MANASTIRI I "ZBEGOVI" SRPSKE SVETE GORE

U surovom ovčarsko-kablarskom masivu, modrovita Morava, mrveći i sasecajući, stolećima, strmenite stene, gradi ždrelo. Ovčarsko-kablarsku klisuru, mamljivu i živopisnu. Mnoga uzdignuta brda i bregovi sa obala ove krivudave planinske reke liče na ostrvca, pošto su nekim mestima i sa po tri strane optočena nekada brzom i penušavom, a sada jezerski mirnom vodom. Obrasla raznovrsnom šumom, brda ove planine prosečene dubokim gudurama, načičkana golim, divljim stenama, uvećavajući živopisnost i divljačnost ove prirode.

Pre postavljanja železničke pruge od Beograda, preko Užica, za Sarajevo, Ovčarsko-kablarska klisura bila je skoro nepristupačna i nesaglediva, daleka. Ulazak u nju bio je moguć jedino koritom brzopute Morave. U klisuru su ulazili samo gonjeni nevoljom od tursko zuluma, u pećine zvane "zbegovi".

Od vremena katalonske najezde (1307-1309), kad je Sveta Gora Atonska bila opljačkana, manastiri porušeni, kaluđeri, većinom pubijani, a ostali se rasuli, spasavajući život svoj, u srpske i mnoge druge po Balkanu manastire, Ovčarsko-kablarska klisura postala je pribežište za srpske kaluđere iz Svete Gore. Predanje veli da su se srpski monasi Hilandarci nastanili u Ovčarsko-kablarskoj klisuri, odnosno u Novoj ili Maloj Srpskoj Svetoj Gori, kako su još oni nazivali to izvanredno za manastire pustinjsko mesto. Podižući na tom planinskom živopisnom prostoru manastire, svetogorski monasi uvodili su u njih i svetogorski red i poredak (Tipik).

Tako je u tom kraju, prema predanju i istorijskim podacima, nastao veći broj manastira, metoha i skivota od kojih je danas ostalo oko 9 manastira, koji su dobili i imena svetogorskih manastira i kelija. Od Čačka prema Požegi ređaju se sledeći manastiri:

Sveto VAVEDENJE (nalazi se na desnoj obali reke Morave pre ulaska u Ovčarsko-kablarsku klisuru),

Sveto JOVANJE (nalazi se na šestom kilometru uzvodno od Vavedenja, na levoj obali Morave),

Sveto VAZNESENJE (nalazi se na spram Jovanja preko Morave, u brdu, u daljini od nekoliko stotina metara),

Sveto NIKOLJE, (nalazi se, takođe, na levoj obali Morave na dva kilometra uzvodno od manastira Jovanja),

Sveto PREOBRAŽENJE (nalazilo se, isto tako, na levoj obali Morave na dva kilometra uzvodno od Nikolja; novi, pak, manastir je preko Morave, na desnoj obali u brdu naspram starog manastira),

Sveto BLAGOVEŠTANJE (i ovaj se manastir nalazi na levoj obali reke Morave na 2 kilometru od Preobraženja, iznad Ovčar Banje),

ILINJE (ovaj manastir Svetog Ilije nalazi se na brdu nad Blagoveštenjskim tunelom),

SVETA TROJICA (nalazi se visoko u brdu preko Morave naspram manastira Blagoveštenja),

Manastir SRETENJE (nalazi se nedaleko od Svete Trojice na jednom podnožju ispod samog vrha Ovčara).

Pored ovih 9 glavnih manastira, kao što veli narodno predanje, bilo je više od 40 malih crkava, paraklisa i isposnica, od kojih se i sada mogu videti tragovi. Tako na Jovanjskom Brdu kod ruševina Jovanjske kule pronađen je temelj crkvice Uspenija, možda nekad manastira, o čemu će još više biti reči. I ta je crkvica obnovljena kao i Ilinje.

Najveći od devet glavnih manstira, postoji mišljenje, jeste Sveto Jovanje, koji je u srednjem veku imao više od tri stotine monaha, kao i manastir Nikolje. Prema istom predanju svi manastiri u Ovčarsko-kalarskoj klisuri bili su pod jednom upravom, koja se nalazila u Svetom Jovanju. Zato je taj manastir i nosio naziv "lavra". Svi ti manastiri za vreme turskog ropstva bili su izuzetni čuvari Svetosavskog pravoslavlja i u njima se tačno vršilo svetogorsko pravilo. Kad su Turci većinu crkava porušili, ili pozatvarali, a sveštenike poubijali ili rasterali, srpski pravoslavni narod izgubio bi crkveni kalendar i ne bi znao tačno vreme posta i praznika da ga nisu kaluđeri o tome obaveštavali. Tako se priča da su oni na najvećem brdu na svake poklade palili oganj, pa bi se moglo zključiti da otuda uveče pale vatre, iako neki misle da je to mnogobožački običaj starih Slovena.

Stojeći budno na braniku Svetosavske, pravoslavne vere i prosvete, Srpska Mala Sveta Gora budila je i nacionalnu svest porobljenog svog naroda. U dušu potlačene i napaćene braće ulivala nadu na slobodu i oduševljavala na upornu i trajnu borbu "za Krst časni i slobodu zlatnu".

O velikom, napornom i neumornom nacionalnom radu Svete Srpske Gore u ovom narodu u tursko doba ima puno svedočanstava pisanih i sačuvanih u prirodi - to su "zbegovi" ili "zbeg pećine", gde se narod krio od turskog zuluma i po manastirima dogovarali se sa vođama ustanka. Tužna je, ali slavna istorija ovih zbegova u Ovčarsko-kablarskoj klisuri.

Bežeći od nasilničkog odvođenja u ropstvo i od pljačke, narod se sa hranom, stakom i najnužnijim potrebama sklanjao u planine, a naročito u ona mesta koja su obilovala pećinama. Obično su se na jedno mesto sticale familije, džemati, a nekad i celo selo. Tako, na primer, u Neglišorskom zaseoku Šibinima bio je ustanički zbeg u koji se u vreme Kočine Krajine sklanjala dučalovićka familija Filipovića, koja se po imenu zbega počne prozivati Šibincima. Isto tako u Dljinu postoji mesto zvano "Zbegovište", kao dokaz zbega oko onih zaselaka i sela u vreme Turaka. Ima slučajeva gde se u pojedina takva skrovita mesta sticalo po nekoliko sela. Takva pribežišta i skloništa zvala su se zbegovi i obično su bivala po nepristupačnim mestima, odakle bi se lakše i otpor davao. A kao pravi razlog da se narod u takva mesta sklanja jeste i to što se verovalo da se Turci plaše da zalaze u klance i gudure.

Kao i svuda, tako i u Dragačevu najviše je narod živeo u zbegovima za vreme nesreće 1813. godine, mada ima tragova o zbegovima i iz kraja 18. veka. Pored malih familijarnih i džematskih zbegova, koji su bili dobre sreće i sačuvali se neotkriveni i neprokazani, bilo je zbegova koje su Turci pronalazili i porobili. Jedan od velikih zbegova nalazio se u vrhu Dragačeva, u selu Roščićima, koji je čuvao Hadži Prodan 1814. godine, u koji se stekao veliki broj naroda iz okolnih sela i koji je ostao pošteđen. Drugi, najveći zbeg bio je u dnu Dragačeva u ovčarskim pećinama, koji nije bio te sreće da ostane nepronađen.

Kada je 1815. godine otpočeo Drugi ustanak, gotovo sve ono što je moglo nositi pušku diglo se na Čačak i Ljubić, a nejač iz celog Donjeg Dragačeva povukla se u ovčarske pećine (1).

Najviše naroda steklo se u ovčarsku dolinu zvanu "Banica" naspram manastira Blagoveštenja. Zatim, iznad manastira Sretenja u pešteru zvanu "Pećina" i u pećinu zvana "Kađenica". Ova pećina nalazi se ispod Debele Gore, do same Morave, na njenoj desnoj obali na 300 metara uzvodno iznad Blagoveštenskog tunela, o kojoj ćemo opširnije govoriti.

***

Kad su Turci zadržali Đoku Protića kao taoca u Čačku, sa njim je ostao i njegov buljubaša Petar Ilić, koji nije imao hrabrosti da se žrtvuje, te je, predavši se Turcima da bi spasao svoj život, postao njihov kalauz.

U početku meseca maja 1815. godine, Turci su ostali bez hrane, te se reše da pljačkaju Dragačevo. Znajući za ovaj zbeg, Petar ga prokaže, te u osvit četvrtog maja digne se hiljade Arnauta i Turaka zajedno s Petrom u Ovčar. Put ih je vodio preko planine Jelice, sa koje, skrenuvši udesno, stignu zorom u Dučaloviće. Tu u Dučalovićima našli su samo jednog čoveka po imenu Đunisije, koji se ispred njih dade u bekstvo. Oni pripucaju na njega i ubiju ga. Pucanj pušaka nagovestio je dolazak Turaka, te narod počne da beži ovčarskim zbegovima i niz Ovčar. Na pucanj pušaka iguman trojički Filimon pojaše svoga vranca i sa Radovanom Šibincom dohvati busiju pod jednom velikom stenom u potoku Banica i iz te busije ubije glavnog turskog predvodnika, a narod u tom trenutku pojuri niz dolinu Banice ka Moravi ostavivši svu hranu i drugo što su imali Turcima (2).

Narod iz zbega oko manastira Sretenja, na koji je udarila jedna druga četa Turaka, pojurio je da beži ka manastiru Nikolju stazom koja vodi naspram starog manastira Preobraženja. Turci se dadu u poteru za ženama i devojkama, kojih je najviše i bilo. Morava je bila mutna i nadošla. Grupa Turaka koja je udarila niz dolinu Banicu pojurila je da hvata nejač iz ovoga zbega. Iguman nikoljski Neofit, s one strane Morave sa nekoliko svojih momaka izađe te poviče srpskoj nejači koja je počela da skače u mutnu Moravu da beži uz Moravu pod stene, gde

Turci ne mogu doći . Nejač je poslušala i sklonila se pod stene koje im je iguman Neofit pokazao, no Turci, ipak, udare i siđu do ispod Nikolja, pa odatle okrenu uz Moravu, pravo pod one stene gde se nejač sklonila. Iguman Neofit sa svojim momcima tada ospe paljbu iz manastira Nikolja, te preseče napredovanje Turaka koji zapadnu za stene, iza kojih i oni otpočnu sa vatrom iz pušaka. Najzad, posle dugog puškaranja iguman Neofit pođe krišom sa momcima uz Moravu, te zađe Turcima s boka i, uhvativši dobru busiju, otpoče s ponovnom vatrom ubivši nekoliko Turaka i ranivši ih veći veći broj. Arnauti se tada povuku sa svojim mrtvima i ranjenima niz Moravu, a iguman Neofit s momcima svu nejač iz sretenjskog zbega, koja se po njegovom savetu sklonila ispod rečenih stena, preveze čamcem na levu obalu Morave i skloni ih u manastir Nikolje, pa tako, ipak, srećno spase veći broj srpske nejači.

Sva nejač, žene i devojke iz baničkog zbega, koje nisu htele postati turskim robljem, skakale su u Moravu. Ko nije umeo plivati, izgubio je život u vodi mutne Morave. Za devojkama i ženama skakali su Turci da ih izvuku iz vode i sobom povedu. Skakale su u Moravu i majke sa decom u kolevkama (3). Ono što se podavilo, voda je izbacila kod manastira starog Preobraženja i ti mučenički leševi srpskog roblja sahranjeni su na obali Morave u neposrednoj blizini, tako da se neki grobovi i danas skoro poznaju. Te kosti su uglavnom 1940. godine prenesene u novo-podignuti manastir Preobraženje i sahranjene su na levoj strani pri ulasku u manastirsku crkvu uza sami zid.

Iz ovih događaja sa turskim hvatanjem srpske nejači po zbegovima vredno je zapamtiti i to kako je jedna mlada žena iz Dučalovića bacila kolevku sa povijenim detetom u Moravu, pa onda za njim i ona skočila. Majka se udavila, a kolevku sa živim detetom voda je izbacila na obalu (4).

I obnova manastira Sretenja koju je izvršio jeromonah Nićifor, docnije vladika užički, vezana je za tužnu istoriju ovog zbega. A o manastirima ovim i drugim biće posebno reči.

Do podne bilo je gotovo i sa zbegom u Kađenicama. To je ustvari jedna pećina, ukrašena stalaktitima. Njen otvor ni malo ne liči na ulaz u pećinu, niti podseća na to da se tamo iza nje krije velika, niska ali veoma prostrana pećina. Gledano spolja, izgleda kao kakva pukotina stene, po svojoj malo ukoso dužini od nekoliko metara a širini od jednog nepunog metra. U tu pećinu sakrilo se je nekoliko stotina nejači. Po drugim podacima, u njoj je stradalo oko tri stotine, a ostalo je uspelo da pobegne. Po predanju toga kraja, jedna je majka iznela svoje rasplakano dete iz pećine da ga umiri i da ne dosađuje ostalima. Međutim, Turci u tom trenutku naiđu i po detinjem plaču pronađu pećinu. Brzo donesu iz livade manastira Blagoveštenja ispod pećine sa jednog stoga slame od ječma i njome zatvore ulaz u pećinu pa je zapale. Tako su dimom i vatrom Turci podavili, ugušili i sagoreli sav narod u pećini. Od svega toga ostale su do danas samo kosti nejači dragačevske, većinom iz sela Dučalovića, Dljina, Đerača i Lučana kao živi svedok turske svireposti. Pećina je od tada prozvana "Kađenica" zbog dima i kada, upravo zbog načina na koji je narod u njoj ugušen i podavljen. Ovo su podaci o Kađenici pre njenog otkrivanja i obnove. A o obnovi i osvećenju njenom biće reči docnije.

Jean od trojičinih monaha u tom robljenju po zbegovima u Ovčaru, na knjizi: "Žitija Svetih Otaca" ostavio je ovakav natpis: "Ova knjiga je manastira Trojice kod Ovčara, blizu reke Morave i planine Kablara. Neka se zna kada se roblje porobi u Ovčaru. Koliko se porobi toliko se dvojinom natera u Moravu prema manastiru Preobraženju (starom) od nasilja turskog Ćaja Paše. On u Čačku uskoro posle toga svojom glavom zaplati, a što se roblja nađe živo sve se povrati na slobodu. Tu pomoć i korist učini Miloš Obrenović sirotinji meseca maja 4 - dan 1815. godine".

PEĆINE - ISPOSNICE

Iznad starog porušenog manastira Preobraženja ima jedna na velikoj visini prostrana peštera , u kojoj je posle pada Karađorđeve Srbije narod tražio pribežište od turskog zuluma. Vasilije Popović, oborknez požeške nahije, dao je da se naprave skele za ovu pećinu, i to ga je koštalo 700 groša. Zato je ta peštera (pećina) dobila naziv "Lestvica". Sada skele ne postoje, uništili su ih verovatno Turci. Postoje samo izvesni tragovi i u nju se više ne može ući. Predanje veli da je uz stene do pećine načinjena čitava kula, ali su je Turci porušili iz topova.Vreme uništavanja ovog zbega bilo je po jednima krajem 18. veka, a po drugima 1813. godine za vreme srpske propasti. Dvaput je ovaj zbeg pod Turcima pronalažen i uništavan. Za ovu pešteru priča se da ide kroz ceo Kablar i izlazi negde na severnu stranu. Postoji i jedna jeziva priča - događaj u vezi ove pećine. Naime, kada su Turci pronašli ovo skrovito mesto i zbeg, pokušali su da ga porobe. Turci se sakupe ispod stena gde je zbeg i počnu da se penju uz lestvice (koje su pravljene od pletenog pruća ili od tvrdih grabovih kuka u vidu lanca pričvršćenih klinovima za stene). Kada se prvi Turčin popeo do vrata pećine, žena koja je mesila hleb, spazivši Turčina, potegne ga preko lica u glavu onim loparom i testom. On zbunjen i prepadnut otisne se sa lestvica niz stene i polomi se. To unese paniku među ostale Turke i jedva se spasu bekstvom. Zato se ta pećina prozove "Turčinovac". A trag od kule koja je bila načinjena uz pećinu i sad se poznaje (5).

Osim gore pomenutih velikih zbeg-pećina, Ovčarsko-kablarska klisura ima mnogo malih peštera, koje su bile takođe skloništa za narod. Ali su većinom one služile kao ćelije mnogih monaha isposnika, koje je naod zvao "vrtepari". Tako su, izgleda, tu među njima monasi našli sebi skonište u onom vremenu kada su posle Maričke bitke u velikom broju prebegli iz Svete Gora i kada je nastalo ono intenzivno podizanje manastira i crkava u klisurama Zapadne, odnosno Golijske Morave (6).

U tom ogramnom kamenom masivu ima pećina na visini i do šezdeset metara. U njih su se isposnici peli i iz njih izlazili pomoću "gužvi", to jest drvenih lanaca napravljenih od jakog grabovog pruća, i pomoću drvenih klinova pobijenih u stenu. I danas u izvesnom redu primećuju se u stenama izbušene rupe u koje su stavljani klinovi.

Iznad tog starog porušenog manastira Svetog Preobraženja, u stenama Kablara nalazi se i jedna široko otvorena pećina zvana:"Voda Svetog Save". Predanje veli da je Sveti Sava imao u toj pešteri isposnicu. Obilazeći tamošnje krajeve radi prosvećivanja srpskog naroda radi učenja i obraćanja u Pravoslavnu veru svoga naroda, nailazio je i na otpor nekrštenjaka i jeretika, koji su ga gonili pa se u tu kablarsku pešteru sklanjao, podvizavao i prikupljao nove snage za rad u narodu. Međutim, kako u toj pešteri nije bilo vode za piće, a Morava je dosta daleko, to je molitvom Svetog Save potekla voda iz stene u samoj pešteri koliko je bilo potrebno za njega. Tako se i danas tu nalazi jedno manje udubljenje u steni i u njemu nekoliko litara čiste kao suza vode koja nikad ne presušuje.

Od pamtiveka svakog mladog petka i mlade nedelje narod je dolazio na ovu vodu Svetog Save da dobije ozdravljenje, najviše od očnih bolesti, od glavobolje i od mana srca. Pričaju da, ako neko tamo ide bez strahopoštovanja ili bez vere, voda presuši i nema pomoći.

Iz gore navedenih pisanih i u prirodi sačuvanih svedočanstava vidi se, da je za vreme petvekovnog turskog robovanja Srpska Sveta Gora stajala na mrtvoj straži, budno i samopožrtvovano braneći Pravoslavnu, Svetosavsku veru i Crkvu, i nacionalnu svest porobljenog srpskog naroda. Nećemo pogrešiti, veli letopisac, ako kažemo da je Srpska Sveta Gora okađena tamjanom uz usrdne danonoćne molitve podvižnika - kaluđera za spas i slobodu srpskog naroda; sva ona napojena je suzama stradalnika i orošena svetom krvlju mučenika i neznanih junaka - boraca za Krst Časni i slobodu zlatnu.

Tačno se ne zna koliko su puta za vreme mnogovekovne borbe s Turcima bili pljačkani i rušeni ovi manastiri. Zna se samo to da su se, pomoću božijom, zauzimanjem kaluđera i uz pomoć naroda manastiri ove Svete Gore posle rušenja opet popravljali. Takva je, u kratkim potezima, iz tog perioda, tužna ali slavna, istorija Srpske Svete Gore.

_________________________________________________

1 Glasnik Srp. um. društva, knjiga XIII, str. 188.

2 S. Milutinović, Istorija, str. 295

3 Vuk Karadžić, Žiznj i podvigi M. Obrenovića, SPBRG, 1825. godine, str. 53-54.

5 M. Đ. Milićević, Kneževina Srbija, str. 318

6 Vasilije Marković, Pravoslavno monaštvo i manastiri u srednjovekovnoj Srbiji, str. 126.