OVČAR BANJA

Uz reč o manastiru Blagoveštenju potrebno je nešto kazati i o Ovčar Banji, koja mu jepripadala i koja je u neposrednoj blizini toga manastira.

Ovčar Banja nalazi se u najživopisnijoj klisuri Zapadne Srbije između planina Ovčara i Kablara, čije su strane okomite prema Zapadnoj Moravi, koja između njih protiče. Klisurom prolazi železnička pruga Čačak-Ovčar Banja-Požega, i autoput drugog reda Čačak-Ovčar Banja-Požega.

U Ovčar Banji, svuda gde se zakopa pored Morave kod velikog gvozdenog mosta, može se naići na toplu mineralnu vodu. Po narodnom predanju, ta topla voda vulkanskog je porekla i, da nije Morave da je rashlađuje, vulkan bi mogao proraditi. Ovčar Banja je stara, u svakom slučaju , koliko i ovčarski manastiri, a možda i mnogo starija. Jer, od vajkada narod iz ove okoline i šire, dolazio je u ovu banju i lečio se od reume. Najviše se naroda ovde slegne na Ilindan, kada je manastirska slava u manastiru Ilinju, a u Banji saborni dan (panađur).

Evlija Čelebija , u prošlom veku, kao putopisac dolazio je u Ovčar Banju, o kojoj je zapisao sledeće: "Selo Banja je bugarsko selo od hiljadu kuća. Ono je zijamet. Tu ima sedam manastira i nekoliko dućana, tako da liči na veliku kasabu. U blizini ovog velikog naselja, u planinama bogatim drvećem, nalaze se kupke (to jest bazeni) Sela Banje. Još u doba hrišćanskih kraljeva na ovoj lekovitoj vodi podignute su veličanstvene visoke kupole, veliki bazeni, mnogobrojni hladnjaci, halvati i svlačionice. Tu se godišnje u doba lubenica sakupi četrdeset do pedeset hiljada duša, održavaju se panađuri i trguje. To je veličanstveno izletište i mjesto za uživanje. Kako je voda tih banja jako topla, to se vodi, kupki (bazenima) dodaje nešto hladne vode". (1) Ovde treba da zahvalimo Evliji na ovakvom obaveštenju, ali Evlija Čelebija očigledno da kao stranac u to tursko doba, zbog mešavine naroda, nije znao da u Ovčar Banji živi srpski narod i da to nije nikakvo "bugarsko selo". Jedino, ako su se sami Srbi tako registrovali da bi ih Turci kao "Bugare" manje tiranisali, kao što u svom putopisu iz prošlog veka po Južnoj Srbiji navodi Spiridon Gopčević.

Kad je episkop žički Sava Dečanac krajem prošlog veka bio u kanonskoj poseti ovčarskih manastira, za Ovčar Banju kaže ovako: "Na samoj Moravi postoje dve banje; na desnoj obali Ovčarska (Banja) manastira Sretenja (tad je i Sveta Trojica imala svoju banju kod sretenjske), a na levoj Kablarska (Banja) manastira Blagoveštenja, sa vrlo rđavim i prestarim kolibicama, kvartirima. No, ipak, manastiri od trogodišnjeg zakupa ovih kvartirića i banja mogu uzeti do 18000. dinara, jer su ovo vrela najlekovitije vode u našoj domovini za reumatizam. Pa stoga, i pored ovakve prvobitne uredbe, obadve banje godišnje poseti do 4000 posetilaca. No pored ovoga sveta, uobičajeno je još da se na dan svetoga Ilije, 20. jula skupi po nekoliko hiljada duša na saboru ove Banje, što se pretvara u pravi panađur. A već je spremljeno što treba da se iduće godine podignu postojana zdanja po planu i s jedne i s druge strane Morave. A što se tiče samih zdanja za kupanje, ona će još i dalje dugo ostati u prvobitnom stanju, jer nije postojano mesto, već se moraju kopati rupe onde gde izvire vrela voda u pesku, pa se naokolo ograde daskama i unutra se nešto popodi (popatosi), a pokrije se platnom, pa se posle sezone dižu ova zdanja. A leti često voda poplavi ove izvore, i sve će ovko trajati dok se Morava ne reguliše". (2) U vezi s tim poplavama sveštenik Dragutin Adžemović, paroh trojički u Dučalovićima, na slovenskoj Bibliji stavio je zapis:"1896. 27. i 28. oktobra", o čemu smo već pisali pod naslovom STARINE I ZAPISI ovog manastira. (3)

Vladika Sava Dečanac, dalje, govori o bespuću u ovom predelu Ovčara i Kablara, kao i o veoma teškom komuniciranju sa manastirima, a i o drugim teškoćama. (4) Iz Blagoveštenja do (starog) Preobraženja, veli on, moglo bi se doći za 10 minuta, međutim, jedna velika stena sastavila je Kablar s Moravom od dvadesetak metara, pa se onda mora čitav sat ići naokolo preko Kablara da se dođe u Preobraženje. Do Nikolja, isto tako, razdaljina je od 20 minuta pešačenja, ali, pošto nema puta, mora se utrošiti tri sata hoda naokolo oko Kablara preko Vrnčana i Rožica. Tako je bilo onda, a sad su svuda asfaltirani putevi do svakog od tih manastira i kolima se stiže za nekoliko minuta, osim Sretenja i Trojice, koji su visoko ispod vrhova Ovčara i do kojih se lako može doći od Sv. Vavedenja preko Parmenca i Pakovaća, automobilom za pola sata.

+

STAREŠINE I BRATSTVO MANASTIRA BLAGOVEŠTENJA OD 1940. DO DANAS

JEROMONAH NIKOLAJ

Jeromonah Nikolaj Lazović rođen je u Bresnici kod Čačka 1914. Kao mladić došao je u manastir. Završio je monašku školu u Visokim Dečanima kao sabrat manastira Vujna. Izuzetno sposoban o obdaren i kao starešina i kao besednik. Vladika Nikolaj ga je zamonašio, rukopoložio za jeromonaha i postavio 1937. godine za starešinu manastira Vujna kod Gornjeg Milanovca. Posle tri godine, 1940, kada je u Ovčaru umro iguman Atanasije, starešina trojički i blagoveštenjski, vladika Nikolaj postavlja jeromonaha Nikolaja Lazovića za starešinu u Blagoveštenju. Tamo je ostao do 1943. godine. U to vreme ovčarski manastiri bili su izloženi velikim teškoćama, maltretiranjima i hapšenjima , kao i 1941. godine. Zbog borbi između četnika, partizana, Bugara i Nemaca, Nemci su tog leta 1941. godine oterali iz Nikolja i starešinu Minu i sve bratstvo u čačanski zatvor kao taoce, a oca Nikolaja partizani optužuju Nemcima kao četničkog saradnika, zbog čega bude saslušavan i mučen još u Ovčar Banji, a zatim proteran u Beograd, n Banjicu, gde je još mučen i streljan. O njemu smo delimično već govorili.

IGUMAN DANILO

Iguman Danilo Zdravković rođen je u Sremu 1905. g. Možda je neku godinu stariji od oca Nikolaja Lazovića. Kao mladić došao je u manastir, zamonašio se i posvetio svoj život Bogu i spasenju svoje duše. Živeo je u Vujnu i u drugim manastirima, a u Blagoveštenju u dva maha; i kao sabrat i kao starešina. Imao je i starijeg brata Domentijana, koji se pre njega zamonašio i bio u svoje vreme starešina manastira Klisure istarešina manastira Studenice. Oba brata bila su dobri monasi i duhovnici. Jeromonah Domentijan je, po pričanju oca Danila, povučen od svake politike, živeo u manastiru mirno, no su ga ipak neki pokvarenjaci optužili Nemcima, te ga Nemci, kao i mnoge druge Srbe oteraju na Banjicu i tamo streljaju. (5)

Otac arhimandrit Danilo obnovio je u Fruškoj gori manastir Veliku Remetu, koji je bio u zgarištu u ruševinama dugi niz godina: od kraja rata kad su bile velike borbe na Sremskom frontu pa do dolaska oca Danila, za čije je vreme Velika Remeta bila obnovljena. U doba rušenja Velike Remete stradali su i ostali fruškogorski manastiri, i to od partizana, koji su ih rušili bombardovanjem za vreme rata 1994. godine iz ideoloških pobuda, ali pod izgovorom da su u njima bile vatrene tačke nemačke vojske u odstupanju. Tako je otac Danilo, obnovivši Veliku Remetu, stvorio od nje veliki duhovni centar, u koji se osamdesetih godina ovog dvadesetog veka sakupljala naša omladina da sluša na tamošnjim simpozijima naše učene bogoslove i profesore univerziteta.

Ovaj blagorodni i blagoobrazni starac dugo je godina živeo kao arhimandrit, starešina i obnovitelj manastira Velike Remete. Danas se nalazi u dubokoj starosti, ali još uvek svež i pun duhovnog poleta.

IGUMAN VASILIJE

Iguman Vasilije Domanović rođen je u selu Sokolićima nedaleko od Čačka, od oca Radivoja i majke Stajke 1914. godine. Roditelji mu potiču iz Hercegovine, od čuvene familije Domanović. Kršteno mu je ime bilo Vojislav. Kao dečak, primivši lepo vaspitanje od svojih pobožnih roditelja, Voja odlazi u manastir da posveti sebe na službu Bogu. Kao iskušenik boravio je u manastiru Drači kod Kragujevca i u manastiru Vujnu, a zatim u manastiru Blagoveštenju kod Ovčar Banje. Tamo se i zamonašio. Rukopoložio ga je za đakona i jeromonaha vladika Nikolaj u Žiči 1938. godine. Drugi svetski rat dočekao je kao sabrat u manastiru Blagoveštenju. Imao je još dva brata: Damjana, koji se kao bolešljiv zamonašio i umro u manastiru Sretenju, i drugog starijeg brata Dragoljuba koga su ubili partizani odmah posle rata. Za Damjana otac Vasilije je pričao, uz primetnu ganutost, da je bio najdarovitije i najpobožnije dete u njihovoj porodici.

Otac Vasilije bio je čovek višeg rasta, kestenjste lepe duge kose i brade, zelenih očiju i veoma smernog i mudrog pogleda. Odavao je u svemu blagu i impozantnu figuru, dobrotu i u svemu primerenog monaha i duhovnika, što je svojim životom i potvrđivao. Odlikovao se izuzetnom inteligencijom i pronicljivošću. Misleći ljudi od pera i nauke koji su ga poznavali govorili su da srpska crkva ne bi imala boljeg patrijarha od doba Svetog Save da je otac Vasilije imao potrebno školsko obrazovanje.

Za vreme rata jeromonah otac Vasilije kao starešina Blagoveštenja očuvao je svoj manastir i u materijalnom i u duhovnom pogledu na primernoj visini. Kada je njegov prethodnik, otac Nikolaj, 1943. godine, oteran na Banjicu i streljan, i kad se razišla bratija silom rata na razne strane, on je ostao i čuvao svoj manastir pomažući i ostalim ovčarskim manastirima. Po završetku rata partizani su ga iz bezbožničke obesti nagonili da pred džipom trči od Banje do Požega. Od toga je dugo bolovao, ali je ipak izdržao. Posle rata sakupio je novo bratstvo. Ono je bilo malo, ali takvo da je iz njega izašao i u njemu se duhovno formirao, od iskušenika, teologa Gojka, srpski jerarh i patrijarh Pavle. Zatim, jedan takav primeran i u svemu ugledan duhovnik kakav je danas studenički starešina otac arhimandrit Julijan Knežević. Ili, kao što je danas u svemu što je jevanđeosko i monaško ugledan i primeran tronoški arhimandrit otac Antonije Đurđević. Svemu tome je na neki način mnogo doprineo otac Vasilije svojom monaškom dušom, bistrom pameću i jevanđeoski srdačnom duhovnošću i ljubavlju, koji je tako blagodatno zračio da nam je i u onom za Crkvu nestabilnom vremenu bilo svima lepo i toplo kao u kakvom gnezdu. On je u Blagoveštenju u to posleratno vreme, uz pomoć Gojka, odnosno monaha Pavla, i oca Julijana stvorio jednu čvrstu i složnu monašku duhovnu zajednicu, koja je u tom duhovnom gnezdu uzrastala i okrilatila. Zatim su svi zajedno 1949. prešli u manastir Raču, kao povoljnije mesto, da u toj ispod Tare tišini i lepoj Božjoj prirodi intenzivnije nastave monaški život. Tamo se odmah okupilo desetak mladića željnih monaškog života, i manastir je u svemu počeo napredovati. U to vreme vladika Nikolaj iz Amerike interesovao se za sve manastire svoje eparhije i pomagao ih koliko je mogao. Setio se i bratstva manastira Rače. U jednom svom pismu pozdravljajući ih, uz svoj blagoslov, veli:"Da svi slušaju oca Vasilija, a otac Vasilije Boga, pa će biti srećni". I po tome se, eto može videti koliko je taj sveti Vladika cenio oca Vasilija i njegovo bratstvo. Međutim, i bratstvo se molitveno uvek sećalo vladike Nikolaja.

Kada se posle godinu dana otac Julijan vratio iz manastira Vujan u Raču, otac Vasilije iz svog velikog monaškog smirenja i bratske ljubavi prema ocu Julijanu privoli ga da on primi upravu manastira. No, promislom Božjim, na poziv sarajevskog mitropolita Nektarija 1954. ili 1955. godine, bratstvo se saglasi te otac Vasilije dođe iz Rače u Bosnu, u Čajniče, da pomogne u obnavljanju ratom porušene čajničke crkve. S obzirom da je ta čajnička crkva velika svetinja, jer se u njoj (poštovanoj od muslimana iz čitave Bosne) nalazila čudotvorna ikona "Čajničke matere Božje", otac Vasilije se lako odazove i primi te dužnosti. S njim se uvek nalazio još po neko od bratstva iz manastira Rače, jer je čajnička parohija velika i teška za opsluženje za jednog sveštenika pošto se sastoji iz nekoliko (gotovo desetak) rasturenih planinskih sela. Od 1941. godine, ta parohija nije imala sveštenika do njegovog dolaska. Zato i dečaci i devojčice od 15 godina, koliko je prošlo od rata, kad bi ga videli u selu, bežali bi i dozivali svoje roditelje da vide šta je to, jer nikad nisu videli sveštenika, pogotovo takvog sa dugom kosom i bradom. Stariji ljudi i žene prilazili su mu sa osobitim poštovanjem i celivali mu ruku, grudi i skut, osećajući radost što opet vide u svom domu sveštenika, da primi kuća i čeljad blagoslovo Božji. Neki su govorili da je četnik, neki, opet, da je predratni pukovnik. Jedni vele: dobar je, drugi kažu: nije dobar, vidiš kakav je sa onom bradom i kosom, ko hajduk! Međutim, pobožni ljudi sa sela uzvikivali bi:"Ljudi, pa ovo je Sveti Sava ustao iz mrtvih i došao s neba, ili iz Mileševe da nas poseti u ovom bezbožnom vremenu!" I zaista, otac Vasilije je delovao i mnogima izgledao svetački.

Milicioneri su dolazili za njim u kuće i pitali narod. "Šta vam je radio i šta pričao?", a ljudi su im odgovarali: "Molio se Bogu, osvetio nam vodicu, pevao svete crkvene pesme i učio nas da se i mi molimo Bogu".

Kad je otac Vasilije tada pronašao u Beogradu poznatog arhitektu Momira Korunovića i sa njim organizovao Odbor za obnovu velike, sa 14 kubeta, čajničke crkve, sav narod iz Čajniča i okoline, i Srbi i muslimani , došao je da pomogne u rasčišćavanju ruševina, pa čak i deca (dodavala su roditeljima cigle i kamenje) i crkva je bila veoma brzo obnovljena. Narod je od tada zavoleo oca Vasilija kao što deca vole svoje roditelje. Poštovali su ga i muslimani.

Svi muslimani u Čajniču posebno su ga cenili zbog jednog događaja i gesta koji je otac Vasilije kao sveštenik pokazao prema njima. Bilo je to prve ili druge zime kad je on došao u Čajniče. Spremalo se loše vreme jednog zimskog dana kad je, pozvat od parohijana, morao poći u Zaborak, planinsko selo udaljeno od Čajniča oko četiri sata dobrog hoda. Pošao je na konju. Pri povratku imao je naporan put zbog snega koji je stalno padao. Kad je sišao na drum, video je jednog starog muslimana sa ženom, kako se idući od Metaljke sa poslednjom snagom bore sa velikim snegom, koji je stalno padao i drum u toj dubokoj dolini zavejavao. Otac Vasilije je sjahao s konja da nemoćna starica usedne. Muslimanu dade dizgine da povede konja, a on pred njima borio se sa snegom i pravio im prtinu kako je znao i umeo. I dok su njihovi srodnici mislili da su negde zavejani ostali u snegu i klisuri od Metaljke prema Čajniču, oni su se kasno pred veče pojavili u Čajniču živi i zdravi, ali krajnje iscrpljeni i umorni. Kad su sutradan svi muslimani čuli da je ove njihove sugrađane spasao srpski pop, od tada su se oni sa izuzetnim poštovanjem odnosili prema ocu Vasiliju. Tako je on uspostavio jedan zdrav , hrišćanski odnos između Srba i muslimana.

Posle dve-tri godine, takođe zimi po snegu, došao je u Čajniče poslom iz jednog sela odozgo od Ponikava čika-Krsta. Čestit i pametan čovek. Otac Vasilije ne dadne mu da se kasno po onoj mećavi i kijametu vraća kući, već ga zadrži na konaku u crkvenom stanu. Pred večeru vreme je bilo da se pomole Bogu. Otac Vasilije reče: "Čika-Krsta, ajde ti da staneš napred i da čitaš molitvu", a on mu je odgovorio: "Oče Vasilije, nemoj se samnom starim šegačiti, đe ću ja seljak stati ispred tebe i kako ću znati da čitam kao ti…" Otac Vasilije bio je uporan i dao čika-Krsti kadionicu sa žarom i tamjanom da čita što zna. Kandilo pred ikonama gori, vatra u šporetu pucketa a tamjan se dimi i pravi bele mirisne kolutove, od čijeg se prijatnog mirisa šire grudi. Napolju sneg veje. Čika-Krsta, ustavši, skine šajkaču, prekrsti se i sa strahopoštovanjem kadeći ikone poče poluglasno, onako narodski:" Kandilo ti ovo prinosimo, Bože i Sveta Trojice…" i još dve-tri reči kaza, ali tako tiho da se završetak nije ni čuo. Zatim okadi i prisutne, pa , ostavivši kadionicu, prekrsti se i drhtavim starčkim glasom poče: "Gospod, Krstu se Tvome klanjam, Tebi se molim, Tebi verujem, Tvoj jesam, pomozi mi!" Tako ponovi čika-Krsta triput ovu nepuna dva reda molitvu. Naizgled malu, ali tako veliku i sadržajnu da su se prisutni zadivili. Jer je u toj kratkoj molitvi rekao mnogo, gotovo čitavu pravoslavnu dogmatiku. Onda se ovaj sedi starina pobožno pokloni i, okrenuvši se, reče: "Oče Vasilije, ja znam ovoliko, a ti sad nastavi". Otac Vasilije, očigledno ganut, smerno poljubi krst i zagrlivši čika-Krstu, reče: "Nećemo, vala, ništa dodavati; sve si ti rekao", i onda prekrstivši se, sedoše za večeru. Ta kratka i sadržajna molitva čika-Krstina dugo se prepričavala. To je molitva vere i srca. Tako toplo zna da se moli samo naš velikomučenički narod u Bosni.

Osvećenje te obnovljene čajničke crkve izvršio je 1959. godine, na malu Gospojinu, srpski patrijarh German sa skoro svim srpskim episkopima, mnogobrojnim sveštenstvom i narodom iz cele Bosne, Hercegovine i mnogih drugih krajeva naše zemlje - više od 30 hiljada duša. To je bila najmasovnija crkvena svečanost od rata do tada. Vlasti nisu dozvolile da se uključe u saobraćaj autobusi za prevoz tolikog naroda iz Goražda do Čajniča na razdaljini od 18 kilometara, pa je narod morao ići peške. Tako se obrazovala u kolonama povorka kao litija od nekoliko kilometara, što je išlo samo na štetu bezbožne vlasti.

Mitropolit Nektarije hteo je da otac Vasilije tom svečanom prilikom u Čajniču bude proizveden na svetoj Liturgiji za igumana, ali se on razboleo. Zato je to odloženo za drugu priliku. Posle te čajničke svečanosti, završivši svoj deo posla na obnovi čajničke crkve, otac Vasilije vraća se u svoj manastir Raču, a na čajničku parohiju sarajevski mitropolit postavlja mladog i dobrog sveštenika iz Rudog Novicu Janjića.

Po dolasku u Žičku eparhiju episkopa Vasilija Kostića 1961. godine, račansko bratstvo , zajedno sa ocem Vasilijem, prelazi u Studenicu. U Studenici je uskoro otac Vasilije proizveden za igumana i postavljen za namesnika manastira kao najbliži saradnik studeničkog igumana oca Julijana. Međutim, iscrpljen ratnim nevoljama i mnogim drugim poslovima i brigama, on se iznenada razboli od ciroze jetre. Ne znajući od čega boluje, otišao je na pregled u Kraljevo. Tamo je zadržan na lečenju. Iguman i duhovnik žički otac Dositej donosio mu je svaki dan sveto pričešće. Već posle četiri dana dovezen je u Studenicu u mrtvačkom kovčegu.

Tako se iznenada preselio Gospodu ovaj u svemu dostojan svake pohvale i poštovanja uistinu veliki srpski monah i duhovnik 1963. godine. Smrt oca Vasilija u tek četrdeset devetoj godini izazvala je veliku tugu kod igumana oca Julijana i bratstva u Studenici, a takođe i kod mnogih prijatelja, posebno Čajničana, koji su u velikom broju prisustvovali njegovoj sahrani u Studenici i koji su mu sa Upravom manastira, u znak blagodarnosti za sve što im je učinio, podigli nadgrobni spomenik. Bog da prosti ovog velikog srpskog monaha i duhovnika.

ARHIMANDRIT JULIJAN

Arhimandrit Julijan Knežević rođen je u selu Vitkovu kod Kruševca 1918. godine. Kršteno mu je ime Radomir. Osnovno obarzovanje stekao je u svom rodnom mestu. Kao dečak odlazi u manastir Veluće za vreme starešine jeromonaha Platona Milojevića, a za tim u manastir Vetu i u manastir Vujan kod Gornjeg Milanovca. Iz tog manastira završio je sa još dvojicom monaha, Nikolajem i Justinom, monašku školu u manastiru Visoki Dečani, a onda se zamonašio i dobio monaško ime Julijan. Uskoro posle primanja monaškog postriga 1938. godine, vladika Nikolaj u Žiči rukopolaže oca Julijana za jerođakona a zatim i za jeromonaha.

Po odlasku jeromonaha Nikolaja 1940. u Blagoveštenje da primi upravu manastira, jeromonah Justin postaje starešina manastira Vujna, a otac Julijan vrši dužnost paroha i namesnika manastira sve do kraja rata. Krajem 1944. godine, zbog odlaska oca Justina iz Vujna, otac Julijan prima dužnost starešine manastira. Te jeseni bile su velike borbe oko manastira Vujna izneđu četnika, partizana i Nemaca, pa se zbog njihove najezde bratstvo manastira moralo razbežati u Bresnicu i okolna sela. Svršeni teolog Gojko Stojčević, koji tek što je došao iz ovčarske Svete Trojice u Vujan, morao je sa ostalima poći, ali samo do manastirske banje Trpče, pa se vratio. Sa svojim nežnim zdravljem nije hteo da ide u neizvesnost, koja nas je tada pratila, zato se i vratio u Vujan. Posle nekoliko dana iz te bežanije vratio se i otac Julijan. Tako su njih dvojica živeli u manastiru i, brinući tada o njemu, čuvali što se moglo sačuvati do povratka ostalog bratstva. Otac Julijan, opslužujući manastirsku parohiju - Prislonicu i Brđane, imao je tada mnogo sahrana izginulih parohijana u borbama i imao je velike nevolje i matretiranja od raznih vojski. Ali su ga kao mladog, povučenog od politike i finog u ponašanju, a poznatog po lepim crkvenim propovedima, prijatnom razgovoru i pastirstvovanju, svi mnogo voleli i štitili. iako je tada Prislonica bila više partizanski nastrojena, a Brđani četnički.

Po mudrosti i lepom ophođenju sa ljudima otac Julijan je bio svima poznat, zato je rano proizveden u čin igumana, tako da je posle Drugog svetskog rata on bio najmlađi iguman u Žičkoj eparhiji, a možda i u celoj našoj Crkvi, kao što je pred rat njegov brat od strica (Predrag) monah Timotej postao u Žiči najmlađi đakon, sa nepunih 17 godina.

Jednog dana s početka jeseni 1945. godine, kad se u manastiru malo okućilo, otac Julijan je iznenada premešten u manastir Blagoveštenje. Sa njim je pošao i Gojko. Uzrok njegovog premeštaja nismo odmah saznali. Docnije smo tek čuli da je vladika Vikentije Prodanov time hteo ukaže pažnju svom prijatelju igumanu Sofroniju Raketiću , Ličaninu, koji je bio kod njega, pre rata, u Zletovsko-strumičkoj eparhiji. Posle nekoliko dana u Blagoveštenje su prešla i druga dva isušenika. Tako je Vujan sa novim starešinom oslabio u batstvu, a Blagoveštenje ojačalo. Oca Vasilija ozarila je tiha duhovna radost. Otac Julijan postao je namesnik i manastirski paroh. Bratstvo je nastavilo da živi u novom mučnom posleratnom vremenu molitveno u blagodatnoj monaškoj slozi i ljubavi do 1949. godine, kada će napustiti Blagoveštenje. Ono što je u to vreme tu remetilo monaški i tišinu, bila je izgradnja hidrocentrale u Ovčar Banji sa bukom i galamom , koju su pravile mašine, mine i radništvo.

Tada 1949. godine sve bratstvo iz Blagoveštenja prelazi u mirnije mesto, u manastir Raču, u živopisnom podnožju planine Tare, pokraj same rečice Rače.Otac Julijan pošao je tamo nekoliko meseci ranije. Međutim, već sledeće godine odsustvuje godinu dana, da bi pomogao manastiru Vujnu, koji je ostao bez starešine, a onda e ponovo vraća u Raču 1951. godine. Od tada on ostaje u Rači kao starešine 10 godina, sve do 1961. Za to vreme manastir je stekao bratstvo od 15 članova i bio unapređen kako u materijalnom tako i u duhovnom pogledu.

Kada je episkop Vasilije Kostić 1961. postavljen na žičku eparhiju, on sve račansko bratstvo, kao najborjnije i najjače, premešta u manastir Studenicu, gde su bile i najveće potrebe. Iguman Julijan postaje starešina studenički, a otac Vasilije Domanović namesnik. U to bratstvo dolazi iz ovčarske Svete Trojice, kao pojačanje, teološki obrazovan jeromonah Simeon Vasilijević, koji će za studeničko bratstvo mnogo značiti, pogotovo posle smrti oca Vasilija. Otac Julijan će, po već ustaljenoj tradiciji bratske ljubavi, jedno vreme predati ocu Simeonu upravu manastir Studenice, a po smrti oca Simeona starešina studenički postaće mladi jeromonah Jovan Mladenović.

Za to vreme otac Julijan, uz pomoć Zavoda, obnovio je Donju i Gornju isposnicu Svetog Save, gde je izvesno vreme i boravio u podvigu i molitvi. Zatim je po blagoslovu nadležnog episkopa Stefana, kao najpogoniji i najiskusniji monah, porizveden u čin arhimandrita i zadužen da se pod njegovim rukovodstvom i staranjem izvrši obnova porušenog i vekovima zapustelog manastira Gradac kod Raške.

Kada je arhimandrit studenički Jovan izabran za kanadskog episkopa, arhimandrit otac Julijan ponovo postaje starešina studenički, na kojoj se dužnosti i danas nalazi.

Ovde je možda zgodnije nego na početku da načinimo i neku vrstu ličnog opisa oca Julijana. Ovaj izuzetan duhovnik i duhovni pastir, sabrat manastira Blagoveštenja, starešina Vujna i Rače, veliki arhimandrit i starešina studenički od mladosti, bio je čovek višeg rasta, jače telesne građe, dugog lica, crnomanjast, izrazito crnih, pravih veđa koje natkriljuju očne kapke, pravilnog nosa, crne prave kose i scrne duge brade. Duboko religiozan, povučen, misaon i vrlo inteligentan, dobar besednik i savetnik, možda jedan od najnačitanijih srpskih monaha. Veliki je duhovnik i ispovednik mnogih naših manastira. Ima veliko iskustvo i duhovno i praktično. Uživa opšti ugled i poštovanja u našoj Crkvi i našem narodu. Takav je otac Julijan imao spoljnji izgled i duhovne osobine, koje je zadržao i do danas. Jedino što ga je malo izmenila starost i sede vlasi. Sad je on sed, blagoobrazan starac od 78 godina, ali još uvek vitalan, koji se lako kreće i lako i umno otpravlja manastirske poslove dok ih ne preda mlađem, koga za tu dužnost priprema.

ARHIMANDRIT ANTONIJE

Arhimandrit Antonije Đurđević rođen je u Suvodanju kod Valjeva 1917. godine. Kršteno mu je ime Aleksa. Osnovnu školu završio je u svom rodnom mestu na Stavama, a malu maturu u Valjevu. Po završetku male mature ostavlja svoje rodno mesto i dolazi za iskušenika u ovčarski manastir Blagoveštenje na Usekovanije 1934. godine. U to vreme u Blagoveštenju bio je starešina arhimandrit Mitrofan Ivančević, Ličanin. Te godine Aleksa prelazi u Nikolje sa jeromonahom Teodosijem Gačićem, koji je premešten iz Vujna u Blagoveštenje. Tako zbog odlaska jeromonaha Mirona Nikića iz Nikolja, Teodosije prima upravu. Aleksa kao iskušenik prima na sebe mnoge odgovorne dužnosti u manastiru. Uskoro iz Nikolja odlazi i Teodosije, a na njegovo mesto dolazi jeromonah Emilijan Nenadović, rodom iz Blaznave. I on se ne zadržava dugo u Nikolju, svega nekoliko meseci, a na njegovo mesto za nastojatelja Nikolja dolazi jeromonah Zosima Ivanović. Aleksa ja za sve to vreme bio na različitim odgovornim poslušanjima.

Jeromonah Zosima ostaje u Nikolju tri do četiri godine i za to vreme obnavlja i unapređuje manastir, kao i manastirsku ekonomiju u Zagrađi. Videvši u Aleksi dobrog i u svemu monaškom primernog iskušenika, otac Zosima po blagoslovu vladike Nikolaja monaši ga dvadesetog juna 1937. godine i daje mu monaško ime Antonije. Zatim ga vladika Nikolaj rukoplaže za đakona u Jovanju na Vavedenje , iste godine, a uoči svetog Nikole rukopolaže ga za jeromonaha. Jeromonah Antonije ostaje u Nikolju do odlaska u vojsku 1938. godine a po odsluženom vojnom roku vraća se u Nikolje. Tamo nije više starešina Zosima, već jeromonah žički Arsenije Kojadinović. Otac Antonije, nezadovoljan stavom novog starešine Arsenija, obraća se sa primedbama vladici Nikolaju. Međutim, Vladika uzima u zaštitu starešinu manastira, a oca Antonija šalje na epitimiju u manastiru Klisuru kod Arilja. Posle tri meseca Vladika ga, na zauzimanje igumana sretensko-trojičkog Atanasija Đokića, postavlja za sabrata manastira Blagoveštenja, gde je prvo kao iskušenik i došao 1934. godine.

Otac Antonije kao jeromonah ostaje u Balgoveštenju do objave rata 1941. godine, kada kao vojni obveznik bude mobilisan. Odmah zatim biva zarobljen sa svojom jedinicom i sproveden u zarobljenički lager u Austriji 17/b. Tamo, u Kremsu na Dunavu (Gnatesdarf), ostaje u zarobljeništvu do 1945. godine, u proleće, kada se vraća kući, u svoj manastir Blagoveštenje.

Sa ocem Antonijem i ostalim zarobljenicima bio je u lageru i Petar Lubarda. Kako je 1942. godine dobijeno od Nemaca odobrenje da mogu Srbi služiti u lageru i Svetu Liturgiju, kao i ostala Bogosluženja, to se otac Antonije postarao te dobije od svoje crkve iz zemlje odežde i bogoslužbeni pribor, a zamoli umetnika Petra Lubardu te izgradi i oslika lep veliki Krst za sveti Presto, koji otac Antonije osvešta na Bogojavljenje 1942. godine. Tako je normalno otpočelo bogosluženje u tom lageru, kao i sveto pričešćivanje zarobljenika. Na taj način otac Antonije, kao sveštenik, duhovnik i pastir imao je izuzetno veliku i delikatnu ulogu među zarobljenicima u verskom pogledu, u ispovesti i moralnom hrabrenju tih naših izmučenih i svakodnevno iscrpljenih mučenika u zarobljeništvu. Krst koji je izradio gospodin Petar Lubarda, otac Antonije je sačuvao i doneo posle oslobođenja u svoj matični manastir Nikolje, gde ga je predao manastirskoj riznici na čuvanje. Tako se taj krst i danas povremeno koristi u manastiru na svetom Prestolu.

Kada se otac Antonije iz zarobljeništva vratio u Blagoveštenje 1945. godine, episkop Vikentije, kao žički administrator , postavlja ga za starešinu u manastiru Klisuri kod Arilja, gde ostaje godinu dana. Zatim bude premešten na parohiju iznad Ivanjice, u nekadašnji srednjovekovni, pustinožiteljni manastirčić Kovilj. Tamo je proveo četiri godine, sve do 1950. godine, a onda prelazi u manastir Raču, gde ga je očekivalo njegovo bratstvo, koje je u Raču premešteno iz Blagoveštenja pre godinu dana.

Iako je u Rači sa desetak mladih iskušenika i četiri-pet monaha otac Antonije bio veoma neophodan i kao duhovnik i kao paroh i služitelj svetog Oltara ekonom u manastiru, on je posle tri godine, na traženje šabačko-valjevskog episkopa Simeona, dobio premeštaj u tu eparhiju i postavljen u manastiru Pustinji za nastojatelja, da obnovi manastir u manastirski život u tom lepom ali gotovo zapustelom manastiru.

Kada je podigao konak i sredio prilike u manastiru Pustinji, novi episkop Jovan Velimirović, ceneći sposobnosti oca Antonija, u dogovoru sa njim, posle osam godina premešta ga iz Pustinje u ratom opustošeni i spaljeni manastir Tronošu, negde 1962. godine. Njegovim postavljenjem na zgarište i ruševine manastira Tronoše, taj nekad divni istorijski manastir počinje ponovo da oživljava. Uz pomoć i podršku eparhije i naroda toga kraja, otac Antonije prvo obnavlja veliki stari konak, koji su Nemci spalili, kao i druge građevine za vreme rata, kada je cela Mačva stradala. Zatim skuplja bratiju, pomoću koje nastavlja obnovu i zida drugi konak, kao i još nekoliko pomoćnih zgrada, i zajedno s crkvom sve ih ograđuje zidom, obrazujući celu crkvenu portu. Podigao je pored manastira i lepu živopisnu kapelu, gde je poznata i u pesmama opevana česma Jugovića sa devet cevi, kroz koje teče hladna planinska voda.

Sada, pak, kad dođe posetilac u taj manastir, veoma prijatno se oseća, jer vidi čitav mali grad sa mnogim lepo uređenim građevinama, muzejom i još lepšom crkvom u sredini crkvene porte. U ime nagrade i priznanja za takav požrtvovan rad i aktivnost, episkop Simeon je oca Antonija još 1956. godine unapredio u čin igumana u Pustinji, a episkop Jovan Velimirović predložio ga da bude proizveden u čin arhimandrita u Tronoši 1980. godine.

Kada je posle smrti patijarha Germana Arhijerejski Sabor birao novog patrijarha, između tri izabrana kandidata tražilo se "kockom" koji će duhovnik, od tri cedulje koje nose njihova imena, izabarati ime onoga koji će od njih biti patrijarh. Za taj čin izabran je i pozvan arhimandrit tronoški otac Antonije. On je, uz tri poklona sa časne Trpeze u beogradskom Sabornom hramu, pred episkopa izvukao cedulju na kojoj je pisalo: Pavle. Eto, i takvu je čast imao ovaj veliki dihvnik i tronoški arhimandrit.

Ako želimo da upotpunimo lik i osobine koje odlikuju oca Antonija, mogli bismo reći da je u vreme njegovog dolaska u Pustinju i Trnonošu bio mlad monah sa nepunih četrdeset godina. Odlikovao se visokim rastom, telesnom i duhovnom energijom, ne tako dugim licem, smeđom i dugom do ramena kosom i bradom, smeđim i blagim očima zamišljenih u večnost, strogom monaškom disciplinom iz koje prosijavaju zraci blago-veselog raspoloženja. Iz njegove duše zrači fina monaška inteligencija sa velikom dozom nezlobivosti i krotkosti duboko religioznog i savesnog crkvenog pastira. Sem njegovih sedih vlasi i brade, koje ga s godinama starosti krase, on se i danas, obogaćen iskustvom, pokazuje takvim kao starešina i duhovnik koji spasavajući svoju dušu jevanđeljskom rečju utiče i na spasenje svog naroda i bratstva u manastiru.

Tek što smo napisali kratku biografiju ovog izvanrednog i u svemu primerenog monaha i duhovnika, stigla je vest da se upokojio u Gospodu drugog avgusta na Ilindan 1997. godine. O Vidovdanu ove godine otac Antonije služio je s preosvećenim episkopom Lavrentijem parastos izginulim srpskim ratnicima u Prvom svetskom ratu kod spomenika na Mačkovom kamenu. Tom prilikom, zamoren i od znoja prehlađen, dobio je zapaljenje pluća. Kad smo ga posetili, o svemu je lepo i sabrano, kao i uvek, sa puno optimizma, razgovarao. Uzimao je lekove i osećao se bolje. Ali je nekoliko puta ponavljao da ćemo ga uskoro opet posetiti. Bratiju u manastiru opominjao je da raskreče plac oko manastira, gde može biti parking za automobile i sve ostalo da dovedu u manastiru u red. Hteo je kao domaćin da sve pripremi na vreme. Neka snoviđenja nagoveštavala su mu skoriji kraj.

O Ilindanu osećao se dobro. Na sam praznik služio je svetu Liturgiju, pričestio se i održao narodu lepu propoved. Posle službe pošao je u svoju keliju da se o obedu malo odmori, zatvorivši vrata svoje kelije. Oko tri sata popodne, kada je bratija sa nekim posetiocima došla da ga posete, nisu odmah čuli uobičajeni odziv. Kad su snagom otvorili vrata, videli su ga sa skrštenim rukama da se na postelji upokojio.

Za njegovo opelo i sahranu došlo je mnogo naroda, oko četrdeset autobusa i stotine automobila. Oko dve stotine sveštenika, monaha i monahinja, četiri arhijereja: šabačko-valjevski Lavrentije, zvorničko-tuzlanski Vasilije, sremski Vasilije i dalmatinski Longin. Srpski patrijarh Pavle služio je opelo, a saslušavali su pomenuti arhijereji i oko trideset sveštenika i sveštenomonaha. Patrijarh je u oproštajnom govoru govorio o velikoj veri oca Antonija, o njegovom svetlom liku, o monaškim i pastirskim vrlinama, jer ga je poznavao još iz Blagoveštenja i manastira Rače, gde je sa njim živeo dugo vremena. Zato je preporučio kao ugled njegovu veru ne samo prisutnima nego i čitavom našem narodu.

Episkop Lavrentije govorio je toplo i emotivno, smatrajući za veliku čast što je bio episkop monahu tako velike vere i duhovnosti kao što je bio arhimandrit otac Antonije, iznoseći mnoge njegove monaške vrline i aktivnosti koje su bile od velikog značaja za celu eparhiju, za njega kao arhijereja, za sveštenstvo, monaštvo i narod.

Studenički arhimandrit otac Julijan oprostio se na grobu od oca Antonija. Oni su bili dugo vremena zajedno kao braća i sabratća u manastiru Rači i u Ovčaru, te je on najbolje poznavao dušu i monaške vrline oca Antonija. Zato mu nije bilo lako, od suza koje su ga gušile, da u tom trenutku kaže sve ono što je osećao da treba da kaže o ocu Antoniju.

I svi mi koji smo ga poznavali i sanjim u manastiru živeli, kao i u njegovom bratstvu, ne možemo da se lako pomirimo da toga dobrog monaha i duhovnika punog duhovnog iskustva i monaških vrlina nema više među nama. Nema više njegove roditeljski tople reči, saveta i razgovora, koji su nam neophodni u ovom obezboženom vremenu. Ipak, ne treba, po rečima njegove Svetlosti i episkopa Lavrentija, da osećamo da smo ga izgubili, već kao hrišćani sa blagodatnom radošću da osećamo da smo ga tek sada u pravom smislu dobili kao uglednog monaha, duhovnika i molitvenika pred Bogom, koji nam od sada može više pomoći svojim molitvenim zauzimanjem pred Bogom i anđelima Božjim nego do sada.

Oče duhovni, i od sada sabrate anđela i svetitelja, moli Boga za nas.

IGUMAN PLATON

Iguman Platon S. Milojević rođen je 14. oktobra 1906. godine u Gornjoj Gorevnici, srez Ljubićki. Kršteno mu je bilo ime Petar. Osnovno obrazovanje završio je u svom rodnom mestu. Monašku školu završava u manastiru Rakovici kod Beograda. Zamonašen je u manastiru starom Jovanju 1928. godine kad su mu bile 22 godine. Službovao je kao sabrat i starešina u više manastira. U Blagoveštenju je bio sabrat 11. avgusta 1930. godine, što se vidi iz manastirske arhive. Zatim je premešten u Ljubostinju, gde je proveo više od dve godine. Iz Ljubostinje je meseca marta 1934. godine postavljen za starešinu manastira Veluća. Vladika Nikolaj odlikovao ga je činom sinđela 1937. godine u manastiru Rudenici. Iz Veluća premešten je u manastir Raču kod Bajine Bašte i postavljen za starešinu manastira 1. januara 1939. godine. Na toj dužnosti ostaje sve do 1948. godine. Odmah po prijemu dužnosti u Rači, njemu su došla iz Žiče dva brata: monah Ilija i iskušenik Miladin Petronijević, kao i još jedan njihov rođak - Joviša, sva trojica su iz Gornje Gorovnice, kao i iguman Platon.

Kada je 15. februara 1949. godine otac Platon predao upravu igumanu Julijanu i bratstvu koje je prešlo u Raču iz Blagoveštenja, on iste godine biva postavljen za starešinu manastira Vujna, gde ostaje samo nekoliko meseci. Zatim bude premešten (28. jula 1949. godine) u manastir Blagoveštenje i tamo ostaje kao starešina manastira do 5. februara 1950. godine. Tada ga je mitropolit Josif Cvijović, kao administrator Žičke eparhije premestio za nastojatelja u manastir Studenicu i proizveo ga u čin igumana. (6) No u međuvremenu iguman Platon, izgleda, još jednom je bio u Vujnu kao starešina manastira: od 1951. do 1954. godine. (7) U Studenici je za sve vreme boravio kao starešina manastira, dok je German kao episkop i kao patrijarh upravljao Žičkom epahijom. Po dolasku vladikeVasilija u Žičku eparhiju 1961. godine, iguman Platon je predao upravu manastira Studenice igumanu Julijanu Kneževiću, koji s bratstvom svojim prelazi iz Rače u Studenicu. Iguman Platon, koji je više bio vezan, još od Veluća, za patrijarha Germana prijateljskim vezama nego za episkopa Vasilija, odlazi iz Žičke eparhije u Beograd i tamo se u Patrijaršiji nalazi uz patrijarha. Jedno vreme bio je upravnik patrijaršijskog dvora. Zatim se kao penzioner povlači sa te dužnosti i odlazi u Matarušku Banju. Posle izvesnog vremena napustiće Matarušku Banju i doći će u Čačak, gde će provesti ostatak svog života. Tamo je i umro u dubokoj starosti i sahranjen (1993) u manastiru Jovanju.

Iguman Platon bio je izuzetno sposoban čovek, društven, komunikativan i dobar besednikk. Od mladosti bio je prijatelj s patrijarhom Germanom Đorićem.

Iguman Platon, kao starešina manastira Rače, primio je početkom Drugog svetskog rata od nadležnih "Miroslavljevo jevanđelje" na čuvanje, koje je u manastirskim riznicama i skrivnicama savesno čuvao i sačuvao i posle rata ga predao Narodnom muzeju u Beogradu.

IGUMAN GEORGIJE

Iguman Georgije Dobrosavljević rođen je od veoma pobožnih i čestitih roditelja Miloša i Draginje Dobrosavljević u Donjoj Trepči kod Čačka 1934. godine. Na krštenju je dobio ime Milisav. Osnovno obrazovanje završio je u svom rodnom mestu. Učio je i gimnaziju u Rači. Došao je u manastir Vujan 1951. godine, a posle nekoliko meseci prelazi iz Vujna sa igumanom Julijanom u manastir Raču. U Rači je zamonašen 1956. godine i dobio je ime svoje krsne slave Georgije. Rukopoložio ga je u čin jerođakona patrijarh German kao episkop i administrator žički na Blagovesti (7. aprila) 1958. godine. Za jeromonaha rukopoložen je u manastiru Vaznesenju u septembru 1960. godine. U Ovčar je došao iste (1960) godine, gde je živeo u bratstvu manastira Trojice i Blagoveštenja. Jedno vreme tada nalazio se kao duhovnik i paroh u Hercegovini, u ženskom manastiru Duži. Za starešinu manastira Blagoveštenja postavljen je 1964. godine. Tada je primio i jelendolsku parohiju, koju je opsluživao 17 godina. Sada manastir ima Rožačku parohiju, koju je ranije imalo Nikolje.

Od svih blagoveštenjskih posleratnih starešina od 1945. godine, otac Georgije najviše je učinio na obnovi Blagoveštenja. Visokog rasta, monaški smeran, tih i pobožan, a pri tome komunikativan i mudro rasudljiv, on je za kratko vreme uspeo da pridobije poverenje i naklonost okoline, tako da su mu svuda bila otvorena vrata i ukazivana pomoć u obnavljanju manastira i to onda kad vlast nije blagonaklono gledala na manastire. Iako je imao dosta teškoća, on je mnogo uspeo. Obnovio je odmah u početku postojeće manastirske konake, dobio banjsku vodu u manastiru i normalizovao život. U njegovo vreme Zavod i Narodni muzej u Čačku preuzeli su saniranje i obnavljenje crkve blagoveštenjske. Zatim je otac Georgije uz njihovu podršku, negde 1975. gotovo iz osnova porušio i prezidao ruinirani stari konak arhimandrita Isaija Katanića iz 1869. godine i od njega stovrio nov, lep konak, sa savremenim uređajem i većim brojem soba. Doveo je u manastir mineralnu , banjsku vodu i postavio u manastirskim konacima instalacije. Odmah zatim doveo je iz Banje i divnu pijuću vodu pronađenu prilikom prokopavanja tunela za hidrocentralu. Instalirao je u svim konacima i električno osvetljenje.

Posle svega toga ovaj energični starešina razbio je minama ogromnu stenu koja se nadnela nad manastirsku portu i stvorio novu likaciju na kojoj je počeo 1991. da zida lep novi konak sa dva sprata i potkrovljem, kao i tri terase - tri "čardaka". To su bili obični radovi, no, uz pomoć dobrih inženjera i naroda, a uz podršku i razumevanje stručnog kadra iz Zavoda za zaštitu, iguman Georgije je svojom umešnošću izgradnju tog konaka već priveo kraju. Na taj način Blagoveštenje će zablistati u punom svom sjaju i biće mogućnosti da odoli zubu vremena dugi niz godina, samo ako bude bilo monaha.

SEĆANJA. - Neka sećanja oca Antonija Đurđevića koja nam je na 10-15 dana pred smrt ispričao o ovčarskim manastirima, o episkopu Nikolaju, episkopu Jefremu Bojoviću i račanskom igumanu Zahariji.

U razgovoru o njegovom odlasku u manastir posle male mature, otac Antonije se sećao i nekih drugih stvari.

Za episkopa žičkog Jefrema Bojovića veli da je mnogo poštovao i cenio vladiku Nikolaja Velimirovića, kome je u svoje vreme bio profesor u Bogosloviji. I kad bi zasedao redovni godišnji Arhijerejski Sabor, pa se dogodi da na Saboru treba rešiti i potpisati neka važna pitanja, stari episkop Jefrem rekao bi: "Ono što kaže vladika Nikolaj, to ja potpisujem".

Za svog prvog starešinu u manastiru arhimandrita Mitrofana otac Antonije veli:" Kad je vladika Nikolaj 1935. premešten iz Makedonije ponovo u Žičku eparhiju na kojoj je dotle administrirao patrijarh Varnava, on je odmah premestio Mitrofana iz Ovčara u manastir Raču. A iste 1935. godine, oca Atanasija Đokića premešta iz Klisure u manastir Sretenje. Kad je posle godinu dana otac Atanasije počeo da obnavlja manastir Svetu Trojicu, Vladika mu daje i taj manastir na upravu i proizvodi ga za igumana 1937. godine. Odmah posle toga prima i Blagoveštenje. Otac Atanasije bio je veliki duhovnik i monah svetog života.

O Mitrofanu se u Ovčaru za njegovo vreme pevalo:

Mitrofane, aoj lički lave, Tebe gusle javorove slave.

U tebe su od Ovčara ključi, Tvoje ime nadaleko zvuči…

Tada su u Žičkoj eparhiji bila svega tri arhimandrita: Mitrofan ovčarski, Serafim žički i Viktor studenički.

3. Kad sam došao iz zarobljeništva, veli otac Antonije, u Blagoveštenje, odem jednom prilikom s ocem Vasilijem Domanovićem u "Grad", to jest u sretenjski vinograd, da posetimo oca Justina Popovića gde se sklonio dok se smiri posleratna situacija. To je bilo meseca juna 1945. godine. Posle toga otac Justin odmah je otišao sa Vasilijem Kostićem u manastir Sukovo, u Niškoj eparhiji.

4. Krajem leta, 15. septembra 1945. otac Antonije prima manastir Klisuru na upravu, a već 1946. godine prelazi na parohiju u Kovilje iznad Ivanjice. Tamo je, veli, pre njega službovao paroh, sveštenik Spasoje Dilparić. On je školovao svog mlađeg brata Miloja Dilparića, i obojica su bili za vreme rata u partizanima. Miloje posle, negde 1950. postaje predsednik Verske komisije, što je u rangu Ministra vera.

5. Po sećanju oca Antonija, pre arhimandrita Mitrofana u manastiru Rači bio je staešina iguman Zaharija Miletić, strog čovek, i hajdukovao je u Prvom svetskom ratu protiv Austirjanaca. Mlad sveštenik bajinobaštanski Stevan Jojić, izlazeći iz hladne, u zimsko doba, račanske crkve sa bogosluženja, žali mu se kako je u crkvi mnogo hladno. a on će mu reći: "A gde ti je Sveti Duh da te greje?"

IMENIK STAREŠINA MANASTIRA BLAGOVEŠTENJA OD 1940. DO DANAS

Jeromonah Nikolaj Lazović, iz Bresnice (1940-1943)

Jeromonah Vasilije Domanović (Vojislav) (1943-1949)

Sinđel Danilo Zdravković, bio u Blagoveštenju u dva maha pre i posle rata.

Posle ig. Danila manastir je nekoliko godina pod upravom Preobraženja.

Iguman Georgije (Milisav) Dpbrpsavljević, od 1964. do danas.

SABRAĆA MANASTIRA BLAGOVEŠTENJA OD 1940. DO DANAS

Jeromonah Antonije (Aleksa) Đurđević, do 1941. godine.

Jerođakon Kuzman (Čedo) do 1941. Zatim nestao u II svetskom ratu.

Monah Damjan (Ivan) do 1941. godine. Nestao u II svetskom ratu.

Jeromonah Julijan (Radomir) Knežević, od 1945. do 1949.

Jerođakon Pavle (Gojko) Stojčević, od 1945 do 1949.

Jeromonah Sava Janković, bio sabrat u doba Danila i posle njega, Hercegovac.

Jeromonah Savo Nikolić (Milomir) iz Jaklja. Bio prvo u Rači, a zatim došao oko 1955. u Blagoveštenje, gde je zamonašen i rukopoložen. Završio je u Preobraženju 1961/1962. kurs monaške škole.

Jeromonah Grigorije iz bosne došao u Blagoveštenje, negde pre 1970, gde se zadržao nekoliko godina pa se vratio u man Gomionicu.

Monah Nikolaj, došao u Blagoveštenje iz Dalmacije posle jeromonaha Grigorija.

ISKUŠENICI MANASTIRA BLAGOVEŠTENJA OD 1940. DO POSLE RATA

Hranislav Đokić, iz Bresnice, mobilisan od partizana 1944. i poginuo u Bosni u borbama u zimu iste godine.

Lazar Zdravković, sinovac igumana Danila, bio iskušenik do 1941. u blagoveštenju. Posle rata postao sveštenik parohijski i mlad umro.

Gojko Stojčević iz Kućanica u Slavoniji. Bio iskušenik u Svetoj Trojici, manastiru Vujnu i Blagoveštenju, gde je zamonašen u jesen 1947. godine sa monaškim imenom Pavle.

Miloje Toksić, Župljanin, završio u Rakovici Bogosloviju, oženio se i postao u Milutovcu sveštenik, nedaleko od Trstenika. Umro kao prota oko 1980. godine i sahranjen na grobnlju Vrnjačke Banje.

Milisav Radosavljević iz Lelića kod Valjeva, sada kao arhimandrit i profesor u Prizrenskoj Bogosloviji.

Trifun Stevanović iz Plušca u Osečini, otac igumanije Jelene a sin shimonaha Sofronija i brat igumanaije Iline, rođen je 1899. godine. došao je u manastir Blagoveštenje da bude monah u svojim starijim godinama 1977. Međutim, posle nekoliko meseci umro je kao manastirski iskušenik 1978. i sahranjen ispred crkve u monaškom groblju.

_______________________________________________________________________________________________________

1 - Evlija Čelebi, Putopis, Sarajevo, 1973, str. 334

2 - dr Ljubomir Durković-Jakšić, Episkop žički Sava Dečanac i njegov pregled žičke eparhije, 1989, str. 48.

3 - Milisav Protić, Sretenja i Trojica , Gradac, Čačak, 1991, str. 66-67

4 - U svojoj kanonskoj poseti ovčarskim manastirima ep. Sava Dečanac, pored ostalog, govori i o orlovima, koji imaju svoje prebivalište po kablarskim nepristupačnim stenama i pećinama, te otuda prave štetu manastirima, pogotovo onim na visini kao što je Sretenje. Gledao ih je tom prilikom kad su iz Sretenja podigli prase do 7 kilograma težine i preneli u kablarske stene za ručak svojoj orlovskoj porodici. Čulo se u vazduhu skičanje praseta, no to mu ništa nije pomoglo. Tako težak plen oni mogu da prenesu samo sa veće visine od njihovog prebivališta.

5 - Domentijan je prvo bio u Studenici starešina (pa u Klisuri, gde su ga Nemci i ubili (neki misle da su partizani)

6 - Zapis o Blagoveštenju - Minej za mesec juli.

7 - Letopis manastira Vujna; Zapis o Blagoveštenju, veliki format oktoiha od 1-5 glasa.