“Duhovni zivot ne treba da bude povrsan”

-Oce Vasilije, kako ste dosli u Crkvu i postali svestenik?

-Ne secam se tog perioda u svom zivotu kada sam bio ateista. Moja porodica je verujuca, a deda je bio svestenik. Ali sam ja u detinjstvu ziveo u Neftegorsku, a tamo nije bilo Crkve. Svracao sam u Crkvu kada smo negde putovali. Ikone, molitve – sve je to bilo u bakinoj kuci i uglavnom sam se tamo i molio. Otac me je shodno mom uzrastu brizljivo privodio dubljoj veri, i ja sam mu zahvalan sto je to bas tako bilo. Zavrsio sam Moskovski energetski institut i radio kao inzenjer u konstruktorskom birou u NPO “Energija” u Kaliningradu (danas je to raketno-kosmicki kompleks “Energija”, grad Koroljev) u Podmoskovlju. U to vreme sam poceo da odlazim kod duhovnika u Trojice-Sergejevu Lavru; kod njega sam se i ispovedao i cesto smo razgovarali. Pitao me je da li zelim da budem rukopolozen za svestenika i postepeno me je pripremao na to. Cak ni u 25-oj godini nisam mogao da pretpostavim da cu postati svestenik. Rukopolozen sam u 28-oj godini.

-A kako ste dosli u Samaru?

-Upravo te godine sam se na svadbi svoje sestricine upoznao sa svojom buducom suprugom Tatjanom, jer su se one druzile. Ona je tada studirala u Samarskom medicinskom institutu, i kako nisam zeleo da ona prekine studije morao sam da dodjem u Samaru, gde me je vec rukopolozio Vladika Jevsevije. U pocetku sam sluzio u sabornoj Crkvi posvecenoj Pokrovu Presvete Bogorodice, a zatim skoro dve godine – u Samarskom Iverskom zenskom manastiru. A zatim su me uputili u Suhodol.

-Sta ste tamo zatekli?

-U naselju je postojala Crkva, ali u veoma tuznom stanju, i nije bilo nikakve mogucnosti da se obnovi, jer je temelj s jedne strane bio razrusen i Crkva se rusila. Crkva je osvecena 1917. godine i u njoj se sluzilo do 30-ih godina. Vec u vreme Hruscova sa nje je skinuta kupola sa Krstovima. Kada su glavno odeljenje sa Krstom prikacili uzetom za traktor I povukli, ispod oltara je izbio izvor…Staru Crkvu smo razgradili sopstvenim snagama, a neostecena brvna smo iskoristili za pritvor (mesto pred vratima Crkve – prim.prev.) nove Crkve. Nova Crkva se gradi trista metara od stare, jer je to mesto mocvarno. Mi zelimo da raskrcimo to mesto. Parohija je, po mom dolasku postojala pet meseci – postojao je i molitveni dom u predjasnjem manastiru. Kroz pola godine je polozen temelj nove Crkve, i jos uvek se gradi od novembra 1994.godine. U donjem Mihailo-Arhangelskom hramu sluzim vec pet godina, nedavno je prekriven krovom, a gornji hram se jos uvek gradi – jer nema dovoljno sredstava. Sporo, ali se ipak nastavlja nasa gradnja i Slava Bogu! Crkva ce biti dvoprestolna, dvospratna, Bogojavljenska. Zbog toga sto se selo Suhodol ranije zvalo Bogojavljenka. Crkva ce biti lepa – sa belosneznim zidovima, plavim krovom i zlatnim kupolama.

-Da li ljudi iz sela dolaze u Crkvu?

-Zivot u parohiji se odvijao po odredjenom rasporedu, na Svenocnu sluzbu dolazi vise od sto ljudi, dok je Crkva puna nedeljom i za praznike. U Suhodolu zivi 12 hiljada stanovnika. Nasa Crkva se nalazi na putu, koji razdvaja selo Suhodol i naselje neftjanika. U Crkvu dolaze i seljaci i radnici. Parohija se podmladjuje, a muskaraca je sve vise na sluzbama. Pri Crkvi postoji i nedeljna skola. U Sergejevskom, u bivsem Domu pionira je formirano odeljenje duhovnog obrazovanja i prosvecivanja i svestenici vec dve godine drze seminare za ucitelje 14 skola u regionu, po osnovama Pravoslavne kulture.

  -Koje su najpostovanije Svetinje u vasoj Crkvi?

- Stara suhodolska ikona Majke Bozije “Utoli moju tugu” iz XIX veka – ona je smatrana Svetinjom u Suhodolu, iznosena je i sa njom se obilazilo celo selo. U vreme progona neko je nozem presao preko Lika Bogorodice. Mi smo je restaurirali, i ona se nalazi u Crkvi u kiotu, i vernici je celivaju.

  -Oce Vasilije da li se u vasoj Crkvi desavalo mirotocenje ikona, koje je danas veoma rasprostranjeno u Rusiji?

  -Uoci Velikog Posta kod jedne nase mlade vernice je zamirotocila ikona – Spasitelj sa trnovim vencem. Ona ju je nekoliko puta donosila u Crkvu, i ja sam tim mirom pomazivao vernike. Njena majka je umrla, a otac se prema ikoni odnosio s mrznjom, i cak ju je nekoliko puta bacao na pod. Kada je ikona zamirotocila, on je prestao da bude neprijateljski raspolozen prema njoj. Ali se ja pazljivo odnosim prema reakcijama vernika na taj dogadjaj. Mnogi donose svoje ikone u Crkvu, i mole da se postave pored mirotocive ikone, u nadi da ce i njihova ikona zamirotociti. Ali to nekome moze da bude na stetu. Ikona ne mirotoci bez razloga. Gospod vlasnici ikone ukazuje na nesto u njenom zivotu, nesto sto treba da ocekuje, i da bude mozda oprezna zbog necega. I zato ne treba teziti tome da  - i moja ikona zamirotoci. Covek zeli da sebe smatra posebnim, dostojnim tog cuda, a to moze da ga odvoji od normalnog duhovnog zivota. Miro su kao suze ikone…Gospod priprema coveka na nesto, ili je to povod da razmisli o nekim tajnim slabostima svoje duse. Kada je ta devojka prvi put donela ikonu u Crkvu, ja sam je uzeo na 24 sata i stavio u oltar. Nije bilo mirotocenja. To mirotocenje je znak za nju i njenog oca. Mirotocenje ikona je pre svega – tajna.

 – Da li vam to sto imate mnogoclanu porodicu pomaze da opstite sa vernicima, da ih vaspitavate, i pricate im o vrednostima hriscanske porodice?

- Mislim da – da. I ljudi se drugacije ponasaju kada svestenik ima mnogo dece. S druge strane, desava se da ljudi cak i osudjuju, ali su to uglavnom ljudi van Crkve. A ocrkovljeni ljudi nas zale, jer shvataju nasu situaciju i pomazu nam na sve nacine, za sta smo im mi veoma zahvalni. Znate da je tesko u mnogoclanoj porodici. Deca su jos mala. Ksenija i Masa imaju po 9 i 8 godina, Filip –6, a Danilo –5. Varvara ima tri godine, a najmladji sin Grisenjka skoro jednu godinu. Svako od njih trazi dosta paznje, i zato stariji pomazu mladjima.

-Koje osobine biste pozeleli svojim parohijanima?

- Zelim da vidim da su moji parohijani trezveni hriscani, koji ne shvataju povrsno sustinu Hriscanstva, vec osecaju dubinu duhovnog zivota i duhovnog iskustva. Ljudi cesto dolaze u Crkvu kako bi osetili privremeno olaksanje, mozda cak nalaze i neko duhovno uzivanje u tome sto dolaze u Crkvu. Trezven odnos prema veri, koja treba da se ogleda u citavom nasem zivotu – je ono sto nam nedostaje i sto ide krajnje sporo, a zeleli bismo da bude mnogo brze. Opasnost dusevnog komfora postoji mozda kod takozvanih revnosnih hriscana koji smatraju da sve ispunjavaju.

Ljudmila Belkina

21.11.2003

http://www.cofe.ru/blagovest/article.asp?AID=2083