru ste naveli reci Svetih
Otaca: "ne trudi se da spasavas druge"… Svest:
Satana "ide kao lav ricuci", ide neprekidno ukrug i
samo gleda, koga bi progutao. Lakse je spasavati se u zajednici. To je kao na frontu: te masovni artiljerijski nalet, te
zatisje, ali snajperi "samo Dop:
Kako se odnosite prema ljudima koji vas
smatraju za starca – takvih ljudi uvek po pravilu ima u parohiji. Svest:
Ima raznih casti. Ako
svestenika nazivamo bacuskom, onda odnosi u parohiji treba da budu kao u
porodici: svestenik je duzan da se trudi da bude kao brizan otac, a
parohijani - dobra deca. I
kao u Dop:
I kako vi u takvim slucajevima
postupate, koji "lek prepisujete"? Ostro ukorite ili obratno,
blago urazumite? Svest:
Tu kao u medicini treba leciti ne bolest, vec bolesnika.
Da, postoje neki opsti principi lecenja bolesti.
Ali u svakom slucaju je sve individualno.
Nekoga treba i ukoriti.
A nekome treba strpljivo i nezno, jer moze da se odvrati, ukoliko
ostro nastupis. I cak
se prema jednom istom coveku u raznim trenucima njegovog zivota ophodimo
razlicito. Dop:
Desava li se da ponekad nije moguce naci zajednicki jezik sa
covekom? Svest:
Ja pravim mnogo gresaka i samo ih ponekad uvidim. Ali nekad je kasno da se ispravljaju…Vec smo pricali
o tome, da cak ako covek ode sa toga puta na koji ga je izveo Gospod,
koji bi mu bio bolji, Bog ne ostavlja tog coveka, vec pokusava da ga
privede drugim, nekad i manje pravim putem Dop:
Koliko duboko svestenik moze da ulazu u zivot
druge porodice? Postoji engleska poslovica: svaka porodica drzi svoj
skelet u ormanu. To jest u svakoj porodici postoje neki zastareli i od
okoline sakriveni problemi, koje je krajnje tesko ili nemoguce
razresiti. Svest:
Zavisi kakva je porodica, zavisi kakav je svestenik. Hronicne
bolesti je veoma tesko izleciti.
Ako ih je uopste moguce izleciti.
To isto vazi sa duhovnim bolestima.
Evo na primer hronicni ….Cak iako je inkubacija pet godina i
nista nije uznemiravalo coveka, on mora da ima u vidu da hronicni …
nije nestao. I ako pocne cesto da krsi dijete, docice ponovo do
pogorsanja. Tako je i
duhovnim odnosima. Ako Dop:
Ta sakramentalna fraza - "idem kod
starca", koliko smo je samo puta slusali! Ovih dana se redakciji
obratila zena s molbom da odstampamo adrese "svih nama poznatih
staraca". Mi smo
samo odmahnuli rukom. Svest:
Duhovna deca oca Jovana Krestjakina pricaju, da kada ga zovu
"starcem", on odgovara: vi jednostavno ne shvatate ko je
starac, vi sa njim niste uopste dosli u dodir.
Ja to znam, ja sam stariji, video sam starce. Ali
ja nisam starac, vec - starac, koji je u svom veku nesto preziveo. Dop:
Kako je kod vas - da li vi savetujete "od Boga" ili po
znanju? Svest:
Nemam ja veliku duhovnu praksu…Ako savetujem, to nije zato, sto
"cujem, tako govori Bog!" Najcesce govorim nesto sto sam
procitao kod Svetih Otaca. Ponekad
iz zivotnog iskustva. Iz
porodicnog zivota, na primer.
Ja pokusavam da izgradim porodicu na hriscanskim principima,
pravim greske, i na njih raznim primerima ukazujem drugima.
I razgovor s roditeljima do 40 godina i "od 40 nanize",
ali se mi savetujemo, razmenjujemo iskustva, razgovaramo kao dva
porodicna oca po principu: gde je dvoje ili troje sabrano u Ime Bozije,
tamo je Gospod. Desava
se, kao i svakom svesteniku, kada ne znam sta da odgovorim.
Ali onda pocnem da pricam, i dolaze misli koje mi omogucavaju da
nesto kazem ljudima. Vremenom vec zaboravim sta sam savetovao, kad mi
napominju: eto bacuska vi ste to rekli i pokazalo se ispravno. A ja se
cudim: ja sam to rekao? To na mene ne lici, ja nisam kompetentan po tom
pitanju… Mislim, da se Gospod zbog coveka, koji ti je dosao, koristi
tobom kao sasudom, za utoljenje njegove duhovne zedji.
To naravno nije nikakav izabrani sasud, moze da bude cak i
zardjala konzerva. Ali ako nesto treba da se prenese coveku, On mora da
se koristi i time. Dop:
I kako tada postupate? Svest:
I tada ja kazem tako prostu stvar, koju neki shvataju kao izgovor: moli
se. Dop:
Koliko ste puta tuzno culi: molim se,
ali nista ne dobijam. To
jest ne u smislu, da se ne dobija moljeno, vec sama molitva ne ide. Mozda je to poseban talant, i njega nemaju svi? Svest:
Talante imaju svi. Ali neko ima pet, a neko jedan. Ali u savkom slucaju on postoji i ne sme se zakopavati u
zemlju… Dop:
Shvatati lepotu Bogosluzenja, uopste usvojiti hramovnu kulturu
– to nije svima dato… Svest:
Ne slazem se. Bog podjednako daje svima.
On kaze da sunce podjednako greje i zle i dobre.
Gospod podjednako na njih izliva Svoju Ljubav, razlika je samo u
tome, koliko covek moze da primi, koliko on sam ulaze u susretu sa
Gospodom. Svako na svom
nivou moze da shvata, da stremi.
Naravno neko ima smisao za muziku, drugi neko nema. Ali ukoliko
se covek ne trudi, cak i sa sluhom, duhovnih perspektiva nema. Dop:
I da li pritom ima ulogu to da se covek
lomi, prestaje da ide u hram, kao "ne zelim"? Svest:
Ako se ocekuju neki "duhovni porivi", kada zelis da se
molis - odatle do prelesti je jedan korak, cak pola koraka.
Recicu kao lekar. Ako covek, izvinite, dugo nije isao u toalet,
on dobija zatvor. Ne dolazi
do nadrazaja, i nastupa proces zadrzavanja.
I tada vec iako ne zelimo da idemo u toalet, ne postoji potreba.
I ako covek produzi da ceka, kad se desi nadrazaj, on moze i da
ne ocekuje, te da dodje do prskanja creva, opste intoksinacije…-
velikih problema. Isto
je i sa gladju. Osecaj
gladi atrofira. Organizam
signalizira, zatim jos i jos, a nema nikakve reakcije.
I signali prestaju. Na taj nacin nam fizioiologija pomaze da
shvatimo sta se desava na duhovnom planu.
Tako je i sa molitvom- moguce je i ne docekati tu zelju za
molitvom. Ali zasto
covek ima glavu? Gospod nije slucajno coveka napravio da uspravno hoda -
s glavom na vrhu. U
takvim situacijama treba promisliti glavom i shavtiti da je molitva
prosto neophodna. Pa vi ne cekate poseban duhovni podsticaj da biste
oprali zube? Dop:
Ici u hram i moliti se i prati zube - to je tako nisko
poredjenje… Svest:
Ja povlacim paralele, a naravno to nije jedno te isto.
Postoji realna - ne subjektivna - duhovna potreba, covekova
potreba da bude na Bogosluzenjima. Ne sme se cekati - da me osecaji pozovu u hram.
Ako se ostane na nivou osecaja - a oblast osecanja je kod
savremenog coveka obolela - to ne vodi dobrome.
Treba sebe prisiljavati, i kada covek sebe prisiljava - to je
projavljenje sopstvene volje.
A Bog to u prvom redu od nas i ocekuje - projavljenje nase volje,
naseg slobodnog izbora. Mi
sami sebe ne mozemo spasti, od nas se samo ocekuje da pokazemo gde je
upravljena nasa volja. A
dalje Gospod spasava. Ali
stvar nije samo u tome da se ode u hram - ne sme se zaustavljati .
" Ja sam Put", - govori Gospod.
To jest, ako cak covek dostigne i neke visine i na tome se
zaustavlja, onda on pocinje da "otpada" od Hrista.
Svaki hriscanin je pravi hriscanin, samo kada je podviznik, to
jest ako se cak i milimetar krece, a ne zaustavlja se. Dop:
To jest privikavanje na hram takodje moze biti duhovna bolest? Svest:
Ako covek ne produzi dalje da napreduje, nazaduje. Hram pak ne deluje automatski.
Ako covek cini napor da se penje ka Bogu, onda mu On odgovara
tako sto mu daje Svoju Blagodat.
A ako covek samo formalno
ispunjava obaveze, zavarava se…Nije stvar u tome da li ti se moli ili
ne moli. Vazno je da li se covek trudi ili ne. Tome koji se trudi ne obaziruci se na teskoce, sto ne
dobija to sto moli, bice nisposlana Bozija Blagodat.
A tome koji se ne trudi - nece.
I on ce neizbezno vremenom prestati da dolazi i u hram.
Zato pre ili kasnije on pocinje da misli sto sebe lisava
jutarnjeg sna, jedinstvenog odmora u nedelju, a zbog cega? - kada za to
ja nista ne dobijam. I
pocinje da propusta Sluzbe, i u svakom Dop:
A ako molitva ne pomaze? Svest:
Otac Trifon je o tome cesto govorio jedno vreme.
(Tada mu je to bilo otkriveno.
I meni se desava da mi se odjednom otkriva neka istina, i ides
onda sa tim zanosom, sa svima zastajes i svedocis o tome).
Tako je otac Trifon jedno vreme cesto ponavljao da "treba
tugovati". Ja
nekako nisam razumeo smisao tih reci, prosle su mimo mene.
Ali sam vremenom shvatio, da je veoma vazno u uslovima, kada ne
mozemo nista da uradimo (to jest naravno bivaju situacije kada mozemo i
duzni smo da nesto radimo), Dop:
Apostol Pavle je pisao: "I da se ne uznosim…dat mi
je zalac u telo, angeo satanin da me kusa… Tri puta sam molio Gospoda
za to, da odstupi od mene, ali Gospod mi je rekao: dosta ti je Blagodat
Moja, jer se sila pokazuje u slabosti". Svest:
Da, ali mi cesto uospte nemamo trpljenja: hocemo odmah i u potpunosti. Dop:
Osobina ljudske prirode… Svest:
Ne, to je osobina ljudske bolesti. Dop:
Ali, to je skoro jedno te isto: gde je priroda, tamo je i
bolest. Svest:
Ne, nasa priroda je predivna, visoka, kakvom ju je Gospod stvorio. A to
su vec posledice bolesti, naseg nenormalnog stanja.
Ponekad je korisno istrpeti taj zalac u telu. A ponekad, kad je problem vec resen, mi to prosto ne
vidimo. U jednoj knjizi se govori o tome sta je to stvarna istorija.
Svestenik se zajedno sa parohijanima pomolio za kisu, i ona je
pala. Ali bacuska govori pastvi: nemojte da mislite da je
kisa pala samo zbog vase molitve. I drugi su se takodje molili. Postoje dva tasa sa svojim tezinama: na jednom su -
nasi gresi, a na drugom - nase molitve i dobra dela.
I eto, drugi su se toliko molili, da je preostalo da se na taj
tas doda suvi listic ili peruska , kako bi pretegao.
A nije pretegao dosad, zato sto se mi jos nismo molili.
Neko je moze biti prinosio kamen na taj tas, a mi smo samo
stavili svoju slamcicu. Ja zaista tako mislim, da u duhovnom delanju
postoji to sto se moze nazvati principom nagomilavanja. Kao i u
medicini, mi jos ne vidimo spoljasnje projave, a proces ozdravljenja vec
tece. Ne treba
tugovati; nije sve tako lose.
Treba imati veru u Boga, trpeti, i samo pretrpevsi do kraja -
spasti se. Razgovarao: И.ИВАНОВ |
dobrocinstva
Drugi deo 
sve mislim, da to trenutno nije najvaznije.