MANASTIR SVETO USPENIJE

Svi su manastiri Srpske Svete Gore bili pod jednom upravom, koja se nalazila u Svetom Jovanju, zbog cega se ono i zvalo "Lavra". Predanje veli da je u Jovanju jedno vreme živelo preko 300 kaludera u mnogobrojnim kelijama manastirskih konaka. Tako je Jovanje po svome ustrojstvu i broju monaha svojevremeno bilo veliki manastir kao i Nikolje; cak možda i veci i ugledniji, iako ga neki nazivaju metohom nikoljskim. To j e verovatno postao onda kada je za vreme turske najezde opusteo i ležao dugo godina u ruševinama. Medutim, on je u duhovnom svom usponu bio poznat u ovom kraju kao kulturno-prostveni centar. Za Jovanje se u istom periodu vezuje i jedan manastir koji se nalazio na oko dvesta pedeset metara iznad Jovanja, na Jovanjskom brdu. Istorijski izvori i zapisi svedoce nam da se to mesto zvalo i "Gradina" (Gradilište), a sam manastir nosio je naziv Uspenije. Verovatno je da je vrh tog brda bio obezbeden kulom-tvrdavom i ogradom, a u sredini te ograde nalazila se crkva Svetog Uspenija, po kojoj se i manastir tako nazvao. Pored crkve nalazili su se konaci s visokom kulom koja se zvala "Jovanjska kula" ili "Joan kula" i pisarnica. Ta kula, prema predanju, služila je za odb r anu od neprijatelja. Imala je nekoliko spratova i podruma i služila za pisanje knjiga, a završavala se zvonarom sa velikim zvonom, koje je davalo znak manastirima za pocetak bogosluženja u celoj ovoj Svetoj Gori; ali i signal za druga obaveštenja. Na njeg o v zvon odgovarala su i odjekivala Ovcarsko-kablarskom klisurom mnogobrojna zvona svih manastira i crkava. To zvono na Jovan kuli bilo je toliko veliko da se, kako vele, i u Cacku culo, udaljenom oko 16 kilometara. Brujanjem ovih mnogobrojnih zvona, prolam a njem tišine ovcarskih manastira, uznošena je hvala Bogu, a bezbrojni monasi pozivani u crkve da slave Boga i da se mole ne samo za spasenje svoje duše, nego i za blagostanje i spasenje celog srpskog naroda.

U Jovan kuli nalazila se škola za kaludere i sve štenike (neka vrsta bogoslovije), kao i škola za prepisivanje crkvenih knjiga, jer u to doba još nisu postojale štamparije.

Od pisanih knjiga u Jovanju ili u Jovanjskoj kuli bila su sacuvana "Dela Svetog Jefrema Sirina". I, na toj knjizi, u rukopisu koja su se sacuvala u Narodnoj biblioteci pod brojem 8433, ovaj zapis stoji:" Sija svjatija i boženstvenaja knjiga podpisa se u manastiru Jovana Lestvica …..=1779. (zapisano možda pogrešno 1479). Rukopisa rab Božji Viktor crkvenjak (rukopis Narodne Biblioteke b r. 8433.). Knjige su pisane i po drugim manastirima. Tako u rukopisu Narodne biblioteke (gl. LVI-353 str.) stoji zapisano:"Sija svjatija i božestvenaja knjiga glagolemaja Panigirik pisa se v leto 3pM3=1642., a podkriliji gori Ovcara i Kablara, na rjeci Mo r avje v nekojem hudom gradilišce v velije steni zovom Lestvica. O sem trudih se az grešni i menjši v inocjeh Teodosije. Poceh meseca genvara (januara) 28. i završih meseca dekembrija 8. den. I cratušcemu se otecetvo grob, zemlja že mati".

Ovaj manastir Turci su verovatno porušili kad i Jovanje.

Kakva je sudbina velikog zvona sa Jovan kule, tacno se ne zna. Prica se da su Turci uzeli i odvezli zvono. Po drugoj verziji, zvono je otisnuto sa zvonare u Moravu, jer je služilo kao signal Srbima kad Turci naidu. Medutim, ako se ima u vidu velika i gusta šuma koja je rasla po brdu izmedu Jovan kule i Morave, to bi bilo nemoguce. Prema trecoj verziji, zvono se nalazi zatrpano u ruševinama. Te ruševine nisu otkopavane. Preostali njeni zidovi deblji su od metra i vi d i se da su zidani obicnim kamenjem i vrelim krecom.

Blizu srušene kule postoje temelji od konaka kao i od crkve uz njih Svetog Uspenija. Nealeko od temelja te stare crkve podignuta je 1939. godine nova, manja crkva Svetog Uspenija zauzimanjem vladike Niko laja i odbora za izgradnju u kojem je pod okriljem Vladike i manastira Jovanja najaktivnije ucestvovao prota Milivoje Maricic i brat Boško Topalovic. Medutim, glavni njen ktitor i zadužbinar jeste gospodica Leposava Prokic iz Beograda, koja je imala namer u da tu podigne za sebe i kucu i da se preseli u sestrinstvo manastira Jovanja.

Nadahnut Duhom Svetim, sa apostolskom i svetosavskom revnošcu, u Hristovoj pravoslavnoj veri i nacionalnoj slobodi svog naroda, a uz pomoc Božiju i žrtveno pomaganje pobožnog srpskog naroda, vladika Nikolaj, veli letopisac jovanjski , neumorno se trudi da povrati Srpskoj Svetoj Gori i žickoj svetosavskoj eparhiji nekadašnji sjaj, ugled i slavu. Ne samo devet galvnih Ovcarsko-kablarskih manastira vec i druge svetinje ovaj veliki revnitelj i jerarh trona svetosavskog obnovio je i stalno obnavljao, do samog Drugog svetskog rata i materijalno i duhovno.

Zato cemo se ovde radi jasnijeg pregleda osvrnuti na kratak istorijat ovih svetinja i na njihovu obnovu ispred rata i na najkracu njihovu trnovitu istoriju za vreme Drugog svetskog rata i posle rata. O manastiru Vavedenju vec smo rekli da je doživeo svoju obnovu posle rata i posle pretvaranja u ženski manastir, a delimicno i manastir Uspenije.