MANASTIR NIKOLJE

Manastiri u Ovčarsko-kablarskoj klisuri oko Zapadne Morave potiču negde od 13. do 15. veka. Tako su oni gotovo svi sinaitskog porekla (1) jer ih većinom podižu i naseljavaju srpski monasi sa Svete Gore ili iz koje od srpskih sinaitskih monaških grupa toga vremena, pa zato ovi manastiri i nose naziv "Srpska Sveta Gora". U tim ovčarsko-kablarskim manastirima nalazile su se i prepisivačke škole, u kojima se razvijala prepisivačka delatnost, čime su se rado bavili srpski monasi Sinaiti (2) .

Jedan od najstarijih, ako ne i najstariji, od ovčarsko-kablarskih manastira toga vremena jeste manastir Nikolje. On je imao, prema zapisu u Vukovom putopisu, i do 300 monaha (3) . Vreme njegovog postanka ne može se tačno odrediti, pa ni sa jedne ikonice na drvetu iz 1489. , koja je do Prvog svetskog rata čuvana u Narodnom muzeju u Beogradu.

Tu ikonu, izgleda, naslikao je u "Dubravi kablarskoj blizu Morave… monah Danilo". Hramovna slava ovog manastira je Prenos moštiju Svetog Oca Nikolaja 9. maja (po starom kalendaru).

Nikolje se nalazi nedaleko od Jovanja, pri ulazu u divnu, romantičnu Ovčarsko-kablarsku klisuru na samoj levoj obali Zapadne Morave, koja se tu iznad manastira sada proširuje u veštačko jezero, tako da se iz starog "Miloševog konaka" sa terase može i riba na udicu loviti, ili , kako Vuk Karadžić veli, " sa divane" (to jest sa terase) da se može pljunuti u Moravu, tako je blizu. Manastir se nalazi između dva tunela, i između dva puta, a sa zapadne strane je blizu velikog gvozdenog mosta za železničku prugu Čačak - Ovčar Banja - Požega. Tako jak saobraćaj u ovoj životopisnoj, stenovitoj, ali i šumovitoj, klisuri dosta remeti tišinu ovom sada naprednom ženskom manastiru. Iako je manastir Nikolje toliko poznat u našem narodu, njegova je crkva mala i bez kubeta, sa malim i uzanim prozorima. Ulazna vrata u crkvu nalaze se na pobočnoj, južnoj strani, a na 4 do 5 metara odatle nalazi se i stari "Milošev konak", čije zidove sa suprotne, južne strane, sada zapljuskuje Morava. Ovde Morava svojom širinom već prelazi u akumulaciono jezero, koje je tu u Ovčarsko-kablarskoj klisuri od Ovčar Banje u dužini od nekoliko kilometara obrazovano radi hidrocentrale i brane u Međuvršju. Taj konak zove se Milošev zato što ga je podigao ili obnovio knez Miloš Obenović i u njega smestio svoju porodicu za vreme Drugog srpskog ustanka. Tu su grobovi i dva mala deteta kneza Miloša, s kojima je bila sklonjena u Nikolje i kneginja Ljubica sa svojom svekrvom Višnjom. Jedno vreme i sam je knez Miloš tu sklonjen boravio i odatle upravljao srpskim ustankom 1815. godine.

Po arhitekturi crkve moglo bi se zaključiti da je manastir Nikolje jedan od najstarijih manatira ovčarsko-kablarskih. Ali, ipak, ne zna se tašno ko ga je i kada podigao. Jedni istoričari vele da je podignut u 13. veku. Drugi, oslanjajući se na narodno predanje, tvrde da su podigli svetogorski monasi, koji su došli u Srbiju iz Svete Gore zbog najezde Katalana i naselili se u ovčarsko-kablarsku klisuru u 14. veku. Treći, tvrde da su se monasi isihasti sinaitskog porekla, zbog najezde Turaka posle Maričke bitke 1371. godine, pomerali iz Parorije i Zagore u Bugarskoj, kao i sa Svete Gore, u Lazarevu Srbiju, u kojoj je tada bilo više slobode i bezbednosti. Tako su sa Grigorijem Gornjačkim i Romilom Ravaničkim mnogi monasi prešli iz Svete Gore u istočnu Srbiju, a odatle se razilazili po svim srpskim zemljama, pa se tako naselili i u Ovčarsko-kablarskoj klisuri, gde su podigli mnoge manastire i isihastirije, među kojima je manastir Nikolje jedan od najpoznatijih.

Na osnosvu podataka kojima i do danas raspolažemo, znamo da je tako veliki broj monaha u ovčarsko-kablarskoj klisuri imao i raznovrsne svoje delatnsoti. Pored molitve i svakodnevnog bogosluženja, oni su, podižući svoje manastire, podizali u narodu duhovnost i visok moral, podizali duhovni i kulturni život, jer su u to doba pa kroz celo tursko ropstvo monasi bili gotovo jedini pismeni i za to vreme najobrazovaniji ljudi i duhovni vođi, pa su manastiri bili i jedini kulturno-prosvetni centri kod nas. U njima su obrazovane škole za sveštenike i druga zvanja u crkvi i narodu, preko kojih se razvijala religiozna i nacionalna svest, kultura i umetnost našeg naroda. Osnovane su bolnice, prepisivane i povezivane knjige, izrađivani ikonostasi i ikone, i tome slično. No i pored svega toga, monasi su uredno vršili bogosluženja i svoje molitveno, kelejno pravilo. Zatim su vršili i misionarsku hrišćansku delatnost u svom narodu. Tako je u Ovčaru Nikolje, kao i Jovanje, u svemu tome prednjačilo. U Nikolju su se, pored pisanja knjiga i ikona, još izrađivali i pečati. Tako, vidimo da od 14 ovčarsko-kablarskih monaha prepisivača, koliko je dosad registrovano, 6 ih je samo iz Nikolja.

Najstarija rukopisna knjiga koja se dugo čuvala u Nikolju jeste Nikoljsko jevanđelje (4), koje je kako misli Đuro Daničić, napisao na pergamentu 16,5x10,5 cm i 147 listova Hval Krestjanin, pisac "Bolonjskog rukopisa" 1404. godine ili krajem 14. veka. Pisano je srpskom recenzijom i pripada grupi bosanskih rukopisa iz druge polovine 14 i početkom 15. veka. Možda je to i prepis sa starijeg glagoljskog rukopisa, ili u Nikolju, ili u nekom drugom manastiru odakle su ga monasi doneli u Nikolje. Posle Prvog svetskog rata nestalo ga je, ne zna se kako, ali se zna da je arhimandrit nikoljski Gavrilo Marković izdržao surova mučenja od Austrijanaca da im ga preda, no nije izdao mesto gde ga je sakrio. Verovatno da je tadasklonjeno u Narodnu biblioteku u Beogradu, odakle je na nepoznat način nestalo za vreme Prvog svetskog rata. Sada se nalazi u Dablinu u Irskoj kolekciji Čester Beti (5).

U Nikolju je dugo čuvano i Karansko četvorojevanđelje, kao i mnoge druge knjige. Na poslednjoj strani ovog jevanđelja zapisano je da ga je pisao u Karanu pop Vuk, sin protopopa Ralete. Postoje tu i druge zabeleške koje se odnose na posete manastiru Nikolju u izuzetnim prilikma visokih crkvenih velikodostojnika, kao što su pećki patrijarsi Maksim, brat despota Đurđa, i Arsenije III Čarnojević. Patrijarh Arsenije krenuo je početkom septembra 1682. godine na hdžiluk sa nekoliko hadžija da se poklone Grobu Hristovom i drugim svetim mestima. Po povratku iz Jerusalima u Srbiju , posetio je manastir Nikolje u Ovčarsko-kablarskoj klisuri 1683. godine. Pošto su Turci u to vreme, 12. septembra 1683. godine, bili potučeni od ugarske vojske pod Bečom, to je odjeknulo i do Nikolja, koji je tada bio verovatno najugledniji manastir u Ovčaru i Kablaru. Patrijarh, tom prilikom, izgleda, da o svemu tome u vezi s turskim porazom ništa nije znao. Ali, sledeće, 1684. godine, posetivši ponovo manastir Nikolje o manastirskoj slavi 9. maja, on je tu radosnu vest zapisao ovako: "Vse sile izmailskie letušče jako (kao) zmije krilate, na slavni grad Beč. No Gospod grdim (gordim) protivi se, tbšt (smirenim) vbzvrati sem (daje blagodat), a voisku mu vsu Ugri maču predadoše". (Zapis br. 1824). (6)

RUKOPISNE KNJIGE. Po Joakimu Vujiću, rukopisne knjige, koje su verovatno napisane u manastiru Nikolju, u to vreme zatečene su sve bez naslova. Takve su knjige:

1. Psaltir sa mesecoslovom, bez natpisa
2. Oktoih na pergamentu, pisan na osam glasova, bez natpisa
3. Načalo kanonom, bez natpisa
4. Oktoih sa četiri glasa, bez natpisa
5. Opet Psaltir s mesecoslovom u velikom kolu
6. Evangelije bez natpisa
7. Žitije svjatago oca Nikolaja, s različitim kondacima i besedama u prologu
8. Minej za novembar
9. Žitije svetih otaca
10. Jedna čast (deo) apostola
11. Paterik, bez natpisa
12. Različite propovedi nekolikih praznika, bez natpisa
13. Minej za mart, bez natpisa
14. Minej meseca januarija
15. Sasvim nepoznate knjige, bez natpisa
16. Slova dušepoleznaja, bez natpisa
17. Oktoih starodrevne štampe serbske
18. Prolog sobranija svjatih vsego leta, bez natpisa
19. Jedno neizvesno staro poderano evangelije
20. Oktoih od pet glasova, štampan staroserbski
21. Apostol rukopisani

Pored ovakvih rukopisnih knjiga, J. Vujić je video u Nikolju i druge vrednije spise, kao i tapiju o darvnoj vodenici kneza Miloša manastiru Nikolju u Prijevoru na reci Kamenici i druga razna pisma i dokumenta.

Nekoliko zapisa iz 16. veka svedoče da je u Nikolju tada postojala prepisivačka škola i da je ona radila više stoleća. Te napisane knjige odmah su u manastirskoj radionici i povezivane.

Rukopisne knjige koje su, prema zapisima, prepisane u Nikolju jesu:

1. Psaltir, koji je prepisao 1534. godine nikoljski djak Dmitrasin, za vreme duhovnika Ignjatija. (7)
2. Dva Mineja, koja je prepisao posle 60 godina 1594, kada "porobiše Tatari vlašku zemlju", jeromonah Isaija, za vreme igumana Kozme.
3. Triod, koji je prepisao 1616. godine, "v domu Svetoga Nikole" monah Averkije, za vreme iguamana kir Leontija. Psaltir koji je prepisao 1534. godine nikoljski đak Dmitrašin, za vreme
4. Paterik, prepisao je 1618. godine nikoljski monah Kirijak, za vreme kir Leontija. Isti monah pre 1625. prelazi u manastir Blagoveštenje i tamo nastavlja svoju prepisivačku delatnost.
5. Minej iz 1755. i Tipik iz 1759. godine. U Nikolju bile su, po Vladimiru Petkoviću, 1829. godine 234 stare knjige. Panta Srećković zabeležio je da je u Prologu manastira Nikolja našao ovakav zapis: "1829. godine biše određeni đaci Stevan i Petar da prebroje Srbljake na tavanu crkvenom i nađoše 234."(8) To je svakako neka greška. Neverovatno je da je u to vreme moglo imati u nekom manastiru toliko Mineja ili Srbljaka štampanih , a još manje rukopisanih.

OBNOVA NIKOLJA. Na kamanoj ploči na spoljašnjem zidu, iznad desne pevnice stoji natpis: "Sej boženstveni hram svjatago čudotvorca Nikolaja obnovi se trudom i podvigom igumana Melentija sa bratijom jeromonahom Vasilijem i Leontijem, pri vladeniju knjaza srbskog Miloša Obrenovića godine 1859… Milenko Vidako(vić), Trbuš(ani).

Kada je Vuk Karadžić posetio manastir Nikolje, čuo je od monaha da je manastir stradao od požara dva puta. Prvi put ga je nepažnjom zapalilo manastirsko đače, ali ne celog; jedna je strana manastirskih zidova ostala. Drugom prilikom zapalila se nekako i druga strana uoči Božića, kad su haračlije zakonačile u manastiru Nikolju. Tako su u požaru stradale nikoljske freske.

Posle 1772. godine Nikoljski manastir je zapusteo, ali već posle tri godine 1775. obnavljaju ga monasi iz manastira Dobrilovine. Međutim, 1780. godine manastir Nikolje ponovo strada, kao i mnogi drugi manastir u Srbiji. Nikolje se pljačka i monasi stradaju po naredbi beogradskog dahije Kučuk Alije i 1804. godine.

Nikoljska je crkva pokrivena, a verovatno i sav manastir obnovljen, za vreme vlade Karađorđa, kao što, po Joakimu Vujiću, veli i crkveni zapis koji je video od 26. juna 1811. godine. I za vreme Miloša Obrenovića od 1815. do 1817. godine Nikolje je obnavljano. Građevina crkve je obnavljana i 1849. godine. Posebnu pažnju je knez Miloš obraćao na Nikolje za vreme uprave svog velikog prijatelja arhimandrita Atanasija Radovanović i svog rođaka ili sestrića igumana Isaije Popovića.

OSNOVNI PODACI O ŽIVOPISU. Živopis nikoljske crkve verovatno da potiče iz različitih perioda. Na južnom zidu spolja vidi se dosta izbledeo živopis. Iznad ulaznih južnih vrata pa do venca pod krovom nalazi se kompozicija iz života svetog Nikole. Ispod nje do visine vrata nalaze se freske sa likom Hrista, Bogorodice i Svetog Nikole, kao i još dve scene iz života Svetog Nikole. Ispod njih sa obe strane vrata nalaze se dva anđela kao čuvari pri ulazu u hram i scena kako sveti Nikola spasava brod od bure, kao i scena njegove smrti.

U priprati vidimo natpis iz 1637. godine sledeće sadržine:"Izvolenijem Oca, i

spospešenijem Sina, i svršenijem Svetoga Duha, popisa se sij boženstvavnij hram svetago

velikago čudotvorca arhijereja Hristova Nikolaja, trudom i podvigom jeromonaha Mateje, pri igumanu Sofroniju, jeromonahu, sa bratijom, meseca aprila 8. den v leto 1637."

U unutrašnjosti hrama, u naosu, stoji natpis iznad vrata iz kojeg se vidi da sadašnji živopis koji postoji u lađi crkve datira iz 1697. godine. Joakim Vujić ,(9) prilikom posete Nikolju 1826. godine, tvrdi da u muškoj priprati više vrata stoji natpis iz kojeg se vidi da je "crkva slikana 25. avgusta 1587. godine,(10) trudom i nastojanjem igumana Joanikija, jeromonaha, s braćom i ostalim hrišćanima, ktitorima ovog hrama".

Živopis u priprati Nikolja iz 1637. godine, i po stilu i po sadržaju predstava u mnogome se podudara sa freskama u manastiru Blagoveštenju, pa bi se moglo tvrditi da su rad istog majstora - jeromonaha Mitrofana.

IKONOSTAS. Sadašnji nikoljski ikonostas rađen je od 1826. do 1829. godine i postoji mišljenje da ga je radio Simeon Lazović iz Prijepolja, jedan od najplodnijih srpskih živopisaca i ikonografa s kraja 18. i početkom 19. veka. Fino je ukrašen duborezom, pogotovo carske dveri, tako da na svakog posetioca prijatno deluju. Urađen je za vreme Isaije Popovića, Nikoljskog igumana, odmah posle smrti arhimandrita Atanasija Radovanoviće, a zauzimanjem i novcem kneza Miloša. O tome postoji natpis u podnožju krsta na nikoljskom ikonostasu (11).

Pred ikonostasom nalaze se mošti Svetog Oca Nikolaja i Svetog Atanasija Velikog. Te svete mošti, koje se odskora nalaze u manastiru Nikolju sa kovčežićem iz 1835. godine, prethodno su bile čuvane u svešteničkoj kući predaka prote Svete Popovića iz Ivanjice. Izgleda da su te svete mošti tu dospele iz Svete Gore, da ih je neko od te svešteničke loze doneo otuda, pa su kod njih čuvane kao velika domaća svetinja, jer su imali krsnu slavu Svetog Oca Nikolaja.

Poslednji potomak kao sveštenik iz te loze bio je prota Sveta Popović. On je čuvao te svete mošti do svoje iznenadne smrti. Posle njegove smrti, njegov sinovac Jovan, koji je u drugom stanu živeo, poveri sestrama u Nikolju da oni kod kuće imaju mošti Svetog Oca Nikolaja. Igumanija mati Evpraskija zamoli ga da donesu te svete mošti u Nikolje, da bi ih narod o manastirskoj slavi (9. maja po starom kalendaru) mogao celivati. Jovo tada donese mošti tajno, bez znanja protinice i njenog sina. Kada se u kući primetilo da nema svetih moštiju i kad se saznalo da ih je Jovo uzeo, na njihovo traženje od ih je odmah vratio kući, ali kad se posle izvesnog vremena sin protin razboleo od raka i kad su od njega sestre iz Nikolja ponovo zatražile na uslugu mošti Svetog Oca Nikolaja, on je odmah iz Beograda iz bolnice poručio svojima da se radi njihovog zdravlja i napretka mošti iz bolnice odmah predaju manastiru Nikolju na upotrebu i čuvanje, a i da bi tako imale svoje odgovarajuće mesto, sestre su sa velikom zahvalnošću primile svete mošti. Tako je ova svetinja dospela u trajnu svojinu manastira Nikolje u Ovčaru

RIZNICA. U riznici manastira Nikolja, pored Vukovog jevanđelja i drugih nekih rukopisnih knjiga, (12) nalazi se više krstova, više ikona iz 16. i 19. veka; kadionica iz 19. veka, pečat iz 1613. godine majstora -gravera popa Vuka, sina protopopa Ralete. Zatim disk (tas) iz 19. veka i više drugih predmeta i relikvija. Pored svetih sasuda i drugih crkvenih stvari, u riznici se čuva i tapija srpskog kneza Aleksandra Karađorđevića kao i sinđelija Gerasima arhiepiskopa i mitropolita užičkog, kojim daje manastiru Nikolju parohje.

METOSI OVČARSKO-KABLARSKIH MANASTIRA. Nije isključeno da ovčarsko-kablarski manastiri , kao jedna od isihastičko-sinaitskih monaških kolonija u okolini Ovčara, Čačka i Ježevice, nisu imali i svojih metoha, gde su živeli povremeno, na smenu ili stalno njihovi monasi. Pod Kablarom Savina Voda u pešteri pripadala je Preobraženju kao metoh. Na Ilinjskom brdu manastir Ilinje, metoh iznad Blagoveštenja, pripadao je manastiru Blagoveštenju. Na Jovanjskom brdu zvanom Gradina ili Kulina nalazio se jovanjski metoh sa visokom kulom (pisarnicom) i manastirom posvećenim Uspeniju Presvete Bogorodice. Tako isto i manastir Vujan pominje se kao metoh manastira Nikolja u eparhiji užičkoj, okrugu rudničkom, srezu moravskom, sa 4 jeromonaha. (13) Prema narodnom predanju, Vujan je osnovan u Srednjem veku pre najezde Turaka, u blizini sela Prislonice, i nije se tada zvao Obrovin, kako se docnije dugi niz godina nazivao, već "Hujansko kaluđersko obitalište". Predanje upućuje na to da su ga monasi ovčarsko-kablarskih manastira podigli kao svoj metoh, koji tek kasnije dobija svoju upravu i samostalnost. Izgleda da su dugo sinaitski monasi ovčarsko-kablarskih manastira posećivali ovo obitalište "Vujanskih Strana", u njemu živeli i iz njega propovedali narodu hrišćansku veru i moral. Tako je bilo, čini se, sve dok ga nisu Turci porušili ili sasvim uništili, a kaluđeri, ukoliko su preživeli, razbežali su se ili se vratili u Ovčar. Neki su se povukli u dubinu planine Vujna, u isposnicu u kojoj je iz tog bratstva živeo svetim životom jedan monah isposnik, u narodu poznat kao vujanski svetitelj, i tu je kasnije, s početka Prvog ustanka osnovan, manastir Vujan.

STAREŠINE MANASTIRA NIKOLJA

Starešine manastira Nikolja možemo hronološki pratiti tek od igumana Pahomija:

1. Iguman Pahomije postao je starešina manastira Nikolja 1757. godine.

2. Iguman Ignjatije, duhovnik je i starešina Nikolja u vreme pisanja Psaltira 1534. godine. Za ovih pet starešina od Ignjatija nema hronoloških podataka.

3. Iguman Kozma, za čije je vreme napisan Minej 1594. godine.

4. Iguman Leontije, za čije je vreme napisan Tripjesnec 1616. i Paternik 1618. godine.

5. Iguman Sofronije spominje se 1637. godine, u njegovo vreme crkva je prvi put živopisana.

6. Iguman Joakinije spominje se 1697, u njegovo vreme nikoljska crkva je drugi put živopisana. Ovi pomenuti igumani upravljali su manastirom Nikoljem preko 163 godine. To je razdoblje od 15. do 17. veka u doba prepisivanja crkvenih knjiga, izrade ikona, živopisa, pečata i drugih aktivnosti. U to vreme bila je u Nikolju i škola za sveštenike - neka vrsta bogoslovije.

Ove starešine bili su za ono doba učeni i obrazovani ljudi i doprineli su da Nikolje stekne veliki ugled među ovčarskim manastirima. Šteta je što nemamo dovoljno podataka za sve starešine nikoljske, ali za koje imamo i koliko imamo, to ovde i unosimo.

Od vremena igumana Joakinija 1697. godine do vremena nikoljskog igumana Pahomija 1757. godine vidimo da je, prema zapisima starešina Nikolja, bio 1751. iguman Pavle. Ne zna se da li je on u ovom razdoblju od 54 godine upravljao ovim manastirom ili je bilo i drugih starešina. Iguman Pahomije, koji se prema zapisima naziva "kir", rođen je u selu "Trjebšanje". Živeo je u manastiru Nikolju 28 godina.

7. Iguman "kir" Gerasim, kao sabrat nikoljski, zamenio je Pahomija i postao starešina Nikolja. rođen je u selu "Koščenić". Njega su ubili hajduci. Uzimajući u obzir ova dva mesta u kojima su ovi igumani rođeni, trebalo bi da je Pahomije rođen u Trbušanima, a Gerasim u Koštunićima, nedaleko od Nikolja.

8. Posle smrti Gerasimove, starešina Nikolja postaje iguman "kir" Isaija iz Pive. A posle Isaijine smrti, 1772. godine, manastir Nikolje je zapusteo.

9. Jeromonah Georgije Dedčić, nakon tri godine od "zapustjenija", 1775. godine , dolazi u Nikolje iz manastira Dobrilovine sa još pet monaha, koji su pobegli iz svog manastira od kolašinskih Turaka i njihovog zuluma. Sa sobom su doneli u Nikolje i mnoge crkvene stvari iz svog manastira. Jeromonah Georgije sa svojim novim bratstvom obnavlja manastir i snabdeva ga knjigama i drugim crkvenim potrebama, zavodeći u manastiru red i duhovni život. Zbog toga je unapređen u čin arhimandrita i pruža mu se prilika da ode u Jerusalim na poklonjenje svetim mestima i Grobu Hristovom.

No i pored svega toga, manastir je za vreme arhimandrita Georgija 1780. godine mnogo stradao, kao i mnogi drugi manastiri i crkve, a sve zbog velike anarhije koja je vladala u turskoj državi. Tome je doprinela i Austrija, koja se spremala za rat s Turskom 1788-1791. godine i svojom jakom propagandom podizala Srbe na ustanak, iza čega su od Turaka usledila stradanja i seobe. U tim odsudnim danima za srpski narod, kao i za njegove manastire i svetinje, mogao se videti "na srpskoj Moravi" i iguman manastira Nikolja, gde uzima učešće u agitaciji protiv Turaka. Tom prilikom arhimandrit nikoljski Georgije, zajedno sa igumanom manastira Ravanice Vićentijem Jovanovićem, provodi dvojicu austrijskih oficira, preobučene kao sluge manastirske, i sa njima idu po narodu, kao da kupe milostinju, a u stvari austrijski oficiri uhodili su zemlju i Turke, beležili položaje, puteve, reke, mostove i drugo što im je bilo od potrebe za rat s Turcima. Zbog takvih usluga, ovaj iguman nikoljski primao je od Austrije stalnu godišnju pomoć (penziju) od 25 dukata.

Uskoro, posle smrti arhimandrita Georgija Dedčića 1803. godine, manastir Nikolje ponovo strada 1804. godine od beogradskog dahije kučuk Alije, koji šalje svoga brata čuvenog po zlu, Salih-agu (Rudničkog Bika), te opljačka manastir Nikolje i odnese iz njega žito, vino , rakiju, volove, konje, ovce, bakar, srebro, haljine i sve drugo što je bilo od vrednosti tako da to "koje u čemu ima 20 kesa, to jest 1102 dukata".

Na nadrgobnoj ploči arhimandrita Georgija, koja se nalazi na jednom grobu s istočne strane prema oltaru, stoji napisano :"Zdje počivajet rab Božji jeromonah Hadži Đorđije, bivši arhimandrit nikoljski. Prestavi se 1803".

10. JEROMONAH ATANASIJE.- Posle smrti arhimandrita Hadži Georgija, postavljen je za starešinu manastira Nikolja jeromonah Atanasije Radovanović, koji je rođen u selu Milićevićima 1771. godine. Kao nikoljski starešina, pokrio je crkvu za vlade karađorđeve 1811. godine. Išao je u Jerusalim 1817. na poklonjenje Hristovom Grobu. Bio je veliki prijatelj s knezom Milošem, a zatim se s njim okumio i krštavao mu decu. Knjigu je učio u Nikolju. Tu se i zamonašio. Ceo vek je proveo tu, u svom postrigu, u manastiru Nikolju, gde mu i kosti počivaju. Neko vreme 1815. bio je i administrator negdašnje Užičke eparhije, do dolaska episkopa Melentija Nikšića, "Studeničanina". A i posle njegove smrti vršio je tu dužnost. Umro je u 55-oj godini svog života u Kragujevcu, 29. juna 1826. godine, na Petrovdan, kada je otišao u goste, po pozivu, knezu Milošu. Posle sedam godina njegove su kosti prenesene iz Kragujevca u manastir Nikolje i sahranjene sa istočne strane hrama. (14)

11. IGUMAN ISAIJA. Posle smrti Hadži Atanasija, postavljen je za starešinu manastira Nikolja iguman Isaija Popović, sestrić kneza Miloša. On je pre monaštva bio parohijski sveštenik u Subjelu i zvao se Ilija. Njegov otac je pop Luka Mraković (Mračić). Po nekima, prezivao se Jakovljević, a došao je u Cikote u Seču Reku iz Kremana preko Zaharijića. Posle Ilije, Luka je imao još tri sina: Aleksu, Aćima i Pavla. Ilija se zapopio, a Aleksa se bavio trgovinom. Zatim, u vreme Karađorđa bio je nahijski knez, pa glavni vojvoda i komandant užičke nahije posle oslobođenja Užica 1805. godine. Aćim je bio zemljoradnik, a Pavle je radio oko stoke u Majdanima na Rudniku. Ilija , kao pop, posle dužeg vremena pređe iz Seče Reke u Subjel na parohiju. Tu podigne kuću i crkvu, jer se služba Božja vršila do tog vremena u Boškovića livadi pod hrastom. "Ali na veliku nesreću, sve što je imao, pogubio je". Verovatno da su u pitanju Turci ili kuga. Ostala su im samo ženska deca, izuzev Pavla, koji je imao tri sina: dva zapopio u Majdanima, a trećeg, srednjeg, Atanasija pošalje u Nikolje da izuči knjigu, pa se zapopi u Subjelu. Ilija, kada je ostao udov sveštenik, pokaluđeri se i dođe u manastir Preobraženje, gde ga je 1820. kao jeromonaha Isaiju i Vuk video. Zatim je uskoro, posle smrti igumana Atanasija Radovanovića, prešao u Nikolje i postao iguman nikoljski. (15) Svoju ćerku, jedino dete koje je imao udao je "u Protiće u selu". Ovde o monaškom Isaijinom imenu ne slažu se Milan Đ. Milićević i Joakim Vujić. Prvi ga naziva Josifom, a drugi Isaijom. Joakim Vujić je prilikom prilikom svoje posete prenoćio u Nikolju i kao putopisac uzeo je od Isaije podatke koji su mu potrebni o manastiru i starešinama, pa je svakako tačniji njegov iskaz, tim pre što se Josif nigde ne pominje u manastirskim dokumentima i parohijskim protokolima, a Isaija se pominje sve do 1845. godine kao paroh tada nikoljske parohije u Miokovcima. Jer, ta je parohija pripadala manastiru Nikolju sve do 1882. godine. Zatim, na nadgrobnoj ploči Isaije, koja se nalazi iza oltara nikoljske crkve, vidi se na dnu da mu je spomenik podigao njegov unuk jeromonah Melentije S. Popović, sabrat nikoljski, iz čega se može zaključiti da je Isaija identičan sa Ilijom udovim sveštenikom. (16)Ostaje samo nejasno, zbog nedostatka podataka, kako je pop Ilija, odnosno Isaija, po Vuku "rođak" kneza Miloša, a po drugima "sestrić".51

Iguman Isaija Popović živeo je 80 godina i umro u manastiru Nikolju 11. oktora 1850. godine.

O Isaiji Popoviću v. Karadžić piše u "Danici" pod naslovom : "Početak opisanija srpskih manastira 1820", pa veli da je "u Preobraženju zatekao jednu malu kućicu pored crkve i još neke u ruševinama temelje, i u toj kućici živi jedan kaluđer po imenu Isaija, rodom iz užičke nahije iz sela Subjela, rođak Svijetloga i čestitoga kneza Gospodara Miloša Obrenovića".

Milan Đ. Milićević u "Pomeniku" na strani 753. kaže: "Posle smrti Hadži-Atanasija (1826. leta) u Nikolju za starešinu došao je otac Josif, koji se je kao sveštenik zvao Ilija, i koji je bio sestrić knezu Milošu". Na istoj 753. strani "Pomenika" u fusnoti M. Đ. Milićević piše da Joakim Vujić veli za njega da se zvao Isaija Popović.

U knjizi prote Radomira Krečkovića "Manastir Nikolje pod Kablarom i njegovi znatniji duhovnici" (17) stoji da se "obudoveli sveštenik Ilija" u monaštvu zvao "Isaija Popović" i da je bio sestrić kneza Miloša , što bi značilo da je sestra kneza Miloša majka Isaijina, a supruga njegovog oca pop Luke iz Subjela.

U "Rodoslovnoj tablici Obrenovića" od Alekse Ivića stoji da je Višnja Urošević iz D. Trepče u prvom braku s Obrenom Martinovićem iz Brusnice rodila Jakova, Milana i Stanu u Brusnici.

U drugom braku s Teodorom Mihailovićem Višnja je rodila u Dobrinji Miloša, Jovana i Jevrema. Svoju kćer Stanu Višnja je udala u Dobrinje, za Savu.

U II "Rodoslovnoj tablici Obrenovića" od D. Mrđenovića i A. Palavestre (18) stoji da je Višnja kćer Stanu udala za Savu Jašića iz Dobrinje.

U III "Rodoslovnoj tablici" velikog formata kao mapa (što smo je dobili iz "Miloševog konaka-muzeja" u Topčideru) od autora prof. dr Radoša Ljušića februara 1996, stoji da je Stana žena Save Nikolića iz Dobrinje. ako je zvezdica znak rođenja, onda Stana rođena oko 1773, a njen otac Obren 1777. Onda je to greška, jer je nemoguće da bude ćerka starija za 3-4 godine od oca.

Još je nejasno otkud Stana u Subjelu, ako je o njoj reč u vezi sa Ilijom. Ako su sinovi Stane Nikolić Jašić iz Dobrinje: Stevan, Dimitrije i Ilija, onda ovi u Subjelu sinovi pop Luke Popovića: Ilija, Aleksa, Aćim i Pavle, nemaju nikakve veze sa Stanom, sestrom Miloševom, udatom u Dobrinju. Sem ako se nije Stana iz Dobrinje preudala za popa Luku Popovića u Subjel, ili je tu u pitanju neka druga sestra ili rođaka kneza Miloša, a ne Stana. Jer, svi ovog popa Iliju pominju kao igumana nikoljskog Isaiju, sina popa Luke Popovića iz Subjela.

U "Pomeniku" kod M. Milićevića na 472. strani piše: "Posle više raznih gazda, u kojih je čuvao stoku, nadničio ili gonio trgovačke volove čak na Jadransko more, Miloš se najmi, u Dobrinji, u svoga zeta Save, za kojim je bila njegova sestra Stana. U ovoga čoveka Miloš je dugo služio, ali mu najposle, dodija ružna gazdina narav, pa ostavi službu i pobegne u Brusnicu, k svome polubratu Milanu Obranoviću…"

Prema svemu gore rečenom u vezi sa Stanom i udovim sveštenikom Ilijom, čini se da je bolje o tom problemu ne zamarati mnogo čitaoca. Ali je dobro što je, da bi se rasvetlile činjenice u vezi s tim problemom, učinjen jedan pokušaj; drugi nek nastave.

KNEZ ALEKSA. Vladan Popović, profesor Beogradske Bogoslovije, sada u penziji, pisao je kao urednik, pod naslovljenim člancima o svojim precima Luki, Iliji, Isaiji, Aleksi i drugima. Za istoriju i istorijske događaje, posle Isaije, najznačajniji je njegov brat Aleksa, koji je bio najpre knez a zatim vojvoda i komandant Užičke nahije, u koju su tada spadali i ovčarski manastiri. Zbog velikog njihovog značaja i uloge koju su vršili u doba Ustanka, reći ćemo, ovde ono što je najvažnije i o knezu Aleksi Popoviću.

Još dok se nije zakaluđerio sveštenik Ilija Popović, njegov brat Aleksa, rodom iz Subjela, bio je u vreme Karađorđa knez, a zatim vojvoda i komandant Užičke nahije. Vidi se iz jedne "diplome" koju prilažemo, u kojoj Karađorđe nalaže vojvodi aleksi 22. decembra 1808. godine da izvrši egzercir vojske u svojoj nahiji, da je snabde sa starešinama i hranom; kad je mrsak da se daje oka hleba i pola oke mesa, uz post - pasulja, svakome jednako.

Užice je u to vreme bilo jako tursko uporište (imalo je jako utvrđenje): Zbog toga se Hafis-paša 1805. godine osmelio da zauzme Beograd, nadajući se u užičkog muselima Omer-agu da mu pomogne. Saznavši za takvu tursku nameru, Karađorđe se reši da napadne Turke i zauzme Užice. Po njegovom naređenju, u tom napadu i opsadi učestvovali su vojvoda Jakov i prota Matija Nenadović, Milan Obrenović, Hadži Melentije - račanski arhimandrit, prota Milutin Ilić, Gučanin, kapetan Radič Petrović, Lazar Mutap i pop Luka Lazarević. Ovako veliki broj vojvoda svedoči da je Karađorđe znao da Turci imaju jaku odbranu.

Kad su Turci saznali za ovakav Karađorđev plan, pošalju 30 staraca da delegiraju na Crnokosi sa srpskim vojvodama za mir. Tad su ovi turski delegati, pregovarači, videli da Srbi imaju i topove, i to en više trešnjeve, već tučane, top je u to vreme predstavljalo moderno oružje. Onda su Turci delegati, pipajući topove, koje je dovukao Jakov Nenadović preko Maljena, zaplakali i kazali: "E, odista hoće da se menja carstvo!" Taj ugovor o miru nije uspeo. Srbi opkole Užice i napadnu Turke. Njihove zgrade većinom od dasaka, od velike žege i usijanih topovskih đuladi "planu kao barut" i varoš skoro sva izgori. Ta borba i zauzimanje Užica bili su na Ilindan 1805. godine.

Srbi su tada sa turskim izaslanicima sklopili mir pod uslovom da užički Turci isteraju iz Užica Omer-agu, Bega Novljanina, Fočić Osman-agu i njihovu družinu, kako bi u Užicu ostali samo mirni Turci. Drugi je uslov bio da Turci dadu Srbima 50.000 groša u gotovu i 80 konja, da bi se obeštetili i podmirili vojvode i starešine za njihove izginule konje i da se oduzme od Omer-age njegov konj i dade Jakovu Nenadoviću, iz osvete za posečenog njegovog brata Aleksu Nenadovića.

Tada je Jakov za užičkog komandanta i vojvodu postavio dotadašnjeg kneza, koji je bio jedan od prvih ustanika za oslobođenje Užica. On je bio zaslužan toga položaja, jer je bio ne samo miran čovek i pravičan kao sudija i upravitelj, već se odlikovao i administrativnim i političkim sposobnostima kao dobar diplomata.

Aleksa Popović bio je predstavnik Užičke nahije u Praviteljstvujuščem Sovjetu. Pred propast Karađorđeve Srbije 1813. aleksa nije hteo da beži iz Užica. Poverovao je Turcima i ostao s njima u Užicu kao srpski starešina. Međutim, Turci, uplašivši se 1815. godine od Drugog srpskog ustanka, na prevaru pozovu Aleksu sa još tri druga i zatvore ih kao taoce u Užicu. Uoči dana kad su Turci hteli da poseku Aleksu, jedan dobrodušan Turčin, "koji je mnogo Aleksinog hleba pojeo", obavesti ih o turskoj nameri. Tada oni pokušavaju da se spasu spuštajući se noću kroz prozor pomoću pojaseva, i to prema reci Đetinji, gde je bila velika visina. Mihailo Radović i Radovan Maslać srećno prođu, a Aleksa i Vasilije Knežević, koji su bili krupni i teški, pokidaju pojaseve prilikom spouštanja, pa se polome i ugruvaju. Prema M.Đ. Milićeviću, Turci ih sutradan nađu i proseku, a po dr Stranjakoviću, Aleksa je uspeo da donekle pođe prema vojsci Jovana Mićića, ali je na putu iznemogao i pao kod Zabučja. Jedan Ciganin ga pozna i prokaže Turcima i oni ga poseku. Grob mu je u Subjelu u crkvenom dvorištu.

Porodica prote Dragoljuba iz Kosjerića, čiji je predak Aleksa Popović, vojvoda i komandant Užica iz Prvog ustanka, još brižljivo čuva mnoge podatke i dokumenta iz Prvog ustanka u užičkom kraju.

Karađorđeva "diploma" vojvodi Aleksi

Ovde prilažemo i Karađorđevu "diplomu" vojvodi užičkom Aleksi Popoviću, koja glasi:

Blagorodni Gospodaru Aleksa!

Vam pozdravlje,

Po ureždeniju našemu u Topoli i Beogradu šaljemo vam ovu diplomu koju kad primite prizovite knezove i vojvode od Užičke nahije, i proučite ovu našu nalogu, vam naloženo da počnete u Nahiji užičkoj uređivati jednu kompaniju vojnika od 250 ljudi iz Nahije užičke, od zadružni ljudi da sakupite, da počnu egzercir, ili pripravljenije. Regulatno je vojni učiti, na svako 25 ljudi po jednog kaplara veštog da nađete, a nad kompanijom jednog kapetana naimenujte, koji će komandirati celom kompanijom.

(H) ranu vojnikom da se starate davati iz begluka, i svakome vojniku po jednu oku hleba i po pol oke mesa na meroku na dan da se daje, a u postu, starati se pasulja iz nahije sakupiti, i vojnikom regulatnim, svakomu jednako delite preko teftera, i svagda čist račun od izdate (h)rane da bude. - Ako ljudi takovi nemate u Nahiji, koji su reguli i egzerciru vešti, a vi nam pišite da se postaramo takove odavde poslati. Vpročem vam svako dobro želeći ostajemo u Beogradu 22. dekemvar 1808. (19)

M. P. Praviteljstvujuščij Sovjet

narodne Serbski M.P.

Karađ. prst Kara Georgije Petrović

verhovni komend. i predvodnik(k)

naroda Serbskag

12. IGUMAN MELENTIJE PETROVIĆ postaje starešina Nikolja posle smrti igumana Isaije. Za vreme njegove uprave 1852. Nikolje je ponovo obnovljeno. Međutim, zbog nehata i nedovoljnog poznavanja vrednosti starih fresaka, u njegovo vreme spoljni životopis na crkvi s natpisom iz 1811. godine krečenjem je zamazan i upropašćen. No, ipak, te su freske u periodu obnavljanja Nikolja od 1957. do 1965. godine otkrivene i očišćene zajedno sa freskama u unutrašnjem delu nikoljske crkve. Velika je šteta što su te freske i pored velikog truda u otkrivanju i čišćenju ostale blede i nejasne, te se lako ne raspoznavaju.

Iguman Melentije umro je 18. decembra 1861. godine.

13. ARHIMANDRIT NEOFIT u mladim godinama primio je monaški postrig u manastiru Nikolju. Rođen je u Sjenici. Bio je vrlo otresit, rečit i hrabar čovek, pravi junak. Zato ga je i knez Miloš cenio. Jednom prilikom, za vreme Hadži-Prodanove bune (1814) , krene oko hiljadu Arnauta s Turcima od Čačka prema Ovčaru kroz Dragačevo da pljačkaju i do robe raju, da bi je na taj način smirili. Ovaj čudni i hrabri nikoljski kaluđer, videći kako narod beži od Turaka po ovčarskim pećinama i zbegovima, izađe sa nekoliko manastirskih momaka (stalnih radnika) i s puškama odbrane jedan deo naroda, koji je bežeći sa Ovčara iz zbega sišao pod stene ispod Nikolja. Posavetuje narod da sa nejači beži uz Moravu i da pređe s desne na levu stranu k manastiru Nikolju, a on s momcima presretne Arnaute i Turke. Tu pogine nekoliko turskih vojnika, a Ćaja-paša bude ranjen, o čemu smo napred već pisali.

Za vreme Drugog ustanka pod Milošem Obrenovićem Neofit je bio sa rudničkom vojskom na Moravi kod Ćuprije uz gospodara Jovana, Miloševog brata. Tu su oni, Dimitrije Ćehaja i knez Miloje Todorović imali prvi sastanak zakazan s Turcima u manastiru Jošanici, gde su saopštili Turcima zašto su se Srbi protiv njih ponovo podigli na oružje. Tih dana knez Miloš pregovarao je na Drini sa Rušid-pašom o miru, a Neofita je, znajući njegovu diplomatsku sposobnost, odredio da bude poslat u ime knezova i naroda iz Bjeličkog logora u Ćupriju sa knezom Milojem veziru Marašliji-Ali paši, da mu usmeno i lično objasne zulume i nasilja turska, zbog čega je srpski narod i ustao ponovo na oružje, i to je obavljeno sa uspehom.

U avgustu 1815. godine knez Miloš šalje Neofita sa ostalim deputatima u Carigrad da donesu carski ferman o amnestiji Srba i o sklapanju mira s Marašlijom. Tako je ova deputacija, sa ovim nikoljskim sposobnim duhovnikom, potpomognuta od ruskog poslanstva u Carigradu, sa uspehom svršila povereni joj posao. I, kao plod svega toga: sultan je potvrdio Miloševe i Marašlijine pregovore o primirju, a po povratku ovog postanstva iz Carigrada, u septembru iste godine, vezirova vojska propuštena je u Beograd i zaključen usmeni mir. (20)

Posle deset godina, opet u avgustu, 1825. godine Miloš ponovo šalje Neofita u Carigrad. samo ovog puta šalje ga tamo na mesto umrlog kalenićkog arhimandrita Samuila Jovanovića, radi narodnih poslova. No, on se neznano zbog čega, već 1826. vratio u svoj manastir Nikolje. Verovatno da su i njega kao i Samuila Turci hteli da zatvore i u mukama da umore. Tu je u svom manatiru proveo ostatak života. Proizveden je u čin arhimandrita 1872. Te iste godine izgleda da je i umro, jer se o njemu ništa više ne govori. (21)

14. Iguman Vasilije, zvani "Madžar", rođen je u selu Koševine kod Prijepolja 26. septembra 1826. godine. Ne zna se kad je postao starešina manastira Nikolja, ali je za vreme njegove uprave tim manastirom podignut kameni zid s južne strane pored Morave. Umro je 11. marta 1879. godine

15. Iguman Isakije Lukić postrižnik je Visokih Dečana. Boravio je u Nikolju i umro 21. maja 1881. godine.

16. ARHIMANDRIT MAKSIM STOJANOVIĆ iz Kaludre, srez levački. Živeo je u Nikolju i umro 7. januara 1907. godine.

17. ARHIMANDRIT GAVRILO MARKOVIĆ rođen je u Beogradu 25. januara 1860. godine. Zamonašio se na Spasovdan 1880. godine. Upravu manastira Nikolja primio je 1907. godine. Prvo je postao sinđel a zatim arhimandrit. (22) Iste 1907. godine, ovaj vredni i cenjeni starešina podigao je u manastiru Nikolju novi konak. Zlostavljali su ga zbog "Nikoljskog jevanđelja" austrijanci, ali isto tako zlostvljali su ga radi pljačke manastira i hajduci.

Vojvoda Stepa Stepanović voleo je ovčarske manastire i "kad god bi bilo lepo vreme, svraćao bi iz Čačaka u pojedine te manastire a najčešće u manastir Nikolje kod čuvenog arhimandrita Gavrila Markovića, koji je pod austrijskom okupacijom izdržao surova mučenja, i nije odao mesto gde je sakrio znamenito Nikoljsko jevanđelje. Arhimandrit Gavrilo bio je jedan od organizatora s ministrom Mihailom Čvrkićem (čija je rodna kuća iznad manastiraNikolja na putu za Rošce), za obarane u Moravu poslednjeg neprijateljskog voza, koji se s austrijskom vojskom , municijom i opljačkanom hranom povlačio iz Srbije . Vojvoda Stepa je za to saznao čim je po završetku rata pošao u Čačak i odmah je došao u Nikolje da poseti arhimandrita Gavru. (23) Ovog uvaženog i hrabrog nikoljskog starešinu i duhovnika poštovao je i vladika Nikolaj Velimirović i rado ga u Nikolju posećivao. Posle Drugog svetskog rata vladika Nikolaj, čak iz Amerike kao emigrant, pozdravljajući "Drežničanina" mitropolita Josifa Cvijanovića, umoljava ga da pored ostalog preliju grob arhimandrita "Gavrila" i ostalih. Arhimandrit Gavrilo umro je u Nikolju 17. marta 1927. godine. Sahranjen je odmah iza oltara. Šteta je što mu je nadrgorbni spomenik s fotografijom uklonjen prilikom obnavljanja Nikolja i novelisanja porte oko crkve između 1957. i 1965. godine. Sada se tu nalazi samo nadgrobna ploča.

18. Arhimandrit Mitrofan. Posle smrti arhimandrita Gavrila Markovića, upravu manastira Nikolja primio je tada blagoveštenjski arhimandrit i starešina Mitrofan Ivančević, rodom iz Like. On je u to vreme bio starešina svih ovčarsko-kablarskih manastira, ali mu je stalno mesto boravka bilo u Blagoveštenju, gde je tih godina obnavljao i podizao nove konake. Arhimandrit Mitrofan bio je čovek strog, disciplinovan i autoritativan. Voleo je da mu manastiri budu lepo uređeni . Zato je više vodio računa o ekonomskoj i materijalnoj strani manastira nego o duhovnoj. Vladika Nikolaj ga je 1934. godine premestio u manastir Raču kod Bajine Bašte. Tamo je uskoro umro i sahranjen pored crkve s južne strane.

Sadašnji iguman tronoški otac arhimandrit Antonije Đurđević, iz Sudovanja kod Valjeva , te 1934. godine, došao je posle svršene male mature, u manastir Blagoveštenje da bude iskušenik. Po njegovom kratkom i jasnom kazivanju te godine u Nikolju bio je jeromonah Miron.

19. Jeromonah Miron Nikić, po sećanju oca Antonija rodom je iz Bresnice nedaleko od Čačka. Jedno vreme bio je i starešina manastira Nikolja, ili ga je zamenjivao. No, ipak 1934. godine on je samo namesnik i paroh manastirske parohije. U Nikolju se zadržao izvesno vreme i iste godine otišao u Hercegovinu, u neki manastir, najverovatnije u Žitomislić ili u manastir Krstaču. Tamo je kao i studenički monah Dositej od ustaša ubijen za vreme Drugog svatskog rata. Neki tvrde da su ga ubili partizani 1943. godine, jer je bio u četnicima i sa desetoro svoje sabraće borio se sa ustašama. (24)

20. TEODOSIJE GAČIĆ. Posle odlaska oca Mirona u Hercegovinu, u Nikolje dolazi za starešinu jeromonah Teodosije Gačić. On je pre toga bio u manastiru Vujnu, pa je po kazni premešten u Blagoveštenje. Posle odlaska oca Mirona iz Nikolja, a po izdržanoj epitimiji, jeromonah Teodosije bude postavljen za nikoljskog starešinu. Sa njim je tada prešao u Blagoveštenje u Nikolje i otac Antonije, gde boravi kao iskušenik tri godine. Teodosije, budući labilna ličnost, nije se pokazao na visini ni kao starešina ni kao monah. Znao je samo lepo i mekano, gotovo smerno, da priča, pa slušalac stiče dobar utisak o njemu. Izgubivši dalji smisao monaškog života napušta manastir i odlazi u svet. Na njegovo mesto u Nikolje vladika Nikolaj, koji je tek došao iz Ohrida, postavlja Emilijana Nenadovića.

21. Jeromonah EMILIJAN NENADOVIĆ rodom je iz Blaznave. I on je malo vremena bio nikoljski starešina, pa ga Vladika smenjuje i postavlja za starešinu jeromonaha Zosimu Ivanovića.

22. IGUMAN ZOSIMA IVANOVIĆ pokazuje se dobar kao starešina. On je rođen u Ramaći (25) nedaleko od manastira Vraćevšnice negde početkom dvadesetog veka. Njegovi su se kasnije iz Ramaće preselili u Ribnicu kod Kraljeva . Kao mladić otišao je u manastir. Bio je iskušenik u manastiru Vraćevšnici i Drači a kod igumana Aleksija Jovnaovića, potonjeg arhimandrita studeničkog u manastiru Voljavči. Iz Voljavče odlazi u manastir Rakovicu kod Beograda, gde završava četverogodišnju monašku školu. Zatim se monaši za vreme starešine Atanasija (Tase) Popović i dobija monaško ime Zosima. Monaški postrig izvršio je arhimandrit Mardarije Uskoković, potonji episkop američko-kanadski. U međuvremenu bio je izvesno vreme i u manastiru Klisura. Zatim se ponovo nalazi u Vraćevšnici i Drači. Kao sabrat Drače postavljen je za starešinu manastira Nikolja pod Kablarom negde 1936. godine. U Nikolju je ostao nepune tri godine, ali je osetno unapredio manastir, obnovio je u Nikolju zgrade i ekonomiju. Na imanju u Zagrađi podigao je kuću, štalu za stoku i druge prostorije, i sve to ogradio. U manastiru se vodio duhovni život i redovno bogosluženje. Pored toga, u Nikolju su se o praznicima održavali bogomoljački skupovi, na kojima se misionarilo propovedanjem i pevanjem duhovnih pesama. Otac Zosima je imao dara da tiho, ali lepo propoveda i poučava narod u veri.

U to vreme se u Nikolju nalazio i otac Antonije Đurđević. On naziva oca Zosimu svojim duhovnikom, jer ga je ovaj posle tri godine iskušeništva, po blagoslovu vladike Nikolaja, zamonašio u Nikolju 20. juna 1937. godine. Na Vavedenje u Jovanju rukopoložen je za đakona , a uoči Svetog Nikole, na Svetog Savu Osvećenog, iste godine, rukopoložen je za jeromonaha. Tako je otac Zosima u mladom monahu Antoniju stekao veoma vrednog, savesnog disciplinovanog i u duhovnim podvizima i vršenju bogosluženja zrelog i revnosno uvežbanog saradnika i pomoćnika.

No, tako nije moglo dugo ostati, jer je otac Antonije morao poći na odsluženje vojnog roka. On o tome dalje sam kazuje:" Tu sam u Nikolju bio do vojske. Tad u aprilu 1938. godine odlazim u vojsku i tamo ostajem 15 meseci. Kad sam se iz vojske vratio, oca Zosima više nisam našao u Nikolju: otišao je u Studenicu ili u Makedoniju. U Nikolju sam umesto njega zatekao na starešinskoj dužnosti jeromonaha Arsenija Kojadinovića."

Koliko nam je poznato, otac Zosima je po odlasku iz Nikolja otišao u Makedoniju, u manastir Matejč, gde je kao iguman upravljao manastirom. Početkom Drugog svetskog rata, 1941. godine, otac Zosima je proteran od Bugara iz Makedonije u Srbiju. Tako, on iste godine po drugi put dolazi u manastir Studenicu, u kojoj ostaje do kraja rata kao namesnik. Godine 1943, kad su Bugari žestoko tukli i mučili bratstvo studeničko, mnogo je tučen i mučen i otac Zosima.

Njega i jeromonaha Luku Milanovića bugarski vojnici su odveli sa arhimandritom Aleksijem i u kamionu do Ušća čupali im bradu i maltretirali ih dokle su hteli. Zatim su oca Zosimu i Luku proterali za Rašku i Kosovsku Mitrovicu, gde su ih predali Šiptarima . Posle nekoliko dana otac Luka bude pušten, a oca Zosimu zadrže tri meseca u mitrovačkom zatvoru, pa su u Studenici bili svi ubeđeni da više nije živ.

Posle tragične smrti arhimandrita Aleksija u Studenici 1948. godine, otac Zosima se, potresen njegovom smrću, ozbiljno razboleo. Kad je malo prezdraveo, postavljen je za starešinu u manastiru Vujan. Iz Vujna uskoro odlazi u Nišku eparhiju, u manastir Ajdanovac. Zatim odlazi u Visočku Ržanu, a potom 1961. godine biva postavljen za duhovnika u manastiru Temska kod Pirota. Tamo ostaje do svoje smrti 17. oktobra 1970. godine. Sahranjen je u manastirskom groblju sa južne strane crkve.

Ovaj poznati duhovnik i starešina Nikolja i mnogih drugih manastira svuda je radio na njihovom obnavljanju i unapređenju. Posebno se odlikovao u vođenju administracije i računovodstva u manastiru. Razmišljajući o Bogu i svom pozivu radi spasenja svoje duše, otac Zosima pred smrt prima veliku shimu i velikoshimničko ime Zaharija. Međutim, u crkvi je ostao pozantiji kao iguman Zosima.

23. JEROMONAH ARSENIJE KOJADINOVIĆ nije se najbolje snašao na starešinskoj dužnosti, pa je menjao više manastira: Studenica, Žiča, Nikolje, Koporin i drugi. Po povratku iz vojske krajem 1939. godine otac Antonije nije se mogao dugo kod njega zadržati, jer se nije mogao slagati sa njegovim radom i ponašanjem. Zato, on jednog dana o tome napiše Vladici pismo. Vladika ga Nikolaj, kao mlađeg, nije hteo u tome podržati, već ga pošalje na epitimiju od tri meseca, da je izdrži u manastiru Klisuri kod jeromonaha Domentijana Zdravkovića. Po izdržanoj epitimiji, a na intervenciju oca Atanasija Đokića, čuvenog po čestitosti i monaškim vrlinama, igumana manastira Trojica, Sretenja a tada i Blagoveštenja, vladika Nikolaj uvaži njegovo mišljenje i predlog te premesti oca Antonija u manastir Blagoveštenje kod mladog i darovitog, tada namesnika , oca Vasilija Domanovića. Tamo će kod njih uskoro biti postavljen za starešinu jeromonah Nikolaj Lazović, veoma sposoban iguman manastira Vujna. To će biti složno i srećno bratstvo, samo za kratko vreme, jer uskoro dolazi ratna 1941. godina, koja će ih razbiti i unesrećiti, kao i sav naš narod.

Uskoro po odlasku oca Antonija iz Nikolja, jeromonah Arsenije je smenjen, a na njegovo mesto za starešinu Nikolja postavljen iguman Mina. Ovo su glavni podaci, uzeti iz pismenog kazivanja oca Antonija Đurđevića, sada arhimandrita manastira Tronoše.

24. IGUMAN MINA JOVANOVIĆ rođen je u Valjevu 1888. godine. Duže vremena živeo je u manastirima Šabačko-valjevske eparhije, kao u Čokešini i drugim manastirima. Zatim je prešao u Užičku eparhiju, u manastir Draču i Divostin, jer još nije bila osnovana Šumadijska eparhija. Iz Drače je 1940. godine premešten i postavljen za starešinu manastira Nikolja. Prirodno obdaren, poznavao je dobro crkvena pravila i administraciju, čime se i odlikovao. Te godine utopila su se dva manastirska iskušenika, kada su hteli da preko nabujale Morave prevezu čamcem neke posetioce. Jedan od njih zvao se Milan, a drugi Veljko, sin Milorada Mijailovića iz Kotraže, koji se te godine u Žiči zamonašio i dobio monaško ime Trifun. Oba su utopljena mladića bila istih godina, njihova smrt je izazvala veliku tugu u ovčarskim manastirima. Početkom rata 1941. godine u Nikolje se sklonio sinđel dr Vasilije Kostić. U to vreme rata i okupacije, pored igumana, manastirsko bratstvo sačinjavali su još monah Damaskin Glavonjić iz Viče u Dračevu, monah Joakim iz Lopatnja kod Valjeva, koji se tu sklonio iz porušene Žiče (obojica su docnije prešli u Hilandar), jeromonah Aleksije, koji je bio malo defektan sa govornim organima pa ga je bilo teško razumeti, iskušenik Srboljub od Obranovca i dva starca iskušenika: Dragoljub Milićević iz Zaruba kod Valjeva i Đorđe Đunisijević, iz dragačevskog sela Ratara. U Zagrađi na manastirskom imanju radila je oko stoke starica Mileva Stevanović iz Plušca, u Osečini. U to vreme sam i ja, Milisav Radosavljević iz Lelića kod Valjeva, kao žički iskušenik, zbog oskudice prešao iz Preobraženja za jedno vreme u Nikolje, pa se u toku leta vratio u svoj matični manastir Žiču.

I za Nikolje, kao i za ostale ovčarske manastire, to ratno vreme nosilo je sobom burne dane i još ni malo predviđene nevolje i stradanja, koja su nam dolazila u susret. Često su tada razne vojske gonile jedna drugu po Ovčarsko-kablarskoj klisuri: Nemci, Bugari, četnici, partizani i drugi. Na Krstovdan 1943. godine Nemci su oterali iz manastira Nikolja u Čačak i zatvorili kao taoce i starešinu manastira igumana Minu i sve bratstvo njegovo, zato što je poginuo ili bio ranjen jedan Nemac u blizini manastira. Za to vreme, upravu i nadzor manastirom Nikoljem primila je jovanjska igumanija Katarina, što ju je već trećeg oktobra, u nedelju po Krstovdanu koštalo života, jer su je toga ranog jutra na putu iz Nikolja za Jovanje ustrelili bugarski vojnici. Sreća je jedino bila što su Nemci pustili sve bratstvo da se vrati u manastir Nikolje.

Krajem rata 1945. godine, kad je slomljena nemačka sila, i dok je još iguman Mina bio živ, bratstvo nikoljsko imalo je teškoća i od partizana. Naime, dolaskom partizana na vlast u Jugoslaviju uz veliku pomoć Crvene armije, četnici iz Srbije morali su se povući u Bosnu ili preći preko granice u druge evropske zemlje i u ameriku. Međutim, neki koji nisu uspeli da pređu granicu pohvatani su po šumama i zemunicama u Srbiji gde su se krili, i bili pobijeni. Tako su partizani u vezi s jatakovanjem s četnicima osumnjičili 1945. godine igumana Minu i njegovo bratstvo, a posle njegove smrti osumnjičili i gonili igumaniju Ilinu i sestre: kad je Nikolje možda prvi put u svojoj istoriji postalo ženski manastir. Iguman Mina nije bio dugog veka. Nežnog zdravlja , iscrpljen za vreme rata od raznih maltretiranja Nemaca, a posle rata i od partizana, umro je u Nikolju 1945. godine.

25. Jeromonah Vasilije Domanović, rodom iz Sokoliće nedaleko Čačka, posle smrti igumana Mine, kao starešina Blagoveštenja postavljen je i za starešinu manastira Nikolja. Otac Vasilije vodio je nadzor nad ovim manastirom i njegovim imanjem svega nekoliko meseci. Zatim je Nikolje pretvoreno u ženski manastir i postavljena je za nastojateljicu igumanija vaznesenjska monahinja Ilina.

26. MONAHINJA MELANIJA STEVANOVIĆ rodom je iz sela Plušca, u Osečini, kod Valjeva. Vredno je pažnje pomenuti i ovu divnu staricu, koja je godinama sagorevala na nikoljskoj stoci i imanju, proizvodeći za manastir beli mrs. Došla je u manastir pred Drugi svetski rat u starijim godinama kao Mileva. Bila je veoma pobožna, smerna i razobrita starica. Međutim, kada su posle rata stradale sestre u Jovanju i Nikolju od raznih optužbi nove partizanske vlasti, došao je red da pokaže trpljenje u stradanjima i mati Melanija. U zimu 1945. godine, poznati iz Međuvršja komunista Srećko Pajičić (Pejica) iskoristio je vreme dok još nije izglasan zakon, kad su crne trojke palile i žarile, kad su ubijale svakog ko tom poretku smeta, da se obračuna i sa ovom usamljenom i pobožnom staricom. Upao je tada noću u Zagrađu gde je mati Melanija u manastirskoj zgradi tada kao monahinja stanovala. pretukao ju je, isprebijao i izgazio, tako da je dugo od toga bolovala. Umrla je u manastiru Nikolju uz pažnju i negovanje sestara 1956. godine.

Ali ni Srećko nije ostao bez Božje kazne. Od tada nije prošlo dugo vremena, a njemu tragično pogine sin jedinac. Padne sa stene koja se obruši, pritisne ga i usmrti. To nam samo pokazuje da ni jedan zločin ne ostaje nekažnjen.

27. IGUMANIJA ILINA STEVANOVIĆ. Posle nekoliko meseci od smrti igumana Mine za nastojateljicu Nikolja postavlja se igumanija Ilina. Od tada Nikolje se pretvara u ženski manastir. To se posle rata događa i sa mnogim drugim manastirima, zbog povećanog dolaska ženskinja u manastire, pogotovo iz Bosne. Igumanija Ilina rođena je 2. decembra 1913. godine u Plušcu, u Osečini, od pobožnih roditelja Ljubomira i Petrije Stevanović, članova hrišćanske zajednice. Na krštenju dobila je ime Stamena. Od devetero dece, koliko su ih njeni roditelji imali, Stamena je najmlađa. Njena starija sestra Ruža i ona otišle su u manastir. Ruža je otišla u manastir Kalište na Ohridskom jezeru 1925. godine gde se i zamonašila sa monaškim imenom Irina. Ona će biti prva igumanija jovanjska. Posle smrti njihove majke Petrije, i Stamena odlazi sestri u manastir Kalište, 1931. godine. U Kalištu je provela kao iskušenica tri godine. Zatim je primila monaški postrig, po blagoslovu vladike Nikolaja , od manastirskog duhovnika oca Kiprijana s blagoslovom na rasu i kamilavku 1934. godine. Odmah po prijemu tog monaškog čina bude premeštena u manastir Svete Petke u Caparima. U malu shimu zamonašena je od tamošnjeg duhovnika Anatolija sa monaškim imenom Ilina. U to vreme, kod nje u manastir dolazi i njen otac Ljubomir sa svojom unukom a njenom bratanicom Leposavom. Ljubomir, kao star čovek, uskoro prima monaški čin i monaško ime Serafim. Posle godinu dana otac Serafim prima i veliku shimu kao shimonah Sofronije. Druge dve unuke oca Sofronija Olga i Dara kao mala deca odlaze u manastir Jovanje, a njegov sin Trifun, brat Ilinin i otac Olgin, posle Drugog svetskog rata odlazi u Ovčar Banju, da bude iskušenik u manastiru Blagoveštenju. Tako, ova pobožna i blagočestiva familija skoro cela odlazi u manastir, da služi Bogu.

Kad je episkop Platon 1940. godine zatvorio taj ženski manastir u Caparima, otpustio je i sve sestre iz tog manastira. Tako je mati Ilina sa monahinjom Jelisavetom, monahinjom Lidijom i iskušenicom Leposavom došla u Ovčar, u manastir Vaznesenje, u oktobru 1940. godine. Njen otac shimonah Sofronije došao je tada u Žiču i , posle nekoliko meseci, kada je 1941. godine Žiča od Nemaca bombardovana, prešao je k njima u Vaznesenje, gde ostaje do svoje smrti 1951. godine.

Mati Sara Đuketić, po dolasku u Ovčar, jedno vreme kao nastojateljica vodeći računa o obnavljanju Vaznesenja, vodila je brigu i o dečjem hranilištu u Čačku. Kada je 1939. postavljena za nastojateljicu u manastiru Ljubostinji, ona odvodi sa sobom i svoje sestre iz Vaznesenja. U to vreme Vaznesenje je bio pod upravom Jovanja do dolaska igumanije Iline u Ovčar. Kad je ona primila upravu Vaznesenja, k njoj je odmah prešla iz Jovanja njena sinovica Dara, docnije Darija.

Igumanija Ilina ostaje u Vaznesenju sa svojim sestrama sve do smrti igumana Mine u Nikolju. Posle njegove smrti igumanija Ilina prelazi sa sestrama iz Vaznesenja u Nikolje, gde prima od oca Vasilija Domanovića upravu kao nstojateljica manastira 1946. godine. Na toj dužnosti ostaje do kraja 1947. godine. Te godine, zbog nastalih teškoća sa državnim vlastima, sve sestre iz Nikolja sa svojom igumanijom ponovo se vraćaju u manastir Vaznesenje, odakle odlaze u Staru Srbiju - na Kosovo, u manastir Draginac, nedaleko od Kosovske Kamenice, 1949. godine. Iz Draginca prelaze u Braničevsku eparhiju, u manastir Miljkovo, 1950. godine. Iz Miljkova odlaze iste godine u Sopoćane. Zbog "krivičnog" gonjenja od nove komunističke vlasti, igumanija Ilina jedno vreme 1952. godine sklanja se sa sestrama u Crniljevo, između Valjeva i Šapca, a potom u manastir Klisuru, gde joj sestre ostaju oko šest meseci, a ona se sama povlači u Kusadak da se tamo skloni kod pobožnih građana. Ali, tamo je komunističke vlasti hvataju u domu pobožne domaćice Ane, koja uskoro i sama odlazi u sestrinstvo manastira Sopoćana, odakle posle nekoliko godina Ana bude premeštena u manastir Gorioč, gde pretrpi velika iskušenja i maltretiranja od Šiptara. Organi vlasti sprovode igumaniju Ilinu iz Kusatka u Čačak, gde bude grubo ispitivana i mučena, zatim osuđena na šest godina izdržavanja strogog zatvora u Požarevcu, koji je docnije smanjen na četiri godine. Zna se da je dve ili tri godine izdržavala u Požarevcu, a jednu godinu u Čačku, gde je posebno isleđivana.

Ilinine sestre, koje su se sklonile iz Sopoćana u Crniljevo a onda u okolinu Arilja, u manastir Klisuru, uskoro su uhapšene i zatvorene u Arilje. "Zvale su se Branka Lazović, Darinka Stevanović, (sada igumanija u Sopoćanima), Katica Vujatov i Zora Despotović. Sve su izvedene pred Sreski sud i osuđene: Branka i Katica po 18 meseci zatvora, Darinka na 15 meseci, a Zorka pošto je bila maloletna upućena je u vaspitno-popravni dom". (26) To su krštena svetovna imena Ilininih sestara.

Takvo mučenje snalazilo je ne samo igumaniju Ilinu i njene sestre iz manastira već i igumaniju Teklu i njene sestre iz Jovanja, kao i druge. Sve su se te sestre tada, kao i za vreme bugarskih napada i nemačkih miniranja mostova, morale, preplašene, u crkvu sklanjati i čitati Psaltir, Akatiste i druge molitve da ih Gospod spase od tih ratnih strahota koje su trpele. I sve su to morale podnositi tih prvih meseci posle rata, pa i čitave dve godine, zbog toga što su bile optužene da su zaostalim četnicima toga vremena davale hranu (ti četnici su se tada krili po Ovčaru). Za vreme igumanije Iline, dok je bila u Nikolju, optužene su i ona i sestre da je k njima dolazio jedan ranjeni četnik radi lečenja i hleba, koji se zvao Slaviša. Drugi četnik, kako su bile optužene, dolazio je k njima kao i u druge ovčarske manastire i seoske kuće. On se zvao Vlado Martinović, učitelj iz Pakovraća. Bio je rezervni oficir i pripadnik nekog četničkog odreda iz okoline. Po pričanju meštana, takvu je optužbu dostavila partizanima jedna žena iznad jovanjskog tunela koja se zvala Sava Ljubičić. Ona je kao kuma, vele, i izdala Vlada Martinovića, jer je znala njegovo sklonište. Tako su, najzad, ovi četnici uhvaćeni i pobijeni u potoku iznad Nikolja prema Čvrkićima.

Za optuženu igumaniju Ilinu tada nastaju teški dani progona, zatvora i bežanja, što ju je pratilo skoro do smrti. Posle izdržanog zatvora u Požarevcu i Čačku, ona ponovo sakuplja svoje sestre i sve zajedno dolaze u Sopoćane. Tada su sa njom došle u Sopoćane monahinje Jelisaveta, Serafima, Pelagija, Teodora, kao i iskušenice Darija, Milanka i -anka, a i druge sestre, ukupno njih oko 12 do 15 monahinja i iskušenica. U tom sestrinstvu, još od Nikolja, nalzio se i iskušenik Rastko Krivkuća sa svojom rođenom sestrom Pelagijom. to je danas arhimandrit goriočki kod Istoka Sava. Pored oca Save, tada se u Sopoćanima nalazio i otac Dositej, kasnije duhovnik i iguman žički, kao i Vladislav (Vlado) Gvozdenović iz Deževe, sada iguman Varnava, starešina manastira Mileševo.

Igumanija Ilina zadržala se tada u Sopoćanima dve godine i, neznano iz kojih razloga, da li opet zbog optužbi ili progona, ona 1959. odlazi u manastir Voljavču, u Gruži, zajedno sa svojom saradnicom i namesnicom Jelisavetom (Teodorom). Tamo su živele u sirotištu u bedi i nisu se dugo zadržale, jer se Jelisaveta radi neke zemlje i penzije prividno kod matičara privenča za nekog čiču, živeći i dalje u manastiru. Episkop žički Vasilije Kostić, saznavši za to, Jelisavetu liši monaškog čina, a igumaniju Ilinu, što je tolerisala takav njen postupak, kaznio je, izgleda, istom kaznom. Tada one odlaze iz Žičke eparhije u Makedoniju, u Skopsku Crnu Goru, u manastir Svete Bogorodice - Pobužje. Igumanija Ilina umrla je, sita muke i progona, posle nekoliko godina tu u manastiru 3. oktobra 1975. godine.

28. Igumanija Tekla Mićić rođena je u selu Stepojevcu, u srezu posavskom, 1912. godine, kao jedno od osmoro dece u svojih roditelja Radojice i Ružice Mićić. Na krštenju dobila je ime Mileva. Otac joj je poginuo u Prvom svetskom ratu, a majku nije zapamtila, jer joj se majka odmah posle muževljeve smrti razbolela i uskoro umrla. Pred smrt majka je ostavi u amanet svojoj sestri Staniji, udatoj u Breoce, kod Lazarevca, da je neguje. Tako je mala Mileva kod svoje pobožne tetke lepo odnegovala i hrišćanski vaspitala. Uz tetku i bogomoljačke skupove Mileva je saznala i za ženske manastire, jer se tetka Stanija o njoj brinula tako da ne bi bolje ni rođena majka. Kad se Mileva, iako nežnog zdravlja , kao devojka od svojih 19 godina odlučila da pođe u manastir, tetka joj se, iako nije bila za to raspoložena, ipak složila sa njom i dovela je u obližnje selo Šopiće, kući poznatog bogomoljca brata-Živana, gde su ih čekale igumanija Kasijana i monahinja Irina iz manastira Kališta. Tako je sa njima dvema Mileva pošla k njima u ovaj manastir u Makedoniji uoči svoje krsne slave Svetog Ignjatija Bognosca, 19. decembra 1930. godine.

Onako tihu, poslušnu i pobožnu, sve su je sestre u manastiru zavolele, jer je, pored tih dobrih osobina znala i na mašinu da šije kao i da radi sve druge ženske posleve. Po blagoslovu vladike Nikolaja, manastirski duhovnik otac arhimandrit Rafailo zamonašio ju je uz Božićni post u manastiru Kalištu 1935. godine. Tada je dobila monaško ime Tekla.

Kada je duhovnik otac Rafailo 1936. godine odabrao i poveo iz Kališta u Srbiju 12 sestara, među kojima je bila i monahinja Tekla. Svi su oni došli i Ovčar, u manastir Jovanje. Monahinja Tekla bila je u Jovanju primerna monahinja. Posle smrti igumanije Irine 1939. godine, ona pomaže novoj igumaniji Katarini u upravljanju manastirom i , kao u Kalištu, tako i u Jovanju, pomažući igumaniji, ona pomaže u crkvi, u oltaru, pri bogosluženju.

Kada je 1943. godine , igumanija mati Katarina poginula od Bugara, sestre su u manastiru izabrale sebi za igumaniju mati-Teklu. Manastir se i pod njenom upravom lepo razvijao i napredovao, premda je zbog njene suviše tihe naravi često bila pod uticajem izvesnih sestara, što je ponekad razbijalo duhovnu harmoniju u sestrinstvu. Zato je morala u svom životu da nosi veći krsni podvig trpljenja.

Prvih godina posle Drugog svetskog rata i igumanija Tekla imala je sa svojim sestrama u Jovanju dosta nevolja od nove komunističke vlasti, kao što ih je tada imala i nikoljska igumanija Ilina. I to sve u vezi s tim što im se pripisivalo da i one pomažu te zaostale četnike, kao što su bili Vlado Martinović i Slaviša. Zato su i one iz Jovanja često odvođene u Čačak na saslušanja i pritvore, gde se sa njima vrlo grubo postupalo.

Kada je Jovanje 1954. godine osuđeno na potapanje, igumanija Tekla sa svojim sestrama iz Jovanja prelazi u manastir Nikolje, gde prima upravu. Tako, ova dobra i tiha, ali nedovoljno energična, igumanija postaje nestojateljica pod novim uslovima u manastiru Nikolju. Postavila je dobar temelj i okupila sve sestrinstvo koje je bilo u Jovanju. Ali, ona, tiha, osetljiva, ne snalazeći se uskoro napušta Nikolje i odlazi u Bosnu, u manastir Gomionicu, bez blagoslova svog arhijereja. Tako ona dolazi u sukob sa svojim nadležnim episkopom Germanom, koji je stavlja pod epitimiju lišavnja monaškog čina za iznenadno napuštanje svog manastira. Verovalo se da je ta kazna nezaslužena, pa joj je, na zauzimanje episkopa Vasilija Kostića i drugih arhijereja, čin vraćen. Međutim, mati Tekla od tada, sa monahinjom Nedeljom, s kojom je i pošla iz Nikolja i pod čijim je uticajem najviše bila, prolazi i kroz niz drugih iskušenja i manastira, kao što su Dečani, Sveti Vrači u Zočištu, Mrzenica kod Kruševca. U manastiru Mrzenici, u Niškoj eparhiji, zahvaljujući episkopu Irineju, zadržala se kao nastojateljica 12 godina. kada se razbolela, predala je upravu manastira novoj igumaniji, monahinji Katarini 1975. godine.

Mati Tekla se 1977. godine najzad smirila i upokojila u Gospodu, radi koga je ostavila sve u svetu i došla u manastir. Sahranjena je u Mrzenici pored crkve sa južne strane.

29. IGUMANIJA EFROSINIJA SIMIĆ iz ugledne je seoske porodice. Otac joj je bio predsednik opštine u Osečini. rođena je 17. jula 1917. godine u selu Plušcu, u Osečini, kod Valjeva, kao jedinica kći u svojih roditelja. Kršteno joj je ime Dragoslava. Osnovnu školu završila je u svom rodnom mestu. U manastir Jovanje došla je kao devojka od svojih 20 godina 3. novebra 1937. godine. Poredak u manastiru kao i Tipik i čitanje crkvenih bogoslužbenih knjiga naučila je vrlo brzo i dobro. Odlikovala se još vrednoćom i razumevanjem u svim kućnim poslovima. Malo je, ali mudro, govorila. Bila je tiha, ozbiljna i taktična u ophođenju sa svima sestrama, pa su je sestre volele. Zamonašena je u Jovanju 1949. godine i dobila monaško ime Efrosinija. S njom su zamonašene još dve monahinje, Katarina i Evpraksija. Mati Evrosinija primila je upravu u Nikolju izborom svih sestara posle igumanije Tekle iste 1954. godine, kada su prešle iz Jovanja u Nikolje. Razbolela se i umrla ujutru rano na Vaskrs 1987. godine.

30. IGUMANIJA EVPRAKSIJA BELIĆ. Kršteno ime joj je Nadežda (Nada). Rodom je iz Bingula u Sremu. Došla je u manastir Jovanje u jesen 1938. godine sa ocem Gavrilom Dimitrijevićem, sada arhimandritom i duhovnikom manastira Raletinca, u svojoj devetnaestoj godini. Zamonašena je 17. jula 1949. godine sa još dve monahinje, Katarinom i Efrosinijom. Monaški postrig male shime izvršio je mitropolit Josif Cvijović. Darovita je i razborita monahinja. Ona dugo godina vodi sestrinsku radionicu u Nikolju, u kojoj se izrađuju crkvene odežde, mantije, rase i kamilavke. Vrlo su lepi ćilimi, jorgani i druge ukrasne stvari domaće radinosti koje su se, kako su došle sestre u Nikolje, u njihovoj radionici izrađivale. Igumanija Evpraksija oduvek je volela čistoću, rad i monašku disciplinu u manastiru. Uticala je na svoju majku Maru, te je i ona došla u manastir Jovanje, sa izbeglom od ustaša iz svog mesta devojkom Nedeljom 1941. godine. Mara je zamonašena u Nikolju 1959. godine sa monaškim imenom Angelina. Umrla je 1960. godine, uz njegovanje svoje kćeri i ostalih u manastiru sestara.

Posle smrti igumanije Efrosinije Simić, na predlog sestrinstva, postavljena je na upravu manastira Nikolja monahinja Evpraksija 1987. godine. Ona i danas, kao igumanija vodi sestrinstvo sa besprekornim redom, radom i duhovnim životom u manastiru.

***

Vladika Nikolaj često je posle Drugog svetskog rata pisao iz Amerike g. Desimiru Novakoviću iz Kosjerića, koga je kao pravnika poznavao od pre rata, još u Makedoniji. Danas je g. Desimir, iako u dubokoj starosti, već dugo godina predsednik Crkvene opštine u Užicu.

Ovde donosimo ovo Vladičino pismo, koje je u vezi s manastirom Račom, Jovanjem i Nikoljem, a Krstin sin i Drežničanin u njemu jeste mitropolit Josif. Boško je iguman Rafilo, duhovnik nikoljski. Lelićanin je sam vladika Nikolaj.

15.W.25. Street.

New York, H. Y.

maja 14(jog) 52

Dragi mi moj unuče,

Hristos Voskrese!

Iako je danas dan propolovljenija (ovo o. Sveto zna) ipak mi Srbi se pozdravljamo sa H.(ristos) B.(oskrese) sve do Spasovdana. Ne čudi me što si bio u Rači "Ukraj Drine", toliko dragoj svima Srbima i meni. A sada više nego ikada zato što je tamo otac Vasilije i neki moj zemljak monah Jovan i drugi, kako čujem svi valjani. Neka svi samo slušaju oca Vasilija, a otac Vasilije Boga, pa će biti srećni.

Primio sam i Stevino pismo (prota Stveo Jojić iz Baj. Bašte) i poljubio sam ga mnogo puta kao da kroz to i njega sve vas celivam u Gospodu. Poslao bih vam još nešto što je na potrebu, ali čujemo da su teške carine, pa mesto da olakšamo - otežavamo.

Što spominješ Jovanje i Nikolje - otiđi sad o slavi Nikolja i pozdravi Boška i Drežničanina, prosim njihove molitve, pozdravljam ih i celivam. Kako znaju neka spasavaju odozdo one grobove jovanjske - Irina, Nina, Veronika, Katarina, Filimona i ostali - od vode. U tom ja im ne mogu pomoći osim apelacijom na višu silu, a ti si bio činovnik ako se ne varam i u Bitolju i u Nišu pa znaš šta je apelacija.

Neka preliju grob igumana Mine i Gavrila i ostalih. Istorijski manastir. Knez Miloš. to sve bolje od mene zna Krstin sin. Bog neka mu produži mladost još bar za 20 godina, pa se setite i Lelićanina i pomolite se za njega. Bog neka vam svima bude na pomoć. Amin.

Tvoj uvek odani i mladi Deda.

SESTRINSTVO MANASTIRA JOVANJA I NIKOLJA

( od dolaska u Jovanje do njegovog potapanja 1954. i prelaska u Nikolje)

Sa arhimandritom Rafailom iz Kališta u Makedoniju prešlo je u Jovanje 12 sledećih sestara 1936. godine. Sve sestre od 1936-1939. primila je igumanija Irina.

1. Monahinja Irina Stevanović iz Plušca, Osečina.

2.Monahinja Angelina Jovanović iz Plušca, Osečina

3.Monahinja Katarina Stanković iz Ratkovića, Levač

4. Monahinja Julijana Bajić iz Ratkovića, srez levački

5.Monahinja Marta iz Sudovonja, Valjevo

6.Monahinja Varvara Milenković, selo Radovci, Aleksinac

7.Monahinja Teofanija, iz Gornje Belice, kod Struge u Makedoniji

8.Monahinja Tekla

9.Iskušenica Radunka Mihailović, iz sela Županjevca, srez levački. Zamonašena u Jovanju 1937. , sa monaškim imenom Ana

10.Iskušenica Desanka Stanković, iz Ratkovića, srez levački. Zamonašena u starom Jovanju; sad je igumanija u novom Jovanju.

11.Sevastija Srbović, iz sela Belice, opština Struga, Srez Ohridski. Zamonašena u Jovanju 1938. godine, sa monaškim imenom Jovana.

12.Milanka Stanković, iskušenica, sestra Desankina, zamonašena u Jovanju sa monaškim imenom Svetlana. Posle 1950. napustila manastir. - Sa ovih 12 sestara arhimandrit Rafailo Hilandarac osnovao je u Jovanju ženski manastir.

U to vreme došla je iz Makedonije i mati Sara u Ovčar, u Jovanje. No ona će odmah biti postavljena za nastojateljicu u manastiru Vaznesenje, zatim i u Čačku u dečjem obdaništu, pa krajem 1938. godine za nastojateljicu u Ljubostinji. Te 1936. godine, o Preobraženju, jovanjska igumanija mati Irina dovela je u Jovanje od Valjeva tri sestre Staniju Milovanović, Nikoliju Stanojević i Vidosavu Stanojević; sve tri su iz sela Plušca u Osečini.

13.Na dan jovanjske slave Ivanjdan 1939. zamonašena je i sestra Nikolija i dobila monaško ime Hristosija.

14 . Na isti praznik Ivanjdan 1939. zamonašena je i sestra Nikolija i dobila monaško ime Voskresija.

15. I Vidosava je zamonašena zajedno sa Stanijom i Nikolijom na Ivanjdan 1939. godine. Zamonašio ih je vladika Nikolaj u jovanjskom hramu na polunoćnici (oko 2 sata po ponoći). Vidosava je dobila monaško ime Spasenija. Privela ih je monaštvu monahinja Katarina, koja je te godine zamenila igumaniju Irinu posle njene smrti.

16. Iskušenica Vojka Nedeljković od 12 godina. Zamonašio ju je vladika Nikolaj pred smrt 1938. godine. Na monašenju dobila je ime Nina. (Vidi njenu biografiju).

17. Draga Tošić, iz Lopatnja kod Valjeva. Zamonašena u Jovanju 1941. godine i dobila monaško ime Veronika. Umrla je 1941. godine u Jovanju.

18. Olga Stevanović, iz Osečine. (Vidi njenu biografiju).

19. Tiosava Jančić iz Lopatnja kod Valjeva. Posle rata napustila manastir.

20. Koviljka Gajić, iz Žabara kod Valjeva, rođena 1929. godine. Prvo od sedmoro dece u oca; majka Kosana rano je umrla, a otac Milojko dovodi Koviljku u Jovanje 1937. godine kad joj je bilo 8 godina. I brat Milojko kao član bogomoljačkog pokreta i misionar-propovednik odmah posle rata zamonašio se sa imanom Makarije. On uskoro postaje jeromonah i duhovnik manastira Ćelija kod Valjeva i Pustinje. Iako je imao nameru da i ostalu svoju decu dovede u manastir, Koviljka mu napušta manastir Jovanje 1953. godine, što pokazuje da nije razumno tako rano dovoditi decu u manastir, bez njihove zrele odluke.

21.Iskušenica Danica iz Ostružnice kod Beograda, napustila manastir.

22.Iskušenica Stanislava Srećković, došla u manastir Jovanje kao i Danica pre rata i napustila manastir 1944. godine.

23.Iskušenica Dara Stevanović, iz Plušca, Osečina, Valjevo, kao dete od 4 godine (vidi biografiju njenu)

25. Iskušenica Milanka Stanković, rođena u selu Ratkovac, srez levački, mlađa sestra Desankina. dovela ju je u manastir Kalište igumanija Ekaterina 1932. godine, kada su joj bile 6 godina. Došla je sa ostalim sestrama iz Kališta u Jovanje 1936. godine. U Jovanju je zamonašena, ali posle 1950. godine i ona je, iako vrlo dobre naravi, napustila manastir.

26. Iskušenica Dobrinka Petrović, iz Cerovca kod Kragijevca. Rođena je u Septembru 1923. godine. Prva od četvoro dece u roditelja Vojislava i Marije, koji su želeli da i ostalu decu i sebe smeste u manastir i opredele se za monaški život. Trinaestogodišnja Dobrinka došla je u manastir Jovanje 1936. godine. Zamonašena je posle Drugog svetskog rata u Jovanju sa monaškim imenom Tatijana. Dobro je poznavala crkveno pravilo i pojanje, ali se i ona, negde posle 1950. godine, mešanjem komunista u manastirski život, pretnjom i propagandom kao i uticajem mladih skojevaca na najmlađe sestre pokolebala i, kao Tijosava, Danica, Koviljka, Nadežda, Magdalena i Fevronija iz Kosjerića, napustila manastir. Tome je doprinelo i tadašnje proganjanje i hapšenje sestara, pogotovo igumanije jovanjske mati-Tekle. No, ipak, sestre su se i u Jovanju i u Nikolju hrabro i jedinstveno držale i održale, a zatim ubrzo i brojčano i duhovno uznapredovale, što je bilo zadivljujuće, zahvaljujući svom duhovnom rukovodstvu i starijim i iskusnijim manastirskom životu monahinjama. O ovome je već bilo reči u najkraćim crtama u opisivanju manastira Jovanja. Ali i ovde smatramo da je potrebno opširnije to reći, jer je to tada bilo jedno sestrinstvo.

U 1937. godini došle su u manastir Jovanje sledeće sestre:

27. Iskušenica Desanka Lazović, iz Luka kod Ivanjice. Ona je rođena sestra hilandarskog starca oca Pavla Lazovića. Došla je te 1937. godine u Jovanje. U tom se manastiru zamonašila kao monahinja i u tom je manastiru mlada umrla.

28. Iskušenica Dragoslava Simić, iz Plušca, u Osečini. Došla je u Jovanje 1937. godine. Na monašenju dobila ime Efrosinija. Posle mati Tekle postala igumanija manastira Nikolja (vidi njenu biografiju).

U 1938. godini došle su u manastir Jovanje sestre:

29. Igumanija Ilarija. Došla je u Jovanje kao iskušenica 1938. godine, u proleće. Posle izvesnog vremena iz Jovanja odlazi u manastir Nimik, a iz Nimika odlazi u nekoliko manastira u Fruškoj Gori u Srbiji. Zatim odlazi u Makedoniju. Iz Makedonije negde 1962. godine dolazi u manastir Svetu Trojicu kod Prizrena sa još dve sestre. Docnije prima iz okoline još dve sestre, i tu ostaju do 1992. godine, kada prelaze u Braničevsku eparhiju, u manastir Pokajnicu, gde se i sada nalaze (vidi njenu kratku biografiju).

30. Iskušenica Božidarka Ristivojević, rođena u Gojnoj Gori, srez požeški, 1926. godine. Došla je s ocem Milijom (jerom. Mitrofan) u Jovanje na Sretenje 1937. godine. Ali zbog bolesti i drugih razloga kao devojčica od 12 godina nije se odlučila tad da ostane u manastiru Jovanju. Zamonašio ju je u Jovanju manastirski duhovnik otac Makarije Milovanović 4. marta 1948. godine i dao joj monaško ime Teodora. Smerna i vredna sestra, veoma sposobna i snalažljiva. Otkako su sestre prešle u Nikolje, ona se gotovo stalno nalazi na manastirskom imanju u Prijevoru i rukovodi kapelom i manastirskom vodenicom koju je knez Miloš darovao Nikolju.

31.Iskušenica Nada Belić, iz Bingula u Sremu. Došla u manastir Jovanje u jesen 1938. godine. Zamonašena u Jovanju 1949. godine. Posle smrti igumanije EfrosinijeSimić, ona je primila upravu Nikolja i postala igumanija manastira (vidi njenu kratku biografiju).

U 1939. godini primljene su u manastir Jovanje sledeće sestre:

32.Iskušenica Natalija Ristivojević, iz Gojne Gore, rođena je sestra Božidarkina. Ona je rođena 16. oktobra 1922. godine. Često je posećivala sestru Božidarku u manastiru pa je i sama zavolela manastir. Tako ona dolazi u Jovanje kao iskušenica po svojoj krsnoj slavi Đurđevdanu 1939. godine. Mirne je i dobre naravi, a veoma sposobna, radna i vredna, kao i njena sestra Božidarka. Znala je i volela da radi sve ženske i poljske radove. Zamonašena je u Jovanju sa monaškim imenom Suzana. Otac im je živio i umro u Preobraženju kao jeromonah Mitrofan, a brat Jovan živi u manastiru Ravanici kod Ćuprije kao jeromonah i duhovnik tog manastira, unapređen za igumana.

33. Iskušenica Magdalina ćerka je već poznatog brata Boška Topalovića iz Konjevića, kod Ljubića, koji se zamonašio i postao izuzetan duhovnik manastira Nikolja kao iguman rafailo. Magdalina, koja je došla u Jovanje kao devjčica 1939. godine, prvih nekoliko godina bila je u svemu primerna iskušenica, ali se docnije, posle II svetskog rata, povodi za nekim mlađim sestrama koje su napustile manastir pa i sama odlazi u svet i udaje se. ž

U 1940. godini došle su u manastir Jovanje sledeće sestre:

34. Iskušenica Milanka Milošević iz Donje Trepče kod Čačaka. došla je u manastir Jovanje 1940. godine. Monaško joj je ime Paraskeva. Za vreme II svetskog rata i prvih godina posle rata, ona iz Nikolja, monahinja Marina iz Ljubostinje i monahinja Julijana Bajić, sada igumanija u manastiru Stjeniku iznad Čačanske Ježevice, poslušavale su i posluživale u Leliću monahinju ekaterinu, staru majku vladike Nikolaja Velimirovića, i monahinju Pelagiju, majku Jovana Velimirovića, sinovca Nikolajveog, koji je docnije postao episkop šabačko-valjevski. Kad su se one vratile u svoje manastire, tu su dužnost preuzele ćelijske. Mati-Paraskevin otac, majka i brat arhimandrit Sava studenički, svi su se zamonašili.

35. Iskušenica Petra Božić, monaško joj je ime Fevronija. Sada je već dugo godina igumanija Pećke patrijaršije (vidi njenu biografiju).

36. Iskušenica Gospava Božić. došla je u Jovanje 1940. godine, zajedno sa Petrom. Monaško joj je ime Varvara. Bila je u više manastira. Sadašnji građanski rat u Hrvatskoj i Bosni 1995. godine zatekao ju je u Slavoniji u manastiru Svete Ane i neizvesna je njena sudbina, kao i tamošnjeg srpskog naroda. I igumanija Fevronija i monahinja Varvara rodom su iz Bosne, od Brčkog, i sestre su od dva brata.

37. Iskušenica Smilja Marković rodom je iz Bosne. U Jovanje je došla sa Petrom i Varvarom 1940. godine. Monaško joj je ime Anastasija. Iz Jovanja je otišla u manastir Tavnu 1952. godine, a iz Tavne u manastir Lovnicu u Bosni 1980. godine, gde se i danas nalazi kao igumanija ženskog manastira.

38. Iskušenica (mala) Mara Stanković sestra je od brata jovanjske igumanije mati Katarine. Došla je u Jovanje 1940. godine.

39. Iskušenica Magdalina (Maca) Gavrilović. rodom je iz Vidove kod Čačka. Pobegla je u manastir Jovanje od kuće, kao devojčica od 16 godina 1942. godine. Monaško joj je ime Haritina i sestra je od strica sadašnjem niškom episkopu Irineju Gavriloviću. Nežnog je zdravlja, ali ima dar da sa sestrama i igumanijom Katarinom dovede manastir Novo Jovanje u red i da ga tako ukrase da sav blista u cveću i čistoći. Mati Haritina se još odlikuje i poznavanjem Tipika i crkvenog pravila.

U 1941. godini došle su u manastir Jovanje sledeće sestre:

40. Iskušenica Anđelka, devojka, rodom iz Srema. Izbegla je 1941. godine iz NDH (Nezavisne države Hrvatske) u Sremu, od ostaša, i kao izbeglica došla je u Nikolje sa Marom, majkom igumanije Evpraksije Belić. Monaško joj je ime Nedelja. Imala je više sklonosti za poljske radove nego za ženske, pa je bila zadužena da brine o manastirskoj ekonomiji. Ko bi od mladića ili prolaznika u njenom prisustvu dobacivao što nepristojno sestrama, ona bi se kao muškarac grubo obračunavala s njima. Po odlasku mati Tekle iz Nikolja, i ona je s njom proputovala nekoliko manastira. Posle smrti te tihe i mirne njene saputnice, igumanije Tekle, u manastiru Mrzenici kod Kruševca 1977. godine, ona odlazi u pirotski kraj, u manastir Sukovo. Tamo je živela nekoliko godina, u tom manastiru je umrla i sahranjena, negde posle 1990. godine.

41. Iskušenica Mara Belić, majka igumanije Evpraksije, došla jesa Anđelom u Jovanje 1941. godine. Prilikom potapanja manastira Jovanja 1954. godine sa ostalim sestrama prešla je u Nikolje. U Nikolju je posle izvesnog vremena, 1959. godine, zamonašena sa monaškim imenom Angelina. Tamo je umrla i sahranjena 1960. godine.

U 1942. godini došle su u manastir Jovanje dve sestre, i to posredstvom naših tada poznatih duhovnika Vasijana i oca Evstatija:

42. Iskušenica Radmila iz Krnjeva. Monaško joj je ime Evgenija.

43. Iskušenica Milanka, kći sveštenika vidoja i Obrenije Bojković iz Velikog Orašja kod Smedereva. Monaško joj je ime Doroteja (vidi njenu kratku biografiju).

Od 1943. godine, sve ostale sestre koje su došle u manastir Jovanje posle smrti mati igumanije Katarine pa do 1954. kada je porušeno staro Jovanje, primila je u manastir igumanija mati Tekla:

44. Iskušenica Natalija Bojković iz Orašja, mlađa sestra Milankina, došla je u manastir Jovanje 1943. godine. Na monaškom postrigu primila je monaško ime Tatijana.

45. Iskušenica Mladena Mišić, iz Krnjeva. Došla je u Jovanje 1943. godine. Monaško joj je ime Justina. Bila je dugo godina igumanija u Žiči (vidi njenu kratku biografiju).

46. Iskušenica Živka Tijnanić, iz Krnjeva. Monaško ime joj je Fotina. Posle II svetskog rata napustila je Jovanje i prešla u Braničevsku eparhiju. Tamo je postala igumanija manastira Manastirice. Umrla je u manastiru Miljkovu oko 1990. godine.

47. Iskušenica Nata (nova Nata) Pertović, takođe je rodom iz Krnjeva: Došla je u manastir Jovanje 1943. godine. Monaško joj je ime Serafima. Dugo je godina bila igumanija ženskog manastira Bukova u timočkoj eparhiji. Međutim, episkop Justin svojim dolaskom u timočku eparhiju, Bukovo pretvara u muški manastir, a igumaniju Serafimu sa sestrama premešta u manastir Zlatenac u leto 1994. godine, gde se i danas nalaze.

U 1944. godini primljene su u manastir Jovanje sledeće sestre:

48. Iskušenica Persa Gradinčević, rodom iz Ribaševine. Došla je u manastir Jovanje 1944. godine. Na monaškom postrigu dobila je ime Veronika. Umrla je posle II svetskog rata u starom manastiru Jovanju.

49. Iskušenica Vida, rodom iz Ribaševine od Užica. došla je u manastir Jovanje 1944. godine. Na monaškom postrigu dobila je ime Veronika. Umrla je posle II svetskog rata u starom manastiru Jovanju.

50. Iskušenica Mikaina Dubljanin rodom je iz Ribaševine kod Užica. Došla je u manastir Jovanje 1944. godine . Na monašenju je dobila ime Marina. Sada je sestra manastira Nikolja.

51. Iskušenica Mikaina (druga ili bela) Gradinčević, iz sela Ribaševine kod Užica. Na monašenju je dobila ime Irina. Mirna je i staložena monahinja, sada u manastiru Nikolju.

52. Iskušenica Živka Bojović rodom je iz Donje Trepče. Monaško joj je ime Akvilina. Posle potapanja Jovanja prešla je sa ostalim sestrama u manastir Nikolje.

53. Iskušenica Dobrinka iz Trepče. Monaško joj ime Tatijana ili Doroteja. Ona i Akvilina sestre su od strica.

U 1945. godini došle su u manastir Jovanje sledeće sestre:

54. Iskušenica Mira Mišić, iz Krnjeva, rođena je sestra žičke igumanije mati Justine. Monaško joj je ime Miropija. Umrla je u starom manastiru Jovanju posle rata.

55. Iskušenica Anica Božić, iz Bosne,od Brčkog. Rođena je sestra igumanije Pećke patrijaršije matere Fevronije. Došla je u Jovanje 1945. , a 1952. godine prelazi zajedno sa sestrom Fevronijom u Bosnu, u manastir Tavnu; sa njom odlazi i u druge manastire. Zamonašena je u manastiru Nimniku sa monaškim imenom Julijana. Otuda dolazi sa igumanijom Fevronijom i ostalim sestrama u manastir Pećku patrijaršiju 1957. godien, gde se i sada nalazi kao namesnica toga uglednoga manastira, u činu igumanije. Mati Julijana je poznata i kao dobar pčelar, koja već dugi niz godina tu u svom manastiru razvija i unapređuje pčelarstvo.

U 1946. godini došla je u manastir Jovanje:

56. Iskušenica Zora Mitrović iz okoline Požarevca. Na monaškom postrigu dobila je ime Justina. Posle II svetskog rata otišla je iz Jovanja u manastir Nimnik, u Braničevskoj eparhiji, gde je postala igumanija i nastojateljica toga manastira. Zatim je prešla u Nišku eparhiju, u manastir Sićevo, negde oko 1975-1980 , gde se i sada nalazi. Otac joj je Danilo Mitrović, poznati dugogodišnji bogomoljac i propovednik, a zatim sveštenik i prota. Brat joj je takođe sveštenik u Topolovniku kod Golupca. Otac joj se pred kraj života zamonašio i dobio monaško ime Dionisije. Kao bivši prota, postao je iguman i duhovnik u sestrinstvu kod ćerke Justine u Sićevu. Umro je u svojoj dubokoj starosti, sahranjen i ožaljen od ćerke igumanije, sina sveštenika, dva unuka sveštenika i druge rodbine.

U toku 1947. godine došla je u Jovanje:

57. Iskušenica Zagorka Stevanović, rodom iz Osečine, kod Valjeva. Na monaškom postrigu primila je ime Tatijana. Umrla je u manastiru Ljubostinji. Monahinja Tatijana bila je unuka bake Mileva iz Zagrađe nikoljske, koja se zamonašila i umrla u Nikolju kao monahinja Melanija.

U 1948. godini došla je u manastir Jovanje:

58. Iskušenica Dušanka Stanojević, rodom iz Osečine. Zamonašena je u manastiru Jovanju kao monahinja Marija.

U 1949. godini došla je u manastir Jovanje:

59. Iskušenica Dragica, rodom iz Vrnjačke Banje. Na postrigu male shime dobila je ime Magdalina.

U 1950. godini došla je u manastir Jovanje:

60. Iskušenica Nada (Nadežda), učiteljica iz Ostružinice. Međutim, ne mogući se dugo zadržati u manastiru , ona se posle izvesnog vremena vraća u svet, koji joj više odgovara nego manastir.

U 1952. godini primljena je u manastir Jovanja kao:

61. Iskušenica baba Mara sa Uba.

Zatim, 1954. godine došle su u manastir Jovanje dve iskušenice:

62. Iskušenica Milijana Kostić, rodom iz Bioske kod Užica. Na monaškom postrigu u malu shimu dobila je ime Serafima. Živi u manastiru Nikolju.

63. Iskušenica Leposava Kostić. Rodom iz Bioske, sestra je Milijanina. One imaju još jednu sestru u manastiru Žiči, a i majka im je monahinja u manastiru . One su, ustvari, rođene sestre oca Miluna Kostića, sada protojereja i paroha u Londonu. Leposava je zamonašena u Nikolju kao monahinja Zlata, gde se i danas nalazi.

Ostale sestre koje su dolazile u Nikolje posle 1954. godine, ovde ne beležimo. Zabeležićemo samo dugogodišnjeg duhovnika nikoljskih sestara i neke starce monahe koji su se zadesili u Nikolju za vreme njihovog preseljenja iz Jovanja.

IGUMAN RAFAILO

64. IGUMAN RAFAILO TOPALOVIĆ, iz Konjevića, srez ljubićki. Rođen je 12. novembra 1899. godine, od pobožnih roditelja Nedeljka i Milunke. Na krštenju je dobio ime Boško. Od svoje dvadesete godine revnostan je član bogomoljačkog pokreta u Konjeviću i najviše se zauzimao za podizanje divne crkve u svom selu, koja je osvećena 1934. godine. Brat Boško je došao sa vladikom Nikolajem u novoosnovani ženski manastir u Ovčaru Jovanje 5. marta 1936. godine. Došao je odmah po dolasku sestara iz Makedonije i njihovog duhovnika Hilandarca Rafila. Od tada je brat Boško gotovo stalno u tom manastiru, brine o njegovom obnavljanju i snabdevanju raznim stvarima i namirnicama, da bi sestre iamle ono što je najosnosvnije za život. Prikupljanjem priloga na crkvenim i manastirskim slavama on učestvuje u obnavljanju kako Jovanja tako i svih drugih ovčarskih manastira. Na taj način Boško postaje jedan od najbližih saradnika vladike Nikolaja, ali i njegov stalni verni pratilac.

Brat Boško je po Vladičinom blagoslovu zamonašen u Jovanju 6. avgusta 1949. godine sa monaškim imenom Rafilo. Rukopoložej je za jeromonaha 15. svgusta iste 1949. godine i postavljen za duhovnika u Jovanju, preporukom vladike Nikolaja, koji se tada nalazio u Americi. Monašenje je izvršio preobraženjski iguman otac Vasijan, a rukopoloženje mitropolit Josif Cvijović.

Prilikom potapanja manastira Jovanja 1954. godine, otac Rafailo Topalović prelazi sa jovanjskim sestrama u manastir Nikolje, gde je kao duhovnika i ispovednik njihov i mnogih drugih manastira boravio do svoje blažene smrti. Umro je 18. juna 1982. godine u Nikolju, u crkvi, za vreme proskomidisanja na Svetoj Liturgiji.

65. JEROMONAH GEORGIJE JOVANOVIĆ iz Valjeva sinovac je igumana Mine. Živeo je jedno vreme sa svojim stricem igumanom u Nikolju. Ali je početkom rata 1941. godine poginuo negde oko Valjeva u borbama između četnika i partizana.

66. MONAH DAMASKIN MILIĆEVIĆ, rođen je u selu Zarubima kod Valjeva 24. oktobra 1877. godine. gošao je u manastir Nikolje pre II svetskog rata, 1939. godine. Bio je majstor građevinski i trezven čovek. U crkvi se pobožno i često sa suzama molio. Mirsko mu je ime bilo Dragoljub. Zamonašio ga je jovanjski duhovnik otac Rafailo 4. marta 1951. godine. Umro je u Nikolju 1964. godine u 87 godini života.

67. MONAH NIKOLAJ ĐUNISIJEVIĆ. Rođen je u selu Ratarima dragačevskim 22. februara 1895. godine. Došao je u manastir Nikolje 1940. godine. Zapamćen ja kao prosed čovek, srednjeg rasta, okruglog lica, neizbrijan i sa malom falinkom u govoru. Nekako je podvijao jezik i teško izgovarao reči sa stalnom uzrečicom: jes, jes, j-es. Mnogi su, računajući ga za naivnog, zloupotrebljavali tu njegovu uzrečicu i zbijali na njegov račun šale. Inače, bio je vredan i trudoljubiv čovek. Zamonašen je s Dragoljubom 4. marta 1951. godine i dobio monaško ime Nikolaj. Umro je posle desetak godina u manastiru Nikolju.

68. MONAH SIMEON MILOŠEVIĆ. Rođen je u Donjoj Trepči 18. aprila 1904. godine. Kršteno ime mu je Aleksandar. Pobožni srpski seljak. Imao je tri sina i jednu ćerku. Najstariji mu sin Jovan ostao je kod kuće na imanju, srednji sin Milan izučio je duborezački zanat i radio dvadesetak godina veoma lepe ikonostase za crkve i manastire ali je rano umro. Kćer Milanka otišla je u manastir Jovanje pred rat, gde se zamonašila kao monahinja Paraskeva, koja se sad nalazi u Nikolju. najmlađi Lekin sin, kako su ga na selu zvali, Miloš dilazi sa ocem Julijanom u manastir Raču negde 1951-1952. godine. Iz Rače odlazi oko 1959. godine u Prizren, gde nastavlja školovanje. ali po prelasku račanskog bratstva u Studenicu 1960. godine Miloš već sledeće godine odlazi u Studenicu i tamo posle nekoliko godina prima monaški čin sa monaškim imenom Sava. Otac Sava kao vrlo inteligentan mladić odlazi u Dalmaciju i završava sa odličnim uspehom Krčku bogosloviju. Po završetku Bogoslovije Uprava manastira Studenice šalje ga u Rusiju u manastir Svetog Sergija u Zagorsku, gde sa odličnim uspehom završava duhovnu Akademiju, vraća se u Studenicu i uskoro bude izabran za episkopa. No, na veliko iznenađenje i episkopa, i poznanika, otac Sava otkazuje da primi episkopski čin smatrajući sebe nespremnim i nedostojnim tako visokog zvanja, čime je pokazao, kao i otac Justin Popović, koji je takođe otkazao episkopski čin da je izuzetak u monaškom smirenju u našem dvadesetom veku. Zadovoljava se arhimandritskim činom, osećajući da je ipak anđeoski obraz monaškog smirenja viši u crkvi od mnogih činova koji se očekuju i sa priželjkivanjem ostvaruju.

Uredivši ovako životni plan svoje dece, brat Aleksandar (Leka) dogovori se sa svojom ženom Stanojkom da i oni pođu u manastir. Tako majka ode sinu u Studenicu da se zamonaši, a Leka ode kćeri u Nikolje, 1955. godine. U manastiru je ovaj, dostojan svake pohvale, roditelj pokazao , kao i sin mu, veliko smirenje i u raku i u životu. Zamonašen je u manastiru Nikolju 27. marta 1963. godine. Monašenje je izvršio episkop žički Vasilije i dao mu monaško ime Simeon, po ugledu na Svetog Savu i Simeona. Otac Simeon živeo je u Nikolju skoro 30 godina kao monah i prestavio se u Gsopodu 1992. godine u svom manastiru.

69. IGUMAN DIMITRIJE STEFANOVIĆ rođen je 1884. godine, u okolini Požarevca. Kršetno ime mu je Milovan. Kod kuće se bavio trgodinom. Preko bogomoljačkog pokreta saznao je za manastire u Ovčaru. Zato se odlučuje i ostavlja kuću deci, a on odlazi u manastir Nikolje odmah posle II svetskog rata. Zatim, u Nikolju prima i monaški čin sa imenom Dimitrije negde oko 1948. godine. Iz Nikolja, posle izvesnog vremena, otac Dimitrije odlazi u Nimnik, ženski manastir, gde se tad nalazila i pećka igumanija Fevronija. Iz Nimnika otac Dimitrije sa tim sestrinstvom, kao jeromonah i duhovnik, prelazi u Pećku patrijaršiju 1957. godine, gde u činu igumana kao duhovnik, pored svakodnevnog bogosluženja, obavlja i manastirsku administraciju. Pred smrt na nekoliko godina prima veliku shimu i novo ime kao shiiguman Dionisije. Kada je jedne noći 1981. podmetnut požar na tri mesta u stari i novi manastirski konak, otac Dionisije, već onemoćao, ležao je u postelji gotovo nepomočno. Sestre Pećke patrijaršije u poslednjem času su ga s mukom iznele iz konaka napolje i spasle da ne izgori u požaru. Uskoro je posle toga 1982. godine umro u dubokoj starosti ovaj divni i brižni duhovni starac i otac sestrinstva Pećke patrijaršije, koji je započeo svoj duhovni život u manastiru Nikolju ispod Kablara.

70. SRETEN SAVIĆ, čestit i pobožni domaćin iz Osečine kod Valjeva, došao je u Nikolje u poznijim godinama, kada je zbrinuo svoju porodicu, 1969. godine. Želeo je da ostatak svog života posveti Bogu u manastiru. Primio je monaški postrig u manastiru Nikolju i novo monaško ime Samuilo. bio je krepak, trezven i duhovni starac. Živeo je u Nikolju više godina i upokojio se u svojoj 78. godini starosti.

71. MONAH JOAKIM rodom iz sela Lopatnja kod Valjeva. Otišao je u Makedoniju vladici Nikolaju i živeo tamo u manastirima. Kad se Vladika vratio iz Makedonije u Srbiju, u Žičku eparhiju, i monah Joakim vratio se i došao u manastir Žiču. Bio je to monah srednjih godina, srednjeg rasta, sa plavom do ramena više žutom kosom i ne tako dugom gustom isto tako žućkastom zapuštenom bradom. Njegove blage plave oči i smeran lik odavali su njegovo dubinsko smirenje i neku rajsku prostotu u duhovnosti. Bio je uvek ozbiljan i retko kad ste u mogućnosti da mu iskradete njegov blag i prijatan osmeh.

Posle bombardovanja Žiče 1941. godine, otac Joakim prelazi u manastir Nikolje. Tamo je kao monah radio sve manastirske poslvoe i za sve vreme imao je dosta nevolja. Nekoliko godina posle rata, iz Ovčara odlaze u hilandarsko bratstvo u SVetoj Gori, iz Svete Trojice iguman Pahomije Kralj iz Bosne, monah Damaskin Glavonjić, koji u Hilandaru kao velikoshimonah dobija ime Jovan, i monah otac Joakim iz Nikolja. Posle nekoliko godina provedenih u Hilandaru, bratstvo hilandarsko šalje oca Joakima u Karejsku isposnicu da je, održavajući pravilo, čuva i pokazuje posetiocima. Tamo je proveo više godina. Ko je u to vreme posećivao Hilandar i Karejsku isposnicu, može najbolje znati lepotu monaškog smirenja i pravu hrišćansku ljubav i prozorljivu duhovnost tog uistinu blagoobraznog, nekad plavog, a sada sedog starca, iz koga zrače najlepše ljudske i monaške osobine. Osećate se srećnim i radosnim što ste videli takvog čoveka i duhovnika. Osećate da vas njegova jednostavnost, prostota i duhovna toplina osvaja. Jednom prilikom hteo je da u Kareji obraduje guvernera. Nabrao je u baštici kraj Isposnice u korpu lepog paradajza i paprike i odneo mu. Nije znao kako da mu to preda, jer nije znao grčki, zato je učinio nešto iznenađujuće. Stavio je korpu s poklonom pred guvernera, pogledao u njega sa blagim, detinjim osmehom ukazujući rukom na korpu i na njega da shvati da to njemu daje. Guverner ga je, međutim, gledao i čudio se šta hoće s tim. Tada je otac Joakim raširio obe ruke i sa istim osmehom blagosti bratski ga zagrlio i poljubio, a zatim mu pružio korpu ukazujući da je to za njega. Takav gest oca Joakima potresao je guvernera do suza, pa je i on zagrlio njega i poljubio zablagodarivši mu na poklonu. Docnije je guverner često pričao da ga niko nije tako do sreca dirnuo i potresao svojom pažnjom i ljubavlju kao smerni i skomno odeveni srpski monah. Zato se on posle često interesovao i zaspitivao za oca Joakima.

Jednog letnjeg dana kada su neki poklonici došli da posete Karejsku isposnicu, našli su ovog blaženog starca, nekad sabrata nikoljskog, da se kraj isposnice, pri prelazu preko malog jaza u svoju bašticu, upokojio i usnuo večnim snom.

+

Nevena Petrović iz Skelana došla je kao devojka u Jovanje 1950. godine. Rođena je 1926. Zamonašena je u Nikolju 1958. sa monaškim imenom Glikerija. Ima brata Ljubu, svršenog teologa. Danas živi i radi u manastiru Nikolju kao izuzetno dobra i primerna sestra.

+

MONAHINJA ANA

Monahinja Ana Markešević rođena je u dobroj i čestitoj familiji u Prijevoru, kod Čačka, krajem 19. veka. Za vreme vladike Nikolaja otišla je u Makedoniju, u manastir Kalište, i tamo je živela nekoliko godina. Zatim se početkom II svetskog rata vratila u Srbiju, kada su Bugari sve srpske monahe, monahinje i sveštenike progonili iz Makedonije. Njeno kršteno ime bilo je Stanica. Došla je u Ovčar, u manastir Nikolje. Tamo je živela i radila u manastirskoj kuhinji. Bila je veoma pobožna, čestita i vredna. Stalno je nešt radila u manastiru. Svi su je zvali "Baba Stanica". Kada su sestre iz manastira Jovanja, zbog potapanja, prešle u manastir Nikolje, baba Stanica je ostala kod njih u manastiru. Zbog njenih godina i požrtvovane čestitosti i pobožnosti sve su je sestre cenile i poštovale. Zato su je uskoro po dolasku njihovom u Nikolje zamonašile i dale joj ime Ana. Monahinaj Ana, iako u godinama, povećavala je svoje podvige u molitvi, radu i poslušaniju do svoje smrti. U manastiru Nikolju upokojila se u Gospodu 1978. godine i sahranjena je na manastirskom groblju.

________________________________________________________________________

1 - Dimitrije Bogdanović, Istorija stare srpske književnosti, str. 215.

2 - V. Petković, Pregled crkvenih spomenika, str. 51, 330; A. Radović, Sinaiti i njihov značaj, str. 126; D. Bogdanović, Istorija stare srp. knjiž., str.258.

3 - Isto, 127; Vuk Karadžić, Danica, 1826.

4 - Vuk St. Karadžić, Danica, I 1826, str. 14-16.

5 - V. Mošin, rukopisi narodne bibliotke u Dablinu

6 - Rajko Veselinović, Arsenije III Crnojević u istoriji književnosti, Beograd, 1949, str. 10-12

7 - Svetozar Dušanić i Radomir Nikolić, Ovčarsko-kablarski manastiri, Ovčar Banja, 1978, str. 30-32

8 - Panta Srećković, Srpska Sveta Gora, Pastir, Beograd, str. 142

9 - Joakim Vujić, Putešestvije po Srbiji, Srpska književna zadruga, Beograd, 1902, str.

10 - Dr Gojko Subotić, istoričar umetnosti, koji je reprezentativno stručno uradio monografiju Žiče i drugih manastira, u pogledu živopisa u Nikolju - za razliku od drugih - deli mišljenje sa J. Vujićem. On smatra da ponekad previđaju naši istraživači kad istražuju biblijske godine prema crkvenoslavenskim slovima, da bi odredili godine nastanka ili živopisa naših starih manastira. Tako on misli da je J. Vujić vrlo dobro znao da slovo "C" ima malu crticu "I" ili kvakicu"S" na primer CI, CS, koje se teško vidi, onda je takvo slovo C, C =90, kao što je kod Grka slovo l (ćirilično) =30, a L (ćirilično) s dve crtice =90. Tako je 3CIE =7095, a ne 7205. Tako će biti crkva nikoljska živopisana 1587. godin

11 - Da je ikonostas radio Simeon Lazović iz Bijelog Polja, zabeleženo je u knjizi Svetozara Dušanića i Radomira Nikolića Ovčarsko -kablarski manastiri 8Ovčar Banja, 1978, str. 38); a da je nikoljski ikonostas napravljen zauzimanjem i novcem kneza Miloša , pominje i Milivoje Maričić u svom radu: Manastiri Srpske Svete Gore (Čačak, 1973, r. 40); Radovan M. Marinković, Podaci iz Turskih deftera, Čačanski glas, 25. maj 1989. str. 3; (tu se navodi da je nikoljski ikonostas iz 1826. rad Janka M. Mihailovića - Molera iz Dragačeva).

12 - tri rukopisane knjige iz 16. veka, koje se još čuvaju u Nikolju, jesu: Tipik Svetog Save Jerusalimskog, dva prologa ili šestodneva za mart-avgust i Besede Svetog Jovana Zlatoustog.

13 - Jovan Gavrilović, Rečnik geografsko-statistički Srbije, Beograd, 1846, str. 61.

14 - Prota Radomir Krečković, Manastir Nikolje pod Kablarom i njegovi znatniji duhovnici, Sremski Karlovci, 1930, str. 22-28

15 - Isto, str. 27

15 - Isto, str. 27-28

16 - Jovan Cvijić, Naselja i poreklo stanovništva, knj. 19, str. 80

17 - Sremski Karlovci, 1930. sr. 27-28

18 - Nova knjiga, Beograd, 1987, str. 36.

19 - Ove sam podatke o Aleksi Popoviću i Karađorđevu "diplomu" ovde uneo zahvaljujući Aleksinom i Isaijinom potomku G. Vladanu Popoviću , profesoru Bogoslovije u penziji, sinu prote Dragoljuba Popovića iu Kosjerića.

20 - S. Milutinović, Istorija Srbije, str. 387; Prota Radomir Krečković, Manastir Nikolje pod Kablarom i njegovi znatniji duhovnici, Sr. Karlovci 193.,str 28-30

21 - Isto, str. 30

22 - Prota Radomir Krečković, navedeno delo, str. 22-30. Za izvestan broj starešina i duhovnika manastira Nikolja korišćena su mesta iz navedenog dela pokojnog prote Rad. Krečkovića, jer je on kao paroh nikoljski dugo godina opsluživao miokovačku parohiju, pa je bio u prilici da lako dođe do potrebnih podataka o starešinama nikoljskim kao i o sveštenicima te parohije.

23 - Siniša Paunović, Duga od 8. II 1975. godine.

24 - Veljko Đ. Đurić, Golgota srpske pravoslavne crkve, str. 285-286. Beograd, 1997.

25 - Protosinđel Josif Stefanović tvrdi da je Zosima rođen u Blaznavi 1900. godine, kod Kragujevca, kao i arhimandrit aleksije i Emilijan

26 - R.(adojica) P.(antelić), članak iz "Politike" o hvatanju i osuđivanju kaluđerica, Arilje, septembra 1947. godine