prof dr Dimitru Staniloe

NEKE OSOBINE PRAVOSLAVLJA

Cinjenica je da su vera i bogosluzje Pravoslavlja istovetni sa verom i bogosluzjem prvobitnog Hriscanstva. Ali ono sto je u vezi toga osobito i potpuno istinito je da Pravoslavlje, buduci nastavkom vere, bogosluzja i duhovnosti nepodeljene Crkve prvih vekova, na savrsen nacin zadovoljava duhovne potrebe ljudi koji su mu sve do danas ostali verni.

Pravoslavlje se nije sustinski promenilo tokom dve hiljade godina istorijskih dogadjanja kroz koja je proslo covecanstvo. No upravo zahvaljujuci toj cinjenici, Pravoslavlje se tokom svih tih vekova nije prozelo nicim sto bi u nase vreme trebalo da se odstrani. Pravoslavlje nije kao svoje sustinsko obelezje preuzelo nijedan sastojak nekog istorijskog doba, kojeg bi se danas moralo otarasiti. Pravoslavlje se nije "osrednjovekovilo", poput rimokatolicizma; niti je ono neki nusproizvod buntovnog pokreta renesanse, kao sto je slucaj sa protestantizmom; ono ni danas ne tezi tome da se sustinski preinaci da bi se prilagodilo nasem vremenu putem posvetovljenja.

Pravoslavlje u svoje tajanstveno svetiliste, vec dugo ispitano i potvrdjeno prostim izrazavanjem vere, nije nikada uvelo pretanjene i slozene novotarije nekih uticajnih licnosti, koje je vise vodila zelja za izvesnom nasladom koju pruza umovanje nego nedokucivo i nadmocno strahopostovanje pred tajanstvom odnosa izmedju Boga i coveka.

Pravoslavlje nije nikada mesalo povrsne obrasce ljudskog misljenja sa prostom, tajanstvenom, uzvisenom, stalno i neizbezno dozivljavanom sustinom osnovnih istina tajne spasenja. Moglo bi se reci da je Pravoslavlje ocuvalo opstenarodnu narav, jer narod u svojoj prostodusnosti ostaje vrlo malo prijemciv za nizove ideologija koji se smenjuju kroz istoriju, i umesto toga ostaje otvoren prema pravim i sustinskim pitanjima svih vremena.

          Pravoslavlju danas ne treba posvetovljenje da bi se susrelo sa savremenim covekom. Naprotiv, ono dobro zna da bi posvetovljavanjem izgubilo iz vida coveka i ne bi vise moglo da odgovori na temeljna pitanja spasenja koja tinjaju u najdubljim predelima ljudskog bica. Naravno, Pravoslavlje se uvek ponasalo u skladu sa vremenom - uvek je odanim vernicima pomagalo u svim okolnostima i u njihovim naporima i nastojanjima da se sacuvaju, da se oslobode od tudje vlasti. Rumunska Pravoslavna Crkva je uvodjenjem narodnog jezika u bogosluzenje pre tristo godina pomogla pri stvaranju rumunskog knjizevnog jezika.

          Ali, prilagodjavanje Pravoslavlja nekom vremenu nije znacilo da se nesto menja u cinjenici da je ono tajanstvo, niti je to znacilo zamenu tajanstva nekom ideologijom koju odredjuje ovo ili ono doba. Pravoslavlje je uvek tako postupalo zbog toga sto u potpunosti shvata vrednost stvaralastva. Ono uvek ostaje tajanstvo prostih cinjenica, ali takvih koje su nasusne i neophodne za zivljenje u veri.

          Pravoslavlje je uvek tako postupalo i tako postupa i danas. U tom pogledu ono vernima posreduje Hrista, Hrista koji je "isti juce i danas i u vekove" (Jev. 13, 8). Upravo je Isus Hristos, buduci da je zauvek isti, Taj koji savrseno odgovara i danas kao sto je to cinio i juce.

          Stari Zakon je bio podlozan promeni, posto je njegovo otkrovenje sve vise raslo, te je tako prosirivao svoje znacenje sve dok ga na kraju nije zamenio Hristos. Ukidanje Zakona prouzrocila je njegova nesavrsenost kao tajanstva spasenja: "Ukida se, dakle, predjasnja zapovest zbog njene nemoci i nekorisnosti, jer Zakon nista nije doveo do savrsenstva" (Jev. 7, 18-19).

          Sve ljudske ideologije prolaze isti tok. Svaka od njih umire, a druga zauzima njeno mesto, bas kao sto "i svestenika bilo je mnogo" (Jev. 7, 23). "A Ovaj, posto ostaje vavek, ima neprolazno svestenstvo. Zato i moze potpuno i zauvek spasti one koji kroz NJega dolaze Bogu, posto svagda zivi pa moze posredovati za njih" (Jev. 7, 18-19).

          Pravoslavlje shvata da mu ne treba promena za savrseno dostojanstvo Hristovog Prvosvestenstva, niti treba da bilo sta dodaje ili ukida, nego da mu je jedini zadatak da naglasava ovo dostojanstvo u svojoj punoci. Izreka: Ecclesia semper reformanda (lat. "Crkva se uvek preobrazava") ne moze se primeniti u Pravoslavlju, jer Pravoslavlje Hrista saopstava u celini, NJega koji je semper conformis cum omni tempore ("uvek saobrazan sa svim vremenima").*

          Tajanstvo spasenja se u Pravoslavlju oduvek prozivljavalo u potpunosti. Sveti vaseljenski sabori nisu usvojili onih nekoliko novijih izraza zato da bi spustili tajanstvo do nekog racionalistickog odredjenja, nego su to ucinili upravo zato da zajemce njegovu tajanstvenost i tako se odupru iskusenjima da se ono racionalizuje i ogranici, odnosno sasvim izbrise.

          Namena tih izraza je bila da zauvek zastite tajanstvenu i spasonosnu istinu objavljenu u Novom Zavetu, naime to da se spasavamo Sinom Bozjim koji je zbog toga postao covek i vecno ostaje isti Bog i covek; kao i to da se spasavamo Bogom koji je istovremeno i savrseni covek i kao takav potpuno nam dostupan, jer posto se spasavamo covekom koji nam je potpuno dostupan kao covek, On nam je potpuno dostupan i kao Bog, ili bolje receno, kao beskonacni izvor zivota.

          Vaseljenski sabori su zastitili tajanstvo naseg spasenja, prema kome je beskonacni izvor zivota postao nama dostupan, i to u toj meri u kojoj nam je ljudska licnost postala dostupna kao nas bliznji. Sabori su razgranicili panteisticko jelinstvo, sto se skrivalo pod maskom gnoze, i Boga kao Licnost u saobracanju, te su time potvrdili vecnu vrednost coveka kao Licnosti.

          Sabori su se oduprli racionalistickom iskusenju da se obesmisli tajanstvo spasenja, jer bi se tako i samo spasenje ucinilo prividnim time sto bi se Boga pretvorilo u sustastvo (ousia) podredjeno racionalnim zakonima i sto bi se dalo naslutiti isceznuce coveka u tom sustastvu. Samo licnost je ta koja moze da izbegne racionalizam i ostane neiscrpno tajanstvo, a istovremeno da bude najbliza bilo kojoj licnosti, kao sto je Bog nama najblizi, a istovremeno je i neiscrpno tajanstvo.

          Pravoslavlju neki zameraju sto se, poput zapadnog Hriscanstva, prilagodilo srednjovekovnoj renesansi i vizantijskom mentalitetu, te zakopalo zivo jezgro hriscanskog tajanstva pod gomilu formalisticke i aristokratske raskosi, koja nasem vremenu vise ne odgovara.

          Mi ne poricemo da je Pravoslavlje bilo podvrgnuto vizantijskom uticaju. Ali ovaj uticaj se nije dotakao sustine hriscanskog tajanstva.

          Ono sto se smatra vizantijskim nasledjem u zivotu Istocne Pravoslavne Crkve je pogotovo mnostvo simvola koji izrazavaju kako hriscansku veru, tako i njeno bice kako se ono dozivljava u bogosluzenju, u umetnosti i u zivotu. Medjutim, vizantijsko dejstvo i uticaj mogli su samo da podstaknu razvoj simvolizma vec prisutnog u izrazavanju hriscanskog tajanstva.

          Razumska odredjenja i dogmatska izlaganja kojima je Zapad pokusao (i jos uvek pokusava) da istisne izlaganje tajanstva putem simvola poticu od ubedjenja da se ovo tajanstvo moze tacno izraziti ljudskim recima.

          U stvarnosti, ovo tajanstvo se suzava i srozava ili cak i razvodnjava kad god neko pokusa da ga uhvati u strogo znacenje reci i razumska odredjenja. Paradoksna i apofaticka punoca tajanstva spasenja se mnogo tacnije saopstava simvolima.

          Govoriti o Krstu i Vaskrsenju uopsteno, sagledavati ih na ikonama, izrazavati ih u simvolickim i liturgijskim kretnjama, na stvarniji i zivotniji nacin nagovestava tajanstvo spasenja nego Anzelmova teorija zadovoljenja Bozje pravde ili protestantska kaznena teorija, koje izrazavaju tek jedan vidik nedokucivog tajanstva spasenja.

          Ako Pravoslavlje treba da se prilagodi potrebama savremenog coveka, to se ne moze uciniti potpunim umanjenjem simvolicnog izraza. To se moze uciniti samo pojednostavljenjem ovog izraza da bi mogli smesta da se vide veliki simvoli hriscanskog tajanstva koji odgovaraju velikim, jednostavnim, stalnim ocitovanjima i duhovnim nuzdama coveka. To su, naime: Bog koji nam je blizu kao ljudska licnost; vaskrsenje preko Krsta; slava preko poniznosti; moc uzdrzanja i strpljenje; sloboda kroz blagodat; vrednost ovog zivota kroz veru u onostranstvo; individualnost kroz zajednistvo; razvoj licnosti kroz samozatajenje, i tako dalje.

prevod s engleskog: A.

------------------------------------------------------------------------

* Iako izreka Ecclesia semper reformanda potice jos od svetog Kiprijana Kartaginskog (3. vek), nju su protestanti poceli da tumace na sasvim pogresan nacin: prema njima, Crkva radi ljudske grehovnosti stalno upada u zablude, pa cak i zastareva po svojim spoljasnjim obrascima, te je neophodno da se ona stalno popravlja na osnovu Svetog Pisma, a i da se prilagodjava u skladu sa duhom vremena. Sveti Kiprijan je, pak, imao u vidu da se Crkva kao ziv organizam stalno obnavlja Duhom Svetim i u svim vremenima i prilikama dobija novu silu za borbu protiv sveta, greha i djavola. Autor clanka u svakom slucaju kritikuje pogresno protestantsko (a i opstezapadnjacko) razmisljanje u gorepomenutom pravcu. (prim. prev.)