MANASTIR TROJICA
Manastir Sveta Trojica nalazi se u Ovčarsko-kablarskoj klisuri u zaravni jedne udoline, visoko pod zapadnim vrhom Ovčara, koji se stenovito i grebenasto spušta u Moravu između Koronjskog potoka, što vodi prema Sretenju, i Banjičkog potoka koji se od Ovčar Banje penje pored nekadašnjeg baničkog zbega ka Svetoj Trojici. Tu se razvila u pitomo obraslu vegetacijom udolinu. Tuda pored manastira prolazi put, odozdo iz Banje, i prelazi preko celog prevoja iznad manastira desno u Dučaloviće. Iz Sretenja ima drugi, pešački put do Svete Trojice, kojim se penje preko nižeg ovčarskog vrha i spušta se za nepunih pola sata do Svete Trojice. Ima i novi zaobilazni put za kola, sada asfaltiran. Oko manastira je lepa planinska okolina sa voćnjacima i pašnjacima. Manastir je bio ograđen kamenim zidom, koji je šezdesetih godina devetnaestog veka zbog poplave nestao, što mu je mnogo nedostajalo. Pored samog manastira kraj puta izvire lepa planinska voda. No, danas manastir ima i vodovod. Što se tiče postanka ovog manastira, kao i za ostale ovčarske manastire, tako i za Svetu Trojicu niko ne zna tačno kad je manastir podignut. Crkva ima jedno, lepo osmougaono kube i lepo je zidana u srpsko-vizantijskom stilu raške škole sa upisanim krstom u osnovi. Vuku Karadžiću se toliko dopala pa je zapisao da je "od sige srezata vrlo lijepo kao od sira". Primetio je i to, kako mu se činilo, da "nije molovana". Smatra se da je bolje i tvrđe zidana od ostalih ovčarskih manastira, da su je zidali sretenjski kaluđeri i da im je to bilo metoh ili čitluk. Po arhitekturi i stilu, crkva bi mogla biti iz XIII veka. Đurđe Bošković je mišljenja da je iz XVII veka. (1) Najraniji pomen i zapis o Svetoj Trojici imamo iz 1594. i 1595. godine, kada mu je neka Vidosava Radulova iz okoline sela Lisica priložila jednu knjigu, Prolog. Iznad ulaznih vrata posetioci su tvrdim predmetom parajući zapisali svoje ime i posetu u XVII veku (1616,1616,1646,1647). Ima još i drugih zapisa iz XVIII i XIX veka. Godine 1723. mitropolit ariljski Isaija predao je rukopisane knjige iz zapustelog Sretenja u manastir Trojicu. U vreme Milana Obrenovića neke trojičke njive prenesene su u obližnji manastir Blagoveštenje (1814-1819). Pre 1728. godine, kod trojičkog kaluđera Nikona 7 godina učio se knjizi sveštenik Simeon. U vreme Vukove posete, i posete J. Vujića (1820-182), Trojica je bila gotovo zapustela. "Kaluđera u ovom manastiru - veli Vuk - sad nema ni jednoga, nego u njemu žive dva popa (otac i sin) sa ženama i đecom". Stanoje Stanojević i Vlada Petković ovaj podatak potvrđuju, jer vele da je u njihovo vreme "crkva zapustela a njeno imanje pripalo je obližnjem manastiru Sretenju". (2) U vezi s postankom Svete Trojice vredno je pomenuti i podatak da je 4. septembra 1836. godine knez Miloš naredio da se izvrši popis svih manastira u Srbiji. Tom prilikom obrazovane su za to komisije, koje će proučiti postanak svakog manastira. Komisija koja je proučavala manastir Trojicu utvrdila je da je ovaj manastir zidan u isto vreme kada i manatir Blagoveštenje kod Ovčar Banje. Za Blagoveštenje se govorilo da je zidano u vreme cara Uroša Nemanjića, kao i to da je posle 1459. godine porušen i zapaljen , pa se pretpostavlja da je slična sudbina u postanku i obnovi pratila i ostale ovčarske manastire, pa i Svetu Trojicu. Ipak postoji mišljenje da je ona nešto mlađa, kao što rekosmo, od Sretenja i da su je zidali sretenjski monasi. (3) Mnogi naši naučni radnici i istraživači iz Muzeja i Zavoda za proučavanje i obnavljanje naših manastira stavljaju postanak ovčarsko-kablarskih manastira pa i Sretenja, u XVII vek. Iako je u XVI i XVII veku veći broj tih manastira iz osnova obnavljan, moramo znati da su to uslovile velike migracije i u narodu i u monaštvu. Tako je svako zlo toga vremena donosilo i po neko dobro, te je došlo do obnvljanja ovčarsko-kablarskih manastira i do njihovog uspona u duhovnom životu i radu, kao što su rukopisne knjige, ikone, živopis, ikonostasi i drugo. Zato, mislimo da, ipak, ne treba tako brzo žuriti sa utvrđivanjem vremena nastanka tih manastira. Dobro je da se žurno radi na proučavanju, obnavljanju i zaštiti tih naših duhovnih svetinja da se duže održe, jer će one još kako biti korisne za mlađe generacije. Oduvek je kod nas važilo pravilo: ukoliko je jedan narod duhovno jak, što se posebno ogleda preko njegovog monaštva i manastira, utoliko je i sam taj narod jak i sposoban za velika dela i pregnuća. O tome nam svedoči i veliki broj ovčarsko-kablarskih manastira. Jer sada ih ima deset, a po temeljima i ostacima preostalim od porušenih manastira moglo bi se tvrditi da ih je bilo i preko 25 većih i manjih. Crkva trojička bila je do pre nekoliko godina i spolja kao i iznutra omalterisana i belo okrečena. Njeni polukružni svodovi i lukovi podsećaju na svedoke i lukove nekih naših srednjovekovnih manastira, kao što je crkva u Arilju, Žiča, Crkva svetih Apostola u Peći i još neki drugi, iz čega se vidi srpskovizantijski stil raške škole. Svi su krovovi trojičke crkve ćeramidom bili pokriveni 1856-1875, osim kubeta, koje je bilo klisom pokriveno nešto docnije, svakako za vreme putopisa Josifa Veselića, jer u vreme M. Valtrovića i Milutinovića 1875. nije bilo klisa ni na kubetu ni na drugim crkvenim krovovima. (4) ZVONIK. Manastir Trojica imao je veće popravke i obnavljanja u prošlom veku, 1850. godine. Sve je to izvedeno troškom "Srbskog praviteljstva". Tada je pred ulazom uz crkvu dozidana velika zvonara, na koju su postavljena dva zvona. Iznad ulaznih, zapadnih vrata nalazio se sledeći zapis: "Siju zvonaru isplati Srbsko Praviteljstvo pri gospodaru i knjazu Aleksandru Karađorđe(viću), pri užičkom episkopu Nikiforu Maks.(imoviću), i pri nastojatelju trojičkom jeromonahu Nikodimu Pavloviću 1850. godine". Josif Veselić, kao putopisac, u svojim zapisima govori o doziđivanju zvonare i o zapisu na njoj, kao i o pokrivanju crkve ćeramidom i kamenom. Takođe pominje "da oko crkve ima tvrdo ozidan grad" od kamena. (5) U tako osiguranoj manastirskoj porti nalazio se i konak sa deset soba, koje i Vuk pominje. Prema opisu J. Veselinovića, manastir Trojica nije mogao ostati dugo u tako obnovljenom stanju. Zbog nestabilnog tla, a i same težine zvonika, došlo je do pucanja crkve, zbog čega je zvonik morao biti porušen 1870. godine. M. Valtrović ga nije našao ni spomenuo 1875. godine, kada je posetio manastir. (6) Međutim, Milisav Protić kazuje da je 1896. godine od velike kiše, poplave i silne vode i odronjavanja zemlje pao zid oko manastira, zvonara se nakrivila, crkva prepukla, a ostale zgrade postale su neupotrebljive. Manastir se našao u teškoj situaciji. U to vreme ima jedan zapis iz crkvenog prologa za mesec jun-avgust, koji glasi: "Manastir Sveta Trojica bio je probrađen u mirsku crkvu rešenjem arhijerejske vlasti 1886. godine, i prvi joj je sveštenik mirski bio Ljubomir Ivković, Užičanin. Posle njega došao je sveštenik Dragutin Adžemović iz Zablaća, i 1887. godine trojička crkva se zatvara zbog svoje trošnosti i nije služila do 1894. godine. Tad je opravljena, ali zvonara joj je srušena i služila je do 20.maja 1897. godine. No, uoči Trojičina dana zemlja se pod crkvom potisnula i sva je (crkva) isprepucala i opet zatvorena, a 29. juna iste godine oglašena je za metoh manastiru Sretenju". Tako je crkva ostala punih 40 godina zatvorena, sve do obnove 1937. godine. (7) TREM. Ruski naučnik Petar Pokriškin, kada je početkom XX veka došao u Svetu Trojicu, zatekao je pred ulazom uz samu crkvu, sa zapadne strane, umesto zvonika nov, drveni trem, kojeg danas nema. Nekoliko godina posle njegove posete manastir Trojica je, kao i Blagoveštenje, zapusteo, pa je zajedno sa svojim imanjem postao metoh manastira Sretenja. (8) Obnovljen je nekoliko puta, ali ne zna se da je Crkva ikada bila rušena ili preziđivana. (9) Portali crkve u manastiru Svetoj Trojici bolje su napravljeni i očuvani od ostalih portala ovčarsko-kablarskih manastira i, kao takvi, predmet su za proučavanje portala iz tog vremena. OD MERMERNIH PREDMETA u crkvi iz XVII veka koji su vredni pomena jeste rozeta u crkvi na mestu avmona. Ona je ukrašena motivima iz biljnog sveta. Zatim, ploče na prozorima trojičkog kubeta. U crkvi se čuva i dekorativan mermerni svećnjak sličan onom u Blagoveštenju kablarskom. ŽIVOPIS. Crkva trojička sad je malterisana iznutra. Vuk Karadžić kaže da "nije molovota". (10) Iz zapisa o životu ovčarsko-kablarskih manastira vidimo da su živopisani manastiri Blagoveštenje, Nikolje, Sretenje i Trojica. Za druge nema podataka. Josif Veselić takođe veli da "crkva nije živopisana, ni okrečena". Tako se vidi da je stari živopis propao, pa je zbog toga docnije malterisana i okrečena, zbog čega se mislilo da uopšte nije živopisana. Međutim, postoje od starog živopisa iz XVII veka još dve kompozicije na kojima je prikazana spolja, iznad ulaznih vrata, hramovna slava Sveta Trojica, a iznad unutrašnjih vrata pri ulazu u naos Presveta Bogorodica sa Hristom. (11) IKONOSTAS. Kada su oštećeni glavni delovi blagoveštenjskog ikonostasa iz XVII veka, na predlog znamenitog ruskog mučenika P. Pokriškina, preneseni u Beograd u Narodni muzej 1908. godine radi rekonstruisanja i konzervacije oštećenih delova, na njegovo mesto donesen je u Blagoveštenje 1900. godine ikonostas Svete Trojice u Ovčaru. Ovaj trojički ikonostas rad je Nikole Markovića iz 1868. godine. Tako su se neki delovi od tog blagoveštenjskog ikonostasa iz 1632. godine nalazili i u Narodnom muzeju i u Blagoveštenju, a neke ikone u Svetoj Trojici. To su poznate dve prestone ikone - Hristova iz 1634/5. u kompoziciji "deisis sa apostolima" i "Bogorodica odigitrija" iz 1602. godine, sa potpisom zografa Mitrofana i druga ikona Bogorodična "Širšaja nebes" sa Bogomladencem Hristom na grudima, sa anđelima i prorocima iz 1634/5. godine, koje su se nalazile na improviziranom ikonostasu u manastiru Svetoj Trojici ovčarskoj. Za ove ikone vladika Nikolaj Velimirović rekao je da "vrede više nego sve imanje ovčarskih manastira". Na česte opomene i molbe sadašnjeg blagoveštenjskog igumana oca Georgija Dobrosavljevića, muzejski radnici i istraživači ubrzali su rad na rekonstrukciji, restauraciji i konzervaciji tog blagoveštenjskog ikonostasa. (12) Tako je kablarsko Blagoveštenje u doba poslednjeg obnavljanja manastira 1967. godine trebalo odmah da dobije svoj obnovljeni ikonostas iz 1632. godine, rad jeromonaha Mitrofana, jer je trojički ikonostas Nikole Markovića iz 1868. vraćen, restaurisan, iste 1967. godine na svoje mesto u manastir Svetu Trojicu u Ovčaru. (13) Međutim, blagoveštenjska crkva ostaje tada bez ikakvog ikonostasa više od 25 godina i tek negde u leto 1994. godine zavodski i muzejski stručnjaci donose blagoveštenjski ikonostas, raskošan i blistav od pozlate, koji je kopija originalnog ikonostasa iz 1632. godine i improvizovano postavljen u blagoveštenjsku crkvu. Preživeli delovi tog originalnog ikonostasa, koji su žižak i vreme pretvorili u brašno i trulinu, kao neupotrebljivi zadržani su u Beogradu. Sada ovom obnovljenom ikonostasu nedostaju neke ikone i južne dveri (vrata). Neki od umetnika misle da te dveri nisu ni bile, valjda, zbog ikone Presvete Bogorodice (Odigitrije) iz 1632. godine, koju su postavili na mesto tih dveri. Ali svakom verniku i posmatraču koji vidi taj lepi ikonostas ne treba mnogo ni estetskog ni liturgijskog osećaja pa da zaključi da tu nedostaju južni dveri. Zato bi, verujemo, svaki posetilac i vernik a, ne samo monah, bili veoma zahvalni umetnicima, koji su uradili ikonostas ako bi uradili isto tako i južne dveri. Ko dođe u Svetu Trojicu, videće da je i trojički ikonostas veoma lepo rekonstruisan i postavljen sa svojim odgovarajućim ikonama na svoje mesto. Tako su najzad, posle toliko godina, i Trojica i Blagoveštenje dobili svoje obnovljene ikonostase. Što se tiče ikona, i manastir Trojica, kao i drugi ovčarski manastiri, morao je imati svojih starih i vrednih ikona Hristovih, Bogorodičinih, prazničnih i svetiteljskih. Ali, kako je ovaj manastir često padao u bedu i sirotinju i ostajao bez svog bogatstva, to su i njegove ikone i knjige, kao i drugi vredni predmeti i starine, prenošeni u obližnje manastire ili su ih posetioci i putopisci uzimali i raznosili. STARINE. Od starina u manastiru Trojici danas se nalazi jedan putir iz XIX veka i jedan lep prestoni krst, uzrađen od filigrana, pozlaćen i bogato ukrašen dekorativnim kamenjem i merdžanima. Izrađen je 1846. godine, a 1847. preneo ga je jedan monah iz Hercegovine u Ovčar, za koji mu je bratstvo manastira Svete Trojice dalo znatnu sumu novaca prikupljenog kao prilog od naroda. Vredno je ovde još spomenuti i pozlaćeni drveni polijelej s početka XIX veka. (14) RUKOPISNE KNJIGE. Što se tiče rukopisnih knjiga, nije poznato da su se tim radom bavili trojički monasi kao nikoljski, jovanjski, preobraženjski i blagoveštenjski, ali se zna da ih je bilo. Tako znamo da su donošene crkvene knjige 1723. godine iz poluzapustelih manastira Jovanja u Svetu Trojicu po blagoslovu ariljskog mitropolita Isaije; verovatno da se tu čuvaju , a i da se njima služe. (15) A kad bi Trojica zapustela, onda su knjige prenošene iz Trojice u Sretenje ili u Blagoveštenje, kao i druge stvari, o čemu smo već govorili. (16) Joakim Vujić, kad je posetio manastir Trojicu, video je u crkvi za pevnicom različite knjige, od kojih su jedne bile štampane a druge rukopisne. Od rukopisnih pominje dve: minej za mesec jun, na kraju kojeg stoji zapis: "Pisa se ova sveta i božanstvena knjiga zvana minej u potkrilju Fruške Gore u hramu Svetog Save, za vreme igumana, jeromonaha Stevana, godine 1579"., i "druga neka starodrevna, rukopisna debela knjiga, ime nema: Žitija svjatih otec", na kojoj stoji ovakav zapis: "I ova knjiga manastira Trojice kod Ovčara, blizu reke Morave i planine Kablara. Neka se zna kada se roblje porobi u Ovčaru: koliko se porobi, toliko se dvojinom natera u Moravu prema manastiru Preobraženju od nasilja turskoga Ćaja paše: I u šeru Čačku svojom glavom zaplati, i što se roblja nađe živo, sve se povrati od turskoga nasilja. Tu korist učini Miloš Obrenović sa sirotinjom. Meseca maja 4-ti dan 1815". (17) Rukopisne knjige koje je Vuk Karadžić video u Svetoj Trojici na šest godina ranije od Joakima Vujića i zapisao ih jesu: 1. Jedno veliko, na hartiji lepo i krupnim slovima napisano u Jovanju Jevanđelje 1571. godine. Pisano je trudom igumana Mateja i bratstva. 2. Minej za mesec jul, pisan takođe u Jovanju pri igumanu Mateju 1563. godine. 3. Minej za mesec mart, pisan takođe u Jovanju pri igumanu Mateju 1566. godine. 4. Minej za mesec jun, napisan u Fruškoj Gori u hramu Svetog Save, pri igumanu Stefanu 1569. (Ova godina izgleda tačnija nego kod J. Vujića). 5. Dve velike knjige s besedama Sv. Jovana Zlatoustog i Sv. Vasilija Velikog, bez potpisa i godina pisanja, a na jednom otcepljenom listu stoji "1592" godina. 6. Još nekoliko poderanih mineja i jedan psaltir bez potpisa. (18) Tako, dok Vuk Karadžić pominje nekoliko rukopisanih knjiga u Svetoj Trojici, Joakim Vujić pominje samo dve crkvene knjige, a S. Matić pominje dve rukopisne, koje su pripadale Narodnoj biblioteci u Beogradu i koje potiču iz manastira Trojice u Ovčaru, to su : 1. "Slova Zlatoustog i drugih" iz XVI-XVII veka i 2. Minej za novembar iz XVI-XVII veka , čiji je jedan deo pisao "okajani i grešni Jovan". Sve ovo ne bi trebalo da znači da u drugim ovčarskim manastirima, koje nismo pomenuli, nije bilo prepisivača i prepisivačke delatnosti: jer je veliki broj knjiga u ovčarsko-kablarskim manastirima prepisan, ali je u nedostatku zapisa ostao anoniman. Tako je moguće da je i Svetoj Trojici i drugim nepomenutim ovčarskim manastirima bilo prepisivača, ali su te knjige sa vremenom ili upropašćene od Turaka i druge upotrebe ili su rasturene po stranim, državnim i privatnim bibliotekama. (19) Nažalost, bilo je naših, a svakako i stranih, putopisaca koji su, posećujući naše manastire, po koju knjigu, gde se moglo, i sami sobom odnosili i prodavali ih u inostranstvu da bi mogli živeti i putovati.Tako je Vuk Karadžić, po rečima Gerharda Birkfelnera, prodao Bečkoj biblioteci, između 1856. i 1858. godine, oko 46 rukopisa , od kojih su 28 iz Srbije. Od Vukove ćerke Mine otkupljeno je 18 rukopisa, a od Vuka "verovatno" još 57 rukopisa. Ako se tome doda da je Vuk prodao rukopise i Berlinu i Drezdenu, a pogotovo Rusiji, onda neće biti pogrešno ako kažemo da je bar jedan deo od tih mnogih rukopisa pripadao ovčarsko-kablarskim manastirima slično "blagoveštenjskom jevanđelju". To nam je, iako bleda slika, potrebno da znamo radi toga koliko je značajan rad ovčarsko-kablarskih manastira i njihovih monaha na prepisivanju knjiga. (20) ______________________________________________________________________ 1 - Đurđe Bošković, Srednjovekovna umetnost u Srbiji i Makedoniji, Bg., 1948. str. 115 2 - Vuk Stefanović Karadžić, navedeno delo, Gradac, Čačak, 1991, str. 17; J. Vujić, navedeno delo, str. 26; V. Petković , Pregled crkvenih spomenika kroz povesnicu srpskoga naroda, Beograd, 1950, str. 330; prof. St. Stanojević, Narodna enciklopedija, Zagreb, 1929, knj. IV, str 164 3 - Milisav Protić, Sretenje i Trojica, Gradac, Čačak, 1991, str. 67 4 - Milka Čanak Medić, Manastir Trojica pod Ovčarom , Gradac, Čačak, 1991, str. 106 5 - Isto, str. 103. 6 - Isto, str. 105. 7 - Milisav Protić, navedeno delo, str. 68 8 - Milka Čanak Medić, navedeno delo, str. 105 9 - Milka Čanak Medić, navedeno delo, str. 105 10 - Vuk Karadžić, pomenuto delo, str. 17 11 - Milka Čanak Medić, navedeno delo, str. 104 12 - Radomir Stanić, Dva podviga u vremena trudna i nužna, Ikonostas, crkve manastira Blagoveštenja pod Kablarom, Beograd, 1994, str. 11, 5, 9, 10. 13 - Svetlana Pejović i Blagota Pešić, Blagoveštenjski ikonostasi, navedeno delo str. 13; Milorad Medić, Rekonstrukcija ikonostasa, navedeno delo, str. 20-22; Milisav Protić , Sretenje i Trojica, Gradac, Čačak, 1911, str. 68 14 - Mirjana Šakota, Riznica manastira u Srbiji, Turistička štampa, Beograd, 1966, str. 28-29; Hadži Milivoje Maričić, navedeno delo. str. 55 15 - M. Protić, Sretenje i Trojica, Gradac, Čačak, 1911, str. 68 16 - V. Petković, Pregled crkvenih spomenika kroz povesnicu srpskoga naroda, Beograd, 1950, str. 135 17 - J. Vujić, Ovčarsko-kablarski manastiri, Gradac, Čačak, 1991, str. 23 18 - Vuk Karadžić, navedeno delo, str. 17-18 19 - Dragomir S. Popović, Prepisivačka delatnost ovčarsko-kablarskih manasitra, Gradac, Čačak , 1991. str. 121 20 - Dragomir S. Popović, navedeno delo, str. 121
ŽIVOT U MANASTIRU Feliks Kanic, iako kao Nemac ponekad kad hladno opisuje život ovčarskih monaha, kao u starom Preobraženju igumana Isaije i drugih, on se, ipak, o njima u celini pohvalno izražava. Oslanjajući se na Vukovo opisivanje ovčarskih manastira, imamo utisak da i on ponekad stavlja prigovor tim duhovnim revniteljima u monaštvu, a ponekad ih, svakako, zbog njihovog podvižništva, ikonografije i rukopisne delatnosti sa divljenjem pohvaljuje. Opisujući loše stanje svetogorskih bilioteka i upoređujući ih sa ovčarskim, on veli: "Ja izjavljujem da između Ovčara i Kablara, kao i u ostalim srpskim manastirima, stvari stoje sasvim drugačije: tamo nema ni loših ni dobro uređenih biblioteka, ni učenih bibliotekara. Kao svi stanovnici istočnih manastira, i srpski kaluđeri pripadaju redu Svetog Vasilija…", ti "isposnici su nas zadivili svojom jednostavnošću, kontemlativnošću i slobodoljubivošću. Ovi verni sledbenici velikog kapadokijskog učitelja vizantijskog hrišćanstva verovatno će moći, neometani od svetovnih vlasti, da neguju svoje duhovne vrline, da se usavršavaju u asketskom samosavlađivanju i da se klone svetovnih stvari, sve dok se podno Ovčara ne izgradi jedan dobar put, koji sam 1860. godine uzalud tražio na Kipertonovoj karti". On i dalje proriče da to nije daleko, kao što se uskoro i zbilo. Po njegovom viđenju iz druge polovine prošlog veka "klisuru Morave traže obično samo oni ljudi koji hoće da raskinu veze sa društvom, koji teže da pobegnu od njega. S jednim ili dvojicom istomišljenika, ili potpuno sami, žive oni u kućicama ukleštenim među stenama, s nešto malo zirantne površine pod kukuruzom, jabukom ili šljivom, vinovom lozom ili povrćem, usred šumskog zelenila i grmlja. Osim udaraca klepala, radnim danom nikakav zvuk ne remeti svečanu tišinu koja vlada svuda unaokolo; svetska buka ne dopire preko visokih planina Ovčara i Kablara, niti remeti monašku tišinu pesma "čobanica" ni čekić i bradva "bačvara". (21) Tako su se ovčarsko-kablarski monasi, u toj svečanoj tišini ovčarsko-kablarske klisure, mogli stolećima lako odzemljivati od zemnih stvari i prinebesiti se nebeskim i anđeoskim. Predani radu i molitvi i pisanju rukopisnih knjiga i ikona, ovi čudesni žitelji produhovljene Ovčarsko-kablarske klisure ponekad su u rukama držali ralo, a najčešće molitvenik, Sveto Pismo i pero, kojim su pisali i umetnički prepisivali knjige. Njihov pređašnji mir, monašku tišinu i duhovnost u mnogome je poremetio početak dvadesetog veka, kada je proveo kroz ovu divnu i njihovim molitvama produhovljenu klisuru železnicu i drum. Miris tamjana počeo se tada mešati sa dimom iz zahuktalih i zagroktalih lokomotiva. Tada se postepeno počela menjati fizionomija ove klisure. Ali zahvaljujući tamošnjim manastirima i njohovim nebozemnim žiteljima u anđeoskom činu, ona još uvek miriše tamjanom i molitvom i opravdano je može srpski narod i dalje zvati: Srpska Sveta Gora. I sada svaki put kada prođete ovom klisurom i posetite njene manastire, uverićete se da su svi lepši i nekako mirisniji; mirišu nekim tajanstvenim , blagodatnim mirom i molitvama njenih prošlih i sadašnjih žitelja. MANASTIRSKI KONACI. O starim konacima Svete Trojice izgleda da najpodobnije svedoči Vuk Karadžić. Kanic samo spominje "jednospratni konak u manastiru sa deset ćelija", a dalje govori o baštama, voćnjacima i ekonomijama. (22) J. Vujić, takođe, govori o manastirskom imanju, vinogradima, livadama i drugim "gruntovima". A za konake kaže da su to manastirska zdanja, koja nisu mnogo važna. (23) Međutim, Vuk Karadžić, pošto za crkvu trojičku sa divljenjem veli da je "od sige kao od sira srezata", za konake dodaje: "Ćelija ima s donju stranu (ispred crkve) dosta, oko deset soba, i osim podruma imaju dva kata" (sprata). Sem toga konaka, bila su još dva za koje on veli: "Imaju još dvije velike kuće, ali su obataljene, i gotove pasti", što znači da su to još tada bile stare zgrade i da se broj članova manastirskog bratstva toliko smanjio, svakako od turskog zuluma, da su se u manastiru nalazili samo "dva popa (otac i sin) sa ženama i đecom". Čak i njih nije zatekao u manastiru, jer su, veli, "otišli u nuriju da obijaju nekake kukuruze". (24) Verovatno da su na manastirskom čitluku, koji nije daleko prema selu, brali kukuruz i da je i tada Sveta Trojica bila parohijska crkva, čim nije bilo monaha u manastiru. O stanju ovog manastira i njegovih starih konaka imamo i druge sigurne podatke. Naime, užički episkop Nikifor Maksimović je 1838. godine javio knezu Milošu Obrenoviću da monasi odlaze iz manastira Trojice, jer su im konaci i ćelije sasvim propali, tako da su im ostala još samo dva jeromonaha. (25) Knez Miloš je odmah izdao naredbu Sovjetu da je prenesu moravsko-podrinjskom komandantu da se preko sreskih starešina obezbede u narodu materijal i sredstva za popravku ovog manastira. Ali, kako to nije odmah učinjeno, a u međuvremenu Miloš bude smenjen sa vlasti, to konak ovog manastira, sa severne strane crkve, bude obnovljen tek posle šest godina, za vreme Aleksandra Karađorđevića 1844. godine. Pokriven je ćeramidom i ima umesto hodnika na spratu po dužini otvorenu terasu. Ima i podrum. (26) Taj konak i danas, obnovljen, postoji. Do skora je bio ruiniran i sklon padu, u njemu niko nije stanovao, pa je obnovljen kad i crkva, 1967. godine. O ovom trojičkom konaku i Josif Veselinović kaže da je podignut 1844. godine. Osim konaka, on pominje i ogradni zid tvrdo ozidan oko crkve i konaka. Ispred toga zida je kraj puta česma, a malo dalje je ambar, koš za kukuruz i konjušnica. Danas je to sve drugačije. BANJA. Manastir Trojica imao je sa Sretenjem i svoju banju. Ona se nalazila dole u Ovčar Banji, odmah ispod velikog gvozdenog mosta s desne strane Morave. Zbog toga je i došao naziv "Ovčar Banja", je se nalazila na ataru Ovčara. Sa leve strane Morave, na kablarskoj strani, gde je sada Banja, do svršetka Drugog svetskog rata manastir Blagoveštenje imao je svoju banju. Tada je nova komunistička vlast oduzela Blagoveštenju i banju i banjski plac, izuzev jedne ili dve trošne zgrade. Međutim, tok Morave je pokvario banjske izvore manastira Trojice i Sretenja još krajem XIX veka, pa je ta banja prestala redovno da radi, a onda je i ta strana prešla u državnu svojinu. Zbog poplave i stradanja Ovčar Banje i imovine pomenutih manastira, na slovenskoj Bibliji zapisao je Dragutin Adžemović , paroh trojički, sledeće: 1826, 27. i 28 . oktobra, izli se reka Morava i potopi okolna sela i baščine, odnese hranu, narod, storku i građevine. Odnese na Banji ćupriju od 120 dukata, i vodenicu s valjaricom od 100 dukata, i sve kvartire iz Banje. Ovim povodnjem propali su Sretenje i Blagoveštenje". (27) Tada je i Sveta Trojica mnogo oštećena. MANASTIRSKO IMANJE. Vuk Karadžić ne govori mnogo o trojičkom imanju, ali spominje da su sveštenici trojičke parohije, prilikom njegove posete, bili u "nuriji" na branju kukuruza, jer je u manastirskoj parohiji Čitluk, gde su pomoćne zgrade za manastirsku ekonomiju i stoku. (28) J. Vujić nije zatekao konake da su u dobrom stanju, ali je, veli, zatekao "prekrasne bašče oko manastira", to jest voćnjake s jabukama i drugim dobrim voćem, a takođe i vinograde, livade i druga dobra za koje godišnje plaća spahiji turčinu kao glavnicu po 22 groša, a od svakog roda daje desetak. (29) Nemačkog putopisca F. Kanica takođe oduševljavaju trojičke "lepe voćke, naročito jabuke, koje se nalaze oko manastira, koji je tad u svojoj parohiji imao tri sela. "Iguman i još jedan duhovnik upravljaju manastirskim posedom do 29 hektara oranice i livada, 88 hektara šume i podosta stoke. Upravljali su imovinom tako dobro da ne samo što pokrivaju godišnje izdatke od 1700 dinara, nego su 1883. godine imali 9000 dinara ušteđene imovine. Danas to nije više manastir, veli Kanic, već samo mirska crkva. (30) I u vreme Josifa Veselića manastir Trojica imao je dosta imanja, kao i zgrade na ekonomiji. (31) Iz izveštaja episkopa žičkog Save Dečanca na Arhijerejskom Saboru 1892. godine vidimo da su granice imanja manastira Trojice bile sledeće: "Iz u vir Prla, odavde obalom do putića, i ovim ispod vodenice aksentijeve u reku; i rekom pdo pod Pećurinu, i uz reku na Vojkovac, pa potokom uz Ive, i pored Voznika s umke na umku do druma sretenjskog, i ovim do Krsta, pa onda vencem do Morave, i od ove (Morave) opet u vir Prla". (32) Sva imanja ovčarsko-kablarskih manastira posle II svetskog rata svedena su agrarnom reformom na minimum od deset hektara ukupne površine svakom manastiru. Nemajući mogućnosti da se iz svojih sredstava i prihoda sami obnavljaju, manastiri su počeli naglo da prokišnjavaju i propadaju. Da nisu formirani negde 1950. godine Zavodi za obnovu manastira kao "kulturno-istorijskih spomenika", kako su ih najradije u tim Zavodima nazivali, mnogi bi zapusteli. _______________________________________________________________________ 21 - Feliks Kanic, O ovčarsko-kablarskim manastirima, Gradac, Čačak, 1991, str, 32,33 22 - Feliks Kanic, navedeno delo, str. 32 23 - J. Vujić, navedeno delo, str. 23 24 - V. Karadžić, navedeno delo, Gradac, Čačak, 1991. str. 17 25 - I. Dželebdžić, Arhivska građa za istoriju Narodnog muzeja, I, Narodni muzej, Beograd, 5a, 337 26 - Milka Čanak Medić, navedeno delo, str. 112 27 - Milisav Protić, Sretenje i Trojica, Gradac, Čačak, 1991, str. 66-67. 28 - V. Karadžić, navedeno delo, str. 17 29 - J. Vujić, navedeno delo, str. 23 30 - F. Kanic, navedeno delo, str. 32 31 - Milka Čanak Medić, navedeno delo, str. 104 32 - Ljubomir Durković-Jakšić, Episkop žički Sava Dečanac, njegov pregled žičke eparhije 1892-1896, Kraljevo, str. 37, 53-54.
OBNOVA. Nova obnova manastira Trojice i ostalih ovčarskih manastira počela je 1936. godine dolaskom vladike Nikolaja Velimirovića iz Ohrida u Žičku eparhiju. Tako je trojička crkva, koja je ispucala stajala zatvorena 40 godina, počela da se obnavlja. Otac Atanasije Đokić, koji je iz manasstira Klisure došao u Sretenje za starešinu manastira, brinući o Sretenju brinuo je i o Svetoj Trojici, koja se tretirala kao metoh sretenjski. Zato vladika Nikolaj, zajedno sa ocem Atanasijem Đokićem, pokreće 1936. godine obnovu Trojice. Tako, uz pomoć starešine oca Atanasija, njegovog bratstva i dr Radoja (kasnije, od 1939. monaha Jakova) Arsovića, crkva i konak južno od crkve, što je do sadašnje velike, ulazne kapije u manastirsku portu, obnovljeni su već 1937. godine. Tada je vladika Nikolaj na Duhove, dan hramovne slave, osvetio manastir, a oca Atanasija proizveo u čin igumana. 33 Za ove radove na crkvi izvršen je "predračun po skici za popravku građevinskog inženjera Sergija Popova iz Čačka". Tada su na dubini od 60 sm temelji ojačani betonskim prstenom, a oslabljeni i ispucali zidovi crkve na priprati i naosu utegnuti su gvozdenim zategama, a izvršene su i sve druge popravke. 34 _______________________________________________________________________________ 33 - Milisav Protić, navedeno delo, str. 68 34 - Milka Čanak Medić, navedeno delo, str. 105 Novi iguman trojički nastavio je uređivanje manastira podizanjem novog konaka ispred crkve, gde je sadašnji novi konak, a gde se nalazio i stari konak sa 10 soba koji pominje Vuk Karadžić. Taj novi konak imao je, negde na sredini, i kulu, to jest zvonaru. Mogao se videti krajem 1940. i tokom 1941. godine, kako je na kamenom temelju, ciglom, lepo ozidan na spratu i pokriven, ali ne i malterisan. No, taj novi konak nije bio dugog veka. Već početkom jeseni 1941. godine porušen je. Nemci su ga u srpskim ustaničkim borbama s četnicima i partizanima, od Užica do Kraljeva, na sam dan Male Gospojine 21. septembra bombardovali. 35 Tada je bombardovano i Sretenje. U Trojici je tom prilikom oštećena na crkvi priprata i oba stara konaka sa južne i severne strane crkve, a novi nedovršeni ispred crkve konak prepolovljen je i veliki deo sa zvonarom porušen. U toku rata, za vreme starešine manastira Jeliseja Popovića, stari konak sa južne strane od crkve obnovljen je da bi imalo gde bratstvo da se smesti i izbegli gosti. Posle rata, 1953. godine, novi starešina iguman , Irinej Vasiljević iz Bresnice, s bratstvom, obnovio je crkvenu pripratu a takođe i preostalu polovinu novog konaka ispred crkve, koja je bila manje porušena. Zatim je i oba stara konaka doveo u red, koliko da se mogu koristiti. OBNOVA I PROJEKAT ZA OBNOVU TROJIČKE CRKVE. Tehničke podatke za obnovu crkve ovog manastira od 1936. godine prikupili su Đ. Bošković, I. Zdravković, M. Garašanin i j. Kovačević, a 1964. godine Milka Čanak Medić i drugi istraživači nastavili su sa istim poslom istraživanja u okviru Jugoslovenskog instituta i Narodnog muzeja u Čačku. Projekat za saniranje trojičke ckrve izradio je O. Hrabovski, docent Arhitektonskog fakulteta u Beogradu. 36 Tako je trojičko kube na crkvi dobilo lep vizantijski izgled. Umesto starog krova pod oštrim uglom od klisa, kube je pokriveno ćeramidom, kao i cela crkva. Obnovljen je i stari konak sa severne strane crkve, koji je samo tako generalno obnovljen 1844. godine. No, kube na crkvi nije izdržalo pod takvim krovom ni 20 godina, a već je počelo da prokišnjava, što pokazuje da ćeramida nije pogodan krov za kube. SADAŠNJA OBNOVA I OBNOVITELJ. Posle smrti igumana Irineja Vasiljevića 1985.godine, za starešinu manastira Svete Trojice postavljen je jeromonah Varnava Miodragović, Kruševljanin, iz Riđevštice. Ovaj mladi starešina bio je prethodno sabrat manastira Vujna, Studenice i drugih manastira. U Svetoj Trojici otac Varnava pokazao se izvanredno sposoban i kao starešina i kao obnovitelj. Pod njegovim rukovodstvom izvode se mnogi radovi na obnovi manastira Trojice. Novi nedovršeni konak, koji su Nemci bombardovali 1941. godine, otac Jelisej i iguman Irinej obnovili su delimično za vreme i posle Drugog svetskog rata . Međutim, otac Varnava taj konak proširuje prema temeljima projektovanim od 1940. s drugačijim unutrašnjim rasporedom, i , u sklopu tog konaka, sa zapadne strane, podiže divnu kapelu posvećenu "uspeniju Svete Ane". Zapadno od konaka, odnosno od kapele, zida novu od cigle lepo fugovanu zvonaru sa četiri zvona, visine 19,5 metara. Sve je ovo podigao od 1987. do 1991. godine i sve ove građevine osvetili su naši episkopi iz Kanade i Amerike Jovan Mladenović i Georgije Đokić 21. maja 1995. godine. U isto vreme otac Varnava radi i na široj obnovi manastira i manastirske ekonomije. Iz starog konaka, iz 1844. godine, otkopao je deo brda i stvorio lokaciju za ekonomiju, na kojoj je podigao štalu, salaš, ambar, šupu za stočnu hranu, šupu i garažu za poljoprivredne mašine i alat. I sve je to uradio od 1980. do 1995. godine. Zatim je za to vreme i cela manastirska porta ograđena čvrstim kamenim zidom, u visini od dva do dva i po metra pokrivenim ćeramidom. Porta ima tri kapije i jedan izlaz za ekonomiju. Velika ulazna kapija ima vrata izuzetno dobro urađena od mahagonije afričko-irske (to je neka vrsta afričkog hrasta lužnjaka, bez ijednog čvora). U porti su napravljene lepe staze od svakog konaka prema crkvi i ulaznoj kapiji od kamenih ploča uzetih iz bukovika kod Banje Trepče. Pred ulaznom kapijom napravljena je velika garaža za kola, šupa za drva, radiona i lep, veliki parking asfaltiran, kao što je i ceo put od Parmenca i Pakovraća do manastira. ČITLUK. Na manastirskom imanju u Čitluku 1938. porušena je jedna kuća i od njenog materijala napravljen konak sa južne strane crkve do ulazne kapije u manastirskoj porti. Od ostalog građevinskog materijala i građevina zapuštene ekonomije u Čitluku otac Varnava obnovio je neke građevine u manastiru i napravio ogradni zid. U nedostatku, dobavio je kamena iz Jelendola. Tako se danas u Čitluku u jednom komadu nalaze samo tri hektara livade i ništa više, a bratstvu je olakšano time što je ekonomija podignuta pored manastira. 37 ___________________________________________________________________________ 35 - Ovaj datum je prema jovanjskom Letopisu; neki vele da je to bilo 22. septembra 36 - Milka Čanak Medić, navedeno delo, str. 105 37 - Podaci o obnovi Svete Trojice za vreme igumana Varnave Miodragovića uzeti su iz manastirske arhive, a samo neki su saopšteni po kazivanju starešine oca Varnave STAREŠINE MANASTIRA TROJICE I BRATSTVO U XIX VEKU
1. IGUMAN FILIMON POPOVIĆ bio je starešina manastira Trojice za vreme Drugog srpskog ustanka protiv Turaka. Na valjevskom šancu zarobe ga Turci sa vladikom Alaukom. On zavara Turke i pobegne im na vladičinom konju. Jeromonah Pajsije postao je starešina Svete Trojice 1826. godine. Pre njega, kada je Vuk Karadžić posetio Trojicu, nije bilo monaha, jer veli: "Kaluđera nema, nego su žive dva popa (otac i sin) sa ženama i đecom". 2. IGUMAN SOFRONIJE. Posle Pajsija za trojičkog starešinu postavljen je iguman Sofronije. JEROMONAH MELHISEDEK MARINKOVIĆ rođen je u Dučalovićima , blizu Trojice, 1847. godine. Zamonašen je u tom manastiru, u njemu je i umro 1874. godine. Radio je na unapređenju manastira i obnovio stari konak. 3. NIKODIM PAVLOVIĆ rodom je takođe iz Dučalovića. Postavljen je za starešinu Trojice posle Melhisedeka. On je podigao nadgrobnu ploču "bratoljubcu" Melhisedeku. " U to vreme, pri gospodaru i knjazu Aleksandru Karađorđeviću , pri užičkom episkopu Nikiforu Maksimoviću" , a za vreme njegovog starešinstva 1850. godine Praviteljstvo je podiglo u Trojici zvonaru. U to vreme nalazili su se u Trojici, pored igumana Nikodima i njegova sabraća, monasi Pavle i Melhisedek. Oni su te 1850. godine obnovili u manastiru ogradni zid. (38) 4. IGUMAN MELENTIJE rođen je 1813. godine. Postavljen je za starešinu Svete Trojice, gde je živeo i služio 26 godina. Kupio je manastiru zvono sa 150 svojih dukata. Imao je u bratstvu 1867. godine, jeromonaha Metodija i đakona Daniela. Umro je u Trojici 1871. godine i sahranjen sa južne strane crkve. Jeromonasi Joanikije i brat mu Metodije bili su u manastiru Trojici do 1871. godine. SELA TROJIČKE PAROHIJE OD 1874. GODINE JESU: 1. Dučalovići, imalu su u to vreme 82 doma 2. Rtari, imali su 59 domova 3.Lučani, imali su 76 domova 4.Dljan, imao je 93 doma Svega: 310 domova
SELA TROJIČKE PAROHIJE u vremenu posle Drugog svetskog rata jesu: 1.Dučalovići, imali su 170 domova 2.Dljan, imao je 210 domova 3.Lučani, imali su 130 domova 4.Đerić, imao je 55 domova Svega: 535 domova Dakle, svega pet stotina trideset i pet domova, u kojima su živela 3494 stanovnika. Od tada parohiju opslužuje bratstvo manastira Trojice. (39) ______________________________________________________________________________ 38 - Milisav Protić, navedeno delo, str. 69 39 - Milisav Protić, navedeno delo, str. 69
STAREŠINE MANASTIRA SVETE TROJICE I BRATSTVO OD 1940. DO DANAS 1. IGUMAN ATANASIJE ĐOKIĆ rođen je u Bresnici kod Čačka 1900. godine. Iz njegove zaostavštine u knjigama i školskim sveskama vidi se da je kao starešina manastira Klisure 1933. godine, učio gimnaziju. Otac Atanasije, kao duhovnik, postao je čuven po čestitosti, smirenju i mnogim drugim monaškim vrlinama. Zato ga je vladika Nikolaj, po dolasku iz Ohrida u Žičku eparhiju, odmah u Ovčaru postavio za starešinu manastira Blagoveštenja. Za njegovo vreme vladika Nikolaj pokrenuo je obnovu manastira Trojice, što je jeromonah otac Atanasije monaški savesno i izvršio uz pomoć bratstva i priložnika. Kada je 1937. godine završio obnovu crkve i postojećih starih konaka, kao i zidanje jednog konaka koji se danas nalazi sa južne strane crkve, vladika Nikolaj je izvršio osvećenje i crkve i konaka i tom prilikom oca Atanasija proizveo za igumana. Manastir je za njegovo vreme veoma brzo unapređen. Kad sam na dva-tri meseca pred njegovu smrt prvi put došao u Svetu Trojicu, iz Preobraženja kozjom stazom preko stena, otac Atanasije nalazio se na doksatu tog konaka koji je tek podigao i zapitao me ko sam i odakle sam. Kad sam mu kazao, odgovorio je: "a ja sam grešni iguman Atanasije". Izgovorio je to tako tiho i smerno da sam se, sa stidom, zadivio. I kad god bi obuzelo ili mene ili koga drugog u manastiru kakvo nesmirenje, dolazile bi mi na pamet reči tog smernog monaha i duhovnika: "A ja sam grešni iguman Atanasije". To je samo mala slika ovog velikog duhovnika. Umro je krajem 1940. godine i sahranjen u manastiru sa južne strane pored crkve.
JELISEJ POPOVIĆ JEROMONAH JELISEJ POPOVIĆ rođen je 16. marta 1908. godine u Borču, u Gruži. Kršteno mu je ime Mihailo. Kao dete siromašnih roditelja rano odlazi u Kragujevac i tamo uči abadžijski zanat i večernju osnovnu školu, koju završava sa odličnim uspehom. Zatim nastavlja obrazovanje i uči srednju trgovačku školu, potom, šestogodišnju bogosloviju i teološki fakultet. Na selu je imao sa roditeljima i starijeg brata Pantu. Dok je u Kragujevcu, kao šegrt, učio večernju osnovnu školu i srednju trgovačku, upoznao se sa dvojicom školskih drugova, koji su ga kao odličnog učenika sa finom, smernom i pitomo veselom naravi mnogo voleli i bili nerazdvojni. Sa njim su često dolazili i u kragujevačku crkvu na službu i učestvovali u crkvenom horu. Prvi mu je drug bio Miodrag Gajić, sada sudija u penziji u Beogradu, koji i daje, uz fotografiju, ove osnovne podatke o njemu. Drugi mu je drug bio Jovan Đorđević, koji po završetku pravnih studija postaje advokat, ali za malo. U početku rata 1941. videći svog mlađeg brata u stroju sa ostalim kragujevačkim đacima, koje Nemci vode u Šumarice na streljanje, pritrči, zagrli brata, te oba pođu i zajedno sa ostalima budu streljani. Po svedočenju sudije Miodraga Gajića, druga Mihailovog, tad je u Kragujevcu streljano 6300 učenika i ostalih građana. Mihailo se školujući u Kragujevcu i posećujući hram i sveta bogosluženja, upoznao i sa tamošnjim bogomoljačkim pokretom, kao i sa ocem Jovanom Rapajićem. Zahvaljujući bogomoljačkom pokretu i ocu Jovanu, Mihailo je upoznao i zavoleo monaški poziv. Zato, odmah po završetku, ili još pre završetka, bogoslovije (neki misle po završetku monaške škole, što mu ne stoji u dokumentima), Mihailo se odlučuje i prima monaški čin i novo monaško ime Jelisej u manastiru Treskavcu, na Malu Gospojinu 8/21 septembra 1930. godine. Po završetku bogoslovije odmah nastavlja studije na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu. U to vreme viđaju ga u Beogradu kao monaha u mantiji i njegovi drugovi iz Kragujevca, Miodrag Gajić i Jovan Đorđević. Otac Jovan Rapajić pomaže ocu Jeliseju kao siromašnom studentu da lakše završis studije i uključuje ga, kao i oca Mihaila Ćusića, u misionarsku delatnost bogomoljačkog pokreta. Tako otac Jelisej sarađuje sa ocem Jovanom u "Misionaru" i postaje mu najbliži saradnik. Njegovi članci iznose problem askeze i uopšte problem monaškog, podvižničkog života. Zato su njegovi članci bili veoma uočljivi i cenjeni. Oko izlaska časopisa hrišćanske zajednice "Misionara" u Kragujevcu, od 1936. godine, sve poslove kao glavni urednik obavljao je sveštenik Milan Sretenović, a od 5. broja , kada je otac Milan premešten u Kraljevo, taj časopis kao glavni i odgovorni urednik uređuje otac Jovan Rapajić. Međutim, od 12. broja "Misionara" pojavljuje se kao odgovorni i pomoćni urednik jeromonah Jelisej Popović, koji je, po svedočenju njegovih savremenika, kao ličnost i monah bio veoma zanimljiv i po mnogo čemu jedinstven. (40) _______________________________________________________________________________________________________ 40 - Radoslav (Braca) Pavlović, Monah mučenik - otac Jovan Rapajić, Beograd, 1994. str. 15-16 Po završetku studija otac Jelisej je rukopoložen u septembru 1939. za đakona i jeromonaha, a zatim postavljen za katihetu u čačanskoj Gimnaziji kao sabrat manastira Blagoveštenja. Često je pre Drugog svetskog rata dolazio vladici Nikolaju u Žiču, gde je služio svetu Liturgiju i propovedao. Zapamćen je po smirenju kao monah. Višeg je rasta, mršavijeg izgleda, dugog lica i isposnički bledog, smeđih i bistrih s naočarima očiju, visokog čela i retke male brade i isto takve do ramena smeđe kose, sa jedva tridesetak govina. Veoma okretan i živahan, lako je i prijatno govorio i ne tako glasno. U školi je,v ele bio blag, smeran, vedar i omiljen. Svi su se radovali njegovoj poseti u Žiči. Posle smrti trojičkog igumana oca Atanasija Đokića, pred sam rat 1940. godine, otac Jelisej se nalazio u Blagoveštenju, zatim je postavljen za starešinu manastira Trojice. Na toj dužnosti ostao je do kraja rata 1945., sa kratkim poslovnim odsustvovanjem. Povremeno bi odlazio i na poznati kurs, koji su u njegovom Borču kao i u manastiru Kaleniću održavali 1944. godine otac Jovan Rapajić i Ratibor Đurđević sa oko 50 bogoslova i studenata raznih škola i fakulteta. Na tom kursu, pored oca Jeliseja, zapaženi su kao počasni predavači jeromonah profesor Mihailo Đusić i otac Justin Popović, a bilo je i drugih. Ariljski prota Rnjaković dao je publicisti Nenadu Stefanoviću svoju izjavu za feljton u "Dugi" (br. 1626, od 1. do 15. marta 1996. godine) o tom kursu koji su u Borču i manastiru Kaleniću, i po njegovom kazivanju, držali otac Jovan Rapajić, Mihailo Đusić i Ratibor Đurđević septembra 1994. godine i koji on naziva seminarom. Sećajući se predavanja oca Jovana seća se i sledećeg njegovog poređenja u tim predavanjima: "Komunizam je upala mozga, a fašizam upala pluća". Još se prota Rnjaković seća jedna žestoke polemike između oca Justina Popovića i Đura Vilovća, Hrvata iz Vrhovne komande, " o nacionalnom pitanju". Pošto je od tada puno vremena prošlo, ariljski prota se tek priseća da je u tom sporu sa ocem Justinom "Đuro Vilović branio hrvatstvo, kao evropsku kategoriju, koju su ustaše izdale". Na tom, da kažemo "ravnogorskom" seminaru živelo se skromno. Ustajanje u pet sati. U crkvi jutarnje bogosluženje, skroman doručak- posnim danom čaj i neka marmelada ili što slično; mrsnim danom mleko, kačamak ili bela kafa, popara, sir - šta je Bog dao. Za ručak najčešće pasulj. Za večeru nešto lakše, neka čorba, mleko i tome slično, ratno je doba. Predavanja su držana i pre i posle podne ili vežbe u govorništvu u Borču i Kaleniću. Ponekad bi ih držali i van manastira narodu, sa verskonacionalnim ili političkim karatkterom. (41) ___________________________________________________________________ 41 - Nenad Stefanović, "Duga", br. 1636, od 2. do 15. marta 1996. str. 96 Jedan od polaznika tog misionarskog kursa bio je i sadašnji čačanski, stavroforni prota Milojko Petrović. On je kao bogoslov četvrte godine polazio taj kurs u manastiru Kaleniću početkom jeseni 1944. Predavanja je, po njegovom sećanju, bilo više. Mi smo ih već unapred spomenuli. Ali, prota Milojko se najviše seća oca Jovana Rapajića, koji im je predavao Sveto Pismo i tumačenje Jevanđelja. "Predavanja njegova bila su, veoma uverljiva, tečno i lagano izgovarana, i to sa tolikim uticajem, da nam se i kosa na glavi dizala. U njemu sam- veli prota- gledao budućnost Crkve i naroda. Osećalo se da je đak vladike Nikolaja". Otac Jovan izveo bi ih sve u lepu kalenićku portu i vežbao u propovedanju. Izvodio bi ih jednog po jednog na 10 do 12 metara ispred ostalih, pa mu kaže:" Vi ste predavač, a mi slušaoci, da vidimo kako bessedite". Ocenjivao je tako svima stav i proiznošenje besede sa gestikulacijom. (42) Tu nije bilo politike. Tada se sa njima nalazio na kursu i jeromonah Hrizostom (Ljubisav Vojinović), potonji episkop braničevski, kao i drugi bogoslovi. Vojin Rakić, svršeni bogoslov, docnije dugogodišnji profesor Prizrenske i Beogradske bogoslovije, toga leta zapažen je sa ostalim kursistima na manastirskoj slavi- letnji Sveti arhanđeo Gavrilo (26/13 VII) - u manastiru Vujnu svojom izuzetno upečatljivom i sadržajnom propovedi. Tad su mnogi poslednji put videli oca Jovana Rapajića. ________________________________________________________________________ 42 - Isto, str. 96.
Taj jedini u to ratno vreme u Srbiji misionarski kulturnoprosvetni i nacionalno-političkog karaktera kurs nije bio dugog veka. S dolaskom sovjetske Crvene armije u Rumuniju i s njenim približavanjem Jugoslaviji, kurs je prestao s radom, i to negde krajem septembra 1944. godine. Po kazivanju ariljskog prote Rnjakovića, posle prestanka kursa sa radom u manastiru Kaleniću pojedini kursisti su krenuli u Dragačevo. Na tu stranu krenuli su i predavači toga kursa. Jer, krajem 1944. i tokom 1945. godine vidimo da se otac Justin Popović nalazio u Ovčaru, u manastiru Sretenju i u "Gradu", a otac Jelisej u manastiru Trojici i Sretenju. U Sretenju se tada jedno vreme nalazio i vujanski starešina jeromonah Justin Stevanović-Valjevac. U to ratno vreme uticalo se na mnoge sveštenike i starešine manastira u Srbiji da budu uključeni u ravnogorske odbore. Zbog toga su nedužno mnogi od njih stradali, bilo od Nemaca bilo do partizana. Kad se videlo da Crvena armija nastupa sa istoka prešavši granicu Jugoslavije, a partizani iz Bosne da nastupaju prema Srbiji, četnici, a sa njima i mnogi drugi građani i sveštena lica, odstupali su prema Bosni. Tada se u Blagoveštenju kod Ovčar Banje našlo nekoliko sveštenika i monaha. Sa njima je bio otac Jovan Rapajić, otac Jelisej Popović, arhimandrit Metodije Muždeka - profesor bogoslovije, otac Mihailo Ćusić i drugi. Po kazivnju dr Rajka Đurđevića, oni du svi pošli iz Blagoveštenja u Užice 11. novembra 1944. godine. Kada su došli u Užice, oni su se tu pod uticajem užičkih sveštenika, s jedne, i pod uticajem oca Jovana Rapajića, s druge strane, ratali. Sinđel Jovan Rapajić i Mihailo Ćusić pošli su sa četnicima u Bosnu, kao i još neki sveštenici. Tamo su oni pobijeni, sa još sedam sveštenika, od partizana. Profesora oca Metodija Muždeku uputio je otac Jovan iz Užica u manastir Studenicu, odnosno u Studeničku Isposnicu. Ratibora Đurđevića odvratio je da ide s njima u Bosnu, znajući da je to suviše rizičan put, uputivši ga kao mladića na drugu strane. Tako se starešina trojički otac Jelisej vrati zajedno s Ratiborom u Čačak, a zatim u svoj manastir. Ratibor, budući da jeobosio, kupi sebi neke cipele, a onda, kroz petnaest dana krene sa jednim dobrovoljačkim divizionom za Sloveniju preko Zvornika i Bijeljine. Tako se srećno prebaci u Italiju, a zatim u Ameriku. Otac Jelisej te jeseni i zime nalazio se u svom kraju od Borča do Svete Trojice u Ovčaru, ili u Čačku. Svakako da je u to bratoubilačko vreme mnogo pomogao i ocu Justinu Popoviću da nađe bezbednije utočište u manastiru Sretenju i okolini, koju je otac Jelisej dobro poznavao. Jer su do kapitulacije Nemačke i celog leta 1945. partizanske crne trojke u službi OZNE krstarile po Srbiji i ubijale sve koji su im se činili sumnjivi, pogotovo sveštena lica. Ne zna se tačno u kojem su mesecu 1945. godine otac Justin i otac Jelisej prešli iz Ovčara u Nišku eparhiju i da li su napustili Ovčar u isto vreme. Izgleda da je otac Justin otišao sa protosinđelom Vasilijem Kostićem u te krajeve, u manastir Sukovo kao mirnije mesto, odmah po dolasku partizana na vlast, a otac Jelisej docnije. Iz spiska bratstva manastira Sretenja od 24. marta 1945. godine, sa potpisom starešine manastira oca Jeliseja, vidi se da se u tom spisku nalazi i otac Justin i otac Jelisej. Posle toga o ocu Justinu nema tamo pomena, a iz korespodencije i dokumenata ime oca Jeliseja kao starešine Sretenja i Trojice pominje se, gotovo cele te 1945. godine, od januara do 22. oktobra. Od tada nisu više jasni podaci o ocu Jeliseju. Verovatno da se u to vreme, zbog pretnji mesnih vlasti, i on povukao u blizinu manastira Sukova, u selo Zvonce, na parohiju. Jer se u Sukovu tada već nalazio otac Justin, a zbog njega, svakako, tu se u svom pirotskom kraju nalazio protosinđel Vasilije Kostić. Monahinja Paraskeva, docnije devička igumanija, nalazila se tada takođe u Sukovu, kao namesnica manastira. Ona je tvrdila da je mesna milicija tragala za ocem Jelisejem. Posle hapšenja oca Justina i Vasilija, koje je bilo ili početkom decembra 1945. godine ili u proleće 1946., otac Jelisej morao se ukloniti iz Zvonca. Kada je on jednog dana, rano ujutro, otputovao iz toga sela, mati Paraskeva, u toku prepodneva, čula je telefonski razgovor između komandira milicije iz Pirota i manastirskog iskušenika Mihaila Filipovića iz kojeg je razumela reči:"Druže komandire, lice koje tražite jutros je otputovalo prema Zagrebu. Dalje se godinama ništa više nije znalo o ocu Jeliseju, premda su kolale priče, da je poginuo od partizana kod Čačka pored Morave, kao i to da je proteran na Goli Otok, gde još nije bilo informbirovskog logora. Sumnjalo se i na Mihaila da je uključen u nestanak oca Jeliseja, kao i na neke od njegove bratije u Trojici. Kada smo pomenutog Mihaila Filipovića videli 1994. godine na misionarskom kursu u Žiči, bilo je reči o ocu Jeliseju Popoviću. On je tom prilikom rekao da je posle odlaska Jelisejevog iz Zvonca i sam pošao k njemu da ga poseti u Hrvatskoj, u okolini Bjelovara, jer je znao mesto u koje je pošao. Kada je došao tamo, našao ga je i sa njim bio nekoliko dana. Zatim je došla hrvatska, odnosno ustaška milicija i odvela ga radi ispitivanja u neki logor. Dalje, prema njegovim rečima, ni on ništa više nije znao, ali se osećalo da je bio uzdržljiv. Ovo je prva verzija o nestanku i hapšenju oca Jeliseja. Drugu verziju nam daje starešina manastira Trojice iguman Varnava, a dopunjava je Mihailo. Interesovanje za to pojačao je feljton o ocu Jeliseju u "Dugi" od 1996. godine, koji smo već spomenuli. Kod oca Varnave u manastirskoj arhivi nalazi se nekoliko dokumanata koji nam daju neke podatke o ocu Jeliseju iz 1945. godine. Kako smo rekli za četnike da su za vreme Drugog svetskog rata insistirali da mnogi sveštenici i monasi iz manastira , kao i građani postaju članovi ravnogorskih odbora, tako su i partizani 1944. godine, dolaksom na vlast, insistirali da sva sveštena i monaška lica kao i građani masovno ulaze u "Narodni front". Ta nova vlast uticala je i na osnivanje svešteničkog uduženja, koje su imali pod svojim nadzorom. Na taj način, starešina trojički Jelisej izabran je odmah 1945. za predsednika Narodnog fronta u Markovici. Izgledalo je kao da komunisti nisu o njemu imali u početku rđavo mišljenje, iako je upisan u ravnogorski odbor i bio učesnik misionarsko, ravnogorskog kursa za ideološko-kulturno i versko vaspitanje. U manastiru Trojici u arhivi postoji partizanskih pozivnica koje, kao dokumenti, svedoče da su se partizanske vlasti prvih meseci obraćale ocu Jeliseju kao starešini manastira Trojice, tražeći od njega pomoć u hrani i učestvovanju na proslavama, ali su mu se obraćali i pretećim zvaničnim pismima. Neki od takvih dokumenata su sledeći:
INŽENJERSKA ČETA III 1945. OVČAR BANJA Starešina manastira Svete Trojice, Ovčar Banja. Ostajući dosledni srpskim narodnim običajima, iako pod vrlo teškim okolnostima, pozivamo Vas da i Vi pored mnogih zvanica prisustvujete svečanom otvaranju mosta u Ovčar Banji, i svojm prisustvom uveličate ovu svečanost. Otvaranje mosta izvršiće se u nedelju 25. marta 1945. u 10 časova pre podne. (43) Smrt fašizmu - sloboda narodu Primite srdačan pozdrav od komandanta inženjerske čete M. Vujinović polit. komesara - (Otsutan) Opštinska milicija O. Br.:službeno 18. aprila 1945. god. Markovica
Nalog Upravniku manastira, Oče Jeliseju, pošaljite nam jednu ovcu, jedno kilo masti i 50 kom. jaji, pošto nam odbornici nisu doneli, a vojska se muči i gladuje. Pošaljite nam 50 kilograma krumpira. Smrt fašizmu - sloboda narodu Komandir Komesar M. Matijević (Otsustvo)
Pisma napisana ocu Jeliseju 1945. godine, pre nejgovog odlaka iz manastira Svete Trojice: Pismo od Đoke Erićća koji traži dig, 12. januara 1945. godine. Drugo pismo od gospođe Milice, 31. januara 1945. godine. Treće pismo kod Drag. Vujića, koji potražuje dug (od manastira) od 18.000 dinara, i od prodate robe 2750 dinara, 25. februara 1945. godine. Pismo nikoljskog igumana Mine od 18. februara 1945. godine kojim poziva oca Jeliseja na slavu u Nikolje - iguman Mina Jovanović. Jeromonah otac Vasilije Domanović poziva oca Jeliseja sa bratstvom 5. aprila 1945. godine u Blagoveštenje na manastirsku slavu. Dopisnica arhimandrita Vikotra Gizdavića iz Pećka patrijaršije, od 12. avgusta 1945. u kojoj govori o svojim teškoćama na starešinskoj dužnosti i sažaljeva oca Jeliseja što i on ima velike brige i muke u manstiru, nadajući se da će to brzo proći i da će opet biti sve dobro. Poslednje pismo, iz Unutrašnjeg odseka - Guča, sa pretećom sadržinom. Pisano je crvenom olovkom:
Unutrašnji odsek SNO, Br. službeno (Odelenje sigurnosti, (reč nečitko napisana) GUČA, 22. oktobar 1945. godine
I ovoga puta se upozoravate, odnosno vam se naređuje da jednom prestanete sa sečom manastirske imovine. (44) Pošto je gospodin Jelisej to prekršio i danas danji švercari, špekuliše i putuje bez odobrenja, jer nema pravo glasa i pošto za njega nije vredelo strožije moje naređenje, to se ponovo naređuje g. Jeliseju, ili njegovom zameniku da se odmah pridržava već dobijene naredbe u vezi gornjega i ne čini prestupe inače će biti odgovoran starešina. U protivnom može biti kažnjen pristojno za rušenje zakona i nepokoravanje pred vlašću. Kazna za takve slučajeve pogotovo kada je reč o g. Jeliseju može biti i težih posledica.
SF - SN M. P. Šef Narodne Obrane M. Jovanović "Migo"
Komanda narodne milicije, Srez dragačevski - Guča. _______________________________________________________________________________ 43 -Taj gvozdeni most u Ovčar Banji Nemci su porušili minama pri odstupanju, krajem marta 1944. godine. 44 - Ovakva pretnja nema mesta kad se zna da starešine manastira i bratstva svuda savesno i gotovo ljubomorno čuvaju manastirsku imovinu. a zna se da su komunističke vlasti, odmah posle Drugog svetskog rata, sekle nemilice i manastirsku i državnu šumu, a onda teren delimično pošumljavale. Iz ovih se podataka može videti do kada je otac Jelisej bio u Svetoj Trojici i kada se morao skloniti iz Ovčara. Poslednji datum kada se spominje otac Jelisej u manastiru Trojici jeste 5. novembar 1945.. Toga dana pošao je on na voz u Ovčar Banju i od tada se o njemu ništa više nije znalo, eto već 50 godina. Međutim, od prošle, 1995. godine, počelo se i o tome glasnije pričati. Bivši iguman trojički otac Irinej i sadašnji arhimandrit otac Varnava, po pričanju okoline, govorili su da je jedan od ubica oca Jeliseja, kako se docnije saznalo, Radojica Pantelić iz Dučalovića. On se pred smrt teško razboleo i nije mogao umreti dok se nije nekome u vezi s tim zločinom ispovedio. Kao komunista, nije priznavao ni Crkvu ni sveštenika, pa se zato ispovedio jednom svom prijatelju, komšiji i otkrio mu tajnu ubistva Jeliseja, rekavši da su njih trojica komunista, dva iz Dučalovića i jedan iz Vrnčana, sačekali oca Jeliseja na putu ispod manastira Trojice prema Ovčar Banji, po naređenju Milojice Pantelića, šefa OZNE a brata Radojičinog, i pozvali ga da uđe u njihov crni "mercedes" da ga oni povezu do železničke stanice da bi otputovao za Čačak. Ne sluteći ništa rđavo, otac Jelisej zahvalio se i ušao u kola. Kada je seo, oni su odmah krenuli u neželjenom pravcu, skrenuli su kola s puta prema topoljaku k Moravi, da li nedaleko od velikog gvozdenog u Banji mosta ili u blizini starog Preobraženja, ne zna se. Ono što se po pričanju na samrti ubice zna, jeste da su ga, zlostavljajući i mučeći ga, prvo svi jahali, a onda ga ubili. (45) Ljudi iz okoline Ovčara, koji su ga znali, poštovali i voleli , kažu da je najverovatnije ubijen i bačen s kamenom u Moravu, jer da se znalo za grob, izvadili bi ga i sahranili u njegovom manastiru. Tu se završava ova druga jeziva priča i verzija o smrti oca Jeliseja, ovog retkog duhovnika i veoma sposobnog, obrazovanog i čestitog monaha mučenika. _________________________________________________________________________ 45 - Nenad Stefanović, "Duga" br. 1636, od 2. do 15. marta 1996, Beograd, str. 94-96 Ipak, ovo što navodi "Duga" ne bi se moglo uzeti kao tačno. U to se možemo uveriti malo kasnije, kad vidimo svedočanstvo očevica i učesnika u tim burnim događajima. Jer, prema tom svedočanstvu, mi oca Jeliseja nalazimo jedno vreme u parohiji u selu Zvonce kod Zvonačke Banje, nedaleko od Sukova i manastira Poganova. Uskoro posle hapšenja oca Justina Popovića vidimo ga i u jednom selu kod Bjelovara, gde je po prijavi i uhapšen, a što je moglo biti negde u leto 1947. godine. Šta je ovde istina, još se tačno ne zna. Priča se da je otac Jelisej tada odnekud došao u svoj manastir da se vidi s bratstvom i tom prilikom otišao u Dučaloviće da se pozdravi s poznatim domaćinom Aksentijem Pantelićem, kod koga se jedno vreme te godine nalazio i otac Justin Popović, i da mu se od tada zagubio svaki trag. U manastirskoj arhivi iz pisama, pozivnica, pogotovo pretećih upozorenja Narodne milicije iz Markovice za seču manastirske imovine, o čemu smo dali navedene podatke, moglo bi se zaključiti da se otac Jelisej nalazio u Ovčaru do oktobra 1945. godine ili nešto ranije. Tu se on nalazio od tada do početka novembra 1945. godine ili još, možda, 1946. i 1947. godine, kako bi se moglo zaključiti. Igumanija devička Paraskeva, koja se tada kao monahinja nalazila u manastiru Sukovu, kako je već rečeno u prvoj verziji, tvrdila je da se starešina trojički Jelisej to leto povremeno nalazio sa ocem Justinom u Sukovu. Mihailo Filipović, koga je u to vreme monahinja Paraskeva dovela iz manastira Miljkova u Sukovo, zapisao je da se otac Jelisej tada nalazio u parohiji, gde se sklonio u jednom selu nedaleko od Sukova prema manastiru Poganovu koje se zvalo Zvonce, sa novim monaškim imenom Nektarije. Ocu Justinu i kad bi došao, nikad nije prenoćio u manastiru. Ako se zna da se u tom burnom i sudbonosnom vremenu za naš narod 1944. i 1945. godine otac Justin sklonio u Ovčar i da se nalazio malo u Sretenju malo u "Gradu"(manastirskom vinogradu u Pakoviću), a zatim, i kod tamošnjih u Dučaloviću seoskih čestitih domaćina, kao što je u Sadljikama bio Periša Radojičić i aksentije Pantelić brigom i staranjem oca Jeliseja, to bi bilo razumljivo da se njih dvojica, osetivši da im je boravak nesiguran i ugrožen u Ovčaru od pretnji komunista sklone u toku leta 1945. godine u mirniji kraj naše zemlje, u rodno mesto dr Vasilija Kostića u Niškoj eparhiji, u manastir Sukovo. Tako, za vreme boravka ave Justina u tom manastiru protosinđel Vasilije mogao je često da ga posećuje. Otac Jelisej se, možda, malo docnije sklonio blizu Sukova u parohiju , u selo Zvonce. Pošto je sada potrebno, zbog misterioznog pedesetogodišnjeg pod komunizmom ćutanja, da razjasnimo što više istoriju tragične smrti i nestanak divnog monaha i duhovnika jeromonaha Jeliseja Popovića, potražili smo bivšeg iskušenika manastira Sukova Mihaila Filipovića za pomoć u Pančevu, gde je stanovao. Njegova prva izjava u Žiči ostala je nekako nedorečena. Odmah je odgovorio kratkim pismom i priznao veliku radost za interesovanje o ocu Jeliseju. "Radostan sam-veli- " i preradostan što si se zaputio tim svetlim putem da život monaha srpske Svette Gore još više približiš narodu koji je sada gladniji i žedniji više nego ikada duhovnog, pravoslavnog života"… " O ocu Jeliseju, gde se nalazio u to vreme i šta se sa njim dogodilo, znao je i mogao je da kaže samo otac arhimandrit Justin Popović. Osim toga znao sam i ja, jer me je on poslao da se nađem u tom teškom vremenu uz oca Jeliseja, koji je od odlaska iz Svete Trojice u Ovčaru, odnosno, od njegovog odlaska iz sela Zvonca pod imenom Nektarije u jedno selo na dan hoda od Bjelovara, a taj dan hoda i ja sam prešao"... Smatrajući da su mi "mnogi drugi podaci netočni", obećao mi je odmah o svemu tome poslati svoje beleške, " koje ćeš - veli mi- proučiti, uporediti sa kazivanjem drugih i dobiti čistu situaciju". Samo sam uspeo da ga čujem još jednom telefonom, jer se posle nekoliko dana, na veliko i tužno moje iznenađenje, šlogirao i kroz dva-tri dana na klinici u Beogradu umro pred Vidovdan prošle 1996. godine. Po završetku školske godine i maturskih ispita, posetio sam u Pančevu njegovog sina Radovana, koji mi je preneo pozdrav svog oca pre smrti i izneo mi njegovu mašinicu i na njoj spakovan veći broj beležaka o ocu Justinu i ocu Jeliseju, ali na žalost, bez najvažnijih datuma i imena. Spremio ih, ali nije uspeo i da ih pošalje, pretekla ga bolest i smrt. Sa zahvalnošću punom bolne tuge, primio sam te beleške i neke fotografije, pomoću kojih ću pokušati da ovde opišem i rasvetlim i taj period o ocu Justinu u Sukovu i njegovo ispovedništvo, kao i o ocu Jeliseju, njegovu golgotu od Ovčara, Zvonca, Bjelovara, gde je uhapšen, i najverovatnije do Čačka i Ovčarsko-kablarske klisure kod Ovčar Banje, gde je sproveden , saslušavan i neosuđen, bez krivice, neljudski ubijen. Ovaj bivši iskušenik manastira Sukova, sa izuzetnim pesničkim darom, ostavljajući beleške o avi Justinu i Jeliseju, zabeležio je i o sebi da je Kruševljanin i da je rođen 1924. godine. "U manastir Naupare" - veli -" došao sam 1940. i sa kraćim prekidom proveo sam nekoliko meseci u manastiru Sveti Roman kod Đunisa. Zatim sam se ponovo vratio u Naupare, sklanjajući se od komunista, gde sam ostao sve do kraja septembra 1944. godine. Tada sam sticajem okolnosti prešao u sklonio se u manastir Divljane - posvećen Svetom Dimitriju. Posle nešt više od godinu dana došao sam u manastir Sukovo, nedaleko od Pirota, i tamo ostao". Ovi njegovi podaci o cebi kao i detalji koje rado navodi, koriste da se vremenski lakše odrede događanja vezana za oca Justina i oca Jeliseja. Mihailo je hteo odmah da se vrati u Divljane, ali monahinja Paraskeva, docnije devička igumanija, koja ga je i dovela iz Divljana, zadržala ga je radi oca arhimandrita, koji je, izgleda, tek došao u Sukovo, te 1945. godine. Njegov borava tu u manastiru bio je u tajnosti, kao i boravak oca Jeliseja, koji se povukao u parohiju u planinsko selo Zvonce, iznad Sukova prema obližnjem manastiru Poganovu. Za njima je tragala OZNA. Zato je otac Jelisej bio primoran da ostavi svoje ime i uzme novo ime Nektarije. Sukovo je tada bilo ženski manastir. Starešinsku dužnost vršila je igumanija Hristina, a namesničku monahinja Paraskeva. Manastir je imao još četiri monahinje i dve iskušenice, jednog duhovnika - dobrog starca Luku Rusa, črednog jeromonaha Ilariona, takođe Rusa, slepog monaha Savu - muzički obrazovanog, i dva iskušenika Mihaila , Čeha, i Mihaila Filipovića, kao i dva Rusa, civila, i jednog slugu. Poslušnik Mihailo imao je poslušanije crkvenjaka i u isto vreme poslušavao je oca arhimandrita Justina koji je već u to vreme prevodio i pisao Žitija svetih i služio svetu Liturgiju gotovo svaki dan. Ustajao se rano. U četiri sata počinjalo je bogosluženje sa polunoćnicom, jutrenjem i svetom Liturgijom. "Kad je bila zima, založili bismo prvo vatru" - veli Mihailo, što znači da je otac Justin sa protosinđelom Vasilijem Kostićem još pre zime 1945. prešao, odnosno 1944. godine, iz Ovčara u manastir Sukovo. Bogosluženje je završavao rano, tako da je doručak bivao u sedam sati. Posle toga otac Justin bi u svojoj keliji radio na prevodu Žitija svetih, a otac Vasilije odlazio bi svojima u selo Veliki Jovanovac kod Pirota. Otac Jelisej dolazio bi iz Zvonca u Sukovo povremeno, koliko se vidi , i odmah bi se vraćao natrag zbog straha od "Judeja". Posle dolaska Mihailovog u Sukovo i razgovora sa avom Justinom, ava je pozvao sestru Paraskevu i rekao:"Ova soba u prizemlju ispod moje neka bude za brata Mihaila. On će od danas biti moj poslušnik". Ta poslušanja, po pisanju Mihaila, crkva i otac Justin bili su za njega najveća radost. Svaki dan pomagao je ocu Justinu oko svega što je trebalo i pripremao za svetu Liturgiju prosfore, vino, ovu, žar za kadionicu i drugo. Posluživao je u oltaru i pomagao za pevnicom. Posle svete Litrugije i doručka, viđao bi Avu u keliji kako prevodi na srpski a pred njim na stolu nalaze se Žitija svetih na starogrčkom, crkvenoslavenskom i ruskom jeziku. Na stolu je još, pored hartije za pisanje, imao perorez i desetak lepo zaoštrenih olovki. Prevodeći Žitija svetih, ushićen sadržinom koju prevodi, otac Justin prekidao bi pisanje i, s blagonaklonošću, počeo da se moli. Zatim, ako neko od manastirske bratije ili sestara naiđe, sa suzama radosnicama ukazao bi na crkvenu knjigu i mesto , da vide kako je prekrasna saržina teksta koji prevodi. Takav je bio docnije i u manastiru u Ćelijama. Hteo je da često ukaže crkvenim gostima, prijateljim i posetiocima na lepotu teksta crkvenih pisaca, da podeli sa svima radost zbog dubina misli i lepote jezika i izražaja svetih crkvenih pisaca bogoslužbenog teksta. Zbog toga je od svetitelja najviše cenio i voleo Svetog Jovana Zlatoustog.
HAPŠENJE OCA JUSTINA I SVEDOK HAPŠENJA "Jednog hladnog prolećnog dana 1945. godine - veli Mihailo- otac Justin služio je svetu Liturgiju u zimskoj crkvi (kapeli) , i kad je završio oko pola Liturgije, kad odjednom sa treskom se otvoriše vrata, i oznaši sa vojskom, naoružani puškama i mašinkama (mašingeverama), njih oko dve stotine dok su držali opkoljen manastir, ova grupa sa automatima na gotovs rupiše u crkvu. Predvodio ih je jedan visok mlađi čovek u kožnom kaputu. Otac Justin tada je završio više od pola Liturgije, a kraj njega stajao je u oltaru protosinđel dr Vasilije Kostić, potonji episkop žički. Mihailo sa ocem Savom i sestrama bili su za pevnicom. Dok je grupa vojnika sa milicionerima OZNE, razmeštena po crkvi s naperenim automatima čekala naredbu, njihov predvodnik u kožnom kaputu, oficir OZNE, takođe s napernim revolverom, naglo je ušao u oltar, i ne obraćajući pažnju što se vrši sveta Liturgija viknuo je : "Gospodine Justine, uhapšeni ste!" Zatim se okrete protosinđelu Vasiliju i istim grubim tonom reče: " I vi ste uhapšeni, doktore Kostiću"" Otac Justin, koji je do tog trenutka, van običaja, služio svetu Liturgiju na crkvenoslovenskom, nastavio je dalje da služi na srpskom rekavši sasvim mirno: "Samo da završim službu Božju". (46) Taj oficir, koji je došao u Sukovo sa 200 naoružanih vojnika kamionima u zoru da uhapse oca Justina i Vasilija Kostića, po Avinom pričanju ćelijskim sestrama i njegovim monasima studentima, bio je šef OZNE Milenko Bojanić, koji se docnije nalazio na visokom položaju u vladi Titove Jugoslavije. Bojanić je tom prilikom stao na južne dveri oltara i čekao kraj službe u crkvi. _______________________________________________________________________________ 46 - Episkop Artemije, najstariji monah i duhovno "čedo" oca Justina, seća se reči izgovorenih Bojaniću: "Iziđite iz oltara napolje dok završim službu Božju" Po završetku svete Liturgije, ovaj surovi oznin oficir, tražeći i Jeliseja, sproveo je avu Justina iz crkve stražarno sa Vasilijem Kostićem do konaka, gde su im bile kelije. Dr. Vasilije boravio je kod kuće u svom selu kod Pirota, ali je veoma često posećivao oca Justina , kao svog duhovnog oca i učitelja. Tom prilikom odvojili su protosinđela Vasilija u drugu prostoriju pod stražu, a sa ocem Justinom ušao je u njegovu keliju Milenko Bojanić, šef OZNE, sa još nekoliko vojnika. Pošle su i sestre i monasi do konaka za njima, ali je oficir OZNE vratio. Na zahtev oca Justina, dozvolili su kao garantnim svedocima monahinji Paraskevi i Mihailu da uđu za njima u Avinu keliju. Nastao je odmah pretres knjiga i svih spisa i stvari oca Justina. Pregledali su svaku stvar i prelistavali svaku knjigu. Milenko Bojanić pitao je za svaki nađeni papirić da li je to neka šifra. Pitao je isto tako i za pisma i čestitke. On je zahtevao od oca Justina da to sve dešifruje, na što je otac Justin kratko odgovorio:" Ja ovde nemam šta da dešifrujem, osim kako tu piše. A Vi, ako šta imate, dešifrujte." Čak i vaskršnja šarena jaja, koja je stara monahinja Hristina donela iz Svete Trojice sa Ovčara za Vaskrs ocu Justinu i ocu Jeliseju, bila su tom šefu OZNE sumnjiva, i on ih je razbijao jedno po jedno, zagledajući da bi u njima nešt našao. Razbijajući jedno jaje, upita oca Justina:"Šta ovo treba da znači?", ukazujući rukom na jajetu skraćeno napisano : Hristos voskrese! Ava Justin mu reče: "Pa zar je za Vas šifra našarano uskršnje jaje sa čestitkom od osmogodišnjeg deteta?!" Zatim mu objasni da mu je to jaje poslalo dete koje je kod bake u Svetoj Trojici. Za sve vreme pretresa, koji je trajao više od dva sata, otac Vasilije Kostić bio je u drugoj sobi. Otac Justin, međutim, bio je za sve to vreme staložen i raspoložen tako, da je svojim nadahnutim rečima i raspoloženim stavom zadivljavao prisutne vojnike. Jedino je šef OZNE Bojanić, dok su mu njegovi saradnici prinosili stvari i knjige na pregled, uznemireno i nervozno preturao i prelistavao po njima, mrmljajući nešto ili grubo zapitkujući Avu šta će da mu "dešifruje". Najzad, jedan od vojnika koji je tu pomagao svom šefu, dobivši slobodu i hrabrost Avinim raspoloženjem i ponašanjem, iako je držao u desnoj ruci automat, zapita ga blago: "Mogu li da skinem ikonu i pogledam?" Otac Justin zausti da mu potvrdno odgovori, međutim, Bojanić, držeći u ruci neke spise, zgranu se, valjda što vojnik pomenu "ikonu", a ne sliku, i što je uzeo slobodu da pita zatočenika u njegovom prisustvu i veoma grubo viknu na oca Justina: "Zabranjujem Vam da govorite!" Ava Justin, kao da ga dobro ne čuje dovrši što je počeo i reče vojniku : "Samo vi skinite i pogledajte". Posle toga otac Justin je ćutao. Nešto docnije, prelistavajući jednu knjigu, oficir OZNE reče ocu Justinu: "Potrebno mi je da ovo prevedete". Ava mu odgovori: "Zabranjeno mi je da govorim". "Ali ja to zahtevam od Vas!" - nastavi grubo oficir. "Vi ste Vaš posao obavili, uhapsili ste me, tamo gde bude trebalo, odgovoriću"- reče Ava. Tada je šef OZNE udaljio iz Avine kelije i Mihaila i monahinju Paraskevu. Tek što su sišli iz konaka u portu Mihailo i namesnica manastira Parskeva, za njima su silazili i otac Justin i protosinđel dr Vasilije u pratnji oficira OZNE M. Bojanića i vojnika. Ava je imao na sebi mantiju s kožnim kaišem i neki kraći kaput; na glavi je nosio skufiju. Porta je bila puna vojske. Njih dvojicu poteraše preko mosta na reci Jermi, što teče pored manastira. Zatim ih na drumu popeše u kamion pun vojske. Obojica su stajali pozadi u kamionu. Sestre su ih iz manastira za celo vreme pratile i plakale, kao i ostala bratija. Ava se naglo okrete prema njima i, videći ih uplakane i pogružene u tugu, blagosiljajući ih gromko uzviknu: "Što plačete? Gore glave, ne plačite!" Te reči, kao nebeski zov mučenika za Hrista, govorahu oni docnije, odjekivale su onom rečnom dolinom pored manastira kao i u srcima njihovim i celom njihovom biću. Otac Vasilije stajao je uz avu Justina sa svečanim svojim stavom i pogledom kao da je na molitvi. Cerada se spusti i dva do tri kamiona kretoše napred za Pirot, dok ih je jedan kamion , takođe pun vojske, pratio. Potištenom duhovnom jatu sestrinskom, koje se vraćalo bez Ave u manastir, odzvanjale su iz jevanđelja u duši i ušima reči Spasiteljeve: "Kao na hajduka izišli ste na mene" (Mt.26,55) U Pirotu su oba ova izrjadna duhovnika zatvoreni i na razne načine mučeni i maltretirani, na 15 dana pre Svetog Nikole, 3 ili 4. decembra 1946. godine. Posle sedam dana, kada su islednici završili svoj posao i uverili su u OZNI da to nisu nikakvi politički protivnici, već duhovnici hrišćanske vere i nauke, sproveli su ih u Beograd, gde su u zatvoru proveli još sedam dana. Otac Justin pričao je docnije ćelijskim sestrama i svojim učenicima, mladim monasima, da su u posebnim ćelijama bili zatvoreni. Petnaestog dana, na Svetog Nikolu, njihovu krsnu slavu, protosinđel Vasilije Kostić zapevao je u jutarnjim časovima u zatvoru Tropar svetom Nikoli. Tu lepu crkvenu pesmu otac Justin čuje i ponovi glasno, tako da su obojica čuli jedan drugog i tako saznali da se nalaze u susenim zatvorskim ćelijama. Istog dana pušteni su na slobodu, 1946. godine (47) i to zauzimanjem kod Vlade i Prezidijuma, kako vele, nekog Avinog školskog druga, koji se tada nalazi u Vladi, kao i na intervenciju mitropolita Josifa Cvijovića, koji je negde do tog vremena zamenjivao zatočenog patrijarha Gavrila. Tada otac Justin, iako pod prismotrom OZNE, dođe odmah u Patrijaršiju da se javi i zahvali Mitropolitu, koji mu tom prilikom kaže da se ubuduće čuva, jer nije sigurno da će više iko moći da se zauzme za njega. ____________________________________________________________________________ (47) Mihailo Filipović veli u svojoj izjavi da je to bilo s proleća 1946. U to vreme, dok je Ava ležao u zatvoru, komunisti su mu zaplenili u Patrijaršiji, pored drugih knjiga i stvari, i veliki broj na lageru knjiga I i II toma njegove Dogmatike. Zato se više od 30 godina posle rata osećala velika oskudica u tim izuzetnim udžbenicima i na Teološkom fakultetu i u Bogoslovijama, jer su bili uništeni. Otac Justin ostao je tada kod prijatelja, kao i u nekim manastirima, kao što je Ravanica, i Devič, sve do 28. maja 1948. godine, kada je prešao u manastir Ćelije kod Valjeva. Odmah posle hapšenja oca Justina, morao se i jeromonah Jelisej skloniti iz Zvonca i Zvonačke Banje u drugo prebivalište. Kad je Vasilije Kostić pušten iz zatvora, on odlazi svojoj kući u Veliki Jovanovac. Posle nekoliko dana Vasilije pošalje od kuće svoju sestru u manasstir Sukovo sa pismom Mihailu Filipoviću da odmah dođe k njemu kući. Kad su došli, otac Vasilije u to vreme prskao je kod kuće vinograd. Mihailo je ostao kod njih dva dana. Drugi dan radili su zajedno u vinogradu. Vasilije mu je pričao kako su i sa kakvim teškoćama prošli on i otac Justin u zatvoru, tako da je taj posao u vinogradu, posle svega toga, za njega najbolja rekreacija. No, glavna tema njihovog tadašnjeg razgovora izgleda da je bila razgovor o nameri oce Jeliseja, i o njegovom odlasku iz Zvonca, o čemu je napred bilo reči kad je Mihailo razgovarao telefonom sa komandantom milicije…Nekoliko dana po povratku oca Vasilija u Sukovo, ponovo je došla njegova sestra i rekla: "Brat Mihailo, rekao je Bata da pođete sutra u Beograd. Evo ti novac za kartu i usputne potrebe". Dobio je i adresu oca Justina, koji je tada boravio u Beogradu kod prijatelja i zemljaka, profesora Velimira Arsića, kod čika-Alekse Trajkovića, kod sestre Mare Ostojić i drugih pobožnih Beograđana. Ovaj podatak Mihailov nije dorečen i tačan, a ne navodi ni cilj ni vreme odlaska u Beograd. Jedino, ako nije u pitanju priprema oca Jeliseja za odlazak ili ga je tom prilikom otpratio do Beograda, možda u dogovoru s Vasilijem Kostićem. Jer, tom prilikom, čini se, Mihailo nije mogao poći u Beograd za ono što ovde navodi, to jest da ide po pozivu u Beograd da bi mogao otići u Hrvatsku ocu Jeliseju. On sam dokumentuje u nekoliko svojih beleški, samo ne navodi vreme - datum i godinu, da je u Sukovu ostao do hirotonije za episkopa protosinđela Vasilija Kostića. To je bilo posle hapšenja oca Justina više od godine dana. Vasilije je izabran za episkopa 20/7 maja 1947. godine, a hirotonisao ga je za banjalučkog episkopa patrijarh Gavrilo u Sabornoj crkvi u Beogradu 8. juna 1947. godine. Ustoličen je 20. jula 1947. godine u Banja Luci. Za ustoličenje je delegiran od Svetog arhijerejskog sinoda episkop zvorničko-tuzlanski Nektarije. Po izjavi Mihaila Filipovića, episkop Vasilije posle hirotonije, a pred polazak na ustoličenje u Banju Luku, jednog dana po podne došao je u manastir Sukovo, verovatno da se oprosti sa bratstvom, odnosno sestrinstvom. "Tom prilikom u Sukovu dočekalo je novog vladiku " - piše Mihailo - "više niških sveštenika, među kojima otac Živan, Vladikin školski drug, i sveštenik Miodrag Mihailović". Toga dana episkop Vasilije obavestio je Mihaila da odmah dođe u Beograd poslom do oca Justina. Mihailo, kako veli, odmah drugi dan odlazi u Beograd i nalazi oca Justina. Posle okrepljenja i kraćeg odmora, Ava mu je postavio pitanje da li bi prihvatio da pođe na jedan duži put i jedno poslušanje, koje zahteva veliku opreznost i mudrost. Kad se odlučio da će po njegovom blagoslvou odmah poći gde god kaže, Ava mu reče: "Potrebno je da odmah pođeš u Hrvatsku u jedno selo iznad Bjelovara" (koje je Mihailo posle zaboravio). "Tamo žive Srbi s Hrvatima. Raspitaj se u Bjelovaru za put do tog sela, jer to je selo dosta udaljeno od Bjelovara, pa ćeš morati taj put prevaliti peške. Tako ti je sigurnije. Tamo je sada otac Jelisej, pa je potrebno da odeš kod njega, bićeš mu od neprocenjive pomoći". Dao mu je novaca za put i za voznu kartu. Po blagoslovu oca Justina, posle ručka legao je da se odmori, a zatim se pripremio za put. "Toga dana uveče" - veli Mihailo - "pošao sam vozom iz Beograda i u poodmaklim jutarnjim časovima stigao sam u Bjelovar. Raspitah se za selo i odmah pođoh peške. Pešačenje mi nije bilo teško odmah, ali se u popodnevnim časovima umorih. Srećom, naiđe neki dobar čovek sa ženom i malim detetom u kolima. Zamolih ih da me povezu. Čovek zaustavi kola i zapita me odakle sam. "Iz Srbije" - odgovorih ja. "Sedaj, braco, ovde do mene". Žena pređe pozadi kod deteta. Kad mu kazah selo u koje idem, pa sutra polako nastavi. Do podne ćeš stići." Tako i bi. Divno su me primili i ugostili u svom domu ti dobri i mladi ljudi. Video sam odmah da imaju u kući ikonu Svetog Nikole i kandilo, po čemu poznadoh da su Srbi i da im je to krsna slava. To me je ohrabrilo. Ujutru su mi pripremili doručak i nešto za put". Domaćin ga je zatim ispratio dva-tri kilometra, do neke uzvišice, i odatle mu pokaza raskršće, odakle se račvalo više puteva. Ukazao mu je da pođe krajnjim, desnim putem, kojim će proći kroz neki lug, a onda taj put će ga odvesti pravo u selo u koje ide. Zatim pruži ruku na selo kroz koje su prošli i reče:" U njemu su samo Hrvati, zato ti rekoh da ostaneš kod nas. Još bih ti mogao reći, ako te neko sustigne i hoće da zapodene s tobom razgovor, čini se da te boli glava i da ti je teško da pričaš, jer ovde ima i loših ljudi. Ovde nije kao u Srbiji". Mihailo se zahvali tom dobrom i predusetljivom Srbinu na dobroti i na gostoprimstvu, pa nastavi put. Najzad, pred podne Mihailo stiže u to selo. Broj kuće koji je tražio bio je s leve strane. Pred jednom kapijom zastao je i video oca Jeliseja, kako, leđima okrenut, razgovara u dvorištu s nekom staricom. Prišao je kapiji i otovrio je. Otac Jelisej se trže i, kad ga spazi, potrča mu u susret raširenih ruku i, grleći ga, veselo uzvikivaše: "Pa ovo je nemoguće, ovo je najradosniji dan za mene!" Zatim se okrete onoj starici i sa osmehom reče: "Bako ovo je manastirski đak Mihailo". Pošto se i s njom pozdravi, uvedoše ga kroz veliko dvorište u onisku, poveću starinsku kuću, u kojoj je bilo sve jednostavno, ali čisto i lepo uređeno." U ovom selu zadržao sam se"- piše Mihailo - "sedamnaest dana, a osamnaestog vratio sam se u Beograd. Otac Jelisej bio je skoro svakodnevno na parohiji. Nekad sam ga pratio, a nekad bi mi rekao da ostanem kod kuće i pomognem baki. Dvaput smo išli u jednu prekrasnu dolinu, koja je bila oivičena četinarskom šumom, i tu smo sa ostalim seljanima pomagali domaćinu, koji je zidao novu kuću. Za to vreme otac Jelisej odlazio je nekoliko puta u parohiju, ili u Bjelovar. Sećam se da mi je sve najlepše govorio o jednom proti iz toga grada. Srpski narod već je upoznao oca Jeliseja i mnogo ga zavoleo". U crkvi je imao dva pojca, no ipak je morao biti oprezan, i Mihaila nije obavezivao da se nedeljom pojavljuje u crkvi, da ne bi padao narodu u oči kao stranac. Kada će biti uhapšen, otac Jelisej, u subotu uoči te nedelje, nije imao posla u parohiji. Ostao je kod kuće, jer je baka bila odsutna, spremao je svoje stvari u sobi. Kad je sve pospremio i neke stavio u svoj kofer, rekao je Mihailuda sedne za sto. Zatim je i on seo i počeo razgovor: " brate Mihailo, mi ćemo odavde uskoro otići. Moramo da idemo". "Gde, oče Jeliseje?" "Doći će po nas. Prvo ćemo, kad pređemo granicu, otići u London, a onda za Ameriku. "Ko će doći po nas?" "Krstaši ili Križari", - reče otac Jelisej. Na toj poslednjoj reči Mihailo se kolebao. Možda su to bili i "Križevci" , jer mesto Križevci, gde ima Srba, blizu je Bjelovara. Otac Jelisej, još mu je dugo o tome govorio, no Mihaila je spopao neki nespokoj i zloslutna zebnja zbog reči "Križari" koju je čuo, čudeći se zašto se njima poverava za takve stvari, tako da nije dalje ni pratio taj razgovor. Razumeo je još reči da je vladika Nikolaj kazao da se kuća gasi spolja a ne iznutra. Na kraju tog razgovora otac Jelisej rača:"Sutra je nedelja, ja ću poći u crkvu da lužim svetu Liturgiju, a tebe bih zamolio da ostaneš ovde kod kuće i da pomogneš baki u spremanju ručka, jer će nam posle podne doći u goste dva mlada učitelja i dve učiteljice iz ovog sela". Tako je i učinjeno. Kad je otac Jelisej sutradan došao od crkve, oko 12 sati, baka je spremala dobar ručak sa živinskim mesom i kolačima, a Mihailo joj je tek nešto pomagao. "Sve je gotovo i sve je postavljeno. Prošlo je podne, a gostiju nema. Starinski sat na zidu otkucava dva sata po podne, a njih još nema; zadocnili su. Tek oko pola tri dođoše, raspremiše se i posedaše za sto. Lepo raspoloženje i veseo razgovor mladih ljudi činio je atmosferu prijatnom. Pročitana je molitva i ručak je počeo. I tek što uzeše čaše da nazdrave, spolja se pred kućom začu škripa kočnica od automobila, a zatim se čuše i otvorena vrata od kapije kako lupiše u plot. Otac Jelisej odmah ustade. Iz crne limuzine u dvorištu iskočiše tri čoveka u civilnom odleu s revolverima u desnoj ruci. Prvo se pojavi na otvorenim kućnim vratima jedan, a za njim i druga dvojica. Brzo uđoše u sobu. Onaj prvi sa izduženom četvrtastom bradom, sitnim očima i širokim crnim veđama, strašnog lika grubo viknu s naprenim revolverom: "Hapsimo te, Jeliseju Popoviću!" Ovo "hapsimo te" izgovorio je grubo, izdirući se, i podsetio me na hapšenje u Sukovu oca Justina i Vasilija Kostića". Dok je otac Jelisej stajao pred njim, okrenut licem zidu, druga dvojica pretresali su goste, a zatim najmlađi od njih pozva iz predsoblja baku i Mihaila da uđu u sobu radi legitimisanja. Onaj prvi viknu na Jeliseja da se okrene pitajući ga za Mihaila: "Ko ti je ovaj?" "On je siroče, od malena je bez roditelja" - odgovori otac Jelisej. "Odrastao je u manastiru kao manastirski đak". Dalje reči njihove prestrašen Mihailo nije mogao pratiti. Osećao je samo bledilo na iscrpljenom licu oca Jeliseja, kao i to da se u tom trenutku trudio da ga zaštiti. Osećao je na tom mučeničkom liku kroz ceo svoj život duhovnog junaka pravih hrišćanskih vremena sa izuzetnom toplinom duše i očima punim tuge koje kao da sažaljevaju više njih zbog zločina nego sebe zbog stradanja, koja će imati da podnese bez krivice i nezasluženo, kao i hiljade drugih iz njegovog roda što ih podnose. Onaj sa zlim sitnim očima iz Oznine trojke zapitao je duševnijeg mlađeg kolegu da li je završio pregled isprava kod Mihaila. Kad mu je ovaj odgovorio da mu je i legitimacija i vojna knjižica sasvim u redu, rekavši u međuvremenu Mihailu tiho; "Tebi mesto nije ovde. Idi mi donesi čašu vode, ali nemoj žuriti", tada taj grubi vođa trojke dohvati oca Jeliseja za ruku i viknu: "Polazi!" Kad je Mihailo ušao u sobu s čašom vode, video ih je u dvorištu kroz prozor iza zavese, zajedno sa ocem Jelisejem u crnom, dugom automobilu, kako odlaze. Baka je u kuhinji sedela presamićena i glasno plakala s Mihailom. Hapšenje oca Jeliseja munjevito se prenelo celim selom. Gosti su se zadržali u sobi još dvadesetak minuta i tiho razgovarali, plašeći se da i njih ne uhapse. Zatim su, odlazeći, opomenuli Mihaila: "Što pre idi odavde". Pred veče, gotovo u sami mrak, začu se sa škripom otvaranje kapije. Baka i Mihailo, koji su celog dana bili u strahu , sad pretrnuše. Pred njima se pojavi visok čovek prosede kose, pedesetih godina i malo opuštenih dugih brkova. Pozdravi se sa njima i odmah reče da je predsednik Mesnog odbora. Videvši da se Mihailo od njega uplašio, baka mu reče: "Ne boj se, dete, ovo je naš predsednikMitar. Dobar je i pravedan čovek. Od početka je bio u ratu." Pradsednik je tada postavio Mihailu nekoliko pitanja, na koja je ovaj odgovorio, a zatim se okrenuo baki s rečima: "Prošlo je. Svi žale za Gospodinom i čude se". a onda rače Mihailu: "Ja sutra rano idem kod Parage. On ti je sve i sva za bjelovar i celo područje. I što on reče, tako će biti. On je prvobranilac i narodni heroj, a kažu da je dobar i pošten čovek. Tebe neću ni pomenuti, Pojaviću se u ime ovog sela, da bih saznao šta je sa gospodinom Jelisejem, jer samo ga svi poštovali, a neki su me već pitali zašto je uhapšen. Ti ćeš me sutra ovde čekati, a ja ću se pred podne vratiti". Zatim je ustao i otišao. Sutradan, došao je predsednik pred podne, kao što je i rekao. Baka je postavila sve i pozvala ga na ručak. Za trpezom, rezgovarajući, reče Mihailu:" Bio sam sa Paragom. U velikoj je "strci". Rekao je da je sveštenik uhapšen od OZNE po prijavi i da će ostati nekoliko dana, da se obavi provera. Ako nije kriv, pustiće ga , a ako je kriv, biće izveden pred sud. A ti, sad odmah, idi i pripremi što imaš od stvari sveštenikovih i svojih, spakuj sve pa sutra na autobus". Mihailo reče:" Ima njegov jedan kofer i u njemu krst, epitrahilj, trebnik i druge neke lične stvari". "Dobro je, a imaš li novca za put?"-zapita ga taj dobri čovek. "Imam dovoljno" - odgovori Mihailo. "Autobus imaš za Bjelovar sutra u 8 sati, ali ima dana kad nema mesta. Zato ću ja sutra doći na stanicu dole i obezbediću ti mesto. Bolje je da što pre ideš. Jer, ne daj Bože, po koga se ti ljudi što su odveli sveštenika ponovo vrate, taj se kući više nikada ne vraća". Osvanuo je sutrašnji utorak, osamnaesti dan od kako je Mihailo došao ocu Jeliseju u pomenuto selo u Hrvatskoj. Toga jutra, sav obuzet strahom i tugom koja ga je morila, uzeo je kofer sa stvarima oca Jeliseja i nešto hrane za put, što mu je ta dobra starica kod koje su stanovali spremila. Ona ga je ispratila, pozdravila se s njim i predala mu kartu za autobus, što mu je prošlog dana kupio čika-Mitar, predsednik tog sela. Učinio je to zato da se ne bi Mihailo kao stanac izlagao sumnji i zapitkivanju radoznalih prolaznika Hrvata. Kada je došao na autobusku stanicu, tamo je zatekao i predsednika čika Mitra; čekao je njega i autobus, koji se brzo pojavio, tačno u 8 sati. Zaustavio ga je i prišao vozaču da bi mu obezbedio mesto. Prethodno su ga poučili on i baka "da je opasno da sedi u staničkoj zgradi, već da sedne napolju ispred stanične zgrade, gde nema mnogo putnika, i da uzme nešto iz torbe da jede. Takođe, da izbegava svaki razgovor, a u vozu neka se čini kao da drema. Tako poučen, Mihailo se, zablagodarivši srdačno pozdravi s dobrim, očinskim dobronamernim predsednikom, i autobus krete. Kroz dva sata doputovali su u Bjelovar. Tamo je uzeo voznu kartu i uskoro imao voz za Beograd. Jedva je čekao da pođe voz i da se jednom završi to putovanje. U putu je, ipak, srećno prošao , izuzev što je imao dva predsedanja sa izvesnim čekanjem. Tako je, najzad, doputovao u Beograd kasno u popodnevnim časovima. Odmah po dolasku u Beograd, Mihailo je otišao na Slaviju, pobožnim poznanicima Viti i Jeli. Zatim ode u Kursulinu ulicu gospođi Mari Ostojić, pomajci oca Jeliseja, koja ga je usinila i školovala dok je bio na studijama u Beogradu. S mukom se uzdržao da joj ništa ne kaže o ocu Jeliseju. Sutradan, u sredu, u 10 sati, posetio je oca Justina u stanu profesora Velimira Arsića, svog školskog druga , i sve mu potanko ispričao šta se desilo sa ocem Jelisejem. Ava je ovom vešću bio mnogo iznenađen, rastužen i zabrinut, jer je oca jeliseja imao kao svoje duhovno "čado", koji se brinuo za njega dok su bili u Ovčaru. Na karu mu, kako sam veli otac Justin, reče:" Brate Mihailo. to je strašno, strašno je pasti u ruke bezbožnika. Jedino nam sad preostaje da se molimo Bogu i da ćutimo. Ćuti o tome dokle su god na vlasti komunisti. Kod mene namoj dolaziti". To mu je rakao da ne bi zbog njega i Mihailo pao pod sumnju i u zatvor, što će mu se docnije i dogoditi. Zato će, po savetu oca Justina, Mihailo odmah poći sa ocem Radivojem u Pećku patrijaršiju, koji je tamo postavljen za starešinu. Pre polaska, Ava će ga ukoriti na njegovu neopreznost, što je pred nekim monahinjama u prisustvu Avinom tada rekao za hapšenje oca Jeliseja i, dajući mu blagoslov, reći će:"Ti si bezazlen, bezazlen, brate Mihailo. Ali ne zaboravi, nikad ne zaboravi" - to mu ponovi - "da je pre bezazlenosti mudrost". Posle dva dana otišao je u Peć i tamo ostao u manastiru godinu dana. Zatim je došao u Beograd ocu Justinu da ga poseti. Tamo sazna da je on u Ćelijama, gde je iz Beograda prešao 18. maja 1948. godine. Tako se Mihailo odmah uputi u manastir Ćelije. Iz Ćelija odlazi u Žiču, što mu nije savetovao otac Justin, i tamo ostaje nekoliko meseci 1948. godine. Iz Žiče prelazi u Ovčar, u manastir Preobraženje, kod oca Vasijana Mišića. U Preobraženju ga UDBA hapsi polovinom oktobra 1949. godine. Sprovedu ga u Kragujevac, gde je probavio mesec dana radi isleđivanja. Tamo ga Srdan Belošević i drugi udbaši podignu do lustera i namaknu mu omču na vrat govoreći:" Priznaj, sad si gotov!" Zatim ga zatovre u mračnu i vlažnu samicu, podrum, radi daljeg isleđivanja. Sedamnaestog novembra te 1949. godine osvanuo je Mihailo na Golom otoku, gde ga je to jutro sa ostrva Bakra prevezao brod "Punat". Slovenac koji ga je isleđivao rekao mu je da će tamo i kosti ostaviti; drugi islednik Hrvat, Dušan Guzina, dodao je: "To je njegova stvar". Tamo je proveo godinu dana. Zatim je otpušten sa karakteristikom : "Greškom uhapšen". Sa Golog otoka Mihailo dolazi ponovo u Ovčar, u Preobraženje. Iguman Vasijan u međuvremenu premešten je u Studenicu, gde je primio upravu manastira. U Preobraženju je ostao kao starešina manastira otac Evstatije. On, videći da se Mihailo vratio sa Golog otoka i da želi da ostane kod njih u Preobraženju, nije smeo da ga primi. Zato Mihailo odlazi u manastir Vujan kod Gornjeg Milanovca. Tamo je ostao kod igumana oca Julijana Kneževića nešto više od godinu dana, najverovatnije od maja ili juna 1950. godine kad je pušten sa Golog otoka pa do leta 1951. godine. Tada se otac Julijan vratio u Raču, a Mihailo odlazi u Studenicu ocu Vasijanu. Te godine, po blagoslovu mitropolita Josifa Cvijovića, iguman Vasijan zamonašio je u rasu Mihaila davši mu novo ime Apolonije. "Samo nedelju dana posle postriženja" - veli on - "reče mi otac Vasijan da se spremim i sutra pođem kod mitropolita. Kad sam došao kod njega u Kraljevo, tek što sam mu prišao ruci za blagoslov, odmah mi je rekao:"U Ovčaru ima jedan siromašan manastir, Sveto vaznesenje. Tamo je samo jedan monah, Mihailo Milutinović, brat oca Kalista, i dobro bi bilo da tamo pođeš" . To je bilo u leto 1952. godine. Uskoro Apolonije bude postavljen za starešinu toga manastira. Odmah je pristupio obnovi prema svojim mogućnostima te kroz dve-tri godine podigne novu zvonaru, i prokopa širi put da bi bio lakši prilaz sa ceste k manastiru."..
DVA SVEDOKA HAPŠENJA OCA JELISEJA Posle hapšenja oca Jeliseja u Hrvatskoj, o njemu se više ništa nije znalo. Šteta što Mihailo nije zapamtio ime tog sela u kojem je uhapšen, niti je zabeležio mesec i godinu hapšenja. Zapamtio je, ipak, da je otac Jelisej prešao iz Zvonca u Hrvatsku, odmah po hapšenju oca Justina, kao i to da je predsednik čika-Mitar kada se vratio od Parage baki gde je stanovao otac Jelisej, rekao "da je sveštenik uhapšen po prijavi", što znači da je neko prijavio oca Jeliseja OZNI u Bjelovaru. O svemu tome dalje samo se nagađalo i šapatom govorilo. Jer, zbog straha od OZNE izbegavana je svaka reč i razgovor o ocu Jeliseju. Posle desetak godina od njegove smrti, ovaj bivši rasoforni monah zidao je u Vaznesenju zvonaru. Tada ga je jedan od radnika iz Bresnice zapitao: "Oče Apolonije, hteo bih nešto da mi kažete", pa odmah nastavi: "Ama, svašta se u narodu priča o ocu Jeliseju iz Svete Trojice. Jedni kažu ubili su ga komunisti i bacili u Moravu, drugi: prebegao je u inostranstvo, treći kažu da je u Svetoj Gori. A ima i takvih koji vele da se negde pritajio i priprema ustanak. Da li Vi šta znate o njemu?" Apolonije na te ne smede ništa da mu odgovori, veli: "Uplaših se i slagah, da ništa ne znam o ocu Jeliseju. A ja sam jedini znao, i od mene ava Justin, o njemu imam i zapisano. Ali , nisam imao blagoslov da ma šta kažem o ocu Jeliseju". Apolonije je posle svega toga zapisao dve verzije o čoveku koji je izdao i prijavio jeromonaha Jeliseja da se uhapsi. Po prvoj verziji veli da je k njemu u Vaznesenje došao 1957. godine iguman trojički Irinej Vasiljević da vidi zvonik, koji je bio pri završetku. Tom prilikom zapitao ga je Irinej da li zna što o ocu Jeliseju. "Znam o hapšenju oca Justina" - odgovorio je Mihailo -"a za oca Jeliseja znam to da je odmah posle toga hapšenja nestao iz Zvonca". "E, oče Apolonije" - nastavi trojički iguman - "sad će ja tebi nešto reći. Jedan Dučalovac, kada se vratio iz vojske hvalio se u selu da je video oca Jeliseja u Bjelovaru i da ga je odmah prijavio. Tako se proneo glas da je taj otišao na neke škole i sada kažu da je negde postao neko i nešto, te pali i žari". Tad sam tek razumeo reči predsednika Mitra: "Uhvaćen je po prijavi", da nisu u pitanju Hrvati "krstaši", već naš čovek Ovčarac. Zatim, otac Irinej dodade: "Onda, kad je Jelisej uhvaćen, bilo je teško, i o tome se pričalo i prepričavalo šapatom, a Srdan Belošević, komandir milicije u Ovčar Banji, u to vreme vešto navodio razgovor o Jeliseju, da bi video šta okolina zna o njemu i kako tumači njegov nestanak. Druga verzija. Nekoliko dana posle onog razgovora Apolonija sa radnicima iz Bresnice o ocu Jeliseju, dođe u novo Jovanje, koje se zidalo, episkop žički German (potonji patrijarh) da pregleda radove. Tom prilikom kaže Apoloniju, koji je bio predsednik Odbora za izgradnju novog Jovanja, da ode u Trojicu do igumana Irineja i pomogne mu da sredi "račune i invntarno stanje u manastiru". "Otišao sam" - veli- " i za vreme ručka setim se onog radnika iz Bresnice i njegovog pitanja o ocu Jeliseju. "Oče, Apolonije" - reče mi on -"vrlo je opasno govoriti o Jeliseju, to znaš. Ali monasi smo, i ja ću ti to reći, šta sam lično čuo. Za Svetog Nikolu, zimus, posle svete Liturgije i rezanja slavskog kolača, otišao sam kod jednog domaćina u Dučaloviće da i njemu presečem kolač, inače svake godine kod njega idem o Svetom Nikoli. Pri ispraćaju domaćin me upita kad može sutra da dođe u manastir da o nečemu porazgovaramo". "Dođi kad hoćeš"- rekoh mu - "ceo dan sam u manastiru" . sutradan, pred podne, dođe on i reče: "Da idemo kod Vas u sobu pa da popričamo". "Sad će ručak, pa možeš za ručkom". "Ručao sam" - reče -"a ovo što ću da vam kažem , mogu samo Vama da poverim, bez prisustva drugih. Zato, idite pa Vi ručajte, a ja ću sačekati". "Neka, ručaću posle" - rekoh mu, pa pođosmo u sobu. Evo šta mi je on tada rekao. "Ako bi se saznalo za ovo što ću Vam sada ispričati, može da se ode u zatovr ili da bude još gore. Jesenas odoh u mesnu zajednicu. Tamo beše puno omladinaca. Zapitah: "gde je predsednik?", a oni rekoše da ga i oni čekaju. Izašao sam napolje. Bio je lep i sunčan dan, a oni tamo zapušili. Verovatno svi partijci i skojevci. Kad, lepo čujem, sin onog veselog kako se razvikao". Tu Irinej zastade i ne hte da mi kaže "kog veselog", nego veli: "sin onog veselog kako se razvikao: "Ama, kažem Vam, imao sam te subote slobodno, i kad sam bio u centru grada (Bjelovara) , pogledam, a ono u susret mi ide čovek, isti Jelisej, samo što je imao šešir na glavi. Ali on je, pa on. Ona njegova bradica, naočari, ma on je, mislim ja. Pođem izdalje za njim, a on pravo pa u popovsku kuću. Sednem na jednu klupicu podalje, da ga ponovo vidim kad izađe, ali nema ga pa nema. Vratim se u kasarnu, i to isto veče sve ispričam komandiru čete. -Jesi li siguran da je taj? - upita me komandir. - Imao je šešir- nastavih ja - ali strašno mu je sličan. - I kažeš otišao je u popovski stan? - nastavi komandir dijalog. - To sam video svojim očima - rekoh ja.- I kažeš da je sarađivao s četnicima? - U to sam siguran. - Onda, sutra odmah idi i prijavi. Ništa ti neće biti ako si pogrešio. - Tako i uradim, kad odmah u redu pozvaše me. Čestitaše mi i dadoše mi deset dana odsustva. - Eto, oče Irineje, to sam svojim ušima čuo. Ne brini, neću o tome prozboriti, zaboraviću da si mi ispričao - zabrinuto reče iguman Irinej. Tako su ova dva monaha znali o sudbini oca Jeliseja više od ostalih ali su primorani na ćutanje i nisu smeli javnost obavestiti. Obojica su tu tajnu kao svoj bol nosili u duši. Zbog toga je (Mihailo) Apolonije o tome ostavio, istina, dosta ali nedovoljno jasnih zabeleški. No, ipak neki su govorili da su Jelisejevoj sudbini delimično doprinela svojom neopreznošću ova dva ovčarska monaha, valjda zato što su s njima bili u kontaktu i što su zajedno izvesno vreme boravili. Pošto je ta stvar pred sveznanjem i pravosuđem Božjim, a sve još nije tačno poznato, mi ne bismo mogli tako reći. Zato iznosimo pred javnost ovo što znamo o istoriji ovog, Crkvi i Bogu poznatog, velikog monaha, duhovnika i sveštenomučenika za veru i svoj narod. Onaj vojnik, kako smo docnije saznali, što ga je prijavio u Bjelovaru, zvao se Tomislav Tomović, iz Dučalovića, a šef OZNE koji je dao nalog bratu Radojici Panteliću i drugoj dvojici da sačekaju oca Jeliseja u Ovčar Banji i ubiju ga mučenički na neljudski način da je današnji general Milojica Pantelić, koji , kako se zna, živi u Beogradu. Iguman trojički Irinej imao je saznanje da je i Srdan Belošević, komandir milicije u Ovčar Benji, u to vreme blisku sarađivao sa OZNOM. Oni bi, smatramo, najbolje znali, a možda i drugi njihovi prijatelji i saradnici, gde je mesto i grob ovog monaha i mučenika. To su bila zla, bratoubilačka vremena, pomenula se a nikad ne ponovila. Međutim, pošteno bi bilo i dostojno ljudskog pokajničkog dostojanstva, za sudbinu našeg mnogostradalog i namučenog naroda, da oni koji znaju pokažu mesto smrti i groba oca Jeliseja. Jer, tako bi im bila i savest mirnija i prokletstvo na njima i njihovoj porodici manje zbog milosrđa Božjeg na onima koji se iskreno ispovednički za svoje grehe kaju. Iz svega zključujemo da je otac Jelisej iz Bjelovara sproveden u Čačak na isleđenje. Kad se nije dokazala krivica da bi bio osuđen, pušten je sa ograničenim kretanjem i praćen kuda se kreće. Kada je došao u Ovčar, to je bilo pogodno mesto za OZNU da se lako i neosuđen likvidira. Možda 5. novembar 1945. godine nije datum njegove smrti, kao što ga "Duga" beleži, već da pre može biti datum njegove smrti 1946, ili, još tačnije 1947. godina. Mučenici sveti, molite Boga za nas.
DODATAK O OCU JELISEJU SVEDOCI. U vezi s nestankom i smrću oca Jeliseja smatramo za potrebno da osim Mihaila Filipovića navedemo još neka imena ljudi koji su bili poznati ocu Jeliseju i Jelisej njima. Zato ih navodimo kao svedoke njegovih poslednjih dana. Zahvaljujući čačanskim sveštenicima, posetio sam dom gospođe Vere Babić. Ona je sa uzbuđenjem pričala o ocu Jeliseju što je znala. Govorila je da je on bio izuzetan i kao čovek i kao monah. Predavao je u učiteljskoj gimnaziji veronauku i svi su ga voleli . "I meni je " - veli Vera- "otac Jelisej, kao profesor katiheta, predavao veronauku. Svi smo bili oduševljani njegovim lepim predavanjima i voleli smo ga zbog njegove dobre naravi i uglednog svešteničkog karaktera". Vera se negde krajem rata udala za mladog Slavonca Čedu Babića i prešla u Zagreb. Muž joj je bio sekretar u zagrebačkoj pravoslavnoj mitropoliji kod mitropolita Arsenija Bradvarevića, a zatim kod mitropolita Damaskina. Pričajući o jednom nemilom događaju, veli da je, odmah posle rata, patrijarha Gavrila mitropolit Damaskin pozvao u Pakrac. Sa njim je pošao i Čedo Babić. Kad su došli u Lipik kod Pakraca, tamo ih vandalski opkole i napadnu ustaše. Mitropolita Damaskina, maltretirajući ga, manje su ozledili, a Čedu su, koji se branio nekom kantom, iznad čela tom istom kantom razbili glavu na dva mesta, da se morao dugo lečiti. Tom prilikom i supruga Čedova Vera bila je mnogo maltretirana i isleđivana. Zbog takvog grubog ponašanja tamošnjih vlasti, mitropolit je morao biti veoma oprezan, čak i u izvesnoj meri plašljiv, otuda na okolinu i malo podozriv. U to vreme, bilo je to u septembru 1946. godine, Čedo je ispred svog stana video jedno svešteno lice koje se uputilo k njima. Pozvao je Veru da izađe iz kuće i vidi gosta. Vera, izišavši, sa velikim iznenađenjem videla je pred sobom oca Jeliseja. Ganuta njegovom posetom, zaplakala je. Na pitanje Verino odakle ide, otac Jelisej je odgovorio da dolazi iz istočne Srbije, od Zaječara. Ispričao im je svoj slučaj i rekao da mu je Verin brat, sa kim se tamo video, kazao da Vera živi u zagrebačkoj mitropoliji i da bi mu ona s mužem mogla pomoći. Posle takvog obavljenog razgovora , rešili su da je bolje da se otac Jelisej ne javlja odmah mitropolitu, misleći da mu neće u takvoj situaciji moći mnogo pomoći. Zato, da ne komplikuju stvari, oni su sami u kancelariji razmotrili mesto s parohijom koje bi mu u tim uslovima najviše odgovaralo. Tako se dogovore svi zajedno da je najbolje za oca Jeliseja ga da smeste, kako se Vera seća, u selo Garašnicu kod Grubišnog Polja. Čedo tada izmoli od mitropolita dekret o postavljanju oca Jeliseja u tu parohiju, ne navodeći tom prilikom njegovu svu biografiju, da bi mu samo lakše pomogli da se negde smesti. Sa dekretom o postavljenju otac Jelisej trebalo je da se javi arhijerejskom namesniku proti Tanasiju Bogiću ili proti Bogićeviću u Pakracu, a ne proti Dušanu Kašiću u Bjelovar, jer je ta parohija u koju ide bila bliže Pakracu nego Bjelovaru, premda je otac Jelisej često išao i u Bjelovar proti Dušanu Kašiću , pošto ta parohija pripada njegovom namesništvu. Po odlasku oca Jeliseja u parohiju, to se selo hvalilo da imaju "izuzetno dobrog gospodina popu". Greška je možda bila što se "gospodin popa" nije pridržavao njihovog saveta da ne ide na pijacu i u posete i da je što manje prisutan u društvu. Po sećanju gospođe Vere, otac Jelisej treba da je ostao u toj parohiji jedno godinu dana. Tad je došao , kao što su saznali, crni mercedes i odvezli ga u nepoznatom pravcu, kao što je ranije rečeno. I tu se, po Verinom kazivanju, izgubio svaki dalji trag o ocu Jeliseju. To njegovo hapšenje bilo je 1947. godine. 2. PROTA MILOJKO PETROVIĆ iz Čačka kazuje: "Posle Drugog svetskog rata zaposlio sam se kao bogoslov u Parmencu u opštini i vršio sekretarsku dužnost. Otac Jelisej u to vreme bio je u Svetoj Trojici. U martu ili aprilu 1945. godine došli su kod mene u Parmenac u Mesni odbor dva mlada kaluđera ili iskušenika iz Svete Trojice od oca Jeliseja da im dam "potvrdu" da mogu otići u manastir Kalenić za neke knjige i stvari oca Justina Popovića. Kao bogoslov nisam se predomišljao; dao sam im obojici objave s potvrdom. Jedan od njih zvao se Dušan, a drugog se ne sećam". Tako oni otputuju u Kalenić. Ali negde u junu Milojko dobije poziv iz OZNE u Čačku. Tada je u Čačanskoj OZNI bio šef Bratislav Obradović. On pozove Milojka i kaže mu:"Ti si sekretar u selu Parmencu. Koliko se to selo prostire i dokle tvoja vlast kao sekretara dopire? Počeo si da uzimaš mnogo maha. Kakve to ti izdaješ putne objave kaluđerima iz Sretenja i Trojice, kad to pripada Dučaloviću"? Milojko odgovori: "Ja sam bogoslov, a oni su kaluđeri - duhovna lica. A o tome na čijoj se teritoriji nalaze ti pomenuti manastiri, nisam razmišljao". -Imaš li ti predsednika u opštini - upita ga šef OZNE. Imam. Kako si im onda mogao izdati objave kao ćata bez njega? Milojko se branio da to nije zlonamerno učinio…tako je on toga puta prošao nekažnjen. Šta je bilo sa tim iskušenicima, i gde su im oduzete objave, nije mu poznato. Međutim, posle 30 godina, oko 1975. Milojko je kao prota bio u Preljini na crkvenoj slavi Sveti Joakim i Ana zajedno sa ocem Justinom. Tom prilikom prota će mu o svemu tome potanko ispričati. Otac Justin Popović brzo mu i kratko na to odgovori: -A, to ste Vi bili! Što se tiče tih knjiga, sve je bilo u redu. Od tada posle nekoliko godina, prilikom osvećenja manastira Graca, za vreme oblačenja sveštenika u oltaru, neko je od prisutnih pomenuo ime prote Milojka Petrovića. Tada će jedan od tih sveštenika začuđeno reći:" Pa jeste li Vi taj, oče proto?" Prišao mu je, stavio ruku na rame i glasno rekao: "Da vi, braćo, znate šta je ovaj čovek za nas učinio 1945! Pomogao nam je te smo uzeli i spasli oca Justina iz Kalenića, dok je on bio sa ocem Jelisejem u Sretenju." Taj sveštenik bio je paroh iz Jošaničke banje, najverovatnije Velimir Sekulić. Govoreći o vremenu kad su se otac Justin i otac Jelisej nalazili u Ovčaru, prota Milojko se seća da je na Spasovdan 1945. predsednik sela Rtara, opštine Markovica, Avram Petrović pozvao svojoj kući u goste oca Justina i Jeliseja iz Sretenja, odnosno Svete Trojice. Sa njima su još bili Miron Janićijević i Irinej Vasiljević. Avram je bio čestiti domaćin, Srbin iPravoslavac. Oca Justina j Jeliseja mnogo je poštovao. Drugom prilikom, 21. jula 1945. godine u Tijanju o crkvenoj slavi, na Svetog Prokopija, bio je gost otac Jelisej, bez arhimandrita oca Justina, što bi moglo da znači da je otac Justin pre tog datuma otišao iz Ovčara. Jovan Pantelić iz Dučalovića, sada starac u 92. godini, još vitalan, za njegove godine: i vidi i čuje i može da razgovara, sa malom dozom senilnosti. On poznaje veći broj igumana i monaha sretenjskih i trojičkih od kraja prošlog veka, pa kroz njegovo detinjstvo do danas, i nabraja ih: "Prota Dragutin Adžemović, bio paroh i starešina trojički. Pozivao narod da dolazi u crkvu. I ako je ko siromah da dođe, samo da je čist i okrepljen. Viktor Gizdavić, došao u Trojicu posle Solunskog fronta, onda otišao u Žiču i Studenicu, zatim na Kosovo. Atanasije Đokić, bio dobar duhovnik i obnovio manastir". Onda pominje monahe:"Mihailo, zvani Rundo, joj, bio je to sposoban i vredan kaluđer ! Simeon Vasilijević, takođe, pa Jovan Valjevac, čudan ekonom, i drugi. Irinej Vasiljević bio je dugo u Sretenju i Trojici i mnogo uradio za Trojicu. A najviše je za sada uradio i manastir obnovio Varnava". Za Jeliseja Popovića veli da je bio mnogo školovan čovek , vrlo sposoban i napredan, i kao takav bio je dobar prema svima. Ali posle rata ubiše ga zli ljudi, kao što je Radojica. Ma, ne mogu da pričam…Eto, on je ubio i njega i Gvozdena Pejicu i druge". Dalje veli za tog Radojicu, koji je iz njihove familije Pantelića, da je živeo nemoralno, iako je imao sina iz prvog braka. "On je - veli- "preoteo ženu jednom čoveku sa dvoje kao anđeli dece i ušao u taj brak. Deca su brzo pomrla - uništio ih je Radojica. Zbog toga je tukao svoju ženu tako mnogo da se sva modra od njega morala kriti pod krevet. Tukao je i svoju majku. Tako se izopačio, da ga je njegov brat Milojica opominjao: "Celo selo ti se čudi, što si takav, bre! Pošao si naopakim putem". Na nekoliko godina pred smrt Radojica je bio toliko uznemiren, da je kao nervni bolesnik stalno hodao po Ovčar Banji i okolnim mestima. Kažu da ga je savest progonila. Meštani iz okoline vele da i Radojičin brat, general Milojica, zbog ubistava i drugih stvari nije omiljen u svom kraju, pa zato veoma retko dolazi iz Beograda u Dučaloviće. Pred samu smrt Radojica se mnogo razboleo. Svi su ga skoro ostavili. Vršio je nuždu u postelji, jer nije mogao izaći napolje. Nije bilo nikoga da mu pruži negu i čašu vode. Kao da je u ovom svetu prema njemu nestalo ljubavi i milosrđa. Želeo je da umre, ali smrt kao da ga nije čula. Ostavila ga da se još muči, jer se nije pokajao za nedela koja je počinio, a nije ih nikome otkrio ni ispovedao. Sveštenika nije hteo; da mu je makar ko bilo da naiđe da mu se ispovedi i izjada svoje muke i duševne i telesne. .. Na toj misli u tom trenutku otvoriše se vrata od kuće i uđe njegov bliski komšija i srodnik da ga poseti. To je bio neki zračak za njega. Poznao je svog dobrog komšiju i viknuo: "O, Jovane, donesi mi malo vode, u mukama sam…" Kad je dobio vode, malo uzdahnu pa, da ne bi zaboravio, kao čovek koji pati odmah poče: "Ja sam uništio Jeliseja, i Ljubiša Šibinac. (48) Ubili smo ga u Ovčar Banji…" Zatim to sve ispriča gotovo isto kao što je o svemu tome napred rečeno. Sin Čedo, poslanik, i komšija odvezli su ga u bolnicu u Čačak, i tamo je brzo umro. Umro je i Ljubiša Šibinac. Toma Tomović, krojač koji je Jeliseja kao vojnik u Bjelovaru prijavio, još živi i nosi na svesti svojoj svoj deo smrti ovog nevinog, bez suda na smrt osuđenog, oklevetanog i u mukama, neljudski, umorenog duhovnika i starešinu trojičkog. Deda Jovan Pantelić, govori o sebi i veli: "Ja kao siromah čovek potičem iz siromašne seljačke porodice. Bilo nas je osmoro braće i tri sestre. Moralo se mnogo raditi da bi se opstalo…Kad je pre rata Preobraženje zidano, ja sam tamo radio i svlačio kamen. Tada radnici i majstori zapitaju vladiku Nikolaja kako će da opstanu oni koji budu u tom manastiru u steni živeli? I Vladika im odgovori: "Sve će narod dati…" ______________________________________________________________________________ 48 - Neki misle da je umesto Ljubiše s Radojicom pre bio Ratko Šibinac, koji se kao komunista zaposlio u Čačku u birou rada Posle rata naišle su nove nevolje za vreme nove vlasti, i deda-Jovan,"kao siromah čovek", bude prinuđen, da bi "opstao", da se upiše u Komunističku partiju, jer se drugačije, veli, nije moglo lako dobiti zapošljenje. -Tako sam - kaže on - postao šumar. U početku nije bilo ološa, ali kasnije kao i sada, ne zna se ko pije ko plaća. Posle, kad sam saznao više o veri i izmenio malo svoj život, i kada sam prvi put dobio Novi Zavet (jevanđelje), joj, joj šta tamo piše, samo da znate… Zato nam je danas ovako…" Tu deda-Jovo prekide svoja kazivanja i zakašlja se, jer se lako zamarao. Pozdravismo ga i poželesmo mu dobro zdravlje i lepe godine preostalog života.
STAREŠINE SVETE TROJICE I BRATSTVO POSLE OCA JELISEJA, TO JEST POSLE 1945.
1. IGUMAN IRINEJ VASILJEVIĆ rođen je 1908. godine u Bresnici, kod Čačka. U Svetu Trojicu došao je pre Drugog svetskog rata. Za vreme igumana Atanasija bio je namesnik u manastiru. Takođe, i za vreme rata pod upravom oca Jeliseja Popovića. Kao monah bio je veoma disciplinovan, vredan pobožan i pošten. Lepo je besedio i kao duhovnik bistro rasuđivao i savetovao. Otuda bi često ostajao uporan u svom mišljenju. Savesno je i marljivo opsluživao manastirsku parohiju, narod ga je zato poštovao i voleo. Zamenio je oca Jeliseja. Negde od 1950 do 1955. godine, obnovio je nemačkim bombardovanjem oštećenu trojičku crkvu i stare konake. Polovinu novog konaka, koji je bombardovanjem manje oštećen, obnovio je, pokrio i doveo u red za upotrebu. Taj konak je sadašnji iguman Varnava proširio, stvorio u njemu još nekoliko prostorija i lepu kapelu. U njegovo vreme obnovljeno je na crkvi kube i pokriveno ne klisom, kako je bilo, već ćeramidom, kao i lepa crkva. Te radove obavio je Zavod 1975. godine. Iguman Irinej umro je u svom manastiru u dubokoj starosti. 2 IGUMAN VARNAVA MIODRAGOVIĆ rođen je 26. oktobra 1937. u selu Leskovici, kod župskog Aleksandrovca, opština Riđevštica. Kršteno mu je ime Velisav. Sin je zanatlije Novice i Leposave, domaćice iz Leskovice. Osnovno školovanje završio je u svom rodnom mestu. Napušta roditeljski dom i dolazi u manastir Vujan kod Gornjeg Milanovca 24. marta 1954. godine, gde provodi dve godine kao manastirski iskušenik i biva zamonašen na Aranđelovdan 26. juna 1956. godine. Za đakona rukopoložen je 18. marta 1961. godine u Kraljevu, u katedralnom hramu. Za jeromonaha rukopoložio ga je sutradan u manastiru Žiči patrijarh German, kao administrator Žičke eparhije. Za igumana je unapređen 10. juna 1984. godine. Po potrebi službe, otac Varnava odlazi iz Vujan sa svojim starešinom igumanom Mironom Ignjatovićem i celim bratstvom u manastir Studenicu. Tamo ostaje ravno deset godina, od novembra 1961. godine do novembra 1971. Zatim, opet po potrebi službe, odlazi u manastir Veluće, gde ostaje kao paroh i duhovnik izvesno vreme, a onda bude premešten u ivanjički srez, na parohiju u Kušiće, rodno mesto užičko-kruševačkog vladike Janićija (Janje) Neškovića. Zatim, 1976. odlazi u Gružu, u manastir Kamenac. Tamo ostaje dve godine i dosta doprinosi obnavljanju manastira. Zatim ga episkop Sava Vučković , administrator Žičke eparhije, posle smrti episkopa Vasilija Kostića, premešta u Ovčar i postavlja za vršenje dužnosti starešine manastira Trojice 15. juna 1978. godine. Od tada otac Varnava izvodi niz radova na obnovi ovog manastira, kako smo već napred naveli. Tako je ovaj manastir sad sav u cveću, potpuno obnovljen , i gotovo najlepše deluje među ovčarskim manastirima. Kao nagradu za takav trud oca Varnave, episkop žički Stefan Boca odlikovao ga je arhimandritskim činom 4. decembra 1996. godine. Osim jeromonaha Jeliseja i igumana Irineja u Trojici, u toku Drugog svetskog rata postojalo je veće bratstvo, kao i veći broj izbeglica. 3. IGUMAN PAHOMIJE KRALJ rođen je 7. novembra 1902. godine u Prekraju, srez travnički, Bosna. Kršteno mu je ime Petar. Kao pobožan mladić, otišao je posle Prvog svetskog rata vladici Nikolaju u Makedoniju i tamo se, u manastiru Svi Sveti, zamonašio 22. decembra 1927. godine. Tamo ga je Vladika rukopoložio za đakona 23. decembra 1928. godine, a za jeromonaha 14. januara 1929. godine. Za vreme Drugog svetskog rata prešao je u Srbiju, u manastir Sretenje i Svetu Trojicu. Kao čovek krupnije je telesne građe, smeđe dugog lica, miran i blage naravi; kao monah blagočestiv, pobožan i smeran. Odlikovan je u svoje vreme crvenim pojasom i igumanskim činom. U Ovčaru je ostao dok nije, negde posle 1960. godine, u starijim godinama otišao u Svetu Goru , u manastir Hilandar. Tamo je više od deset godina služio kao čredni jeromonah i kao primeran hilandarski sabrat i sveštenoslužitelj. Pred smrt povukao se u stari manastir Svetog Vasilija kod hilandarskog pristaništa, zvanog "Arsana". I jednog dana, kada je posle svete Liturgije ovaj divni starac i duhovnik pošao iz Hilandara u svoju keliju, ispred kelije, a iza džipa koji je trebalo da ga poveze, oklizne se, padne nauznak i, povredivši glavu, umre. Sahranjen je sa opelom manastirskog bratstva na hilandarskom groblju ispred kosturnice. 4. ARHIMANDRIT SIMEON VASILIJEVIĆ, rođen je u Dobriči, srez ariljski, 17. februara 1919. godine. Kršteno mu je ime Nikola. Kao dvanestogodišnjak dopao je u obližnji manastir Klisuru 1931. godine starešini manastira, jeromonahu ocu Atanasiju Đokiću, Bresničaninu. Posle dve godine otac Atanasije, videći u Nikoli bistrog i pobožnog dečaka, šalje ga u monašku školu manastira Visoki Dečani. U međuvremenu, 1934. godine, starešina većine ovčarskih manastira Mitrofan Ivančević bude premešten u manastir Raču, a otac Atanasije bude premešten iz Klisure i postavljen za starešinu Sretenja, Trojice i Blagoveštenja u Ovčaru. Tom prilikom jeromonah otac Atanasije dovede sa sobom iz Klisure u Sretenje i Svetu Trojicu i svog dobrog iskušenika Nikolu Vasilijevića, koji je tada već bio đak monaške škole. Po završetku monaške škole, otac Atanasije Nikolu monaši u malu shimu u Sretenju na Veliku subotu 1939. godine i daje mu monaško ime Simeon. Mladi monah simeon, odmah posle rata, nastavlja svoje obrazovanje u Bogosloviji u Rakovici kod Beograda. Po završetku Bogoslovije upisuje se odmah i na Teološki fakultet. U to vreme rukopoložen je za jeromonaha 1952. godine. Po završetku teoloških studija vraća se u svoje bratstvo, u manastir Trojicu, igumanu Irineju Vasiljeviću, gde ostaje sve do 1964. godine. Posle smrti igumana oca Vasilija Domanovića, namesnika manastira Studenice i veoma iskusnog čoveka i duhovnika, 1964. starešina studenički otac Julijan Knežević ostao je sa mladim bratstvom, veoma opterećen rukovođenjem tako velikim manastirom kao što je Studenica. Zbog svega toga episkop žički Vasilije Kostić, u dogovoru sa trojičkim i studeničkim bratstvom, premešta oca Simeona iz Svete Trojice 1964. godine i postavlja ga u Studenici za namesnika manastira. Pored toga, on vrši i dužnost kustosa u Studenici. Time je starešina otac Julijan bio mnogo rasterećen. Otac Simeon uskoro je proizveden u čin protosinđela. Niko nije tako iscrpno, čini se, poznavao istorijat manastira Studenice i tako ga lepo posetiocima, sa izvesnom dozom prijatnog humora, pokazivao kao otac -Simeon. Takvu svoju lepu narav, optimizam i rečitost prenosio je on na svakog posetioca, pa je svak veoma zadovoljan odlazio iz Studenice i dugo ga pamtio. Znajući njegovu iskrenu pobožnost i ljubav prema manastiru i monaštvu, zbog čega se nije primio drugih u crkvi ponuđenih počasnih dužnosti, studenički iguman otac Julijan, iz bratske ljubavi, ustupio mu je mesto studeničkog igumana i predložio ga da bude izabran za studeničkog administratora. Tako je otac Simeon, trojički monah, postao starešina i arhimandrit manastira Studenice 1976. godine. Takva pojava žrtvene, bratske ljubavi u današnje vreme retko se viđa. Velik je šteta i za Studenicu i, uopšte, za Crkvu i monaštvo, što je ovaj divni trojičko-studenički monah i arhimandrit bio kratkog veka i u svojoj 66-oj godini, 1986. godine, završio svoj život ovde na zemlji. Sahranjen je uz veliki broj prisutnog monaštva, sveštenstva i naroda u Studenici pored groba oca Vasilija Domanovića, brata u Hristu, koga su svi, kao i oca Simu, mnogo cenili i voleli. 5. JEROMONAH MIRON JANIĆIJEVIĆ rođen je u Valjevu 24. januara 1921. godine. Kršteno mu je ime Miloš. Tada je završio 8 razreda gimnazije i 2 godine Pravnog fakulteta. Službovao je u Čačku, u Dečjem hranilištu, a zatim je za vreme Drugog svetskog rata došao u manastir Svetu Trojicu u Ovčaru. Potom je prešao u manastir Sretenje. Zamonašen je u manastiru Blagoveštenju 8. novembra 1941. godine. Rukopoložen je u čin jerođakona 11. jula 1943. a u čin jeromonaha 12. jula iste 1943. godine. Kao čovek, bio je veoma sposoban, veseo i nasmejan, i, kao mnogi mladi intelektualci, voleo je da priča i da se šali. Izgleda da nije dobro razmislio kada se odlučio na monašenje. Zato je posle nekoliko godina napustio manastir i vratio se u Beograd, gde su mu bili sestra i roditelji. 6. MONAH JOVAN RADOVIĆ rođen je 8. septembra 1898. godine u Kičevcu - Valjevo. Kršteno mu je ime Dragomir. Od obrazovanja imao je 4 razreda osnovne škole. Došao je u manastir Svetu Trojicu pre Drugog svetskog rata. Zamonašen je u manastiru Sretenju 28. juna 1937. godine. Dugo je godina vodio računa o manastirskoj ekonomiji i stoci u Čitluku, gde je najviše boravio. Za vreme rata 1943. godine Bugari su, pretresajući teren zbog četnika i partizana, upali u manastir Trojicu i strašno su zlostavljali manastirsko bratstvo i sve ostale koji su se zatekli u manastiru. Monaha oca Jovana Bugari su tada tako tukli da je te batine i maltretiranja jedva preživeo. Umro je u svom manastiru 1965. godine u sahranjen na manastirskom groblju. 7. MONAH DAMASKIN GLADOVIĆ rođen je u Viči, srez dragačevski, 1907. godine. Došao je u manastir pre Drugog svetskog rata boravio je u nekoliko manastira. U Ljubostinji je vodio računa o manastirskom imanju u šumi. Takođe i u manastiru Nikolju pod Kablarom. Ali se najviše zadržao u manastiru Trojici. Odatle je sa ocem igumanom Pahomijem Kraljem i monahom nikoljskim Joakimom i monah Damaskin pošao u Svetu Goru, u manastir Hilandar, negde šezdesetih godina. Tamo je živeo oko 20 godina, umro i sahranjen na manastirskom groblju kod kosturnice. 8. JEROMONAH JUSTINIJAN ILIKIĆ rođen je u Vršci 1923. godine. Kršteno mu je ime Nikola. Završio je monašku školu u manastiru Dečanima pred rat. Za vreme rata kao izbeglica došao je u Ovčar, u manastir Trojicu. Iz Trojice je prešao u manastir Vujan kod Gornjeg Milanovca 1944. godine. Iz Vujna, za vreme bežanije ispred dolaska partizana u jesen 1944. godine, nekud je otišao i jeromonah Justinijan. Docnije se saznalo da je prešao u Ameriku da tamo živi. 9. MONAH TRIFUN MIJAILOVIĆ rođen je 6. avgusta 1879. godine u Kotraži- Kraljevački okrug. Kršteno mu je ime Milorad. Nije učio školu. Došao u manastir Žiču 1939. godine. Zamonašen je u Žiči 29. juna 1940. Posle bombardovanja Žiče 1941. godine, prešao je u Svetu Trojicu, gde je ostao do svoje smrti 1949. godine. 10. ZOSIM MILORADOVIĆ, MONAH. Rođen je 25. marta 1908. godine u Kušiljevu - Požarevac. Kršteno mu je ime Ilija. Zamonašen je u manastiru Tumane 18. oktobra 1937. godine. Imao je 4 razreda osnovne škole. U Ovčar, u manastir Trojicu, došao je za vreme Drugog svetskog rata. Spisak sa osnovnim podacima ovog bratstva u rubrikama sačinio je Gojko Stojčević.
GOJKO STOJČEVIĆ
11. GOJKO STOJČEVIĆ (sadašnji srpski patrijarh) rođen je u selu Kućancima, u Slavoniji, 1914. godine. Roditelji su mu se zvali Stevan i Ana. Otac mu je radio u Americi. Kada je, pred kraj Prvog svetskog rata , dobio tuberkulozu, vratio se kući u Slavoniju i tu umro. Gojko je tad bio u trećoj godini, a mlađi brat tek mu se rodio. Majka se posle neke godine preudala, ali se uskoro i ona razbolela i umrla. Tako je brigu i staranje o Gojku i njegovom bratu, koji su postali siročići, preuzela njegova baka i tetka, a kasnije i sestra od strica Agica. Tetka mu je bila tako dobra, da mu je u svemu zamenjivala majku, i njegov pojam majke, po njegovim rečima, prešao je i na njegovu tetku. Kad je Gojko poodrastao i završio osnovnu školu, zbog svoje slabe telesne konstrukcije, videlo se da nije bio za teške na selu radove, zato tetka odluči da on kao dobar đak nastavi školovanje i pođe u gimanziju. U međuvremenu pošalje ga u manastir Orahovicu, u njihovom kraju, gde provede izvesno vreme i upozna se sa manastirskim životom. Zatim, dođe stricu u Tuzlu, gde je pohađao gimnaziju. U tom domu, gde je bilo još osmoro dece, stric i strina, Gojko je bio jedanaesti - čitava mala škola. I tu se živelo više nego kod tetke skromno, gotovo siromašno. Ali svi su se oni, ipak lepo odgajali, fakultetski obrazovali i izvukli iz sirotinje. To je, možda, doprinelo da je Gojko još tu stekao jednu životnu mudrost i u svemu zavoleo trud i skromnost, koje je Pravoslavna Crkva kao izuzetnu vrlinu oduvek propovedala. Po završetku male mature kod strica, a pod uticajem tetke i ostale rodbine, Gojko se odlučuje i nastavlja školovanje u Sarajevskoj Bogosloviji. Željan znanja i solidnog obrazovanja, on umesto da iz Bogoslovije pođe na fakultet, nastavlja gimnaziju i posle velike mature upisuje se u Beogradu na Teološki fakultet. U isto vreme počeo je studije i na Medicinskom fakultetu. Studije na Teološkom fakultetu završava u propisanom roku, dok na Medicinskom fakultetu završava jednu ili dve godine i u tome ga zatiče i Drugi svetski rat. Tek posle rata on ide u Grčku, gde provodi izvesno vreme na postdiplomskim studijama. Zbog velike oskudice u toku studija kao i posle, primoran je da radi fizičke poslove. Jedno vreme radio je u kancelariji ministra vera Voje Janića. Imao je nameru da završi i Medicinski fakultet pa da bude sveštenik i lekar , ali ratne prilike nisu mu to dozvolile. Otišao je u svoj kraj, no tamo nije mogao dugo ostati, verovatno Božjim promislom. A i da je ostao, možda bi i on, kao i njegov brat i ostala rodbina, zajedno sa njima od ustaša stradao. Kad se vratio u Beograd, zbog teške situacije prvih dana rata bio je primoran da sa svojim školskim drugom Miloradom Koljajićem radi na građevinama i vrši utovar uglja na železničkoj stanici da bi zaradio parče bajate proje, koju su morali delati kako su znali i umeli. Tako težak posao i mala zarada nije omogućavla preživljavnje. Oni se tada povuku u Ovčar, u manastir Svetu Trojicu. Gojko ostane u manastiru, a Milorad ode svojoj kući kod Požege. U julu ili avgustu 1944. godine, na traženje vaspitača za izbegličku decu u Banji Koviljači, Gojko se javi i ode tamo, gde ostane kao vaspitač. Kad su se jednog dana, na obližnjoj reci, pritoci reke Drine, ta izbeglička deca kupala i kad se jedan dečak počeo u reci da davi, Gojko je bez predomišljanja skočio u reku i spasao ga da se ne utopi. Međutim, on se tada prehladi i oboli na plućima. Trebalo mu je u to doba dugo vremena da se izleči. Posle kraćeg vremena, kad su se deca razišla iz Koviljače, i Gojko se ponovo vraća u Ovčar. Ali, uzgred svrati svom pomenutom drugu Miloradu u selu Prilipcu kod Požege. Odatle posle oko mesec dana dolazi u Svetu Trojicu. U Sretenju se u to ratno vreme nalazio i otac Justin Popović, koji je često silazio u manastir Trojicu da se vidi s bratstvom. U to vreme 1943. godine, kad se i Gojko tamo nalazio, pre odlaska u Koviljaču, zbog četnika i partizana koji su se pojavljivali po ovčarskim šumama, dođu Bugari, kojima su Nemci predali sve te krajeve do Tare i Zlatibora, da ih po Ovčaru gone i pretresaju teren. Tako naiđu i u Svetu Trojicu. Upali su u manastir iznenada i uzmuvali se s oružjem na gotovs vičući svima u manastiru: "Izlezi napole!" U manastirskoj porti počeli su pretres celog bratstva, pogotovo civila. Kad su došli do Gojka, jedan nabusit podoficir prilazi mu drsko i uzima iz džepića bluze blok koji je virio. Brzo ga prelistava i grubo pita kakve su mu to šifre u bloku, tražeći da ih odmah dešifruje. Gojko je pokušao da mu objasni da to nisu nikakve šifre, već beleške i podsetnik kratkih priča i anegdota. Jedno vreme Gojko je pred rat 1941. radio kod Voje Janića, ministra vera, kao sekretar, i tom prilikom čitao je zbirku Vojinih šaljivih i veoma duhovitih priča i anegdota. One koje su mu se svidele. Notirao je u kratkim crtama kao podsetnik u svoj blok, koji mu je ovog puta našao taj bugarski vojnik. Taj Bugarin iz reda pretpostavljenih, osećajući se ovim veoma uvređen, razbesneo se kao da je uhvatio pravog četnika ili partizana, te napao Gojka, hoće da ga tuče i smera da ga ubije. Oficir, koji je bio starešina i komandant te jedinice, staložen i razuman čovek, morao je dvaput da interveniše i upozori tog razjarenog podoficira. Kad nije vredelo, prišao mu je vojnički hitro i, udaljivši ga, strogo mu podviknuo:" Az sum komendant, otivaj!" Tad je prišao Gojku i strožim glasom, ali dobronamerno, opomenuo ga da taj blok odmah spali. Tako se Gojko tom prilikom srećno spasao. Drugom prilikom, posle nepunih mesec dana, opet se pronese glas: "Dolaze Bugari!" I zaista dođoše. Većina se od bratstva iz manastira skloni po okolnim mestima. Stariji jeromonah Pahomije Kralj (Petar), rodom iz Prekraja kod Travnika u Bosni, a izbeglica iz manastira Svi Sveti u Makedoniji, dobra i fina duša, pozva Gojka da se udalje toga dana iz manastira i sklone negde u Ovčaru. Gojko pristade i odmah odu, gotovo na vrh Ovčara, negde tamo gde je, u prošlom veku, u jednoj pećini bio zbeg srpske nejači i gde je jedno vrme pred obnavljanje Sretenja 1817. proveo Nikifor Maksimović tu sklonjen, otac Pahomije Kralj i Gojko provedu ceo dan. Uveče, kad su se Bugari povukli i kad se sve naizgled smirilo, ova se dva privremena trojička sabrata, inače oba izbeglice, vrate u Svetu Trojicu. Kad su došli, imali su sa grozotom šta čuti i videti. Bugari su u toku dana opkolili manastir i janičarski grubo pretukli sve koje su tu zatekli, pogotovo civile. Pod tim batinama umrli su odmah iskušenici Luka Radojčić i Radosav Kuzmanović, a mladi monah Teofan Đokić od bugarskih batina je poludeo i kroz dve godine umro. Krvnički je tada pretučen i monah Jovan Radović. (49) Sam je Bog, kroz dobrog duhovnog starca Pahomija, pozvao -Gojka da se toga dana sklone, inače izgleda da ne bismo u njemu imali ni dobrog i čestitog monaha Pavla, ni dugogodišnjeg ugladnog kosovskog vladiku, ni sada srpskog patrijarha. Posle Svete Trojice i Vujna, dalja Gojkova mesta boravka jesu Blagoveštenje, gde je 1947. primio monaški čin i monaško ime Pavle, zatim manastir Rača, Atina, Prizren, gde ostaje kao episkop 33 godine, od 1957. do 1990. , a potom prelazi u Beograd u svojstvu srpskog patrijarha. ______________________________________________________________________________ 49 - vidi njihove kratke biografije
ISKUŠENICI MANASTIRA SVETE TROJICE OD RATA 1941. DO DANAS
1. DRAGOLJUB (DRAGI) ZARIĆ. Rodom je od Ivanjice. Radio je u štampariji Hrišćanske zajednice u Kragujevcu kao slovoslagač. Zatim je 1939. godine prešao u Žiču, gde je u manastirskoj štampariji radio isti posao. Tih, čestit i pobožan, brzo se odlučio da primi monaški postrig. Zbog slabe telesne konstrukcije, slabe ishrane i nezdravog posla u štampariji brzo je oboleo na plućima. Zbog toga je premešten početkom rata 1941. u Ovčar, u manastir Svetu Trojicu. Tamo je krajem rata, pred smrt, zamonašen. Sahranjen je s južne strane pored crkve. Monaško ime mu je Dionisije. 2. MILORAD OBRADOVIĆ rođen je u Hercegovini, u Popovom Polju 1919. godine. Kao kondukter došao je iz Dubrovnika u Žiču da bude iskušenik, 1939. godine, kada je imao dvadeset godina starosti. Kao iskušenik proveo je u Žiči nešto više od godinu dana, a onda, zbog malarije i oboljenja na plućima, bude zajedno sa Dragoljubom Zarićem upućen u Ovčar, u manastir Svetu Trojicu, na klimatsko lečenje. Jer, tada nije bilo streptomicina i drugih lekova za plućne bolesnike. Krajem 1944. ili početkom 1945. godine Milorad prima monaški čin i monaško ime Hristofor. Posle izvesnog vremena monah Hristofor odlazi u manastir Jošanicu, u Šumadijskoj eparhiji, gde uskoro postaje starešina i iguman manastira. Obnovio je i unapredio manastir, kako u materijalnom tako i u duhovnom pogledu. Pokazao se dobar kao duhovnik i kao misionar sa propovedima u narodu. Dvaput je posećivao Sveta mesta i Grob Gospodnji u Jerusalimu. Umro je u svom manastiru između 1975. i 1980. godine. 3. MONAH TEOFAN ĐOKIĆ, sinovac igumana Atanasija, rođen je u Bresnici 1924. godine. Došao je u Svetu Trojicu kao dečak početkom rata . Kada su Bugari 1943. godine zbog partizana i četnika maltretirali i tukli bratstvo manastira Trojice, pretukli su i ovog mladog iskušenika, i to tako mnogo da se od batina duševno poremetio. Iako je krajem rata primio monaški postrig i monaško ime Teofan, kad i monah Hristofor, njegovo je zdravlje bilo toliko ugorženo, da je stalno nekud bežao, kao da se iz straha krio od Bugara. Tako je uskoro posle rata i umro. Sahranjen je u Trojici na manastirskom groblju. 4. ISKUŠENIK LUKA RADOJČIĆ je iz Dučalovića. Ubili su ga bugarski vojnici kad su pretresali Ovčar i manastir Svetu Trojicu 1943. godine. 5. ISKUŠENIK RADOSAV KUZMANOVIĆ, takođe je iz Dučalovića. Pretučen je i on kao i Luka od Bugara 1943. , toliko da je od batina umro. 6. JOVIŠA STEVLIĆ, iz Gornje Gorevnice, iskušenik je manastira Trojice. Došao je u manastir posle Drugog svetskog rata, oko 1950. godine, kao dečak, a oko 1956. odlazi u vojsku. Iako je imao vrlo dobre osobine manastirskog iskušenika i pesničkog dara, nije se mogao dugo održati u manastiru. Po dolasku iz vojske od odlazi uskoro, preko Trsta, u Ameriku. 7. MONAHINJA PARASKEVA, rođena je u Beogradu 1893. godine. Na krštenju dobila je ime Katarina (Kaja). Dugo je godina bila bolnička sestra. Udavana je. Došla je u manastir Trojicu posle drugog svetskog rata u starijim godinama, kao penzionerka. Pomagala je u kuhinji monahinji Hristini. Bila je to pametna, pobožna i veoma dobre i pitome naravi starica, pa su je, zbog takve njene blage i lepe naravi, svi u manastiru poštovali i voleli, a ona se trudila da svima bude dobra kao majka. Posle nekoliko godina boravka u manastiru primila je monaški postrig i dobila monaško ime Paraskeva. Umrla je u manastiru Trojici 1969. godine i sahranjena na manastirskom groblju. 8. MONAHINJA HRISTINA ŠĆEKIĆ rođena je u Kamenjanima na Ušću 1898. godine. Kršteno joj je ime Anđelija (Anđa). Došla je u manastir Trojicu u starijim godinama pred Drugi svetski rat. Zamonašila se krajem rata. Pobožna, trudoljubiva i trpeljiva bila je do smrti. Na monašenju dobila je ime Hristina. Radila je stalno u manastirskoj kuhinji. Umrla je i sahranjena tu u svom manastiru u dubokoj starosti 1986. godine u sahranjena na manastirskom groblju. I monahinja Hristina pretrpela je maltretiranje i strah od Bugara. (50) ____________________________________________________________________________ 50 - Podaci o svim ovde pomenutim stradalnicima od bugarske vojske 1943. godine, kao i drugi, preuzeti su iz arhive manastira Svete Trojice za vreme igumana Varnave Miodragovića 1994. i 1996. godine. U sadašnjem bratstvu manastira Trojice, za vreme arhimandrita Varnave Miodragovića nalazili su se ili se još nalaze sledeći žitelji bratstva: Monah Vasilije Mitrović Iskušenik Gradimir Iskušenik Dragan Ašković Iskušenik Predrag Laltović, monah Jelisej od 27. aprila 1997. godine Monahinja Tekla Vidaković Monahinja Tekla Pušonjić Monah Vasilije Mitrović iz Pančeva, poreklom je iz Bosne. Došao je u manastir Trojicu 1971. godine, a otišao iz Trojice 1996. Iskušenik Gradimir došao je u manastir Svetu Trojicu pre nekoliko godina. Postrižen je u monaški čin sa novim imenom Stefan. Rukopoložen je za jeromonaha i sada se nalazi kao duhovnik u manastiru u Pećkoj patrijaršiji. Dragan Ašković, iskušenik, rodom je od Valjeva. Predrag Lalatović, rodom je iz Nikšića. Došao je u manastir Svetu Trojicu da bude iskušenik kao učenik II razreda Cetinjske Bogoslovije 10. maja 1995. godine. Zamonašen je 27. aprila 1997. sa monaškim imenom Jelisej. Monahinja Tekla Vidaković rodom je od Rudog, u Bosni. Došla je u manastir Sretenje kao mlada devojka, gde je živela 15 godina. Zatim je 1978. godine premeštena u manastir Svetu Trojicu, gde se i sada kao monahinja nalazi sa poslušanijem u manastirskoj kuhinji. Monahinja Tekla Pušonjić rođena je kod Prijepolja 1950. godine. Došla je u manastir Svetu Trojicu kod Pljevalja kao devojčica od 12 godina. Posle izvesnog vremena odlazi u manastir Žiču kod Kraljeva, a potom u manastir Žitomislić u Hercegovini, gde je ostala 11 godina. Zatim je iz Žitomislića došla u Ovčar, u manastir Vaznesenje, gde je u sestrinstvu živela 4 godine. Pre 3 godine došla je iz Vaznesenja u manastir Svetu Trojicu. Tamo se i danas nalazi, imajući poslušanije u kuhinji i baveći se drugim kućevnim poslovima. Obe ove monahinje Tekle odlikuju se dobrim monaškim vrlinama: pobožnošću, skromnošću, poslušnošću i izuzetnom vrednoćom da im sve u manastiru bude čisto, uredno i bogato ukrašeno cvećem. Tako su one, u poslednjoj obnovi ovog manastira, bile od velike pomoći arhimandritu ocu Varnavi i bratstvu manastira. X Burna je i krstonosna istorija manastira Trojice i njenog bratstva, da se ne zna da li je bilo teže za vreme turskog ropstva ili za vreme Prvog, a pogotovo Drugog svetskog rata. Ali Gospod odabira sebi poslenike koji su obnovili i koji će još više obnoviti i ovu njegovu svetinju kao i sve ostale u svoje vreme. Zato neka je Njemu u Svetoj Trojici za sve slava i hvala. Ovde smo, pored istorijata manastira Trojice, kao i kod drugih manastira, izneli samo jedan deo starešina i bratstva ovog manastira, koji je bio poznatiji i do kojih smo mogli naći više podataka. U Drugom svetskom ratu sve vojske srpske i neprijateljske kružile su ovčarsko-kablarskim šumama i vrletima. Srpski četnici i partizani, boreći se protiv Nemaca, nalazili su sebi skloništa u šumama i pećinama tih stenovitih planina i njegovih manastira. Najviše su im u tu svrhu odgovarali manastiri Sretenje i Trojica, koji se nalaze pri vrhu šumovitog planinskog predela. Zato su ti manastiri, kako smo već napred rekli, najviše i stradali, i to za sve vreme rata, a i posle rata. Sretenje je, još u početku 1941. bombardovano od Nemaca, brzo zapustelo. Zato je Sveta Trojica, iako mnogo oštećena tim istim bombardovanjem, uspela da se brzo obnovi, toliko da bi ovo pomenuto njeno bratstvo moglo da preživi najskromnijim životom to ratno doba. Kad bi Nemci svojim snagama potisnuli četnike i partizane uz pomoć Bugara, kojima su Nemci u to doba dali veliki deo Srbije sve do Drine, Tare i Zlatibora, onda su ti ovčarsko-kablarski manastiri ostajali sa svojim bratstvom i sestrinstvom kao živi mučenici, na milost i nemilost tim neprijateljima. Pa, bar da su ti srpski odredi imali razumevanja i zahvalnosti prema svojim žrtvenim ovčarskim manastirima i njihovim žiteljima kod kojih su tražili skloništa i drugih životnih potreba! Početkom rata u Dučalovićima je, u kući sveštenika Dragutina Adžemovića, sklonjena partizanska radio stanica "Pavlodar", najvećeg dometa, poslata od Kominterne. Tad su četnici i partizani još bili zajedno. Nalazeći se u neposrednoj blizini Svete Trojice, a pod rukovodstvom kominterninog, partizanskog i nemačkog, dakle trostrukog , špijuna Miše Brašića, zvanog "Džina", ona je prikupljala sa Ratkom Mitrovićem odgovarajući materijal i vesti slala na sve tri strane. To je skupo koštalo i te okolne manastire. Kad se jedan partizanski odred povukao iz okoline tih ovčarskih manastira ispred neprijateljskih snaga, on je umesto zahvalnosti manastirskom bratstvu na svom žrtvovanju, trpljenju i izlaganju sebe opasnosti radi njihovog stacioniranja u manastiru i okolini, učinio jedan vojnički nepristojan, i gotovo vandalski gest: ispoganili su se u crkvi i odozgo na izmet stavili hartiju sa natpisom: "Ovo vama kaluđerima ostavljamo da zadovoljite vaš birokratski duh". U to vreme monasi iz svog manastira morali su se povremeno povlačiti u druge manastire. "Jevanđelje manastira Svete Trojice pocepano je i upotrebljavano za klozet-papir". U tim manastirima su se, po kazivnju okolnih seljaka, vršile od tih jedinica i druge nečasne i nemoralne radnje. (51) Tada je ta ili druga partizanska ovčarska obaveštajna grupa optužila Nemcima igumana blagoveštenjskog oca Nikolaja Lazovića, Bresničanina, kao četničkog simpatizera, koga su Nemci uz nečovečno mučenje oterali u Beograd 1943. godine i streljali na Banjici. O tome je opširnije rečeno kod opisivanja manastira Blagoveštenja, kao i o ocu Vasijanu Domanoviću, koga su partizani 1945. terali iz svoje ideološke, komunističke revnosti pred džipom da trči od Ovčar Banje do Požege. (52) Tako je, izgleda, Proviđenjem dosuđeno da prolaze srpski monasi u svojoj istoriji kroz vekove i od svojih i od tuđinaca. _____________________________________________________________________________ 51 - dr Gojko Slijepčević, Jugoslavija uoči i za vreme Drugog svetskog rata, Minhen, 1978, str. 581. 52 - Neki tvrde da je to bilo 1941, kad su partizani s četnicima zauzeli Užice, Požegu, Ovčar Banju i Čačak. X Štambilj: Srpski pravoslavni manastir Sretenje, br. 21 24. marta 1945. , Ovčar Banja
SPISAK BRATSTVA MANASTIRA SRETENJA Justin Popović, profesor, 38 god., iz Vranja Jelisej Popović, jeromonah, starešina 37 godina, iz Čačka Kirilo Varga, profesor, 31. god., iz Srem. Karlovca Irinej Vasiljević, jeromonah 37 god., iz Bresnice Pahomije Kralj, jeromonah 39, iz manastira Nikolja. Miron Janićijević, jeromonah, 25, iz Beograda Antonije Stevanović, jeromonah, 27, iz Valjevskog Bogatića Simeona Vasilijević, jeromonah, 26 god., iz Dobrače, Arilje Jovan Radović, monah , 40 god., iz Valjeva, sa Kličevca Damaskin Glavonjić, monah, 38, iz viče, manastira Nikolje Trifun Mijailović, monah, 66 god., Kotraža, iz Žiče Hristofor Obradović, monah, 26, iz Žiče Teofan Đokić, monah, 21, Bresnica Gorazd Lazović , monah, 22, iz Studenice Savo Kostić, (Klimant) Monah, 27, iz Studenice Melentije Avramović, monah, 21, iz Studenice Simeon Sekulić, monah, 25, iz Žiče Hristina (Anđa) Šćekić, monahinja, 55, iz Kamenjana, Ušće Milan Milovanović, iskušenik, 50, iz Gruže Dragoljub Zarić, iskušenik, 50, iz Gruže Marko Miroslav, iskušenik, 21, iz Slavonije Milenko Resanović, iskušenik, 16, Beograd Milija Čanrović, iskušenik, 12, iz Borča Predrag Ristić, iskušenik, 21, Beograd Čedomir Cvetković, iskušenik, 35, Sarajevo Živorad Vasić, iskušenik, 24, Vojlovica Mijuško Miljković, iskušenik, 23, Studenica Dragan Mirković, dete od 10 god., izbeglica iz Hercegovine Jovan Mirković, dete od 8 god. izbeglica iz Hercegovine Olga Vujović, dete od 4 godine, Novi Pazar Ljubomir Jeftić, izbeglica, 19, Kosovo Jakov Kostenjko, izbeglica, 42, iz Srema Ana Kostenjkovna, izbeglica, 31, Srem Spomenka Kostenjkova, izbeglica, 12, Srem Stefan Kostenjkov, izbeglica, 3 god. , Srem Miloš Marinković, monah, 18, Dučalovići M.P. Starešina manastira Sretenja jeromonah Jelisej Popović s. r.
Ovaj spisak potpisao i predsednik opštine dučalovačke br. služb. 24. mart 1945., Markovica. Jakov Jovašević, predsednik, i sekretar Rad. Lj. Radovanović
D O D A T A K O BRATSTVU NEKIH OVČARSKIH MANASTIRA I NJIHOVIM DAŽBINSKIM OBAVEZAMA (IZ CARSKIH TURSKIH DEFTERA /TEFTERA/ XV i XVI veka) Stara čačanska crkva u Srednjem veku nazivala se manastir Gradac. Zadužbina je Nemanjinog brata Stracimira Nemanjića. Posle pada Despotovine u turske ruke, ova crkva bila je pretvorena u džamiju. Popis smederevskog sandžaka iz 1476. godine pominje selo Čačak "sa zemljištem manastira kaluđera", iz čega se ne vidi jasno da li je tu reč o imanju Bogorodice Gradačke. U detaljnom popisu smedrevskog sandžaka iz 1516. godine zabeleženo je "da zemljište manastira u selu Čačak pripada Magliču, obrađuju ga vlasi (Srbi) sela Loznice i plaćaju godišnje dažbina 400 akči", iz čega se vidi da ovaj manastir ima svoj posed, ali nije jasno da li je ova svetinja kao manastir već ukinut. Detaljni popis sandžaka Smederevo iz 1559/60. godine govori da se tada u Čačku vodio popisan kaluđer (Stojan) a ne manastir. MANASTIR NIKOLJE. U popisu smederevskog sandžaka 1525. (?) o ovom manastiru kaže se da ga je držalo selo Drakčići (?), a za manastirsko bratstvo kaže se da su otišli u Braničevo. Sa njima su otišli i seljani što su obrađivali manastirsku zemlju, a na njihovo mesto upisani su za obradu zemlje muslimani. Iz popisa posle 1528. godine u Nikolju se pominju kaluđeri Visari(on) i Nikadin (Nikodim). MANASTIR VRELJEVA, ili Vrelo, u blizini sela Ježevice verovatno je Vrelo u Trnavi, ili u Stjeniku, gde je i vrelo Svetinja, u planini Jelici. Tu je prema defteru iz 1528. godine živelo pet kaluđera: Strahinja, Marije, Grgur, Hrvoje i peti, čije ime nije jasno u defteru. U popisu sandžaka Smederevo oko 1540. godine pominju se i Vrelu dva monaha: Istrija i Delila (?), a monah Prodan živeo je u manastiru Ilić, koji se nalazio u ataru sela Viljuše. MANASTIR PREOBRAŽENJE. Iz jednog deftera posle 1528. za manastir Preobraženje kaže se da "oni koji obrađuju" manastirsku zemlju daju desetinu, ali se ništa ne govori ko su ti ljudi. Obaveze ovog manastira, kao i sela Vrnčana, na čijem se ataru nalazi ovaj manastir, iznosile su 3.003 akče, ali se ne zna koliko su bile samo manastirske obaveze. Vidi se da su i u selu i na manastirskom posedu gajeni: ječam, zob, kupus, bostan, raž, proso, konoplja, luk i grožđe; njegovane su pčele i svinje. Nije jasno gde je manastir Preobraženje tad mogao imati takvo imanje za obradu. LEGENDA O POSTANKU ČAČKA. Po narodnoj tradiciji, govori se da je manastir Vavedenje podigao Sveti Sava i njegov otac Simeun, o čemu Vuk Karadžić govori. I kad su majstori dovlačili kamen, negde iz okoline današnjeg Čačka, za gradnju manastira, neki njihov (županov) sluga ili "pristav" uzimao bi od svakih tih kola po jedan kamen i ostavljao tu u polju, pa od tog kamena sazidao crkvu. Kad bi ga prolaznici zapitali: "Šta to radiš?" On bi odgovorio : "Eto, čačkam nešto". Tako je od toga postao Čačk. (53) LEGENDA O OVČARU I KABLARU Bila dva brata koja su imala mnogo ovaca, pa jedan čuvao ovce na Ovčaru, a drugi brat sa Kablara pravio kablove i prihvatao mleko. Tako se po tome ove dve planine prozovu Ovčar i Kablar. (54) _________________________________________________________________________ 53 - Vuk Stefanović Karadžić, Početak opisanija srpski namastira, Gradac, Čačak, 1991., str. 21; "Danica", 1826, Beč, str. 9-24 54 - Jovanjski letopis
O NEKIM MANASTIRIMA U OKOLINI OVČARA PREMA POPISU PO TURSKIM DEFTERIMA
Iz sandžačkog popisa posle 1528. godine vidi se, po dažbinama, da je manastir Jovanje bio siromašan manastir, jer je plaćao samo 54 akče. "Neki od manastira (u okolini Ovčara) za koje "znaju" turski carski defteri XV i XVI veka, više ne postoje, kao ni primer Koritar u Dragačici (Goračići), Ilić u Viljuši. Drugi su promenili imena: Vrelo u Blagoveštenje trnavsko; Bršnik u Stjenik; Koritar u Vavedenje". Neki su manastiri postali parohijske crkve, kao: Vrelo, to jest Blagoveštenje u Trnavi; Bogorodica gradačka u Čačku, koja je posle pada Despotovine u turske ruke bila pretvorena u džamiju. (55) "Turski katastarski popis nekih područja Zapadne Srbije, XV i XVI vek". ______________________________________________________________________________ 55 - Radovan M. Marinković i Radoš Ž. Madžarević, Podaci o manastirima (u okolini Ovčara i Kablara) iz turskih deftera, "Turski katastarski popisi nekih područja Zapadne Srbije u XV i XVI veku O NEISTRAŽENIM SVETIM MESTIMA MANASTIRA METOHA I ISPOSNICA NA PODRUČJU OVČARA I KABLARA Od ostalih mesta u Srbiji Ovčarsko-kablarsku klisuru izdvajaju i njeni manastiri. Sada ih tamo ima desetak, a u tursko doba bilo ih je mnogo više. Po jednom predanju, u Ovčarsko-kablarskoj klisuri bilo je "oko 25 manastira i skitova". (56) Po drugom narodnom predanju, u Ovčarsko-kablarskoj klisuri bilo je u tursko vreme više od 40 manastira, skitova i isposnica. Ali, zbog turskog nasilja i fanatičnosti islama, ostalo ih je ovoliko koliko ih ima danas. Čak i ovi manastiri koji su preživeli i danas stoje lepo obnovljeni, bili su u to doba pljačkani, pustošeni i paljeni. No, želja srpskog naroda da se održi nagonila ga je da obnavlja svoje svetinje, bez čega mu ne bi bilo ni života, ni identiteta, ni hrišćanskog imena. Zato narodni pesnik i uzvikuje kroz tužni glas gusala:"Manastiri i krivo gudalo, to je srpski narod očuvalo". I zaista ga je tada očuvalo. A danas? Pa isto i danas; kada je za srpsku pravoslavnu veru i naciju nastalo teže vreme nego i u tursko doba, jedini način da se izborimo i spasemo od zla i nasilja ovog bezbožnog vremena, koje hara čitavim svetom, jeste da obnavljamo svoje svetinje, i sadašnje i one koje su u ruševinama. Jer, jedino tako, obnavljajući svoje svetinje, možemo se i mi pomoću njihovom i Božjom obnoviti i duhovno i nacionalno. Po istorijskim podacima i literaturi, poznato je da je negde na jugu ovčarskih strana postojao još jedan imućniji i veći manastir, koji je bio posvećen Svetom Georgiju. Čak se i njegov pečat čuva verovatno i sada u Narodnom muzeju u Beogradu. (57) Taj ovčarski manastir, po predanju, podigli su monasi iz lesnovskog metoha (manastira Lesnova), zvani Šibin i posvetili ga Svetom Đorđu. Otuda do današnjeg dana tamo postoji zaselak Šibine, u kojem živi veća familija Šibinaca. (58) Bilo bi veoma zahvalno da se pojave naši stručni istraživači i pronađu to sveto mesto da se obnovi. U detaljnim popisima Smederevskog sandžaka iz oko 1540. godine, prema Turskim defterima (tefterima), pominju se neki manastiri kao svetilišta u okolini Ovčara, ali se za njih ne zna tačno koji su. Što se manastira Vrelo u blizini Trnave tiče, nije jasno koji bi to sada bio manastir. Ako po defterima manastir Vrljevo znači Vrelo , ili Istnik, Istočnik - to bi moglo značiti manastir Stjenik, ili Svetinja, gde iznad Stjenika u šumi ima izvor (istočnik). U blizini sela Viljuše popisan je i manastir Brašnik, koji je u to vreme bio bez kaluđera. I on je pre nego Vrljevo i Vrelo mogao da znači Istočnik, Istnik, ako je pogrešno upisan j defteru Istočnik umesto Stjenik. Postojao je u ataru sela Viljuše i manastir Ilić, u kojem je u to vreme živeo monah Prodan. Docnije on je nazvan manastir Arhangel. Danas se više ne zna mesto tog manastira. Takođe ne zna se mesto gde je bio manastir Koritar u Dragačici (danas Goračić), i tako dalje. Očekuju se nove generacije sa novim duhovno revnosnim i talentovanim stručnjacima, da istraže i ta sveta mesta kako bi se i ona mogla obnoviti. _______________________________________________________________________________ 56 - Dragomir S. Popović, Prepisivačka delatnost Ovčarsko-kablarskih manastira, Gradac, Čačak, str. 116 57 - Sv. Dušanić, R. Nikolić, Ovčarsko-kablarski manastiri, Beograd, 1963, str. 5-17 58 - M. Protić, Lavra Jovanje u Ovčarsko-kablarskoj klisuri, Pravoslavlje, IV 1976, str. 8-9, br. 241 |
|---|