VEOMA JE VAŽNO - STALNO NOSITI GOSPODA U SRCU

BESEDA SA ARHIMANDRITOM VALAAMSKOG

SPASO - PREOBRAŽENSKOG MANASTIRA OCEM PANKRATIJEM

- Oce Pankratije , setite se vremena kada ste bili obican monah . Kako ste tada prihvatali život u manastiru , šta je za vas bilo poslušanje , smirenje , molitva ? Koliko se danas , kada ste postali arhimandrit , promenilo Vaše poimanje o tome ?

Arhimandrit Pankratij : Ja sam se zamonašio u Trojicko - Sergijevoj lavri 1987. godine . U Valaamsku obitelj me 1993. godine naimenovao Njegova Svetost Patrijarh , zato , secati se te obitelji kao obican monah ja vec nisam mogao , ali , ako govorimo o tome kako prihvata život u manastiru obican monah osnovno što treba da cini – to je da izvršava poslušanje . Za mnoge probleme sa kojima se susrecu nastojatelji u obitelji, monah poslušnik, kako bi sacuvao duhovni mir, prosto ne treba da zna. Pade mi na pamet ovo poredjenje: plovi brod, sece talase. Iguman i duhovnik manastira su ceoni deo broda koji trpi te udare talasa i nevremena. I naravno, o mnogo cemu, što moram da radim sa mirjanima – susreti, poslovni kontakti, razni dogovori i slicno, bratstvo manastitra ne zna. Moglo bi se cak reci, ako bismo uporedili ta dva perioda u mom životu, mnogo je lakše da se spasiš kada si obican monah, nego kada si iguman ili namesnik manastira. U ovom drugom slucaju, osim moje licne odgovornosti pred Bogom, na meni je odgovornost i za celo bratstvo koje se podvizava u manastiru, od kojih su mnogi moja duhovna ceda. Starešine ne odgovaraju samo za svoje postupke, reci, grehe, vec i za postupke svojih potcinjenih.

- Kako uspevate da uskladite poslove i obaveze starešine manastira sa onim što mora da bude život monaha: molitveno sjedinjenje, asketizam?

Arhimandrit Pankratij: To je nažalost najteže pitanje za današnjeg monaha. Stvar je u tome što je savremeno rusko monaštvo neizostavno upuceno na razne kontakte sa mirjanima. To je, naravno, paradoks: pošto covek, otišavši iz sveta mirjana, kida te veze radi Carstva Nebeskog, medjutim, istovremeno, u sadašnje vreme, da bi bratstvo imalo parce hleba, hram, da se može moliti Bogu, iguman jako puno mora da opšti sa spoljšnjim svetom. Ti kontakti su cesto veoma pogubni za dušu monaha i ponekad nastanu strašne posledice. Ne može svaka duša, koja nije ukrepljena u molitvi, da bude sposobna da iznese iskušenja okolnog sveta. U vreme kada sam bio na Svetoj gori i kada sam se susretao sa nekim podvižnicima – starcima, pitao sam izmadju ostalog i za to. Navešcu vam deo mog razgovora sa ocem Josifom. Pitao sam ga: – »Danas u Rusiji monah ima mnogo toga o cemu mora da se stara. Naprimer, da bi osnovao obitelj, mora mnogo da opšti sa spoljašnjim svetom – to je naša služba, poslušanje koje je ponekad na spoljašnjem planu povezano sa polumonaškim nacinom života. I kako u takvom stanju covek može da ocuva razum, zadrži molitvu?« Evo kakav sam odgovor dobio: – »Nacin našeg sajedinjenja sa Bogom nije jedan jedini. Naravno, kada smo bez obaveza, tada se mi preko unutrašnjeg obracanja i molitve jace sjedinjujemo s Bogom. Kada to ne postižemo, i tada moramo da sacuvamo zapovesti Božije. I kako vidite, mi to upravo i radimo. Mi smo mogli da ostanemo pustinjaci u pecinama i isposnicama, ali, pre devet godina patrijaršija je nas vratila da osnujemo obitelj. I mi smo došli... Mi širimo ljubav i imamo mnoge obaveze – i u crkvi i van nje. Medjutim, tacno je da ovde nema takvog unutrašnjeg obracanja, kakvo smo imali tamo. I mi osecamo taj nedostatak. Ipak, ne posustajemo, za nas to nije velika muka, zato što imamo veoma važnu obavezu gde moramo da se bavimo ovakvim jedinstvenim poslom. To nije isto kao u svetu mirjana gde moramo da ženimo decu, da cuvamo unuke, da se bavimo biznisom, ili da ratujemo. Mi ovde imamo jedan izuzetan posao, neophodan za život. Ja sada vec mogu da potvrdim i mogu da odgovorim ovako – da, moje poslušanje je vezano i za izlaske u spoljašnji svet, susrete sa graditeljima, sponzorima... Odmah da kažem, rec »sponzor« nije lepa, daleko mi je bliža rec darodavac, ktitor. A te ljude, koji daruju manastirima i koji se žrtvuju za potrebe manastira, mi neprekidno pominjemo u molitvama... Znaci, bez obzira na potrebu vezanu za susrete sa svim tim ljudima, pa i kada imamo mnoge obaveze i poslove, mi uvek moramo da se secamo i pominjemo Boga. Uvek moramo da znamo da to radimo ne radi zidova, zgrada, ne radi sebe i svojih interesa, vec radi Gospoda. Zato smo dužni da to poslušanje izvršavamo uvek i što je moguce revnosnije. Zato poslušnik, koji nosi prljavu kantu s pomijama, mora da zna da – i tu kantu nosi radi Boga. Na taj posao njega je, preko ekonoma poslao Sam Gospod, a izveštaj o tome kako je izvršavao to poslušanje, on ce podneti ne coveku, vec svom Tvorcu.

Takvo isto osecanje mora da ima i starešina manastira, koji ima najsloženije i najodgovornije poslušanje. On to izvršava radi Boga, to je njegova žrtva Bogu. Sav naš monaški život mora da bude žrtva Bogu. To je naša sveca koju smo upalili došavši u manastir. Ta sveca mora da gori pred likom Božijim svetlošcu, koja se nikada ne gasi. Medjutim, da bi došao do slicnog iskustva i zadržao to osecanje u sebi, potrebna je Isusova molitva ili neka druga molitva ili, jednostavno: »Gospode, pomiluj!« Sada sam se ponovo setio Svete gore. Tamo se starac Haralampije iznenadio kada sam poceo da govorim da je teško da se zadrži molitva kada se susreceš i razgovaraš sa nekim, i da je to za mene prilicno mucno. On mi pokaza brojanice: »Veoma je jednostavno, - * Kirje Elejson, Kirje Elejson... - Gospodi pomiluj...*« Starac Haralampije cak nije ni shvatio kakva za mene tu može da bude muka.

•  Znaci li to da voditi razgovor i moliti se usrdnom molitvom nije predstavljao nikakav problem za starca Haralampija?

Arhimandrit Pankratij: Da, naravno. Mi kada se molimo, kad razmišljamo o Bogu, mi tada manje i grešimo. To podsecanje na Bogu nas zaustavlja. U našem nastojanju da izvršimo poslušanje, mi, ljudski receno, negde pocinjemo da prelazimo dozvoljenu liniju. A molitveno obracanje pred Gospodom nas ipak zaustavlja...

Ako pocnemo da se zanosimo, oduševljavamo i nastavljamo da svoje poslušanje pretvorimo u umetnost, unoseci nekakvo nepotrebno ukrašavanje, ako to postane strast, tada se dogadja strašna zamena stvari. Covek je u tom slucaju poceo delo radi Gospoda, a završice radi demona. On je vec rob svojih strasti. To je vec strašno, jer, covek ne ugadja Bogu, vec sebi, odnosno zlu koje se još uvek u njemu nalazi. I zato svi, koji imaju takve obaveze i poslušanja, moraju to da znaju. Najvažnije je ocuvati molitvu, ocuvati veru u Boga, raditi za Gospoda.

•  Oce arhimandrite, Vama se sigurno dogadjalo da jasno vidite kada se covek, cuvši ime Gospoda, otkriva na sasvim neocekivan nacin. Do tada je on bio, recimo, biznismen, politicar... – a sada, nekoliko reci o Gospodu, i, covek se sasvim preobrazi...

Arhimandrit Pankratij: Ja se divim i radujem zbog naših ruskih pravoslavnih ljudi. Neki od njih mogu još uvek da budu daleko od Crkve, ne ucvrstivši svoje korene, a i posao njihov može da bude daleko od duhovne oblasti, ali, kada s njima pocneš da govoriš o duši, o tome šta je covek, o Bogu, dogadja se cudo... Stice se utisak da je, naprimer, jedan bankar svih 24 casa zaronjen u cifre i da ima mnogo finansijskih nejasnoca. Ali, cuvši o Bogu, sa njega kao da spada maska, silazi breme, nagomilano, veštacko... I on otvara svoje srce. Tu može da bude i iskrivljavanja stvarnosti i neshvatanja i tvrdoglavosti, ali, najvažnije je da je on zainteresovan i da pocinje da razmišlja o duhovnom životu. To se odmah vidi. Verovatno to ponekad ima veze sa cinjenicom da je naš život u suštini veoma složen. Ako uzmemo naprimer Zapad, tamo se živi lakše. Sve je besprekorno rasporedjeno po policama, a, sve je lišeno sadržaja. Od zapadnog coveka ni mrvu duhovnosti neceš dobiti. On je uvek konkretan, rešava odredjeno pitanje u onoj formi u kojoj ti s njim razgovaraš – dalje ga ništa ne interesuje.

Sada cu malo da odstupim od teme: naš manastir veoma cesto posecuje i pomaže ruska Finkinja Marina. Ona je rodjena u Finskoj, a po poreklu je Ruskinja. Ona kaže: »Meni je tamo dosadno, a kada dodjem ovde ja se radujem cak i tom neredu, cvrstoj reci... Osecam nostalgiju za svim što je rusko. Iako je ovde kod nas i loše i prljavo i mucno, i narod je u užasnom stanju, ipak, ovde je ocuvan život. Tamo je – pusto i prazno bitisanje, iako na Zapadu postoje crkve i živi se dobro. A to, što je kod nas takva neorganizovanost i to, što mi opstajemo i u toj nemaštini, to nas verovatno cuva Gospod. U takvom stanju nemaštine lakše zaviriš u sopstvenu dušu, lakše uvidši zbog cega živiš, šta radiš, lakše se obracaš Bogu. Za ruskog coveka karakteristicno da jako lako padne u greh, ali, ako se pokaje sa suzama, iz cistog srca, može da izadje iz najvecih dubina greha. Ruski covek može da izadje iz samih dubina pakla i da se pokaje ako ga Gospod prizove. Kod ruskog coveka nema zapadnog stanja toplo-hladno . Jako mi je žao onih naših ljudi koje je zadojio duh Zapada. S njima vec nemaš o cemu da razgovaraš. Potpuno je prihvatio zapadni mantalitet. Ako mu je vreme za rucak, on na tebe nece potrošiti ni jedan slobodan trenutak. Za to vreme ruski covek ce s tobom o duhovnom životu pricati još dva sata, a na rucak ce potpuno zaboraviti.

•  U Vašem manastiru radi Erik koji je rodjen u Americi. Njegovi preci su poreklom Rusi koji su u nekom periodu emigrirali iz Rusije. Podvizava se kod Vas i troje ljudi iz Makedonije – kažu da su posle rata u mestima njihovog detinjstva neko vreme živeli monasi koji su otišli iz Valaama. Šta mislite, šta ih je dovelo ovde?

Arhimandrit Pankratij: Uvek se smatralo da je ruski covek – pravoslavni covek. Njegova nacionalnost, poreklo - bili su u drugom planu. On je mogao da bude Nemac, Tatarin, Hant – ipak, on je pripadao ruskom narodu zato što je bio pravoslavac. Toliko je pravoslavlje duboko ušlo u život ruskog naroda, postalo njegova duša, telo i krv, da su Rusi i pravoslavni postali sinonimi.

Nemoguce je govoriti o ruskom coveku ako on nije pravoslavni. »Ruski baptista«- to se vec smatra necim tudjim, neruskim, necim izopacenim. Imperator Nikolaj II je govorio da ruski covek nije onaj ko je Rus po krvi, nego onaj ko voli Rusiju, ko je spreman da svoj život da za nju. To je za tako ogromnu zemlju bilo prirodno, jer tu je živeo veliki broj nacionalnosti. Coveku, koji se tek susrece s pravoslavljem, ponekad se dogadja interesantna stvar: on polako, polako pocinje da se oseca Rusom. Pre nekoliko godina, kada sam bio u Americi, susretao sam se sa ljudima koji su vec duboko ušli u pravoslavlje. Oni su se sasvim ponašali kao Rusi. To je veoma interesantan fenomen, jer ljude slicog sklopa duše vuce ovamo kao u svoju duhovnu Domovinu.

•  U naše vreme dogadja se da covek, koji je tek nedavno ušao u hram, pokušava da ostane u manastiru, ali u manastiru - stalno želi da se podvizava u skitu. Da li vama dolaze takvi ljudi i kako ih Vi spuštate na zemlju?

Arhimandrit Pankratij: Ja ne bih rekao da je to karakteristicno samo za naše vreme. Sveti oci su govorili, cini mi se da je to napisano kod Jovana Lestvicnika, da ako zaviriš u dušu mladog poslušnika, pre svega, tamo ceš videti kako on teži stalno da bude u tišini, teži ka neprestanoj molitvi, asketskom životu. Retko se dogadja da je covek spreman jedino na poslušanje. A poslušanje zahteva veliki napor, to je dosta teško, to nije jednostavno izvršavanje nekakvog posla – to je kidanje svoje grehovne volje pred voljom Božijom.

Mi verujemo, da kada covek dolazi u obitelj da izvrši zavet Božiji – »ni jedna dlaka s njegove glave nece pasti bez volje Oca Nebeskog i ništa se slicno sa njim ovde nece desiti«. Sve se dogadja ili po volji Božijoj ili po Njegovom promislu, a radi našeg duhovnog odrastanja. Takvo shvatanje coveka dovodi do smirenja. Kada je covek stekao naviku smirenja, tek tada možemo molitveno da se obracamo Bogu i da živimo u molitvi o kojoj su pisali sveti Oci. A covek, koji je tek došao iz spoljašnjeg sveta, pun je grešnih navika, u njemu još uvek živi secanje na greh. Ne umrtvivši još uvek u sebi plotskog coveka, on po svojoj gordosti pocinje da istražuje svoje srce pokušavajuci da pronikne u duhovne dubine – sve to cesto dovodi do duhovne katastrofe. U takvim slucajevima duhovnik mora da bude veoma pažljiv i da objašnjava da nisu samo važni molitva i osamljenost, važan je ceo život covekov i njegov spoj s Gospodom. Ovde je sve važno: i kako covek spava, kako se moli, jede, šta razmišlja, za šta se veže, kako izvršava poslušanje..?. Covek može da se moli satima, ali ako je tvrdoglav i ne radi onako kako traži njegov duhovnik, taj covek je na opasnom putu i nalazi se u zabludi. Ovakvo poimanje stvarnosti dolazi sa iskustvom. Raduje to, što je kod nas otvoreno mnogo manastira. Medjutim, postavlja se pitanje: a gde naci toliko iskusnih nastavnika? Pa mi pocinjemo da dostižemo neke stvari tek nakon desetak godina posle zamonašenja. A gde da se uzme duhovno iskustvo? Od coveka koji je tek postrižen...? Kakav je on monah? Monah – to nije onaj iznad koga su citali molitve i kome su odsekli pramen kose. Monah – to je onaj, koji ceo svoj život posvecuje Gospodu i radi Gospoda izvršava ono što mu naredjuju starešine. »Monah«, po recima staraca – »to je um koji se usmerava ka Boga«. »To je covek koji je uvek okrenut ka Bogu, živi samo radi Boga i po Bogu« – kaže Simeon Novi Bogoslov.

•  Istorija Valaamske obitelji u sebi nosi nekoliko istorijskih perioda. Šta biste mogli da kažete o poslednjem periodu, o procesu obnavljanja manastira, ciji ste ucesnik i Vi ?

Arhimandrit Pankratij: Da, sada se ponovo obnavlja manastir. Ovakvih perioda je u istoriji manastira bilo mnogo. Oni su razliciti. O drevnim vremenima gotovo da ništa ne znamo, poznatiji je period od 17. veka pa do 40-tih godina 20. veka. Naravno, mi smo najviše orijentisani baš na taj period pošto se monaško bratstvo posle tog perioda podelilo na poklonike » novog « i poklonike » starog « stila, a zatim otišlo u Finsku. Mi, naravno, uzimamo u obzir izmenjene uslove života i u zemlji i kod nas - na ostrvu.

Dogodilo se da na Valaamu u ovom trenutku, osim manastirskih, živi i drugo, mirjansko stanovništvo, pa su i sami ljudi koji dolaze u manastir sada drugaciji. Jedno je kada je covek vaspitavan po tradiciji pravoslavne crkve, a drugo - kada je covek ušao u veru nedavno i ima na ledjima ateisticko vaspitanje i porocan život. Raniji monasi su bili dobri majstori, mnogo su znali da urade svojim rukama. Na ostrvu su pravili prava cuda. Mi mnoge stvari pocinjemo od nule, mislim na navike za jednostavan, ponekad i težak svakodnevni rad. Ljudi koji danas dolaze manastir – to su najcešce mladi obogaljeni ljudi posle upotrebe narkotika i bezumnog života. I postaje jedino važno da se taj mladi covek nekako izleci, da se ocisti od te prljavštine i da pocne makar i u najmanjoj meri da živi monaškim životom.

•  U manastir veoma cesto dolaze monasi iz Novog Valaama, oni ovde osecaju svoju duhovnu domovinu. Kako ih bratstvo prihvata?

Arhimandrit Pankratij: Odnosi sa Novim Valaamom su interesantni jer se na neki nacin nastavlja podela koja se dogodila 20-tih godina zbog razlicitosti stilova. Mi predstavljamo deo bratstva koji je ostao veran » starom « stilu, svetootackom kalendaru, drevnoj blagocestivosti, a oni su izabrali » izmenjeni « pravoslavni stil. Ne želimo da ocenjujemo taj izbor. To su razliciti putevi. Kalendarsko racunanje vremena je samo jedna strana. Medjutim, još postoje duboke veze izmedju nas. Oko Novo–Valaamskog manastira trenutno se skupilo nekoliko sekularizovanih društava, pa i sam manastir više lici na kulturni pravoslavni centar. Tu je i narodna akademija, i restauraterske radionice, biblioteke, tu se održavaju razni simpozijumi i seminari. »To je baš ono«, - kako je govorio prethodni arhimandrit Novo-Valaamskog manastira – »što je danas potrebno Finskoj Pravoslavnoj Crkvi. Ništa što je drugacije, finski narod niti može niti hoce da prihvati«. Drugo je pitanje kakva je danas ta Crkva i u kakvom stanju se nalazi?

Mi u Valaamskoj obitelji nastojimo da budemo korisni svojoj Crkvi i svom narodu. Naš glavni zadatak je - živeti po zapovestima Božijim, osetiti pravo pokajanje i na taj nacin pokazati da se i danas može živeti hrišcanski, a sve zbog toga da bi ljudi, koji su cesto ocajni, koji su izgubili orijentaciju u životu, mogli doci u manastir i ubrzo uvideti da može savršeno drugacije da se živi. I da i u ovom, za naše sunarodnike drugacijem nacinu života, može da bude i bratske ljubavi i žrtvovanja, i prave cistote duše.

Osetivši blagodat ovog svetog mesta, razgovarajuci i radeci sa bratstvom, oni se ucvršcuju u veri i u shvataju da je nužno živeti hrišcanski i da je njihovo licno spasenje samo u tome. Ali, to zapravo znaci i spasenje ruskog naroda i ruske zemlje. Ucvrstivši se u veri u manastiru i vrativši se u svet mirjana, ti ljudi cesto postaju centri oko kojih pocinju da se okupljaju ljudi koji od necega pate i koji su necim optereceni... Od jednog plamicka vere, razgore se nove i nove vatre...

To i jeste jedan od glavnih zadataka manastira u današnje vreme, vreme koje je zaglibilo u poroke i strasti - da unese svetlost Hristove vere u svet mirjana, cvrsto se sjedinjujuci s Bogom u srcu svom.

Snimio I. Vjazovski

www.voskres.ru/interview