Iz omilija Svetog Jovana Zlatoustog na Prvu poslanicu Korincanima

OMILIJA PRVA

Pavle, voljom Bozjom pozvani apostol Isusa Hrista i Sosten brat, crkvi Bozjoj u Korintu, osvecenima u Isusu Hristu, pozvanim svetima, sa svima koji prizivaju ime Gospoda naseg Isusa Hrista na svakom mestu, i njihovu i nasem; blagodat vam i mir od Boga Oca nasega i od Gospoda Isusa Hrista.

1. Gledaj kako odmah s pocetka obori nadutost i o tle baci sve njihovo slepilo, nazivajuci se pozvanim. Jer ne pronadjoh sam, veli, sto naucih, niti sam to svojom mudroscu dokucio, vec kada crkvu gonjah i pustosah bio sam pozvan. U tom je sve onoga koji poziva, a pozvanom nista ne ostaje do jedino pokornost. Isusa Hrista. Vas je ucitelj Hristos, a vi zar ljude namestate za prve ucitelje? Voljom Bozjom. Bog je, naime, to tako hteo da se spasete; jer mi ne ucinismo nikakvo veliko delo, nego Bozjom voljom nadjosmo spasenja, i kad je Bog izvoleo bismo pozvani, ne zato sto smo zasluzili.

I Sosten brat. Sad se opet smirava, jednaceci se sa mnogo nizim od sebe; ta velika razlika bese izmedju Pavla i Sostena. A kad je pri tolikoj razlici izjednacio sa sobom neznatnijega, kako da se opravdaju oni koji preziru ljude prema sebi? Crkvi Bozjoj. Ne ovoga ili onoga coveka, nego Bozjoj. Koja je u Korintu. Vidis li kako svakom recju obara njihovu nadutost, i svim i svacim njihov duh k nebu upucuje? Crkvom Bozjom naziva ih, hoteci pokazati da treba jedna da bude; jer ako je Bozja, ujedinjena je i jedna je, ne samo u Korintu, nego po svoj vaseljeni, buduci da ime "Crkva" ne znaci cepanje, nego jedinstvo i skladnost. Osvecenima u Isusu Hristu. Opet ime Isusovo, a nigde ne stavlja ime ljudsko. A sta je osvecenje? Krstenje, ociscenje. Seca ih, naime, njihove necistote, od koje ih izbavi, i uci ih da budu smerni; nisu se posvetili u svojim zaslugama, nego u Bozjem covekoljublju. Pozvanim svetima. Ta to bas sto ste verom spaseni, veli, nije vase delo; jer niste prvi pristupili, nego ste pozvani, tako da ni to malo nije sve vase. Pa ni da ste sami sobom dosli, vi koji ste bili podlozni bezbrojnim gresima, ni tako ne bi vas isla hvala nego Boga.

Zbog toga i Efescima u poslanici (2, 8) govorase: "Miloscu ste spaseni kroz veru, i to nije vase delo". Ni vera vasa nije sva vasa, jer vi ne pretekoste verom, nego tek pozvani poslusaste. Sa svima koji prizivaju ime Gospoda nasega Isusa Hrista. Ne ovoga ili onoga coveka, nego ime Gospodnje. Na svakom mestu, i njihovom i nasem. Jer iako je ova poslanica napisana samo Korincanima, seca se i svih vernih po celoj zemlji, hoteci pokazati da treba jedna crkva da je po svoj vaseljeni, mada je mnogim mestima odvojena, a mnogo vise crkva u Korintu (da bude jedna). A ako ih mesto deli, to Gospod sastavlja verne, jer je Jedan; zbog toga jedineci ih dodade ono "i nasega i njihova"; a ovo je mnogo vaznije od onoga (tj. sto je crkva jedna u Gospodu, nista sto je razdeljena po mestima). Kao sto su, naime, stanovnici jednog mesta razbijeni kad imaju mnogo protivnih gospodara, i nista im ne koristi mesto za slogu kad od gospodara jedan ovo a drugi ono zapoveda i svaki vuce na svoju stranu ("jer ne mozete Bogu sluziti i mamonu" (Mt. 6, 24)), tako i onima koji na raznim mestima zive, ako i nemaju razlicite gospodare do jednoga samo, nista ne ude mesta za slogu dok ih jedan Gospod udruzuje. Ne kazem dakle, veli, da vi kao Korincani samo sa Korincanima treba da ste jednomisljenici, nego i sa svima po svoj vaseljeni, imajuci jednoga Gospoda. Zbog toga i po drugi put dodade ono "nasega". Posto, naime, rece "ime Gospoda nasega Isusa Hrista", da se ne bi ucinio nerazumnima da razdvaja, dodaje opet "Gospoda i nasega i njihova". I da bude jasnije sto kazem, procitacu (tekst) po smislu ovako: Pavle i Sosten crkvi Bozjoj koja je u Korintu i svima koji prizivaju ime Gospoda i nasega i njihova na svakom mestu, bilo u Rimu bilo ma gde da su; blagodat vam i mir od Boga Oca nasega i od Gospoda Isusa Hrista. Ili pak ovako, sto mislim da ce biti i tacnije: Pavle i Sosten posvecenima u Korintu, pozvanim svetima sa svima koji prizivaju ime Gospoda naseg Isusa Hrista na svakom mestu i njihovom i nasem. To jest, blagodat vam i mir vama koji ste posveceni u Korintu i koji ste pozvani, ne samo vama, nego svima koji ma gde prizivaju ime Gospoda Isusa Hrista, nasega i njihova. A ako mir dolazi blagodacu, sta si se uzoholio, sta si se naduo, ti, koji si miloscu spasen? A ako si s Bogom u miru, sto se naslanjas na druge? Jer to znaci buniti se. Pa sta ako ste u miru sa ovim ili onim i u ljubavi? Ja zelim da vam to bude i jedno i drugo od Boga, i od Njega i prema Njemu. Jer to nece dugo trajati ako ne uziva nebeske potpore, niti ce vam ista koristiti ako nije prema Bogu. Nema nam koristi ako smo i sa svima u miru, a sa Bogom smo se zavadili, kao sto nam nema stete ako nas i svi napadaju, a sa Bogom zivimo u miru; i opet, nista ne pomaze ako smo i svima po cudi a Boga vredjamo, kao sto nema opasnosti ako i svi okrecu od nas glavu i mrze nas, a Bog nas prima i miluje. Jer prava milost (blagodat), pravi mir dolazi od Boga. Onaj koji uziva blagodat kod Boga nikoga se ne plasi pa ma trpeo tuste nevolje, ni samoga satane a kamoli coveka; a ko se sa Bogom zavadio od svakoga zazire ma koliko da se vidi siguran. Jer nestalan je rod ljudski, i ne samo prijatelji i braca, nego i ocevi cesto iz neznatnih uzroka menjaju cud, pa onoga koga rodise i zadojise odbacise gore no ikakav neprijatelj, i deca oceve izgonise. Pa pazi!

2. David uzivase milost kod Boga, Avesalom uzivase milost kod ljudi, pa znate kako je koji zavrsio i koji se bolje pokazao. Avram uzivase milost kod Boga, a faraon kod ljudi, jer ugadjajuci ovome izdadose zenu pravednikovu; pa svako znade koji je bio vidjeniji i srecniji. No sta govorim o pravednicima? Izrailcani su uzivali milost kod Boga, a mrzili su ih Egipcani, pa ipak obvladase i savladase svoje mrzioce, i svi znate dobro kako je to bilo. Otimajmo se svi, dakle, za to: ako je sluga, prvo neka se moli da umilostivi Boga pa svoga gospodara; ako je zena, prvo milost Bozju neka trazi pa muzevljevu; ako je vojnik, prvo nebesku blagodat neka trazi pa onda u kralja i staresine. Tako ces biti mio i ljudima. A kako moze covek naci milosti kod Boga? Kako drukcije ako ne smernoscu! "Jer se Bog", veli se, "ponositima suprotivi, a ponizenima daje blagodat" (1. Pet. 5, 5) i "Zrtva je Bogu duh skrusen, poniznoga srca Bog nece odbaciti" (Psal. 51, 17). Jer ako se kod ljudi smernost toliko trazi, to onda mnogo vise kod Boga. Tako su se i neki neznabosci milosti dostajali, tako i Judeji ispali iz milosti: "Jer se ne pokorise pravicnosti, koja vredi pred Bogom" (Rim. 10, 3). Smeran je covek svima mio i drag, zivi u neprekidnom miru i nema zasto da se svadja. Jer ma da ga i osramotis, ma da ga i naruzis, ma sta da mu reces, cutace i blago ce podnositi, i zivece u neiskazanom miru sa svima, a i prema Bogu. Bog je, naime, zapovedio da sa ljudima zivimo u miru, i sav nam je zivot tako najbolje uredjen ako smo jedan sa drugim u miru; jer Bogu bez sumnje niko ne moze nauditi; jer je vecne prirode i uzvisene nad svakom strascu. Nista tako ne cini hriscanina divnim kao smernost. »uj, primerice, Avrama sta govori: "Ja sam prah i pepeo" (1. Mojs. 18, 27), i sta opet Bog kazuje o Mojsiju, da je bio najpitomiji od sviju ljudi. Niko ne bese smerniji od njega koji toliki narod vodjase, i faraona i svu egipatsku vojsku kao muhe potopi, i tolika cudesa sto u Egiptu sto na Crvenom moru sto u pustinji pocini, i tako sjajno svedocanstvo (Bozje milosti) dobi, pa se tako vladase kao da je jedan iz naroda; kao zet bese tastu pokoran i primase savet od njega. Pa niti se srdio niti rece: sta, zar posle takvih i tolikih slavnih dela meni ti dodje savete davati! - kao sto cine mnogi, pa im neko i najbolji savet pruzio, jer preziru gledajuci na nizak polozaj i ugled. Ali on ne bese takav, nego smernoscu sve stizase. Zato prezre i faraonski dvor, sto bese doista smeran, jer smernost cini zdravo i uzviseno misljenje. Jer sta mislis, koliko trebase umne i dusevne velicine da se prezre faraonski dvor i trpeza? Ta u Egiptu se postuju faraoni kao bogovi, i uzivaju nebrojeno blago i bogatstvo. Pa ipak sve to prezrevsi, i odbacivsi i sam presto egipatski, robovima i jadnicima, onima sto se muce u blatu praveci opeke i kojih se sluge faraonove grozahu (jer ih se grozahu Egipcani, veli se (2. Mojs. 1, 14)), tima pribeze i uzdize ih nad njihove gospodare. Otuda je jasno da samo smeran covek moze biti uzvisen i plemenit. Drskost dolazi od slabe razumnosti i od niske duse, a skromnost od veleumne, od veledusne razboritosti.

3. Pa ako vam je po volji, da ispitamo i jedno i drugo na primerima. Recite, ko je bio veci od Avrama? Pa ipak, on je ono govorio: ja sam prah i pepeo; on je ono govorio: "nemoj da se svadjamo ja i ti" (1. Mojs. 13, 8). I taj tako skromni covek prezre plen perzijski, i nije mario slaviti pobedu nad varvarima, a to tako cinjase od velike dusevnosti i plemenitosti. Jer zapravo smeran covek velik je, ne udvorica niti pritvorica. Drugo je nesto veleumlje a drugo visokoumlje, i to je jasno iz ovoga. Kad neko ilovacu drzi za ilovacu i ne smatra je ni za sto, a drugi se neko divi ilovaci kao zlatu i mnogo je ceni, koji je od njih uzvisen? Zar ne onaj koji se ne divi ilovaci? A koji je nizak i prost? Zar ne onaj koji se divi ilovaci i drzi je za nesto veliko? Bas tako i ovde smatraj da je onaj velik koji sebe naziva prahom i pepelom, mada to kaze po svojoj smernosti; onaj pak koji sebe ne smatra prahom i pepelom nego se precenjuje i velica se, to je nizak covek jer neznatne stvari drzi za velike. Otuda je jasno da je patrijarh govorio onu rec "ja sam prah i pepeo" od veleumlja, ne od visokoumlja. Jer kao sto je drugo nesto u telu biti stasit i jedar, a drugo biti podnapiren, mada i jedno i drugo izdaje punotu tela, samo ovo drugo bolesnoga a ono prvo zdravoga, tako i ovde drugo je biti ponosit: isto sto i podnapiren, a drugo je biti uzvisen: isto sto zdrav i jedar. Pa onda, neko je npr. visok od prirode, a drugi malen, pa lativsi visoku obucu bude visi; koga cemo zvati visokim i velikim? Zar ne onoga koji je od prirode visok? Jer onaj malisa tudjim je velik, i uspevsi se na kojekakve stvari uzvisio se. Od toga mnogi pate koji se uspinju na novac i cast, a to nije velicina. Velik je, naime, onaj koji svega toga ne treba, nego prezire sve i sam je sobom velik. Budimo, dakle, smerni da budemo veliki, jer ko se ponizava, uzvisice se (Mt. 23, 12). Ali nije takav naduven covek, nego je najnizi medju svim ljudima; ta i vodeni mehur je napuhan, ali ne traje dugo; zbog toga i takve ljude nazivamo tim imenom. Jer ko smerno misli ne ponosi se ni svojim velikim podobnostima, zato sto poznaje svoju slabost, a nizak covek i uz neznatne sposobnosti zamislja se velikim. Stecimo, dakle, velicinu smernoscu; posmotrimo prirodu ljudskih stvari, da se uzezemo ljubavlju za ono sto ce doci. Jer nikako ne postadosmo smernima nego ljubavlju prema onome sto je Bozje, a prezirom onoga sto je zemaljsko. Kao sto ce neko ko valja da bude kralj pa mu umesto kraljevskog plasta ponude neko onisko zvanje smatrati ovo za nista, tako cemo se i mi smejati svemu zemaljskom ako smo se uzeleli one casti. Zar ne vidite kako je smesno sto rade deca kad se igraju vojske i vojnika pa napred idu trubaci i kopljanici, a u sredini koraca decak toboze vojskovodja? Tako je i sa zemaljskim stvarima, i jos losije od toga; danas jesu, sutra nisu. Dizimo se, dakle, iznad njih, i ne samo da ih ne treba zeleti, nego se snebivajmo i kad nam ih ko pruza. Jer tako samo, ako tu ljubav izgonimo, steci cemo onu Bozju i uzivacemo vecnu slavu, koja nikome od nas da se ne uskrati blagodacu i covekoljubljem Gospoda nasega Isusa Hrista, sa kojim Ocu i Svetom Duhu slava, drzava i cast, sada i vazda i za sve vekove. Amin.

"Srpski Sion", br. 6, god. 7, Sremski Karlovci, februar 1897. g.