OČEVA KUĆA

U ovo severno selo došao je iz daleke Kubanjske oblasti da osnuje manastirski skit...

B L A G O S L O V

Staro selo Ajkino nalazi se 30 km od drevnog Ust-Vima, gde se nalazila episkopska katedra svetitelja Stefana Permskog. Selo Ajkino se prostire duž visoke živopisne obale reke Vičegde, koja baš na tom mestu, praveći zavoj, odnosi svoje nabujale vode daleko u tajgu. Za vreme prolećnog povodnja, čini se kao da celo selo stoji na obali ogromnog mora čija se voda prostire do dalekog horizonta. U sovjetsko vreme u Republici Komi gotovo svi hramovi su bili zatvoreni. Čak su boljševici u samom gradu Ust-Vimu 1937. godine minirali nekoliko crkava, izmedju ostalih Blagoveštensku sa moštima Velikopermskih svetitelja Gerasima, Pitirima i Jone. Ipak, i tada su se u molitvenoj kući sela Ajkina održavale službe.

Jedan od sveštenika koji nije dozvolio da se ugasi sveća pravoslavlja na zemlji Komi, bio je otac Georgije (Sava). Sada je to u celoj Rusiji poznati starac, ahimandrit Svjato-Duhova manastira u Kubanju, kod koga, radi isceljenja i saveta, dolaze ljudi iz cele Rusije. A kada je 1980. godine tek došao u Ajkino, retko ko ga je poznavao. Naprotiv, u to vreme je otac čak bio progonjen zbog istinitog propovedanja pravoslavne vere – progonjen, ne samo od bezbožnih vlasti, koji su u to vreme imali vlast i nad crkvom, već i od strane samih parohijana, koji su bili nezadovoljni zbog njegovog strogog odnosa prema poštovanju pravoslavne vere i crkvene službe. Za samo godinu dana sveštenik je umesto srušene male molitvene kuće izgradio veliki Svjato-Preobraženski hram. (Da li je to 1981. godine bilo moguće i zamisliti?!). Izgradio je i veliki konak i, može se reći, preobratio Ajkino u duhovni centar velike severne teritorije. Kod njega su dolazili ljudi sve od Kotlasa do Pečore. Nekako baš u to vreme u Ajkino je na ispomoć ocu Georgiju došao mladi poslušnik Pavel Voločkov – budući vladika buduće Siktivkarske eparhije - Pitirim. 1982. godine otac ga je postrigao u monaha.

1997. godine oca Georgija su premestili na Kubanj gde je osnovao jedan za drugim - dva manastira: ženski i muški. Muški, Svjato-Duhov manastir u Timaševsku uskoro je postao jedan od najvećih duhovnih centara Rusije. Svaki put, putujući sa severa kod svog duhovnog oca, vladika Pitirim je za svoju eparhiju molio od oca da mu da jednog od najaktivnijih sveštenika, koga je najviše zavoleo, starešinu skita Savu: »Oče Georgije, dajte meni Savu! Nama na Severu je takodje potrebno da širimo pravoslavlje«. - «Pa on je i meni potreban«, - svaki put bi odgovarao otac Georgije, - «sačekaj dok se i mi sami malo bolje ne učvrstimo«. I evo na kraju, u februaru ove godine, u okviru redovnog dolaska vladike, otac Georgije je rešio. »Pa, podji na Sever«, naredio je ocu Savi da podje na put, - »vladika moli da mu ti pomogneš u eparhiji. Oformio je monaški život baš u mom rodnom selu Ajkino«. Teško je bilo ocu Savi da se rastane kako od svog duhovnog oca, tako i od bratstva. »Ako nešto ne bude kako treba», - reče na rastanku otac Georgije, - «vratićeš se ovamo«.

Po dolasku u Ajkino, bez obzira što je još nenaviknut na studen, otac Sava otpoče velike poslove. Dodje kod nas u redakciju i ispriča nam o svojim planovima i potrebama. Pričao je o neobičnim znacima koji su ga pratili u toku dolaska.

- »Kada smo prilazili mestu Komi«, - seća se otac Sava, »odjednom se pomoli sunce i na nebu se pojavi duga, iako je bilo vedro vreme». - »Pogledaj kakvo čudo«, - reče mi vladika, - »to tebi šalju Božiji blagoslov«. - «Duga je dugo pratila naša kola, pa, mislim.., znači..., uistinu je Božija volja da ja ovamo dodjem... U Ajkino smo došli uoči praznika Sretenja Gospodnjeg«. - «Da li znaš šta u prevodu znači Ajkino?«, - upita vladika oca Savu. »Ne...« »To znači očev dom, odnosno, očeva kuća. Na jeziku mesta Komi reč aj znači otac. Ti si stvarno došao u kuću svog duhovnog oca. Pa, vidiš, ovaj dom je i sagradio otac Georgije. Ovde je živeo on, a sada ćeš ti ovde živeti«.

- »Ulazim u hram koji je sagradio otac Georgije«,- priča dalje monah,- »i vidim neobičnu ikonu. Na njoj su četiri Permska svetitelja, medju njima i sveti Sava - moj nebeski zaštitnik! Vladika kaže: - «Eto vidiš, medju Ust-Vimskim svetiteljim nalazi se i tvoj svetitelj. To znači da je to Božiji blagoslov da ti ovde budeš!«

Zbog novoizgradjenog skita vladika je okupio bratstvo. Iz Ust-Vimskog manastira doveo je oca Stefana (Uljanova) i inoka Dositeja. Još jedan jeromonah otac Jovan došao je iz Zadonska. Dva mlada inoka su takodje došli sa Kubanja. U skitskom bratstvu ostao je bivši starešina verske zajednice Ajkina, otac Vartolomej, sa svojim poslušnikom Filiterom. Ukupno osam ljudi – vojinstvo Hristovo!

Pošto je proveo neko vreme kod nas u redakciji, novi iguman nas je pozvao u goste: - »Dodjite kod nas u Ajkino, mi ćemo vam takodje poslužiti čaj!« Mi nismo dugo čekali da se odazovemo pozivu. Ubrzo smo se uputili u Ajkino...

AJKINO PONOVO OŽIVELO

U Ajkino sam poslednji put putovao leti, kada je sve bilo zeleno i kada je Vičegda tekla svojim laganim tokom. Sada je celo selo zavejano snegom i čini se kao da spava. Spava i reka okovana ledom.

Svjato-Preobraženski hram, koji se nalazi pored samog puta, dočeka me svetlošću svojih kupola. Napolju je kao u proleće, sunčano i toplo. Novog igumana oca Savu i oca Vartolomeja našao sam u bivšoj keliji starca Teognosta. Veoma se obradovaše našoj neočekivanoj poseti. Otac Sava, kao što je i obećao, odmah me posluži čajem. Za to vreme je pričao o poslovima koje je već uspeo da završi u svojoj obitelji.

Prvo je ugradjeno centralno grejanje u hramu. Sada se ugradjuje grejanje i u konaku, koji je sagradio otac Georgije. Bratstvo upravo priprema drva za ogrev. - »Ovo je naš novi poslušnik Vanja, došao nam je iz Uhte. Divan 13-godišnji dečak Vanjica (pokazuje fotografiju) od svoje sedme godine sa svojom mamom i starijom sestrom posećuje manastire. Trenutno su sve uhtinske škole zbog smrtnih slučajeva od posledica gripa zatvorene i uveden je karantin, tako da je Vanjica odlučio da za to vreme dodje u manastir i nešto prisluži u slavu Božiju.

Posle trpeze, da ne bih uzalud traćio vreme, pomogoh bratstvu u pripremanju drva. Mladi, energični iguman Sava svima služi za primer: sam seče drva, reže, vuče. Uzima najdeblje trupce, najveću sekiru i tovari na sanke više od svih. Setio sam se Sergija Radinješkog, koji je, iako je bio iguman, radio više od svih...

»Mi smo se već dogovorili, potreban nam je jedan konjić, a dobićemo i kravu«, - deli otac svoju radost sa nama. – »Iz Jarenska ćemo dobiti dve koze. Vladika želi da nam da tele i dva praseta. I kuniće ćemo dobiti. Štalu imamo, radionice..., sada je samo ostalo da se dobro potrudimo!«

Otac mi pokazuje odmrznuti topli konak u koji ugradjuju grejanje. Konak je dobar, na sprat, sa sedam soba. Pored konaka su radionice, štale za stoku, ložionica za parno kupatilo. Tu su i tople štale gde su raniji monasi Ust-Vimskog manastira držali stoku. Oseća se da je Ajkino ponovo oživelo.

Žuljevi na dlanovima

Iskoristivši trenutak uspelo mi je da novog igumana priupitam i o njegovom ličnom životu.

- »Rodjen sam u Krasnojarskoj oblasti u selu Pavlovsku«,- seća se otac Sava.- »Od detinjstva su me roditelji uveli u veru. Uglavnom zahvaljujući baki i mami počeo sam da verujem u Boga i da odlazim u crkvu. Još dok sam išao u školu počeo sam da radim kao crkvenjak u Sveto-Uspenskom hramu u gradu Tihorecka. Otac nije uvek odobravao što stalno boravim u crkvi. Posebno je za vreme praznika i nedelje govorio da treba i njima kod kuće više da pomažem. Naš otac Petar Doševski je počeo da me priprema za upis na bogosloviju. Tek što smo došli u Krasnodar u eparhijsku upravu susreo sam se sa arhimandritom Flavijanom. On me upita kako zamišljam svoj život po završetku škole? - »Pa, vidite, oče, ja želim da završim bogosloviju i da budem sveštenik«. – »Sveštenik uvek možeš da postaneš, ali monah ne uvek«, - reče on, - »pošto manah mora da bude neoženjen, treba da se odlučiš dok si još mlad«. I eto, te reči su mi ostale u duši. Počeo sam polako da razmišljam o monaštvu iako sam nastavio da radim kao crkvenjak u mom hramu. Jednom mi je neko od mojih parohijana ispričao o arhimandritu Georgiju, koji je došao sa Severa i sada u Timaševsku gradi hram i sprema se da osnuje manastir. - »Idi kod njega«, - posavetova me on, - »kod njega ljudi dolaze sa svih strana. On je pravi duhovnik - starac, čita molitve za isterivanje demona«.

- Medjutim, pre pola godine ja sam usnio san u kome sam video meni nepoznatog oca - starca sede brade, koji me sa ocem Petrom uvede u oltar a onda povika na oca Petra i istera ga iz hrama. Šta je to moglo da znači, ja tada nisam znao. Dolazim u Timaševsk, iz hrama izlazi otac, i ja se skamenih: to je taj grozni otac koga sam video u snu. Uzeh od njega blagoslov i stadoh kao ukopan. - »Šta ti je...?« - upita me otac Georgije. Sve mu ispričah, ceo svoj san. Otac se nasmeja. Ustvari, on uopšte nije bio strog, naprotiv, bio je veoma nežan i brižan. Odmah mi je ukazao pravu očinsku ljubav. Ja sam mu ispričao da želim da postanem monah, a da me roditelji ne puštaju. Onda je on porazgovarao sa mojim roditeljima. Posle tog razgovora s njim, moji roditelji kao da su se preporodili. Do tada se ni slučajno nisu slagali sa tim, a kad su izašli od starca, otac reče: - »Pa, sine, vidimo da je to tvoja sudbine, pa... ako si rešio da budeš monah, neka te Gospod blagoslovi«. Onda sa ocem Georgijem podjem kod našeg mitropolita Isidora po blagoslov. On me uze za ruke, protrlja dlanove. Pomislih: - «Zašto mi trlja dlanove?« Onda sam se dosetio da proverava da li imam žuljeve. - »Ako su ti radničke ruke«, - reče, - »znači trudićeš se kod oca Georgija. Neka te Bog blagoslovi«. Sve je to bilo odmah po završetku srednje škole.

Pre samog odlaska u manastir počinju razna iskušenja. Kada sam prvi put iz Timaševska pošao da vidim roditelje, otac Georgije mi reče: - «Ako se u toku nedelje ne vratiš u manastir, nikada nećeš postati monah«. Došao sam kući. Tako mi je bilo teško da se rastanem s roditeljima, sa svojom braćom, svojim prvim duhovnim ocem Petrom Doševskim? Pošao sam na stanicu, seo u voz i počeo da plačem. Bilo mi je žao i oca i majke i sebe takodje. Tada sam imao samo 17 godina...Godine 1992. dobio sam sveštenički čin. Otac me odmah postavi za glavnog ekonoma manastira. Tako sam od samog početka počeo da vodim računa o manstirskoj imovini, da pratim gradjevinske radove... Bilo je jako teško u početku. Bratstvo se tek sakupljalo. Bilo je puno radnika koji su radili za platu. Ja kao 18-godišnjak morao sam da kontrolišem rad odraslih muškaraca. Dešavalo se da im pridjem i kažem: -«To i to treba da se uradi ovako i ovako«. –»Ma šta ti nama pričaš, dečko, šta treba. Znamo mi to i bez tebe«. Trebalo je znati sputavati samoga sebe, samog sebe učiti, ljudima pravilno prilaziti, pitati...

Zatim su u manastir počeli da dolaze ostali monasi. Vremenom smo otvorili tri skita. U skitu u selu Dnjepropetrovskoj imamo 8oo ha zemlje. Na 30 kilometara od Tomaševska u Nekrasovu otvoren je skit gde smo dobili 2oo ha. Tu su nam zgrade za domaćinstvo, sva stoka i cela tehnika. U poslednje vreme sam bio starešina skita. U tom skitu je bilo četrdeset monaha. Kako otac ovde prihvata ljude? Kako mu pridju, tako im on kaže: -« U našem manstiru puno se radi. Ja moram i da radim i da se molim, tako da vi možda nećete izdržati kod nas«. Ako čovek kaže: - «Ja ću moći, samo me primite«,- on takve uzima, a ako kažu da žele da pokušaju, da vide da li mogu ili ne, otac takve ne prima.

Trenutno u manastiru ima oko 13o monaha i veliko domaćinstvo. Sami sejemo žitarice – ječam, pšenicu..., sami kosimo. Imamo četiri kombajna. Sejemo suncokret, kukuruz, cveklu, sadimo voće. Imamo veliki voćnjak Sami smo napravili inkubator. Legu nam se guske, patke, ćurke, gajmo svinje i ostalu stoku. Imamo oko 5000 koka. Monasi ne jedu meso, tako sve menjamo za drugu robu, za gradjevinski materijal ili pak prodajemo. Za dobijeni novac gradimo hramove, konake, potrebne zgrade za domaćinstvo, kupujemo poljoprivredne mašine.

Jedan skit nam se nalazi u planinama Apšorenskog rejona, na oko 2oo kilometara od Timaševska blizu mora. Tu u naselju Poljanka nalazi se divan mali hram Pokrova Majke Božije, tu nam je i pokretni pčelinjak. Tu se skupljaju lekovite trave. Otac mnoge bolesti leči različitim lekovitim travama. Mi u manastiru čaj ne pijemo, pijemo čajeve od raznih lekovitih trava. Sve u svemu tu je jako mnogo posla.

»Ja znam zašto kod oca Georija ljudi dolaze iz svih krajeva Rusije, - kažem ja ocu Sav i- »on mnogima čita molitve«

»Da, njegova duhovna čeda su pored manastira i skitova izgradili cela naselja«, - kaže iguman, -»otac prima ljude do jedan, do dva sata noću, uopšte ne spava. I zdrav je. Tačno je da se u poslednje vreme oseća da se otac više umara, pa i poboljeva, ima dijabet. A kod tih molitvica - šta sam se svega nagledao! Jednom su doveli opsednutog na očitavanje molitava. On se skinuo i počeo da trči oko hrama go golcat. Zatim je stajao na glavi i počeo svima da upućuje razne psovke. Kada su molitve pročitane, on je postao potpuno normalan. Jednom je iz jedne žene 5 različitih glasova izlazilo i preko nje su demoni na sve nas tako strašno navaljivali. Oni se nama svete zbog očitavanja molitvica. Jednom, kada je otac za jednog čoveka čitao molitve, iz njega odjednom zaurla užasan preteći glas: - «Sve ću tvoje monahe i sve tvoje krave pobiti!« I, šta mislite – delimično je i ostvario svoju pretnju. Sledećeg dana voz je ubio jednu kravu, pastir uopšte nije uspeo da je sačuva. A pre tih dogadjaja žena izbeglica je dovela na poslušanje dvanaestogodišnjeg dečaka: - «Neka ostane neko vreme kod vas, ja ću za to vreme naći posao i stan, onda ću doći i odvešću ga«. Otputovala je sama, a gde, ne znamo. A dečak se pokazao jako dobar, marljiv, pokorno je izvršavao poslušanje, redovno je išao na službu. Ja sam ga video minut pre smrti. Susreli smo se kada je guskama nosio punu kantu vode. Bio je jako radostan, sav je sijao: - « Oče, ja sam se danas pričestio. Ja tako želim da postanem monah, pa i da ovde, u manastiru, umrem... Osećam... kao da mi je vaskrsenje u duši«. Rekoh mu: - «Pa lepo, Serjoža, junačino. Nemoj se mnogo zadržavati, odmah dodji u trpezariju«.

To je bilo minut pre njegove smrti. Poginuo je od udara struje, pao je i svu vodu prosuo na sebe. Dotrčali su u trpezariju i saopštili nam da je Serjoža poginuo. Sahranili smo ga na svetovnom groblju. Setili smo se njegove majke, a nje nije bilo, i niko nije znao gde je. Doputovala je posle mesec dana, traži sina, a njega nema. Došla je na grob, plakala.. Posle toga je postala monahinja u manastiru naselja Rogovska. Taj manastir je takodje osnovao otac Georgije.

Radost

Uveče posle uobičajene saborne molitve otac Vartolomej je iz oltara Ajkinskog hrama izneo ikonu Spasitelja. Kada sam se približio ikoni, osetio sam neobično blagouhanje koje se širilo od Spasiteljevog lika. Isto takvo čudo se dešavalo i blagouhanje se širilo od crkvene plaštanice. Kada sam posle zemnih poklona poljubio noge Spasitelja, osetio sam tako jako blagouhanje i takvu blagodat, da mi se zavrtelo u glavi. U tom momentu doživeo sam neobične trenutke i tuge i bola. To uzvišeno stanje trajalo je cele noći. Sledećeg dana, od ranog jutra sam osećao neobjašnjivu radost, ne znajući zašto.

Posle sam ponovo zajedno sa ostalim monasima rezao, sekao i vukao drva, nosio vodu, izvrašavao druga manastirska poslušanja. Ima ovde posla za sve. Treba sneg sa krovova skidati, stazice od snega čistiti. Došao je materjal za centralno grejanje. Celo bratstvo je izašlo da ga istovara i vuče nekoliko stotina metara od puta u svoj konak. Ni trinaestogodišnji Vanjica nije zaostajao za odraslima zabavljajući nas svojim bezazlenim dečačkim nestašlucima. Dete je dete. Otac Sava mu je očinski održao pridiku, čas ga je molio da se toplije obuče, čas mu je naredjivao da promeni mokre pantalone ili mu davao svoje tople rukavice. Kao kaznu zbog njegovih »šala« terao ga je od poslušanja, molio ga da ide kući da se ogreje, ali je dečak molio igumana - «Oče, molim Vas, neću više. Mogu li još da radim sa vama?«

I ja, takodje, nisam želeo da odem iz manastira, ali morao sam da se vratim. Dok novi manastir još ničega nema, znam da su se mnogi parohijani iz susednih sela već odazvali na poziv bratstva za pomoć: sakupljaju plodove, odeću i sve što je neophodno za život. Možda će se naći još dobrih ljudi da pomognu.

E. Suvorov

Draga braćo i sestre u Hristu!

Bratstvo Sveto-Preobraženskog skita sela Ajkino moli za materijalno-finansijsku pomoć. U ovom trenutku nemamo ni novčanih sredstava ni hrane, ni neophodnih poljoprivrednih mašina. Molimo za pomoć ovoj monaškoj obitelji. Dobrotvori i darodavci svakodnevno se spominju na bogosluženjima. Oni koji žele da pomognu u ukrepljenju svetog pravoslavlja kao monasi, primaju se u obitelj. Čekamo vas. Naša adresa je:

169040, Ust-Vimski r-n Respubliki Komi, Rusija

selo Aikino, ulica Centralnaja 175

tel: (82134) 2-01-41

faks: (82134) 2-01-42

Neka vas Gospod čuva!

Iguman Sava s bratstvom

Prevod: Tankosava Damjanović

http://www.mrezha.ru/vera/434/4.htm