BESEDA MONAHA JOVANA SA OCEM PETRONIJEM

(Rumunski skit Prodromos)

Monah Jovan:... Ali on neće da se ispravlja. Vi ne vidite u njemu tugu zbog greha. U njegovoj ispovesti nema plodova pokajanja i izmene.

  Starac Petronije: Da, bilo je kod nas takvih slučajeva. Na primer, ima jedan monah koji veoma mnogo i veoma doboro radi za manastir, ali on sve daje na spoljašnju delatnost. I zbog toga pomalo zapostavlja duhovni život. Neredovno dolaziu na službu, pravda se: Umorio sam se. Ne ide redovno na ispovest. Isto se tako odnosi i prema pričešću. Mi ga savetujemo, u početku lično, a zatim preko administrativnog saveta, ili, bolje reći - preko duhovnog sabora, u koji ulaze iguman, blagajnik, ekonom itd. Mi ga pozivamo na savetovanje, zahtevamo objašnjenja i savetujemo ga da postupa u skladu sa pravilima.

   Još treba uzeti u obzir da smo mi, kao što sam govorio, na pečtku našeg rada. Kod nas nema mnogo monaha, i ta situacija je prilično retka. Uglavnom se monasi koji dolaze ovamo pridržavaju pravila. Ako neko nije dobar, njega naprosto šalju na drugo mesto. Ako se tokom određenog vremena ne ispravlja, ne vraća na pravi put, monah odlazi iz manastira.

Monah Jovan: Ali mi smo govorili o tome da se ispovest pretvara u nabrajanje grehova, čovek se ne menja, kod njega nema pokajanja. Nabrojao je grehove – delom, rečju, mišlju...Šta činiti u takvim slučajevima?

  Starac Petronije: Naravno, to nije samo administrativni problem, nego duhovni, pre svega. Kada sazivamo duhovni sabor, razmatramo, pre svega, duhovno stranu problema. Kožemo bratu: Mi smo obećali Gospodu Isusu Hristu da ćemo živeti tako i tako. Pokušavamo da probudimo njegovu savest, prizivamo ga da čuva pravilo, da živi kako dolikuje, monaškim životom.

  Otac Gerontije. A ako se, recimo monah ogrešio, kakve mere treba preduzeti, kakve epitimije naložiti – poklone, dodatni post?

   Starac Petronije: Kod nas nije bilo takvih naročitih situcaija, nije bilo teških stvari. Ako monah ne dolazi redovno na službu, ili kasni na nju, dužan je da u Crkvi prinosi pokolne u vreme čitanja Psaltira. Kada se čita Psaltir, on se sklanja u stranu i prinosi poklone. Ali težih narušavanja tipika kod nas nije bilo. Mnogo godina sam proveo u Njameckom manastiru, još tridesetih godina, pre komunizma, tada je u njemu bilo nekoliko stotina monaha, i bilo je i težih situacija. Bilo je monaha koji su želeli da napuste manastir. Ako bi činili teže prestupe i ako se za njih ne bi kajali niti želeli da se ispravljaju, govorili su im: Vi treba da odete. Tamo sam proveo dvadeset godina, i sva je bratija došla posle mene. Neki su, opet, proveli ovde deset godina, drugi -  pet, ali većina živi ovde dve.-tri godine, zato većina nije uspela da načini kakav teži prestup. Oni dolaze, njih nadgledaju, i ako odluče da ostanu ovde, navikavaju se na manastirski tipik. Ako se ovde ne osećaju prijatno, odlaze, vraćaju se u Rumuniju. Kod nas je u tom pogledu najpovoljnija situacija.

Monah Jovan: Ali mi nemamo u vidu ozbiljne grehove, ozbiljne prestupe, nego pre – sitne prekršaje.

  Starac Petronije: U takvim slučajevima duhovno savetujemo bratiju, savetujemo da se privikavaju na tipik, da se prilagođavaju manastirskom tipiku.

Monah Jovan: Recite nam, oče, da li se pridržavate svetogorske prakse promene poslušanja kroz godinu dana?

  Starac Petronije: Kod nas to nije moguće. Uopšte, mi se pridržavamo pravila da oni koji najbolje obavljaju ovaj ili onaj posao treba to i da rade. Naprimer, korespondencija – kod nas nema monaha koji solidno poznaje grčki jezik, i ja sam primoran da sam vodim prepisku, zato što bolje od ostalih poznajem grčki jezik. Imamo automobil., traktor, oni su prepušteni monahu koji ume njima da upravlja. Ili kuhinja, na primer. U kuhinji možemo da smenjujemo samo dvojicu-trojicu monaha koji umeju da kuvaju ili bašta – nikoga na tom poslušanju ne možemo da smenjujemo, zato što imamo samo jednog monaha koji zna to da radi. Ako monah ne bude znao kako se pravilno seje, nećemo imati rezultata, pa prema tome – ni hrane neće biti. Kod nas, naprosto, nema mogućnosti da neko nekoga zamenjuje, zato što nemamo tako mnogo bratije u manastiru i mali broj njih zna više zanata.

Monah Jovan: Imaju li monasi pravo da putuju, da posećuju druge manastire, sveta mesta?

  Starac Petronije: Kod nas za to nema mogućnosti. Monasi posećuju svetogorske manastire pre nego što dođu ovamo. Ako kuvar, na primer, poželi da ode na pokloništvo, ko će umesto njega da sprema hranu? Ako i baštovan krene na put, ko će da gaji povrće? S druge strane, mi imamo monaha ikonopisca, kome je potrebno da vidi slikarstvo u drugim manastirima, i on ima mogućnosti da putuje. Što se tiče putovanja van Grčke, mi naprosto nemamo novca da platimo avionsku ili voznu kartu, niti da platimo vožnju automobilom, skit za to nema nikakvih ekonomskih mogućnosti, u tom pogledu smo jednostavno, na nuli.

  Otac Boris: ako rodbina pošalje bratu nekakav lični novac ili stvari, može li on da ih koristi i drži u svojoj keliji?

 Starac Petronije: Monah nema pravo niti da drži novac u keliji, niti da uza se ima novčanik. Sav novac pripada obitelji, čak i ako neko ima hiljadu drahmi (7 dm). Zajednica pruža monahu sve što mu je neophodno, i hranu, i stan, i odeću. On nema pravo na svoj lični novac.

Monah Jovan: Kontroliše li iguman prepisku bratije?

 Starac Petronije: Ne. Kod nas ima vrlo malo lične pošte. I ako neko od monaha dobije pismo, ja ga ne otvaram.

Monah Jovan: A jesu li u Rumuniji manastiri tako strogi, da kažemo – tako dobri?

 Starac Petronije: Nažalost ima i onih koji nisu, u nekima od njih monasi mogu da imaju novac, razne stvari, televizore, telefone, automobile. Oni žive u opštežišću, a kao što vidite, imaju i ličnu svojinu, modernizam se svuda uvukao. To nije dobro. Isto je tako i – na Svetoj Gori.

Monah Jovan: To je svetovno načelo, sekularni princip, koji je vrlo jak u čoveku.

 Starac Petronije: Da, taj duh je jak, a vera je vrlo slaba. Mi uvek nalazimo pravdanja i povode da postupamo po «ikonomiji», to jest - da se opuštamo. Mi ne nalazimo mogućnost da usrdnije postimo da manje spavamo. Uvek kada danju mnogo i teško radimo, nalazimo povod da ne dođemo u crkvu, uvek nalazimo povod za izvinjenja i  opravdanja. Čitali ste žitije Doroteja Gaskog? On je radio do ponoći, a kroz sat vremena bi odlazio u crkvu. Kroz sat vremena bi već udarali o klepalo i on je budio monahe na službu, uvek je prisustvovao od početka bogosluženja, čak i kada je bio jako umoran. Isto je tako bilo i u rumunskim manastirima, u manastiru Černika, gde je živeo sveti Kalnik. Tamo je bilo oko sto monaha. Imali su ekonoma, koji je vodio računa da svi monosi budu prisutni kada sveštenik blagosilja trpezu. Tamo se nalzaio i monah sa posebnim zaduženjem - on je zapisivo one koji kasne, i njima su davali telesnu epitimiju, velike metanije tome slično. Vidite, u Lavsaiku piše da se u Egiptu nalazio jedan veliki manastir. Usred manastira je bilo jedno veliko drvo. Kraj drveta je stajao veliki štap kojim su kažnjavali monaha koji kasni ili ne dođe na pravilo. To je situacija kada se čovek nalazi na vrlo niskom duhovnom nivou, i s njim morate postupati kao sa životinjom – primoravati ga da dođe na pravilo. Ali sada tako nešto naprosto ne bi razumeli.

Monah Jovan: Mislim da se čovek ne može bičem naterati u Carstvo Božije. Bolje je dati mu novac za put.

  Starac Petronije: Ne, naravno, bičevati ljude ne vredi. Životinja se bije štapom, a čovek – rečju.

Otac Boris: U nekim grčkim manstirima koje smo posetili, sa velikim optimizmomn gledaju na monaštvo, govore kako se ono na Atosu nalazi u punom procvatu. Kako vi gledate na budućnost monaštva?

 Starac Petronije: Da, naravno, tako govore, zašto što gledaju na broj monaha, koji se uvećava. Ali, što se tiče duhovne strane, ja u to naročito ne verujem. To zavisi od duhovnog oca. Ako imate doborga dohovnog oca, monaštvo će cvetati. Ali sa monaštvom stvari ne stoje baš tako dobro.

Monah Jovan: Ali problem ne zavisi samo od duhovnih očeva, nego i od stanja u društvu (duha vremena).

 Starac Petronije: Ja mislim da data situacija ne obećava mnogo.

Monah Jovan: Ja smatram da se pre okuplja ostatak ljudi koji osećaju protest protiv sveta, ne prihvataju svet. To je ostatak, manjina, a ne većina, takvih je malo. Većini godi duh antihrista.

 Starac Petronije: Da, ako posećujete različite manastire, onda ne obraćate pažnju samo na spoljašnost. Ostanite na službi i videćete duhovni nivo. On se otkriva odmah. A postoji spoljašnji aspekt, materijlani. Ako pogledate novine koje dolaze sa zapada, uverićete se da duhovni nivo ne odgovara materijalnom. Znam jednu knjigu o katoličkim manastirima. Veoma mnogo monaha odlazi iz manastira, manastiri ostaju pusti. Kod njih ima i manastira sa novim opitom (ustrojstvom), to su mešoviti manastiri, njih je mnogo. Tamo zajedno žive muškarsci i žene.

  Monah Jovan: Imaju li tamo i decu?

  Starac Petronije: To ne znam. Ima odstupanja od tipika i kod nas pravoslavni. U Engleskoj je u jednom mestu napravljen manastir svetog Jovana Krstitelja, a mešoviti je. Zamislite, u jednom uglu muškarac, u drugom – žena. U crkvu odlaze zajedno, za trpezu sedaju zajedno, jedino što imaju različita poslušanja, a inače- sve im je zajedničko.

Monah Jovan: Ovde smo videli manastire koji i spolja ne izgledaju loše, a služe sa strahopoštovanje, na porekrasan način. Videli smo lica nekih monaha i shvatili da se oni mole, da žive duhovnim životom.

  Starac Petronije: Naravno, ima takvih manastira. Ima manastira u kojima se vekovima sabira duhovna tradicija. I mi nikoga ne želimo da primoravamo na iste standarde. Na Atosu je siutacija posebna. On ne zavisi od svetovne vlasti. Za duhovne oce Konstantinopolj je oduvek bio simboličan, i episkop nije imamo nikakvu administativnu snagu. I manastiri su bili nezavisni. Svaki manastir je ovde bio kao episkopija. Imao je samoupravu bez mešanja centralne administracije. Naravno, u Kareji je postojala zasebna administacija, u koju su ulazili svi igumani i predstavnici manastira i razmatrali zajedničke probleme. U takvim okolnostima odsustva mešanja spoljašnjih vlasti, duhovni život je mogao nesmetano da se razvija. I ako je uza sve to manastir imao dobrog duhovnika, duhovni život je mogao da cveta. Na primer, videli smo Simona Petra. Jeste li ga posetili? Valja pomenuti manastir Grigorijat, Filotej, manastir Kciropotam, koji vidite kada prolazite iza Karisea u Dafni. Iguman je mlad čovek, veoma poštuje manastirsko pravilo, otac Jefrem. Jeste li posećivali Vatoped? Jeste li videli tamo monahe Kiprane? Uopšte, duh Atosa je nešto drukčiji. Svetovni duh prodire u sve manastire. Manastiri su bogati, imaju mnogo novca, mnogo troše na opravke. Oni sprovode modernizaciju.

Monah Jovan: A šta vi mislite? Imam utisak da ne treba sve snage trošiti na opravke, restauraciju, jer monasi nisu zato došli, a ionako nema dovoljno sredstava da se sve to što je urušeno obnovi, a na tome se uglavnom svodi – duhovni život.

   Starac Petronije: U bogatim grčkim manastirima monasi se na bave obnavljanjem zgrada. Ako je manastir bogat, on unajmljuje mirjane da rade u njemu.

  Starac Gerontije: Šta mislite o knjizi Posmrtna predskazanja Nila Mirotočivog? Dozvoljavate li da se ta knjiga čita?

  Starac Petronije: Tu knjigu nisam dosad imao u rukama. Ranije su mošti sv. Nila bile ovde, zatim su prenete na drugo mesto.

  Sa ruskog prevale

Aleksandra Pavlović

Iz knjige: «Vreme pokajanja i vreme otpadije», stranica 171 do 175