ODJECI

Tekst "Odakle tolika blagodat u zemlji ruskoj?" dr Ksenije Koncarevic nastao je kao odjek na prilog, objavljen u proslom broju naseg casopisa, o obnovi Manastira Vavedenja Presvete Bogorodice u ruskom gradu Ivanovu. Posebno je zanimljiv neposredan podstrek za pisanje tog teksta, o cemu sama autorica pise u svome pismu: "I novi broj je u potpunosti opravdao moje izuzetno lepo misljenje o Vasem glasilu. Kolika je sila ljubavi i pozrtvovanja, da u dijaspori, sa malo snaga, u teskim uslovima, izdajete nas najbolji crkveni casopis! Mislim, uz to, da je veoma lepo to sto u svakom broju postoji i neki intervju, da cujemo zivu rec onih koji vec samim svojim postojanjem svedoce Hrista Vaskrsloga (kao i Vi, uostalom; neko je lepo primetio da, ukoliko bi sve ikada naslikane ikone i freske bile unistene, a ostao samo jedan monah, sila njegovog svedocenja bi prevagnula, jer je on - ziva ikona Bozija). A meni je veoma je milo da citam i brojne priloge o ruskoj duhovnosti, jer za sebe mogu ponoviti reci sto ih je nekada izrekao vatreni zaljubljenik u Rusiju, nemacki pesnik Rajner Marija Rilke: "Šta dugujem Rusiji? Ona je nacinila od mene ono sto sam postao, iz nje je potekla moja duhovnost, sva moja najdublja ishodista su - tamo". Na danasnjem casu sa studentima prve godine Bogoslovskog fakulteta (oni, inace, masovno citaju Vas casopis) osvrnula sam se na duhovnu obnovu u Rusiji i izmedju ostalog ispricala im o obnovi manastira u Ivanovu. Ti mladi ljudi, od dvadesetak godina, bili su ushiceni. Zavrsila sam izlaganje onim Vasim pitanjem: zasto Gospod tolika cuda pokazuje upravo u Rusiji? I pocela, onako spontano, da odgovaram. Slusali su netremice i dali mi poslusanje da izgovoreno i napisem, pa cu se potruditi - ne morate (to) objaviti, ali eto, i ja se divim ljubavi i zrtvi ruske narodne duse, zbog cega Gospod i svedoci Svoju prisutnost u tom narodu. A toliko je bogatijih, po svetskim merilima uspesnijih Pa ipak, ispunjavaju se reci Psalmopojca: Zasto zavidite, gore bogate, gori na kojoj izvole Bog da obitava na njoj? 

ODAKLE TOLIKA BLAGODAT U ZEMLJI RUSKOJ?

- cudo dolazi onima koji se potrude da mu krenu u susret -

 U najnovijem broju glasila Lepavinskog manastira bogoljubivi citalac zacelo je sa paznjom procitao tekst o obnovi manastira Vavedenja Presvete Bogorodice u Ivanovu, i zacelo, kao i ja, ostao zamisljen nad pitanjem sto ga na kraju clanka, sa trepetom pred tajnom bogopostovanja u dusi ruskoga naroda, postavlja arhimandrit otac Gavrilo: "Zasto se medju Rusima desavaju tolika cuda, zasto im Bog ukazuje toliku svoju milost?"

"Oprasta joj se, jer je veliku ljubav imala". Ove reci Gospodnje i nehotice mi najpre dolaze na um u pokusaju razgonetanja ove svestene tajne. Da, veliku je ljubav Rusija imala prema Gospodu i Presvetoj Bogorodici jos od pamtiveka, i velikom je zrtvom tu ljubav posvedocila i svedoci i u nase dane.

U Domu Gospodarice sveta, uzvisenije od andjela i arhandjela i dragocenije od svekolike tvorevine, tom drugom posle Svete Gore Atonske perivoju Presvete Bogorodice, na svemu je pecat vere Hristove, kao sto rece Psalmopojac: "Sve i sva sluzi Tebi" (Ps. 118, 91). U ubogoj zemlji ruskoj na najlepsim mestima uzdizu se zlatoglavi hramovi Boziji sa cudesnim, nebotkanim freskama i ikonama sto krasotu Gospodnju svedoce i smerne poklonike ka nebu vaznose: u blagozvucnom zvonu njihovom, u andjeoskom pojanju - svuda je, nevidljivo i nesaznajno, sam Duh zivotvorni, svuda krotki i blagi Sin Boziji, Koji, kako pesnik rece,

Pod teretom krsta teskim

prodje rodnom zemljom ovom

kao sluga, Car Nebeski,

svud hodeci s blagoslovom.

(F. I. Tjutcev)

Hristolikost ruske duse na najocigledniji je nacin projavljena u ruskim Svetima. "Ogroman je, cudesan je, beskrajan je raj ruske duse, jer je ogromna, jer je cudesna, jer je beskrajna svetost slavnih svetitelja zemlje ruske", klice veliki poklonik ruske duhovnosti ava Justin celijski, i nastavlja: "Gde je raj ruske duse? - Eno ga u sv. Sergiju Radonjeskom, u sv. Filipu Moskovskom i Vladimiru Kijevskom, u sv. Serafimu Sarovskom i Jovanu Kronstatskom, u svakom podvizniku, u svakom muceniku, u svakom ispovedniku, u svakom pravedniku zemlje ruske. Divan je Bog u svetiteljima ruskim!"

Klanjajuci se saboru ruskih Svetih, ne mozemo a da se ne opomenemo i onih koji su u najtezem zlovremenu vlasti tame, kada je zemlja ruska bila oskvrnjena nasiljem i uzasom ispunjena, kada su se svetinje njene rusile, lavre zatvarale, mosti Svetih izlagale poruzi, ikone spaljivale, knjige starostavne unistavale, monasi i svestenici ubijali i proganjali, kada je na zverski nacin liseno zivota mozda cak i citavih sedamdeset miliona sinova i kceri Ruske pravoslavne crkve, cvrsto uzdignutom drzali zastavu dobra, ljubavi i pravde Hristove. Zbog njihove ljubavi Gospod je oprostio i podario pokajanje ruskome narodu.

A kako je ziveo verujuci covek u Rusiji sve donedavno? Pod stalnom prismotrom, zigosan od okoline kao "verski zatucan", onemogucen da dobije unapredjenje u sluzbi, da resi stambeno pitanje, privodjen na informativne razgovore... Pa i mnogo gore od toga.

U "novom poretku" smatralo se da je poboznost simptom ozbiljne dusevne obolelosti. Postojala je teorija, koju je lansirao i obrazlozio doktor medicinskih nauka, profesor psihijatrije Sneznjevski, po kojoj je "jedna ideja ludacka, prvo, ako se ne slaze sa stvarnoscu, i drugo, posto je sasvim obuzela svest, ne da se izmeniti uprkos svojoj ociglednoj nesaglasnosti sa stvarnoscu". Na osnovu psihijatrijskih dijagnoza inspirisanih ovom teorijom bili su zatvarani u psihijatrijske ustanove i prisilno, na najmorbidnije nacine, "leceni" pre svega intelektualci i mladi ljudi koji su svesno prigrlili veru i koji nisu zeleli da se odreknu Hrista. Prisilno su im davani lekovi namenjeni psihoticarima, epilepticarima i drugim najtezim dusevnim bolesnicima, koji kod normalnih ljudi izazivaju dusevne i telesne poremecaje (paralizu pokreta, temperaturu, gubljenje svesti, amneziju, osamucenost, iznurenost). Jedan od najsurovijih metoda mucenja bilo je ubrizgavanje insulina, sto jedan ispovednik pravoslavne vere koji je preziveo torturu u ludnicama opisuje ovako: "Bolesnika vezuju i ubrizgavaju mu insulin u prisustvu grupe lekara. Kad droga stupi u dejstvo, pacijent u pravom smislu reci dozivljava agoniju i pokusava da rastrgne sve oko sebe. Kroz sve otvore i pore na telu ispusta vodu i izlucevine. Rice, dok mu pena izlazi na usta. Agonija traje dvadesetak minuta. Posle toga pacijentu ubrizgaju glikozu i on se vraca svesti. U tom trenutku on samo ima potrebu za jelom; kljukaju ga sa tri kilograma kase. Svi ovako muceni se strasno ugoje. Svi su naduti, koza im je nezdrava, plavicasta, osecaju se iznureni. To je potpuno raspadanje licnosti".

Mnogi su bili primoravani na emigriranje iz zemlje ili na "unutrasnju emigraciju" - povlacenje sa radnih mesta na univerzitetu, u naucnim ustanovama, svuda gde su mogli imati ugled i samim svojim prisustvom ispovedati veru Hristovu. Tatjana Goriceva, ruska emigrantkinja u Francuskoj, u svojim knjigama, od kojih su neke prevedene i na nas jezik, svedoci o ovakvim slucajevima: "Vladimir I., nekada istaknuti logicar, ponos Univerziteta, napisao je da usled zdravstvenih razloga vise ne moze da se bavi naukom, dao otkaz na katedri, nasao najlosije placen posao na liftovima; Viktor M., u proslosti blistav mlad covek, arhitekta i pisac, iscezao je iz zivota - kazu da je sa zenom otisao u jedno udaljeno selo gde sluzi kao crkvenjak i sa uzasom se seca svoje neznabozacke proslosti", itd. A sve se ovo zbivalo do kraja 80-ih godina, u vreme kada smo mi Srbi ziveli u blagostanju i duhovnoj ucmalosti, i u vreme kada "humana" Evropa, sa svim svojim komitetima za zastitu ljudskih prava, gotovo da nije reagovala na drasticna krsenja verskih sloboda u Rusiji. To je bilo doba "mekseg" obracunavanja sa "opijumom za narod", kako su boljsevici nazivali veru hriscansku, posto je u prethodnim etapama bilo pobijeno oko dve stotine hiljada svestenika i monaha, a njih oko pola miliona izlozeno umu nepojmljivim represalijama.

I opet - zasto se jos medju Rusima desavaju tolika cuda, tolike projave milosti Bozije i preizobilne blagodati Njegove?

Jedan uzrok, videli smo, jeste ljubav i zrtva. Drugi, ne manje vazan, jeste trepetno postovanje svetinje. Ko se nije divio ozbiljnosti i dostojanstvenosti vernih na sluzbama Bozijim, gde su svi u svakome trenu svesni da se nalaze pred licem Gospodnjim! Evo kako je svoju ustreptalost pri susretu sa ruskim narodom u hramu opisao nas blazene uspomene otac Mitrofan Hilandarac: "Stajao sam na mestu odakle sam mogao neupadljivo da posmatram svaki pokret ovog molitvenog naroda. Ukljuciti se u njihovu molitvu i biti njome nosen - prilika je neponovljiva. Ono sto najjace od svega drugog potvrdjuje njihovu srdacnu poboznost u hramu, to je strahopostovanje i posvecenost. Svaki se tu oseca sam sa Bogom. Niko nikoga ne gleda, niko ni sa kim ne govori. Ali, oni su jedno molitveno telo, povezano najtesnje sa izvorom zivota - Bogom. To je ta velika duhovna snaga koja u hramu stvara takvu atmosferu da prisutni nevernik mora ili da dozivi pokajanje, ili da napusti hram. I za duhovno mlake ljude nema mesta na ruskim bogosluzenjima, jer su ona vrlo duga, i u teskobi prostora vrlo naporna".

Postoji, rekli bismo, jos jedan znacajan razlog umnozenja blagodati u danasnjoj Rusiji: to su plodovi zive i delatne vere, vidljivi na svakom mestu, u svako doba, u svakoj pori drustva. Veliki prorok naseg doba, knjizevnik Aleksandar Solzenjicin, napisao je pre trinaest godina: "cini se da nas samo intervencija Neba moze spasti. Ali, cudo dolazi onima koji se potrude da mu krenu u susret". Od tada lice Rusije je izmenjeno: zapusteli hramovi i manastiri su obnovljeni, na mestu srusenih dignuti novi, ukljucujuci i sveruski simvol pokajanja - hram Hrista Spasitelja u Moskvi; u predskolske ustanove, osnovne, srednje, vise skole, na fakultete uvedena je pravoslavna katiheza; u vojsci, u bolnicama, zatvorima sluze duhovnici i postoje brojne crkve i kapele; mnostvo pravoslavnih radio i televizijskih stanica emituje svoje programe; izdavacka delatnost Crkve je prebogata i raznovrsna; kultura i umetnost opet su opravoslavljene, i vodece stvaralacko jezgro nacije ponovo ispoveda pravoslavnu veru. I nevoljno dolaze na um reci bogonosnog bacuske Serafima: "Gospod ce spasti Rusiju i kroz velika stradanja uzvesti je u veliku slavu".

Jevandjelje Hristovo daje nam dva upecatljiva primera kajanja, sa nejednakim ishodom. Pokajani razbojnik dospeva u raj, dok Juda, razjeden kajanjem ali bez dovoljno vere i ljubavi da pristupi Gospodu i zaiste oprostaj, koji bi zacelo zadobio, u ocajanju odlazi prvacima narodnim, velikasima ovoga sveta, koji mu ravnodusno vele: "Sta je nama do toga? Ti ces videti". Nakon takvih reci zivot vise nema smisla, i u najdubljem ocajanju nekadasnji apostol Hristov, usamljen i prezren, odlucuje se na samoubistvo. Na svakome od nas, i na celom narodu srpskom je da trezveno odluci kojim ce putem u pokajanju krenuti. Sveta Rusija je posla za pokajanim razbojnikom i obrela blagodat i milost u Gospoda, koja i neka joj se umnozi, molitvama bogonosnih Ugodnika sto u njoj prosijase, od sada pa doveka!

dr Ksenija Koncarevic