MANASTIR VAZNESENJE Manastir Vaznesenje nalazi se u podnožju Ovčara na jednoj uzvišici sa jugoistočne strane. Na suprotnoj, levoj strani Morave nalazi se Novo Jovanje ( a iznad njega Uspenije). Do Vaznesenja se dolazi običnim putem sa ceste uz brdo kroz sitno gustu šumu ostavljajući udesno potok koji se iznad manastira postepeno spušta dole u Moravu. Do 1937. godine ovaj manastir bio je u potpunim ruševinama. Pretpostavlja se da je bio jedan od najznačajnijih manastira u Ovačru i da potiče iz 12-13. veka. Ulaz u crkvu nije, kao obično, sa zapadne strane, već sa severne, slično nikoljskoj crkvi, u koju se ulazi sa južne strane. U priprati i u naosu nalaze se na podu dve rozete ukrašene ornamentima iz biljnog sveta. Po njima bi se moglo zaključiti da pripadaju 16. veku. Ko je podigao ovaj manastir, ne zna se, kao što se tačno ne zna ni kada je podignut. Verovatno da su ga Turci razrušili kad i Jovanje i druge ovčarske manastire. Kad je Vuk Karadžić dolazio 1820. godine u Ovčar, Vaznesenje je bilo razrušeno i pusto. Samo su se dugo mogle videti delimične zidine od crkve i konaka, kao i pročelje gde je bilo ognjište.(1) Crkva je bila jednobrodna i možda je imala iznad srednjeg traveja kube.(2) Ovčarsko-kablarski manastiri često su u tursko vreme pljačkani i rušeni. Tako oštećeni neki su delimično obnovljeni, a neki su, kao preobraženje i Vaznesenje , sasvim zapusteli. Preobraženje je obnovio sretenjski iguman Nikifor Maksimović. U Vaznesenju je takođe započeta obnova, pa je prestala, jer ministar sam nije imao tih sredstava, a ostali ovčarski ovčarski manastiri nisu imali mogućnosti da ga pomognu, jer su morali sebe obnavljati i zbrinjavati. Istina, sretenjski jeromonah Makarije pokušao je da Vaznesenje obnovi, verovatno kao njihov u to vreme metoh, ali mu nije dozvolio užički episkop Janićije.(3) Iz kojih razloga, nije poznato. I u manastiru Vaznesenju izgleda da su monasi prepisivali knjige, kao što su to činili monasi i u susednom manastiru Jovanju. Poznato je da je u manastiru Vaznesenju 1570. godine, prepisano i jedno iluminatorski bogato četvorojevanđelje "trudom i usrdnošću oca igumana Silvestra jeromonaha i celog bratstva".(4) Iz toga se vidi da je Vaznesenje u to vreme imalo više monaha, koji su verovatno pomagali svom igumanu u prepisivačkoj delatnosti. Šteta je što nije sačuvano više tih rukopisnih knjiga, jer teško je verovati da je u tom manastiru, sa tako darovitim prepisivačem, prepisana samo jedna knjiga. Posle obnavljanja manastira Jovanja i naseljavanja u njega sestara iz Kališta, vladika Nikolaj počeo je već 1937. godine, sa obnavljanjem i manastira Vaznesenja.(5) Za taj posao on je doveo majstore iz Ohridsko-bitoljske eparhije. Jednom prilikom, na početku jeseni, vladika Nikolaj poseti Vaznesenje da vidi kako napreduju radovi. Okolni seljaci, koji su pomagali obnovu Vaznesenja, radosno i sredačno dočekaju Vladiku i na pročelju (ognjištu) u ruševinama starog konaka, po Vladičinoj želji, založe vatru, stanu se grejati i peći zelenjake (purenjake) uz razgovor. Tada je vladika sa narodom i iskusnim majstorima iz Makedonije učvrstio dogovor da se odmah ozida crkva i da se stari konak obnovi. Glavni izvor za finansiranje tih radova bili su narodni prilozi koje je prikupljao brat Boško i ostali bogomoljci i ovčarsko-kablarski monasi. Te godine crkva je, sa centralnim kubetom, bila već gotova. Započeta je i obnova konaka, ali je varovatno zbog nedostatka novca, u polovini gradnje obustavljena. Tada je, po blagoslovu Vladičinom, u Vaznesenje došla stara monahinja Paraskeva, rodom iz Bosne, koja se zamonašila još 1914. godine. Ona je u Vaznesenju malo bila pa se upokojila. Posle njene smrti, došla je iz Jovanja monahinja Sara, koja tek što je stigla sa pet svojih sestara iz Makedonije, gde je u obdaništu "Bogdaju" u Bitolju radila sa sestrom Nadom Adžić. Nova nastojateljica Sara imala je četiri svoje sestre, Antoniju (Stojku Đuketić), Agripinu (Stanu Jakovljević), iskušenicu Ranku i Kosanu (kasnije monahinju Karolinu) a uskoro ih je bilo osam sestara. To malo sestrinstvo, na čelu sa energičnom i snalažljivom igumanijom Sarom, veoma brzo je dovršilo obnavljanje i manastira i konaka i omogućilo sebi, istina, skroman, ali pristojan, monaški život. U želji da pomogne manastiru Sara je s blagoslovom Vladičinim pošla u Bosnu 1939. godine. U Bosni je pomogla narodu u misionarenju i vršenju hrišćanske jevanđeljske delatnosti nekoliko meseci, a narod je, opet pomogao preko nje manastir Vaznesenje svojim prilozima. Videći višestruke sposobnosti mati-Sare, vladika Nikolaj poverava njoj i njenoj sestri Antoniji dečje hranilište u Čačku. U jesen 1938. on će to hranilište prepustiti jovanjskoj monahinji Varvari i Ani, a mati-Sari poveriti da 1939. godine osnuje sestrinstvo u manastiru Ljubostinji. Tako ona postaje možda prva igumanija tog uglednog ženskog manastira i sestrinstva posle carice Milice i Jefimije. Ona će za vreme rata 1943. godine podneti velika stradanja.(6) Ceneći njen rad u manastiru, episkop Nikolaj napisao je u Ljubostinji pored većeg broja knjiga, i knjigu "Mudra igumanija ljubostinjska". Sledeće 1940. godine u Vaznesenje dolazi iz Makedonije igumanija Ilina. Te godine vladika Platon zatvara ženski manastir Capare, a igumanija Ilina sa sestrama iz manastira, monahinjom Jelisavetom, monahinjom Lidijom i svojom bratanicom iskušenicom Leposavom dolazi u Žičku eparhiju, gde ih vladika Nikolaj dodeljuje manastiru Vaznesenju. Tu docnije dolazi iz Jovanja u sestrinstvo i druga Ilinina bratanica Dara (monahinja Darija). Otac njen, shimonah Sofronije, zadržao se nekoliko meseci u Žiči, a kada su Žiču 1941. godine Nemci bombardovali i zapalili, on kao i još neki monasi iz Žiče dolazi u Vaznesenje, gde ostaje sve do svoje smrti 1951. godine. Na toj dužnosti ostaje do kraja 1947. godine. Tad su se sve sestre iz Nikolja sa svojom igumanijom, zbog pretnji i čestih saslušanja od partizanskih vlasti, ponovo vratile u manastir Vaznesenje, odakle odlaze u Staru Srbiju - Kosovo, u manastir Draginac 1949. godine. Iz Draginca prelaze u Braničevsku epahiju, prinuđene i na dalju selidbu. Po odlasku igumanije Iline iz Vaznesenja, u manastiru je ostao jedno vreme žički stari monah otac Tihon Đurić. On odlazi u manastir Ćelije i Pustinju u Šabačkokraljevskoj eparhiji, a u Vaznesenje će doći odmah posle rata iz Vujna žički đakon Timotej Knežević, brat arhimandrita studeničkog Julijana Kneževića. On je oboleo u Žiči na plućima i umro u Vaznesenju 17. januara 1950. godine. U to vreme bio je u Vaznesenju i rođeni brat oca Kalista monah Mihailo Milunović, koji je posle Vaznesenja bio jedno vreme u manastiru Rači, kao i u više drugih manastira. Grob mu se nalazi u manastiru Sićevu, u Niškoj eparhiji. Posle Mihaila, u Vaznesenje dolazi Mihailo Filipović, koji jedno kratko vreme provodi tu kao iskušenik, a zatim postaje rasoforni monah s monaškim imenom Apolonije. Imao je pesničkog dara i lepo je propovedao i misionario u narodu na saborima i bogomoljačkim skupovima. Sazidao je u Vaznesenju nesrazmerno veliku za taj manastir zvonaru, koju je počeo graditi 1956. godine, a završio 1960. godine. Te godine patrijarh German osvetio je i crkvu i zvonaru 25. septembra 1960. godine. Vladika Nikolaj u pismu svešteniku Milivoju Maričiću od 22. juna 1955. godine veli za njega da hoće da ispiše crkvu vaznesenjsku za koji posao mu je potrebno oko dva miliona dinara.(7) Svakako da je monah Apolonije tražio otuda iz amerike pomoć u tu svrhu, pa Vladika ocenjuje da je za to vreme opšte krize ta količina novca mnogo velika i da bi on pre taj novac utrošio na žičke tada ruševine. Vladika žički Vasilije Kostić smenio je ovog starešinu sa te dužnosti i uklonio iz eparhije, iz nepoznatih razloga. Posle Apolonija Vaznesenje je bilo pod upravom Jovanja. Jedno kratko vreme 1968. ili 1969. godine bila je u Vaznesenju i monahinja Agnija sa tri sestre iz beogradskog (na Topčideru) manastira Vavedenja. Sada se već duže vreme u Vaznesenju nalazi jeromonah Sava Đurović, koji je iz Šumadijske eparhije došao u Vaznesenje u septembru 1973. godine. U isto vreme došla je u Vaznesenje iz manastira Raletinca u Šumadijskoj eparhiji monahinja Jelena Đurić iz Donjeg Vakufa sa 4-5 sestara. Tako je Vaznesenje i sada ženski manastir a duhovnik mu je jeromonah otac Sava. On je najviše od svih doprineo da ovaj mali manastir sad ima veliku portu i veliku baštu. Zakopao je iza crkve brdo i svukao ogromne količine zemlje oko crkve. Tako se Vaznesenje sad nalazi na jednoj lepoj i velikoj terasi, ali neuobličenoj. Sada je potreban isto tako veliki trud da se formira i ogradi lepa porta, a okolina uredi. Otac Sava ima očigladno mnogo energije i ljubavi prema svom manastiru, i to je veoma pohvalno, samo mu nedostaje stručno lice, stručan saradnik, koji bi mu dao plan i nacrt da se lepo sve dovede u red. Bogosluženje je svakodnevno po Tipiku.
MIHAILO FILIPOVIĆ Mihailo Filipović rođen je 1924. godine u okolini Kruševca. Bio je kao mladić u nekoliko manastira od 1940. do 1951. godine. To je, kako sam veli, morao činiti da bi se sklonio od komunista, a verovatno i zbog punoletstva, u koje je tada dorastao, da ga ne bi koja vojska mobilisala, a imao je i kičmu povređeno. Prvo je došao u manastir Naupare 1940. godine. Zatim je, sa kraćim prekidima, proveo nekoliko meseci u manastiru Svetom Romanu kod Đunisa. Potom se, zbog komunista, kako veli, ponovo vraća u Naupare, gde ostaje sve do kraja septembra 1944. godine. Tad se, sticajem okolnosti, sklanja u manastir Divljane (posvećen Sevtom Dimitriju), što donekle pokazuje i njegovu nestalnost, odnosno nespremnost da ostane u jednom manastiru. Posle nešto više od godinu dana dolazi u manastir Sukovo, nedaleko od Pirota, i tamo ostaje. Svi Mihailovi podaci koje daje o sebi, kao i detalji koje rado navodi, koriste da se vremenski lakše odrede događaji vezani za oca Justina i oca Jelisija. Mihailo je imao nameru da se odmah vrati u Divljane, ali monahinja Paraskeva, docnije devička igumanija, koja ga je i dovela iz Divljana, zadržala ga je radi oca Justina, koji je, izgleda, tek došao u Sukovo, u jesen te 1945. ili početkom 1946. godine. Mihailo je kao iskušenik radio tu u manastiru i poslušavao oca Justina sve do njegovog hapšenja u poznu jesen 1946. godine. U Sukovu je ostao do leta 1947. godine, kad ga je posle hirotonije oca Vasilija Kostića za episkopa, pozvao otac Justin Popović u Beograd. Tamo se po Avinoj preporuci prihvatio te ode u hrvatsku, u jedno selo iznad Bjelovara, da pomogne ocu Jeliseju Popoviću, koji se posle Avinog hapšenja morao preseliti iz sela Zvonca, nedaleko od Sukova. Kad je, međutim, otac Jelisej posle dvadesetak dana uhapšen, on se vratio u Beograd. Po blagoslovu oca Justina, Mihailo odlazi u Pećku patrijaršiju. Posle godinu dana, 1948. ponovo posećuje oca Justina, a zatim odlazi u Žiču, te iste 1948. godine. Otuda posle dva-tri meseca prelazi u Ovčar, u manastir Preobraženje. Polovinom oktobra 1949. godine, UDBA ga u Preobraženju hapsi i posle kratkog saslušanja sprovodi u Kragujevac, gde je proveo u zatvoru mesec dana radi isleđenja. Tamo će, ili još u Ovčaru, doživeti da ga Srdan Belošević, komandir milicije i drugi udbaši, pod pretnjom ga isleđujući, podignu do lustera i namaknu mu omču na vrat govoreći: "Priznaj, sad si gotov!" Zatim ga zatvore u samicu do drugog isleđenja… Sedamnaestog novembra te 1949. godine, osvanuo je Mihailo na Golom otoku, gde ih je to jutro sa ostrva Bakra prevezao brod "Punat". Tamo je mnogo mučen i isleđivan. Pod maltretiranjem i terorom, koji teško može da se iskaže, proveo je godinu dana. Zatim je otpušten sa karakteristikom: "Greškom uhapšen". Sa Golog otoka Mihailo ponovo dolazi u Ovčar, u Preobraženje. U tom međuvremenu otac Vasijan primio je upravu manastira Studenice, a otac Evstatije, koji ga je zamenio i primio upravu manastira Preobraženja, nije smeo Mihaila da primi u manastir. Zato Mihailo odlazi u manastir Vujan, igumanu ocu Julijanu Kneževiću, i tamo ostaje nešto više od godinu dana (od maja ili juna 1950. , kad je pušten sa Golog otoka, pa do leta 1951. godine). Tada se otac Julijan vratio u Raču, a Mihailo odlazi u Studenicu, ocu Vasijanu. U leto 1952. godine, Mihailo bude u Studenici zamonašen u rasu, sa monaškim imenom Apolonije. Posle samo nekoliko dana mitropolit Josif Cvijanić premesti monaha Apolonija u Ovčar, u manastir Vaznesenje, gde mu iste 1952. godine, poverava upravu manastira. Okretan i snalažljiv, Apolonije nastavi obnovu tog manastira i za tri-četiri godine podigne lepu zvonaru, a od staze kojom se dolazilo sa ceste u manastir, proširivši je, napravi dobar kolski put. Posle hapšenja oca Jeliseja u Hrvatskoj, o njemu se više ništa nije znalo. Apolonije (Mihailo) je živeo u strahu od UDBE i u neizvesnosti. Zato nikome o njemu nije smeo ništa da priča, a nije imao ni blagoslov za to od Ave, pogotovo posle boravka na Golom otoku. Tek 1957. godine, kad je bila gotovo ozidana zvonara, došao je iz manastira Trojice iguman Irinej Vasiljević da je vidi, i tom prilikom, kao i još jednom, kad je Apolonije bio kod njega u Svetoj Trojici, otkrije mu tajnu nestanka oca Jeliseja, o čemu se govori u njegovoj biografiji kao starešine manastira Trojice. Posle završetka novog manastira Jovanja, u čijoj je izgradnji monah Apolonije bio predsednik građevinskog odbora, kao i po završetku zvonare u Vaznesenju, on se povlači iz iz Ovčara i, budući nestalnog duha, napušta manastir i zasniva u Pančevu porodicu. Međutim, iako je imao trgičnu prošlost, on do kraja svog života ostaje tesno vezan za crkvu. Piše lepe, ponekad i dirljive, duhovne pesme, pogotovo o ovčarskim manastirima i nekim monasima. Poznata mu je irado pevana pesma: "Poslednje zbogom", o vladici Nikolaju Velimiroviću. Gotovo redovno posećuje bogomoljačke skupove i sabore u Žiči i u Ovčaru, na kojima kao pokajnik propoveda. Umro je iznenada, šlogiran, u leto 1996. godine. IGUMANIJA SARA Pronicljiva, mudra i snalažljiva igumanija Sara, budući na raznim dužnostima u Crkvi, pokazala se kao izvanredan pedagog u radu s omladinom, a u manastiru je bila uvek stroga, ali i veoma sposobna kao organizator i duhovna majka. Zato je svuda pokazivala vidljiv uspeh,zbog čega je potrebno nešto više reći o ovoj velikoj monahinji i mudroj igumaniji. Igumanija Sara Đuketić rođena je 13. decembra 1904. godine, od roditelja Aleksandra i Savke Đuketić, u selu Šušnjaru, srez lazarevački. Na krštenju dobila je ime Leposava. Hrišćanski lepo vaspitana u domu roditelja, a pod uticajem Bogomoljačkog pokreta, koji je predvodio vladika Nikolaj, mlada dvadesetpetogodišnja devojka Leposava umesto udaje 1929. godine odlazi sa dve svoje mlađe sestre, Stojkom i Radojkom, u ženski manastir Petkovicu kod Šapca, gde su živele ruske monahinje emigrantkinje sa svojom igumanijom Sidonijom. Tamo su ove tri rođene sestre primljene kao iskušenice. Pod rukovodstvom tih dobrih i opitnih ruskih monahinja, Leposava je brzo uznapredovala u manastirskom, duhovnom životu i pokazala se u svemu zrelom i sposobnom sestrom. Posle dve godine, 1931. igumanija Sidonija, po blagoslovu nadležnog episkopa i patrijarha Varnave, poverava novu dužnost iskušenici Leposavi i njenoj sestri Stojki i šalje ih sa jednom starijom i iskusnijom monahinjom u Beograd na rad u ženskom, hrišćanskom pokretu. Tamo im se poverava veoma delikatna i odgovorna dužnost: vaspitavanje dece i omladine u tek osnovanim dečjim hranilištima, obdaništima, prihvatilištima i domovima. Jer, u to vreme u našoj zemlji bilo je mnogo siromašne, napuštene i nezbrinute dece, pa se tim problemom morala i crkva pozabaviti. Pored patrijarha Varnave, u tom pogledu najviše je učinio vladika Nikolaj Velimirović. Leposava se sva svesno predala toj časnoj i odgovornoj dužnosti staranja i hrišćanskog vaspitanja naše nezbrinute omladine. Radeći u Beogradu na vaspitanju dece, ona i njena sestra Stojka radile su u isto vreme i na svom duhovnom i kulturnom uzdizanju. Pored ruskog crkvenog pojanja, koje su učile sa Ruskinjama u manastiru Petkovici, one su u Beogradu naučile lepo srpsko crkveno pojanje i završile žensku zanatsku školu, što će im docnije biti od velike koristi jer će biti u mogućnosti da nauče i sestre raznovrsnim, lepim ženskim radovima. Kada je 1934. godine, ruska igumanija otišla iz manastira Petkovice u Makedoniju, u Skopsku eparhiju, iskušenica Leposava je napustila svoju, već svima poznatu, plemenitu dužnost u Beogradu i, na poziv vladike Nikolaja, prešla je u manastir Kalište na Ohridskom jezeru. Te iste godine na Lazarevu subotu, po blagoslovu vladike Nikolaja, arhimandrit Rafailo Holandarac zamonašio je u manastiru Kalištu nekoliko sestara, među njima i Leposavu i Danicu. Leposava Đuketić, primivši monaški čin, dobila je ime Sara, a Danica Milenović dobila je monaško ime Varvara. Obe ove tada mlade monahinje postaće nešto docnije igumanije ugladnih ženskih manastira u Srbiji, sa isto tako uglednim sestrinstvom. Monahinja Sara, posle monašenja, premeštena je u Bitolj, u dečje obdanište "Bogdaj", gde je, zajedno sa učiteljicom Nadom Hadžić, Beograđankom, radila sve do 1937. godine. Uskoro, posle dolaska 12 sestara iz manastira Kališta u ovčarski manastir Jovanje, u Žičkoj eparhiji, sa ocem arhimandritom Rafailom, prešla je tamo i monahinja Sara. Jovanjski duhovnik arhimandrit Serafim upisuje njeno ime u Letopis jovanjskih sestara. Vladika Nikolaj, znajući njene sposobnosti, poverava joj, odmah po njenom dolasku u Ovčar, obnovu manastira Vaznesenja. Monahinja Sara je posle smrti stare monahinje Paraskeve, kao kališka a sada jovanjska sestra, primila upravu manastira Vaznesenja 1937. godine. Počela je život i obnovu manastira sa sestrama koje je sa sobom dovela, a to su njena rođena sestra Antonija (tada iskušenica Stojka), Agripina (Stana Jakovljević) - obe su u Vaznesenju zamonašene, zatim iskušenica Ranka i iskušenica Kosana, koja je kao monahinja dobila ime Kaliopa. Uskoro je mati Sara imala u tom manastiru osam dobrih sestara. Budući energična , otresita i snalažljiva, sa takvim sestrinstvom ona je brzo dovršila obnovu manastira Vaznesenja, u kojem se normalizovao skroman manastirski život. S blagoslvom vladičinim, Sara je nekoliko meseci provela u Bosni radi misionarske delatnosti u narodu. Po dolasku iz Makedonije u Žičku eparhiju, vladika Nikolaj osnovao je u Čačku dečje hranilište i poverio ga protojereju Radomiru Krečkoviću i monahinji Sari, kao i njenoj sestri monahinji Antoniji, na staranje i rukovođenje. Tu dužnost one su obavljale do jeseni 1938. godine, kada je Vladika poverio hranilište jovanjskim sestrama monahinji Varvari Milanović i monahinji Ani Mihailović. Monahinji Sari i njenim sestrama Vladika povrava otvaranje novog ženskog manastira u Ljubostinji, a ljubostinjskog tadašnjeg igumana sinđela Platona Milojevića postavlja za starešinu manastira Rače. Nastojeteljica Sara, primivši upravu manastira Ljubostinje, brzo je sakupila 10 do 15 sestara, čiji se broj stalno povećavao. Zahvaljujući tome bila je u mogućnosti da organizuje u manastiru život, red i bogosluženje sa punim monaškim, svetogorskim pravilom i svakodnevnom svetom Liturgijom. Sa tako zdravom i čvrstom duhovnom disciplinom i pravilom, ovo je sestrinstvo iz dana u dan u svemu napredovalo. Srećna je okolnost za njih bila i ta što je manastir Ljubostinja imao tih godina dovršen jedan od najlepših manastirskih konaka, koji je zajedno sa inženjerima porjektovao mudri i energični arhimandrit ljubostinjski Nikon Lazarević, Dalmatinac, u to vreme veoma poznat i kraljevom dvoru i celoj našoj Crkvi. Ljubostinja je tada bila jedan od najbogatijih manastira u Srbiji, a Nikon je bio dugo godina starešina i Ljubostinje i manastira Kalenića. Početkom II svetskog rata dečje hranilište i u Čačku i u Kraljevu prestalo je da radi. Monahinja Varvara i Ana prešle su u manastir Ljubostinju. Monahinja Julijana Bajić prešla je iz kraljevačkog hranilišta takođe u manastir Ljubostinju. Neka od te dece iz hranilišta došla su u Trstenik, gde je za njih osnovan dom. Devojčice su smeštene u Ljubostinju. Po pričanju bivše bogovaćske igumanije Efrosinije, koja je i sama bila jedno od te siromašne dece u Ljubostinji, u Trsteniku je bilo oko dvadeset siromašnih dečaka, a u Ljubostinji sa sestrama 12 siromašnih devojčica, koje su sestre u manastiru negovale. Tamo je početkom rata došla i sestra Nada Adžić iz dečjeg obdaništa "Bogdaja" u Bitolju, koja je sa igumanijom Sarom i drugim sestrama mnogo doprinela u staranju oko te siromašne dece. Na Petrovdan 1941. godine vladika žički Nikolaj konfiniran je od Nemaca i prisilno doteran iz Kraljeva u Ljubostinju sa DR Vasilijem Kostićem i njegovim sinovcem Jovanom Velimirovićem, profesorom Bitoljske Bogoslovije. Tamo se vladika nalazio do 5. decembra 1942. godine u kućnom pritvoru. Mnogo puta bio je tamo i u krizi i u brizi, i od Gordićevih četnika i od partizana i njihovih špijuna, kao što je bio Miša Brašić zvani "Džin", a najviše od Nemaca, koji su često pretresali manastir Ljubostinju i okolicu, najverovatnije prema izveštaju Miše Brašića. Četnička radio stanica, za kojom su tragali i Nemci i partizani, nije bila u Ljubostinji niti je ona dopremljena od Engleza radi veze s vladikom Nikolajem, kao je ovaj četvorostruki špijun rodom iz Belušića, izveštavao svoje poslodavce. Kad je saznao da se ta četnička radio stanica nalazi na 10 kilometara iznad Ljubostinje u selu Loboderu, Miša je, prema kazivanju njegovih prijatelja i svedoka, otišao u to selo. Dva dana po njegovom povratku Nemci su došli u Loboder, spalili ga i nekoliko ljudi uhapsili i ubili. Kako je Miša sarađivao ne samo sa Kominternom i partizanima, već i sa Nemcima i četnicima, to se sumnjalo da je on doveo Nemce u Loboder. Vladika je zbog njega više puta saslušavan i vođen iz Ljubostinje u Kruševac u zatvor.(8) Posle Vladičinog interniranja u Banat, u manastir Vojlovicu, igumanija Sara, kao nastojateljica manastira Ljubostinje, imala je velikih teškoća, jer su je sve vojske za ponešto činile krivom. Tako biva u ratnom periodu. Dok je vladika Nikolaj bio kod njih u manastiru, sestre su se osećale više zaštićene, jer je on svojim autoritetom stajao ispred njih. A kad su vladiku, zajedno sa njegovim sinovcem Jovom i sinđelom dr Vasilijem Kostićem, nemački oficiri 5. decembra 1942. godine, sproveli džipom u manastir Vojlovicu kod Pančeva u stroži kućni zatvor, igumanija Sara sa sestrama bila je u većem ratnom strahu. U to vreme, pored dece iz obdaništa, u Ljubostinji je bilo i dosta izbeglica. Samo iz porušene i zapaljene Žiče bilo je nekoliko monaha: monah Jakov Arsović, jeromonah Sava Maksimović od Ljubovije, čredni jeromonah i manastirski duhovnik Tadija sa svojom majkom monahinjom Darijom, jerođakon Kasijan, jerođakon Valerijan Lekić iz Mrčajevaca, iskušenik Živorad Vasić, rodom iz Ljubovije, sinđel otac Jovan Rapajić, koji je često boravio u Ljubostinji za vreme vladike Nikolaja, zatim jeromonah otac Vasilije Mišić, koji je 1942. kao duhovnik zamenio oca Tadeja, i drugi. Po odlasku Vladičinom u Vojlovicu, Gordićevi četnici ubili su jeromonaha Savu Maksimovića iako ih je otac Jakov Arsović savetovao da to nipošto ne čine. Nemci su u mukama umorili jerođakona Valerijana u kruševačkom zatvoru. Kažu da je od batina bio poludeo.(9) Sa njim je mučen i streljan Jovo Gordić, sin četničkog komandanta Nikole Gordića.(10) Nemci su manastir Ljubostinju često pretresali zbog oružja i četničke radio stanice, za koju se prenosila lažna vest da se u manastiru nalazi dar Engleza vladici Nikolaju. U manastir su često dolazili cetnici, a ponekad i partizani, radi hrane i drugih potreba, što je sve stvaralo strah i trepet sestrama u manastiru. U to vreme igumanija Sara okrivljavana je za sve i svašta, pa čak i za hapšenje đakona Valerijana i Jova Gordića kao i za zaostavštinu vladike Nikolaja, koju su, po pričanju igumanije Varvare, tražili četnici. U manastiru se u to vreme nalazila, krijući se, i neka Olga, četnik. Često su tada dolazili iz Beograda u Ljubostinju već poznati čika-Aleksa Trajković u to vreme i prota Sava Petrović, sudija Žičkog crkvenog suda. U to vreme, posle odlaska vladike Nikolaja iz Ljubostinje, s mati-Sarom i njenim sestrama koje su bile u upravi manastira nisu se slagali prota Sava Petrović i neke sestre. Da li su sestre bile toliko naivne i nepromišljene da za svoje unutrašnje stvari i probleme, da bi ih rešile, traže posrednike i prijatelje među oružanim ljudima ili su tu umešali svoje prste agenti kao što je Miša Brašić, koji je ne tako retko navračao u manastir Ljubostinju i koji je preko Nemaca gledao da uništi vladiku Nikolaja, tačno se ne zna. Ono što je bilo jasno, to je da su stvorene takve intrige da su se u njihov unutrašni život umešali Gordićevi četnici. Za igumaniju Saru stvorena je opasna situacija. Čika Aleksa Trajković savetovao je Sari i njenim rođenim sestrama da se odmah, na vreme, sklone. Bivša ljubostinjska sestra , sada igumanija Mitrodora Jovanović, nastojateljica manastira Svetog Romana i manastira Naupare kazuje da joj je jednom prilikom u razgovoru episkop Vasilije žički, koji je dugo bio u Ljubostinji s vladikom Nikolajem, rekao da mu je Vladika pričao da je opomenuo igumaniju Saru da se odmah ukloni sa svojim sestrama iz manastira Ljubostinje, jer tu predstoje tri sestrinska groba. Da li je to sveti Vladika proročki predvideo, ne znamo, ali to se uskoro sve dogodilo. Tih dana, na početku 1943. godine, jedan četnik iz odreda Bogdana Gordića ubacio je kroz prozor u manastirsku kancelariju cedulju na kojoj je pisalo:" Odmah se sklonite jer ćete biti pobijene". Ovo se odnosilo na igumaniju Saru, Antoniju, Radojku i Milku. Od nekih drugih "četnika" ove sestre dobijale su pisma sa opomenom da ne beže, jer će u svakom slučaju biti pobijene. Kad su prvom prilikom došli da uhvate i ubiju Saru, spasao ju je, vele, Jovo, sin Nikole Gordića. Drugom prilikom, uoči Bogojavljenja te 1943. godine, po svedočenju Milice Stevanović, sada stare monahinje iz manastira Bogovađe Jefimije, spasla ju je sestra Milanka, sada igumanija Irina Sarić iz manastira Kamenice, u trenutku kada je neko rekao: "Đakon je gotov, sad možemo Saru", a spasla ju je tako što ju je sakupila u crkvu pod Sveti Presto.(11) U manastiru Ljubostinji radili su dva momka, dva stalna radnika, Radomir i Đorđe, otac sestre Olimpijade. Radomir rano ujutru na Bogojavljenje 1943. godine upregne konja u sanke i, po odluci sestara da hitno sklone igumaniju Saru iz Ljubostinje, stavi je zajedno s poslušnicom Milankom u sanke, jer je bio sneg, i maskirane senom i šarovinom (kukuruzovinom) prevezu ih do Trstenika, a odatle vozom otputuju u Beograd čika-Aleksi Trajkoviću i gospođi Mari Ostojić, gde ostanu oko dve godine. Osim manastirskog momka Đorđa, oca sestre Olimpijade, koja se sada nalazi u Deviču, u manastir Ljubostinju često je dolazio i jedan drugi visoki Đorđe od Trstenika, koji je, onako krupan i siledžijski namrgođen, tražio od đakona Valerijana da mu preda svoje oružje. Kad mu ga ovaj nije predao, prisiljavao je sestru Kosu (sada monahiju Kaliopu) da mu ga ona nekako uzme i preda njemu. No, ona se u to nije htela mešati, jer nije ni znala da đakon ima ikakvo oružje. Taj Đorđe, vele, posle Sarinog odlaska dolazio je u Beograd da traži Saru da je ubije, preteći da treba da bude ubijeno pet ljubostinjskih sestara i Sara kako bi se zauvek sprečio njen povratak u Ljubostinju. Zato se smatra da je i on jedan od ubica ljubostinjskih sestara. U kojoj meri je Đorđe učestvovao u njihovom ubistvu, ne zna se, ali se zna da su i taj Đorđe i još neki posle ubistva tih sestara, u kojem su učestvovali, otišli iz četnike u partizane, no nisu preživeli rat, o čemu će još biti reči. Po Sarinom odlasku iz Ljubostinje, na bogojavljenje 1943. godine, manastir je izgledao kao razgrađena bašta, po kojoj stoka i zverinje nanosi štetu. Već po Savindanu došlo je do ubistva ljubostinjskih sestara, o kojima ćemo ovde, koliko nam je poznato, govoriti. Gordićevi četnici koji su vrebali da ubiju igumaniju Saru, videći da im je izmakla iz ruku , okomili su se na njene sestre Antoniju i Radojku, kao i na njenu poslušnicu Milku. O tome svedoči više tadašnjih ljubostinjskih sestara, kao i g. Mileta Trnavac i drugi.(12) Prvo su bile na udaru rođene Sarine sestre, monahinja Antonija i iskušenica Radojka. Po pričanju stare monahinje Jefimije Stevanović, iz manastira Bogovađe, koja je tada bila u Ljubostinji kao iskušenica Milica, rodom iz Trstenika, a koja još uvke dobro pamti i sređeno kazuje događaje i godine, kao i po kazivanju igumanije Mitrodore Jovanović, to je bilo ovako: Ono veče kada će sestre Antonina i Radojka stradati, živeći pod psihozom pretnji i straha, one su došle malo ranije u večernjim časovima u svoju sobu sa sestrom Kosom (Kaliopom), koliko da nisu same i hrabrile su se razgovorom. Sestra Milka je neopaženo nešto ranije ušla u sobu i sakrila se pod krevet. Nije jasno da li iz straha ili iz nestašluka dečjeg da uplaši Antoninu i Radojku, jer joj još nije bilo ni 20 godina, a sa sestrom najlepše je pevala u manastiru. Kad se iznenada pojavila, izazvala je strah i vrisak kod prisutnih sestara. Očigledno da nije ni slutila šta će ih uskoro snaći. Kad su se uveče sestre sakupile u manastirsku kapelu na akatist, sestra Milka ostala je, ipak, skrivena u sobi pod krevetom. U tom trenutku upali su u kapelu Gordićevi iz Bogdanja riljački četnici i odveli monahiju Antoninu i njenu sestru Radojku, kao i još jednu sestru, misleći da je to sestra Milka. To veče bio je u Ljubostinji prota Dušan iz Veluća. Prve dve sestre četnici su svezali i poveli preko potoka, po velikom snegu, uz reku. Za njima su išli gotovo kilometar monahinja Jefimija iz Stragara, otac Tadej, manastirski duhovnik, i monah dr Jakov Arsović. Otac Tadej zapitao ih je:" Zašto vodite ovu treću sestru Olimpijadu?" Tada oni rekoše toj sestri: "Zar ti nisi Milka?" kad im je odgovorila da je ona Olimpijada, a ne Milka, oni su je odmah vratili sa pretnjom, stavljajući prst na usta da nikome u manastiru ništa ne govori. Tad se i otac Jakov sa sestrom Olimpijadom vrati u manastir. Otac Tadej i mati Jefimija još malo pođu sa njima, ali i njih ubede četnici da se vrate, obećavajući da će ih odmah pustiti, samo da ih nešto saslušaju. Čim su se oni vratili, četnici su ih odmah obe usmrtili. Prvo su ih noževima (kamama) izboli, zatim su sestru Antoniju udarili kundakom u glavu tako snažno, da je odmah mrtva pala u sneg. Radojku je u mraku okrznuo jedan metak preko lica, a drugi joj je prošao kroz lakat, te je i ona pala onesvešćena, budući kao i Antonina izbodena. Misleći da su obe mrtve, četnici su ih ostvili u snegu na putu i produžili dalje prema Riljcu. Kad se sestra Radojka osvestila i videla da joj je sestra mrtva, pošla je sama u manastir teturajući se onako izbodena i ranjena. Tako se nekako dovukla do prvih kuća pored puta.(13) Jedan seljak natovari je na sanke i doveze odmah u manastir, a zatim u Trstenik, gde joj sestra Nada Adžić iz dečjeg obdaništa ukaže prvu pomoć, a onda je odvezu u Kruševac u bolnicu. Mileta Trnavac veli da su četnici prvo izboli i zaklali sestru Antoniju, pa posle neki dan uveče odveli sa akatista sestru Radojku i, posle 200 do 300 metara, kad su se vratili u manastir duhovnici Roman (14), odnosno Tadej, Jakov i stragarska monahinja Jefimija, četnici su izboli noževima sestru Radojku i ostavili je onesvešćenu u snegu. Kad je došla k sebi, pokušala je da pođe u manastir, ali nije bila u mogućnosti iscrpljena od uboda noževima, pa su je u toku noći, negde pred zoru, otac Tadej i dve sestre, koji su krenuli iz manastira putem prema Riljcu, sreli na oko 500 metara od manastira svu krvavu i izbodenu, kako se tetura i pokušava da ide prema manastiru, ali ne može, jer nema moći. Odmah su je, vele sestre, preneli do Trstenika, a zatim u Kruševac u bolnicu. Tamo je, u bolnici, ležala dugo i prezdravela. Doktor Erić ukazao joj je pomoć i, kad je prezdravela i malo se oporavila, rekla je da zan ko je kriv za sve to što je od njih učinjeno i da će ih prokazati. Erić je, izgleda, to sve znao i delimično bio u to uključen, jer je poznavao ljubostinjske sestre. bojeći se, verovatno, revanša, neko je kažu, izdao naređenje da se Radojka iz bolnice ne sme pustiti živa. I kad joj je doktor Erić dao jednu injekciju, njoj naglo pozli i posle dva dana ili dva sata umre, pa se sumnjalo da ju je usmrtio injekcijom dr. Erić. No, ipak, pre toga duhovnik otac Tadej (15) dođe u bolnicu i, kako mu nije bilo dozvoljeno da uđe na glavni ulaz, on uđe u bolnicu preko Bagdale i odmah zamonaši sestru Radojku davši joj monaško ime Evgenija. Tako je mučenički završila svoj život i druga Sarina sestra kao monahinja. Jadnim Srbima, koji su tada ma kakvoj partiji, stranci ili pokretu pripadali, činilo se da tada u ratnoj situaciji sve mogu oružjem koje su nosili i da im je slobodno da sve čine pa i ovakve zločine kao što je ubijanje i klanje ovih nedužnih ljubostinjskih sestara. Malo im je što su nerazumno, bez rasuđivanja, ubili dve rođene Sarine sestre, pa su kroz neki dan došli i za treću žrtvu. Ta treća žrtva bila je manastirska iskušenica Milka, mlada devojka od nepunih 20 godina, koja je sa sestrom Kosanom (Kaliopom) najlepše u crkvi pevala. Sestra Milka rođena je u Strmovu kod Lazarevca i bila je komšinica i služavka kod Sarine majke u Strmovu. Videći da je poštena, otresita i vredna, igumanija Sara povede je početkom II svetskog rata, po njenoj želji za iskušenicu u manastir Ljubostinju. Kako je bila veoma sposobna, poverljiva i odana manastiru i igumaniji kao svojoj duhovnoj majci, igumanija Sara poveri joj odgovorno ekonomske dužnosti kao i ključeve od svega u manastiru. Ono veče kad se sestra Milka zbog Gordićevih četnika sakrila pod krevet i kad joj je sestra Kosa rakla da su to veče četnici iz kapele odveli Sarine sestre Antoninu i Radojku, ona se zaprepastila i još više uplašila. Nekoliko dana po sahrani monahinje Antonine, sestra Milka dobila je poziv da ide u Trstenik na neko saslušanje. To ju je mnogo uznemirilo i zastrašilo, jer je tada znala šta to znači, ali je morala poći. No, i pored toga sestre su pokušale da je negde sklone, pa je s njom pošla i monahinja Angelina. Manastirski momak Đorđe upregne konja u sanke i pođu u Trstenik da bi je sklonili. Međutim, nisu ni primetili da su riljački četnici već opkolili manastir i držali ga na oku. Kad su bili ispred prve manastirske ćelije (propusta), trojica naoružanih ljudi izašli su pred njih, zaustavili ih i zapitali kuda idu i kako se zovu. Kad je sestra Milka kazala svoje ime, oni su odgovorili:"Tebe i tražimo, ti nam trebaš". Preplašena, sestra Milka zakukala je:"Joj, Đorđe, ne daj me!" Ali to joj nije ništa vredelo, Đorđe joj nije mogao pomoći. M. Trnavac veli da su je poveli sa sobom stazicom preko Bogdanske šume, pored kapele Svete Petke, i spustili se na Moravu. Naterali su je da prvo otpeva pesmu: "Oj, Moravo, primaš li me?" Zatim su je silovali, a onda nožem izboli i zaklali i bacili u Moravu. Stara monahinja Jefimija iz manastira Bogovađe (16), sećajući se života u Ljubostinji, taj događaj objašnjava sa više pojedinosti. Po njenom svedočenju, kad su ih trojica naoružanih Gordićevih ljudi iz Riljca sreli kod mosta ispred manastira uzviknuvši "Stoj!", sestra Milka je od straha povikala: "Joj, Đorđe, ne daj me!" Međutim, oni su je opomenuli da ćuti. Kad su je ispitali i saznali da se zove Milka , rekli su da nju traže i odmah je poveli ispod ćuprije putanjom u šumu. Prošlo je dva dana, a oni u manastiru ništa nisu saznali za Milku. Tada otac Kasijan, koji će docnije do smrti živeti u Studeničkoj isposnici, pođe sa Đorđem tim putem na konjima da traže sestru Milku. Kad su došli do mesta koje se zove Bogaz, konji nisu hteli da pređu preko tog bogaza. Po vidnim znacima da su se tu dželati sestre Milke s njim zadržavali, po zaustavljanju konja i da frkćući nisu hteli da pređu to mesto, kao i mogućim, nečasnim hvalisanjem tih zlikovaca, pročulo se i otkrilo da su na tom mestu ovu manastirsku sestru oni mučili i silovali, a zatim je odveli i do velike ćuprije (mosta) ispred Trstenika. Tu kraj Morave mučili su je ponovo i nagonili da peva: "Oj, Moravo, primaš li me?" Videći kome je pala u ruke i šta je čeka, sestra Milka počela ih je moliti:"Braćo, molim vas, nemojte me ubiti i baciti u Moravu". No, njena molba nije imala odziva u njihovim kamenim i zločinačkim dušama i savesti, jer su je odmah izboli noževima i zaklali, pa s mosta bacili mrtvu u Moravu. Stražar koji je tada čuvao most, ispričao je docnije ljubostinjskoj monahinji Jefimiji (Jevdokiji) šta je te noći sve čuo i video na tom mostu. Zatim joj je rekao da je tom prilikom, kad je sestra Milka bačena s mosta u Moravu, video belog goluba kako je uzletio iz Morave u nebo lepršajući krilima. Da li je to bila pravedna duša ove svete mučenice ljubostinjske? Saznalo se da je to gnusno delo učinio neki Miso sa još dva druga iz Bogdanja (17). Ali Bog, koji sve vidi i sve zna, nije ostavio nekažnjenog ni tog ubicu. Docnije, posle II svetskog rata, njegov će se sin utopiti na istom mestu u Moravi, gde je on ubio i mrtvu utopio ljubostinjsku sestru Milku. Posle nekoliko dana telo ove ljubostinjske sestre, mučenice, Morava je izbacila kod vodenice "vitlače" u Bogdanju. Pronašao ga je vodeničar te vodenice i poznao. Uzeo joj je iz džepa ključeve, koje je uvek nosila sa sobom, i vratio ih u manastir, jer je sestra Milka bila ekonom i na njenom su poverenju, kao što već rekosmo, bile sve sobe i namirnice u manastiru. Vodeničar se nije usudio da je sahrani da ne bi odgovarao i prošao kao ona, već je leš, ili bolje rečeno njeno sveto telo, otisnuo u vodu i nabujala Morava odnela ga je. Pošto njeno telo više nikad nije nađeno, to ona nema svoga groba. Episkop Nikolaj, tek što se malo duševno smirio u manastiru Vojlovici, gde su ga Nemci pritvorili, saznao je za žrtve u sestrinstvu manastira Ljubostinja. Zato je napisao u jednoj debljoj svesci posvećenoj materi Sari čitavu knjigu sa divnim savetima, poukama i izuzetnim sadržajnim primerima iz monaškog života svetih monaha (Otaca) i svetih monahinja (Matera). Sva je knjiga ukrašena nacrtanim prekrasnim inicijalima, pobožnim slikama, rozetama i šarama. Napisan je i spisak Ljubostinjskih živih i upokojenih sestara za vreme igumanije Sare. Zatim je pažljivo nacrtao i prekrasan spomenik u vidu raskošnog crkvenog potala, na kojem je ispod luka napisano: "Proslavi, Gospodi, proslavivših tja". Zatim, ispod ucrtanog krsta: "Novomučenice: Monahinju Antoninu, sestru Milku, sestru Radojku (monahinju Evgeniju). Vo Ljubostinje 1943. Zaklana Hrista radi od slugu sataninih 1943. , pred manastirom o Svetom Savi (1943) " U početku knjige na jednoj margini piše: "Na dar svom duhovnom čadu monahinji Sari, episkop žički Nikolaj u o Vojlovici 1943." Sara se tada nalazila, kad je primila ovu knjigu u rukopisu, u Beogradu sa sestrom Milankom (Irinom) kod pobožne gospođe Mare Ostojić 1943. godine. Pričalo se da su ti Gordićevi riljački četnici, što su ubili ljubostinjske sestre, odmah otišli u partizane i da nisu, sem krupnog i grubog, visokog Đorđa, živi dočekali završetak rata. Jedan od razloga za ovakvu tragediju ljubostinjskih sestara je i taj što se u manastiru nije dovoljno držala "Dedina" zapovest; što se nije stražarilo nad jezikom. A Sveti Vladika žički lepo je u Žiči, a svakako i u Ljubostinji, početkom rata rekao: "Sad dolazi ratno vreme, i ko bude umeo da sačuva jezik svoj, moći će i glavu da sačuva, a ko ne bude umeo da sačuva jezik svoj, neće moći ni glavu sačuvati. " Posle Sarinog prisilnog bekstva iz Ljubostinje i posle smrti njenih sestara, ostale sestre morale su da biraju drugu igumaniju. Jedne su bile za Varvaru, a druge za monahinju Marinu; izabrana je monahinja Varvara. Tako je tada najbolje odgovaralo. U manastiru se tada nalazio i prota Sava Petrović, sudija Crkvenog žičkog suda u Kraljevu, Vladika Vasilije, kao i još neki episkopi, ljutili su se na njega , kao i na neke sestre, jer se Sava mnogo mešao u unutrašnji život sestara u Ljubostinji, pa se, pored drugih, i njemu pripisuje krivica za tragične događaje u tom ženskom manastiru u toku rata. Uzimamo kao rđav primer mešanja sa strane u život manastira to što je ovaj prota u to vreme kaznio jednu sestru tog manastira da nedelju dana nikud ne izlazi iz svoje kelije (sobe), da bude odlučena od sestrinstva i sestrinske trpeze - bez hrane i opštenja sa sestrama, kao i bez molitvenog opštenja sa njima. To je izazvalo uznemirenje u manastiru kod sestara, pogotovo kod dotične sestre, koja se tako razbolela, da su u manastiru mislili da će umreti ili duševno oboleti. Posle rata, 1946. godine, episkop šabačko-valjevski Simeon primio je igumaniju Saru u svoju eparhiju i poverio joj manastir Ćelije kod Valjeva. Primivši upravu manastira Ćelija, igumanija Sara dovela je sa sobom u Ćelije svoju poslušnicu i saradnicu Milanku Sarić, kao i još šest ljubostinjskih sestara. Milanka je uskoro u Ćelijama postala monahinja Irina. Tako je manastir Ćelije posle oko 15 godina ponovo postao ženski manastir, ali iguman Serafim iz Ćelija premešten je u manastir Petkovicu. Umro je i sahranjen u manastiru Kaoni. U to posleratno vreme dolazi u Ćelije i arhimandrit dr Justin Popović, profesor Univerziteta u Beogradu, duhovni gorostas i veliki um bogoslovlja Srpske pravoslavne crkve, negde u maju 1948. godine. Pre toga boravio je u Beogradu kod čika-Alekse Trajkovića, kod g-đe Mare Ostojić, kod svog zemljaka i školskog druga prof. Velimira Arsića, kao i u Deviču i još nekim manastirima. U Ćelije dolazi, kako je i sam docnije govorio: "Iz poštovanja prema vladici Nikolaju". Zatim, zbog reda i manastirske discipline koju je uspostavila u Ćelijama igumanija Sara, gde je imao i najpogodnije uslove za svoj obiman književni rad. No, iako su ga komunističke vlasti pratile gotovo u stopu, on je mirno radio na pisanju dela "Svetosavlje", "Filosofske urvine", "Crkva i ekumenizam", "Dogmatika" (III tom) itd., prevodeći u isto vreme mnoga bogoslužbena dela, "Trebnik" i "Žitija svetih". Često bi govorio tada da može da zahvali komunistima, koji su mu, držeći ga u manastiru kao u kućnom pritvoru, i neslućeno omogućili da prevodi tolike evharistijske, bogoslužbene činove i knjige. Dakle, zahvaljujući Bogu i sestrinstvu, otac Justin obavio je u Ćelijama do svoje smrti ogroman posao i stvorio Srpskoj Crkvi veliki duhovni kapital. Bio je velika duhovna podrška sestrinstvu u manastiru, narodu toga kraja, omladini i svim prijateljima i svetootačkim svojim savetima. Blagodareći njegovom prisustvu, Ćelije su, iako mali i siromašan manastir, postale odmah poznate u zemlji i van naše zemlje. Zato su mnogi njegovi poštovaoci i prijatelji i u zemlji i iz celog sveta, pomažući njega, materijalno ustvari pomagali manastir Ćelije, pogotovo onda kada mu je odmagala domaća vlast. To je omogućilo da je taj siromašan manastirčić postajao sve poznatiji i bogatiji, dok se nije pretvorio gotovo u divno sređenu i uređenu lavru kakav je danas. Zbog svega toga, u svoje vreme, igumanija Sara i njeno sestrinstvo znale su visoko ceniti i poštovati ovog jedinstvenog, savremenog srpskog visokoobrazovanog bogoslova i u isto vreme asketu kao svog najmilijeg duhovnog oca. Igumanija Sara odmah je po svom dolasku u Ćelije, prema svojoj urođenoj sposobnosti, otpočela sa obnavljanjem manastira i mnogo je za svoje vreme uspela. Obnovila je postojeće konake za sestrinstvo i podigla nov konak ne mestu starog s kapelom, gde je bila osnovna škola u kojoj se učio u svoje vreme vladika Nikolaj. Sakupila je oko 40 sestara, tako da je u manastiru sve napredovalo kao u medotočnoj košnici. U to vreme posle rata, baba-Katu, majku vladike Nikolaja, po njegovoj želji iz Amerike, zamonašio je iguman preobraženjski iz Ovčara otac Vasilijan, i od tada o njoj kao i o celoj njihovoj kući vodila je brigu stara monahinja Marina iz Ljubostinje. Zatim je došla poznata monahinja Julijana Bajić, takođe iz Ljubostinje, i monahinja Paraskeva Milošević iz manastira Jovanja. Posle dve-tri godine Sarine sestre iz Ćelija primaju i vode brigu, kao o svom metohu, o vladičinoj kući u Leliću, o njegovoj majci i snaji Pelagiji, Jovinoj majci (18), koj je, po ugledu na svekrvu Katu, takođe primila monaški čin. Za sav trud koji je mati Sara činila manastiru u crkvi, vladika Simeon proizveo ju je u čin igumanije 1950. godine, a posle dve godine odlikovao ju je i naprsnim krstom. Negde 1953. ili 1954. , dakle, posle 12 godine, otac arhimandrit Justin došao je sa igumanijom Sarom i sestrama u Kruševac, gde su iz groba izvadili kosti Sarine sestre Radojke (Evgenije), preneli ih u manastir Ljubostinju i sahranili kraj groba njene sestre monahinje Antonine. Neki misle da su kosti monahinje Evgenije tada sahranjene u Ćelijama. Tako harmoničan život i rad sestrinstva ovog primernog ženskog manastira i njihovog duhovnika oca Justina bio je sve do negde 1957. i 1958. godine, kada je, zbog različitog načina shvatanja monaške discipline i rada u manastiru, došlo do razmimoilaženja između igumanije Sare i oca Justina. Tada je, po sporazumu sa nadležnim arhijerejem Jovanom Velimirovićem, igumanija Sara, 28. marta 1958. godine, dobila kanonski otpust za Braničevsku eparhiju i stavljena je za nastojateljicu novog ženskog manastira u Koporinu. Sa igumanijom Sarom prešla je iz Ćelija u Koporin i jedna polovina sestara. Ostatak sestara nastavio je dalje, uz pomoć oca Justina, sa radom i obnovom manastira Ćelije. Ovo razrojavanje bilo je svakako po Božjem promislu i blagostanju, jer su do njihovog dolaska u manastir Koporin i crkva i konaci bili toliko oronuli i prepukli da, poduprti, nisu mogli biti ni za upotrebu ni za bogosluženje. Tako je ovo sestrinstvo sa igumanijom Sarom došlo u ovu svetu obitelj u poslednji čas radi njenog opstanka. Ova umna i energična igumanija odmah je odlučila da i ovaj, četvrti joj, novoosnovani ženski manastir obnovi. Obnova je tekla sređeno, brzo i sa puno volje i elana. Crkva je tako dobro obnovljena i podzidana sa restauratorskim izvedenim radovima i ikonostasom, da je osigurana od propadanja za dugi niz godina. Podignut je veoma lep nov konak sa dva sprata i suterenom, kao i druge pomoćne zgrade. Igumanija Sara je obnovila i unapredila ekonomiju i raznovrsnu žensku radinost u manastiru. To je isto učinila i u drugim manastirima u kojima je prethodno bila. Osnovala je četiri ženska manastira i u njih primila i odgajila više od stotinu sestara- svoje duhovne dece. Nekoliko monahinja iz njenog angeoskog duhovnog jata postale su i igumanije raznih ženskih manastira. Igumanija Sara shvatila je monaški život svetootački strogim i odgovornim, a otuda i svetim. Zato je uvek bila i prema sebi i prema sestrama veoma stroga. Ali nikada ta strogost nije isključivala njenu ljubav i rasudljivo razumevanje svojih sestara. Pred kraj svog života primila je veliku shimu. Upokojila se u Gospodu u manastiru Koporinu 27. aprila 1964. godine, gde su je sestre sahranile i ožalile kao svoju duhovnu majku (19). + MONAHINJA LIDIJA (1883 - ) Monahinja Lidija Bajić rođena je 1883. godine u selu Ratkoviću, srez Levački, od roditelja Sime i Milenije Sarić. Na svetom krštenju dobila je ime Milica. Udala se u istom selu za Ljubisava Bajića i imala sa njim tri sina: Dragutina, Dragomira i Dragoljuba i ćerku Draginju. Dragoljub je veoma dobro izučio duborezački zanat i u Žiči je kao iskušenik radio u duborezu od orahovine lepe ikonostase dve-tri godine pred II svetski rat. Imao je i srebren glas i poznavao je dobro crkveno pojanje, pa je izuzetno lepo u crkvi pevao. Streljali su ga Nemci u Kruševcu za vreme II svetskog rata. Draginja se, po ugledu na igumaniju Katarinu , koja je iz istog sela , odlučila i pošla u manastir Kalište 1927. godine. Zamonašila se 1930., a došla u Jovanje sa ostalim kališkim sestrama 1936. godine. Kad su im deca poodrasla, Ljubisav i Milica dođu 1937. u Jovanje da posete ćerku, tada već sedmogodišnju monahinju Julijanu. Oni tamo ostanu pola godine pomažući sestrama u obnovi zapuštenog i do njihovog dolaska zapustelog Jovanja. Posle pola godine Ljubisav se vraća kući, a Milica se odlučila da ostane u manastiru. Nakon izvesnog vremena Milica odlazi u Makedoniju, u manastir Svete Petke, u Caparima kod Bitolja, jer je Jovanje devički manastir, a ona je bila u braku, zbog čega u njemu nije mogla ostati. U Svetoj Petki, videvši Milicu da je žena pobožna i molitvena, koja zna zašto je napustila svet i došla u manastir, odmah su je već krajem 1937. godine zamonašili. Vladika Nikolaj postrigao ju je u malu shimu i dao joj monaško ime Lidija. Kad je 1940. godine episkop Platon zatvorio ovaj ženski manastir u Caparima i otpusti sve monahinje, one su došle u Ovčar, u manastir Vaznesenje, odmah po Mitrovdanu 1940. godine. + MONAHINJA EVGENIJA (1923 - ) Monahinja Evgenija Petronijević, iz sela Gornje Gorevnice, srez ljubićki, rođena je 17. februara 1923. godine. Kršteno joj je ime Ranka. Njeni roditelji imali su četvoro dece. Ranku, Milosavu, Slavka i Milenka. Po odobrenju roditelja i s blagoslovom vladike Nikolaja, Ranka je došla u manastir Vaznesenje 15. juna 1938. godine, za vreme igumanije Sare. Mirna, krotka i pobožna, ona je u manastiru služila za primer. Kad je igumanija Sara 1939. postavljena u Ljubostinji za nastojateljicu, s njom i ostalim sestrama pošla je i sestra Ranka. U Ljubostinji je primila monaški postrig i dobila monaško ime Evgenija 1940. godine. + MONAHINJA JELISAVETA ( 1910 - ) Monahinja Jelisaveta ćerka je Milovana i Živane Milovanović. Rođena je u selu Pridvorici, srez jasenički, okrug smederevski, 30. maja 1910. godine. Na krštenju dobila je ime Bosiljka. U školu nije išla, naučila je u manastiru da čita i piše. Bosiljka se kao devojka udla za Paora. Ali u tom braku ona nije mogla dugo ostati, pa se razvela. Uzrok je bio taj što je ona u taj brak ušla iz poslušnosti prema roditeljima, a ne što je htela. Zato joj je bračni život bio nepodnošljiv. Otac joj je rano umro, a majka kao pobožna žena vodila ju je često u crkvu na Službu Božju kao i na bogomoljačke skupove. Kad se udala, njen muž bio je protiv bogomoljačkog pokreta, pa ju je zbog toga često zlostavljao. Zato je ona, budući da se odlučila da ide u manastir, zatražila razvod braka i dobila ga. Tako je Bosiljka odmah posle razvoda braka 1937. godine otišla u manastir svete Petke u Caparima. U tom manastiru bude i zamonašena 1939. godine. Postrigao ju je u rasu manastirski duhovni otac Anatolije i dao joj monaško ime Jelisaveta, a igumanija Ilina, kao duhovna majka, privela ju je monašenju. Sa ostalim sestrama iz tog manastira, i monahinja Jelisaveta došla je u Vaznesenje u oktobru 1940. godine. Dalje, ona je svuda po svim manastirima sa igumanijom Ilinom, pa i u zatvoru. Sa Ilinom je prešla i u Makedoniju. Pred kraj života primila je malu shimu i novo monaško ime Teodora. + MONAHINJA KALIOPA (1923 - ) Monahinja Kaliopa kći je Miloša i Zorke Đurović. Rođena je u selu Leuši, u srezu takovskom, 1923. godine. Na krštenju dobila je ime Kosana (Kosa). Imala je tri brata: Radoša, Sekulu i Petra, kao i dve sestre: Božanu i Vidosavu. Kosa ima izuzetno lep glas i sluh, zato je veoma lepo čitala i pevala u crkvi. Sa blagoslovom vladike Nikolaja, došla je materi Sari u Vaznesenje 24. juna 1938. godine. A kad je igumanija Sara premeštena u Ljubostinju 1939. godine, da otvori ženski manastir, sa ostalim sestrama iz Vaznesenja pošla je tamo i sestra Kosa. Ona se tamo i zamonašila i dobila novo monaško ime Kaliopa. Sticajem posleratnih okolnosti, monahinja Kaliopa živela je u više manastira. Međutim, već je dugo godina kako se ona nalazi u manastiru Stjeniku pod planinom Jelicom. Tamo ona živi sa još jednom jovanjsko-ljubostinjskom sestrom i svojom dugogodišnjom saputnicom , krotkom igumanijom Julijanom Bajić , koja je nekada gotovo isto tako angeoski lepo i molitveno pevala kao i monahinja Kaliopa. Sada su to divne monahinje starice i sapodvižnice. + MONAHINJA PELAGIJA ( 1914 - ) Monahinja Pelagija Krivokuća rođena je 1914. u selu Ravnoj Gori kod Ivanjice. Udavana je i ima sina. Došla je u manastir Vaznesenje 1942. godine. Njeno kršteno ime bilo je Draginja. Posle četiri godine od dolaska u manastir Draginja je sa igumanijom Ilinom i ostalim ssestrama od nove vlasti zatvarana i maltretirana. U toku 1946. godine celu godinu dana nalazila se po zatvorima, i to četiri puta po tri meseca, ni kriva ni dužna. Osumnjičena je, kao i ostale sestre da su im dolazili u manastir za hranu neki zaostali četnici. Sestra Draginja zamonašena je u manastiru Sopoćanima 1964. godine u rasu. Oko 1970. godine premeštena je u manastir Gorioč kao monahinja Pelagija kod svog brata igumana Save, gde se i sad nalazi. + ARHIMANDRIT SAVA ( 1923 - ) Arhimandrit Sava Krivokuća rođen je u selu Ravnoj Gori kod Ivanjice 1923. Kršteno ime mu je Rastko. Došao je u manastir Vaznasenje kao mladić od 22 godine 1945. Za vreme igumanije Iline i Rastko je u Nikolju sa sestrama boravio godinu dana.Zatim su se svi vratili u Vaznesenje. Iz Vaznesenja Rastko odlazi u Vojsku. Za to vreme sestre su mučene i saslušavane po zatvorima. Kad je Rastko došao iz Vojske, i on je morao proći oko šest meseci kroz zatvor, gde je saslušavan i maltretiran iz istih razloga kao i sestre. Zamonašen je u Studenici 1950. godine i dobio monaško ime Sava. Rukopoložen je za đakona uoči Male Gospojine iste 1950. godine i dobio monaško ime Sava. Rukopoložen je za đakona uoči Male Gopsojine iste 1950. godine a drugog dana Svetog Joakima i Ane za jeromonaha. Za igumana je unapređen u Gorioču 1967. godine, a za arhimandrita 1992. godine. Arhimandrit Sava obnovio je manastir Gorioč, dozidao je staroj crkvi pripratu sa zvonikom. Podigao je i nov, lep konak, a u vezi s manastirskom portom podigao je lepu štalu za krave i na spratu dve-tri sobe. Kamenitu portu izravnao je i nasuo zemljom pa zasejao travom. Povezao je crkvu sa konakom lepom popločanom stazom. Tako je nekadašnji dečanski metoh Gorioč dobio novi izgled zahvaljujući ocu arhimandritu Savi. + ISKUŠENICA LEPOSAVA Leposava Stevanović, kći Trifuna i Živke, rođena je u Plušcu, u Osečini, 1913. godine. Njena rođena sestra Olga (sada igumanija Jelena) otišla je u manastir Jovanje 1938. godine, a Leposava , završivši drugi razred gimnazije odlazi u manastir Svete Petke u Caparima, u Makedoniji, 1937. godine. Tamo se pokazala kao izuzetno dobra, pobožna i čestita sestra. Zajedno s tetkom igumanijom Ilinom i Jelisavetom, došla je u Ovčar, u manastir Vaznesenje, u oktobru 1940. godine. Vaznesenjske setre za vreme igumanije Iline: Igumanija Ilina, + IMENIK BRATSTVA, ODNOSNO SESTRINSTVA MANASTIRA VAZNESENJA ZA KOJE POSTOJE PODACI Iguman Silvestar, jeromonah koji je 1570. godine u Vaznesenju prepisao sa bratstvom ukrasno četvorojevanjđelje. Monahinja Paraskeva, upravljala manastirom 1937. godine. Sve su ove sestre i igumanijom Sarom prešle u Ljubostinju 1939. Igumanija Ilina Stevanović, 1943 -1946, 1947 -1949, starešina manastira Vaznesenja. Vidi njenu biografiju gde je reč o manastiru Nikolje, Shimonah Sofronije Stevanović, otac Ilinin, rođen je 1874. godine. Došao u Vaznesenje iz Žiče u vreme njenog stradanja 1941. Umro 1951. Spomen mu je podigao sin Trifun, koji je umro u Blagoveštenju kao iskušenik u poznijim godinama 1979. Monahinja Jelisaveta Paor. Došla u Vaznesenje 1940. Monahinja Lidija Bajić, 1940. Dara Stevanović (monahinja Darija), prešla je iz Jovanja u Vaznesenje 1942. Po odlasku igumanije Iline u Makedoniju, monahinja Darija prima upravu Sopoćana. Premeštena je u manastir Gorioč kod Istoka sa svojim sestrama 1996. godine. Monahinja Pelagija Krivokuća. Monah Tihon Đurić, iz Kotešice kod Valjeva. Posle bombardovanja Žiče 1941. godine prešao je u manastir Vaznesenje. Potom je izvesno vreme dio duhovnik ćelijski i paroh lelićski.Umro u manastiru Pustinji kod Valjeva. Jeromonah timotej Knežević, posle stradanja Žiče 1941, došao je u Vujan, a zatim u Vaznesenje, gde se i upokojio 1950. Ima brata arhimandrita studeničkog Julijana Kneževića. Rodom je iz Vitkova kod Aleksandrovca. Monah Mihailo Milunović, brat jeromonaha Kalista. Mihailo (monah Apolonije) Filipović. Vidi njegovu biografiju. Monahinja Agnija, od Gornjeg Milanovca. Monahinja Evlampija. Monahinja Marta. Iskušenica Leposava Stevanović. Monah Irinej Bogićević iz Dvorana kod Kruševca. Rođen 1909. Umro 1996. Iguman Sava Ćirović, rođen u Gruži, u selu Godačici, 1924. godine. Došao u manastir Žiču 1943. Iz Žiče prešao u Šumadijsku eparhiju, gde je proveo izvesno vreme kao iskušenik i monah. U Vaznesenje došao u septembru 1973, gde se i danas nalazi. Posle njega došla je u Vaznesenje monahinja Jelena Đurić, iz Bosne, 1974. godine. Ona je primila upravu manastira i za kratko vreme formirala malo i ugledno sestrinstvo u manastiru. Otac Sava, kao duhovnik, od dolaska u manastir Vaznesenje vodio je brigu o manastiru i sestrinstvu i u duhovnom i u materijalnom pogledu. Izuzetno je vredan, radan i molitven monah kakvih danas malo ima u našoj crkvi. Videći da nema nomalnog prilaza kolima sa ceste do manastira, zauzeo se svojski te napravio dobar put. Takođe, videći da Vaznesenje ima veoma malu i gotovo neuglednu portu, odlučio se i počeo da iznad crkve otkopava brdo. Taj posao radio je godinama, a kako i sa kime to samo on zna. Svakao da je fizički tu on sam najviše zapeo. Sad kad dođete u Vaznesenje, vi vidite da je on svukao veliki deo brda i od te zemlje koju je nasipao sa donje strane manastira napravio tako veliku i lepu lokaciju kao retko koji ovčarsko-kablarski manastir. Tako je stvorio mogućnost da manastir ima i veoma lepu i ravnu portu, a isto tako i baštu. Kao monah starinskog, otačkog kova, nije mnogo polagao na unutrašnje uređenje manastira. Sve je jednostvno i monaški skromno. Potrebno je da se porta niveliše, ogradi i još ponešto dogradi. Otac Sava je mnogim teškim radom, a i godinama već iscrpljen. Zato će to sve morati da sačeka neke mlađe snage. Ko dođe u Vaznesenje, videće u ocu Savi malog starca, duhovno i nacionalno veoma zdravog i krepkog, u izvesnoj meri jurodivog. Tako najradije dočekuje goste. To je neka njegova individualna proba i legitimisanje sagovornika. Ko ga ne zna, može da se brzo razočara i oštećen ode iz tog manastira. Ko ga odmah prouči i sa strpljenjem pričeka, videće da je to zaista veoma doba, čestit i primeran monah, sa originalnim stavom ali punim hrišćanske i monaške ljubavi prema svakom dobronamernom posetiocu. Manastir ima nekoliko sestara sa mati igumanijom: Monahinja Jelena Đurić, nastojateljica. ________________________________________________________________________ 1 - Prof. Stanoje Stanojević, Narodna enciklopedija, Zagreb, knj. 1, str. 306; Svetozar Dušanić i Radomir Nikolić, Ovčarsko-kablarski manastiri, Ovčar Banja, 1978, str. 26; vuk Stefanović Karadžić, Početak opisanija srpskih Manastira, Gradac ", str. 13. 2 - Đorđe Bošković, Ivan Zdravković, Milutin Garašanin, Jovan Kovačević, Spomenica kulture u Ovčarsko-kablarskoj klisuri i njenoj bližoj okolini, "Gradac", str. 72 3 - Feliks Kanic, O ovčarsko-kablarskim manasstirima, Beč, 1860., preštampano u časopisu "Gradac", Čačak, 1991. str. 27. 4 - Dušanka Ranković, Ovčarsko-kablarskio četvorojevanđelje iz zbirke prof. Alekse Ivića, , Zbornik za likovne umetnosti 1, Novi Sad, 1976. 5 - Dušan Matošević, protojerej, Manastir Koporin - zadužbina Despota Stevana Visokog iz 15. veka, Smederevo, 1972, str. 36-37, (Ovo iznosimo rema podacima iz Jovanjskog letopisa i beležaka u rukopisu oca Rafaila Topalovića). 6 - Videti kratku biografiju igumanije Sare 7 - Videti pismo vl. Nikolaja ocu Milivoju Maričiću, na str 65. ove knjige 8 - Miša Brašić, kao agent Kominternin, posle rata, za vreme rezolucije informbiroa, dospeo je na Goli otok, gde je odrobijao 5 godina 9 - Zabeleženo po pričanju igumanije Varvare i drugih tadašnjih ljubostinjskih sestara 10 - Bogdan i Nikola Gordić su braća. Bili su pećančevi četnici: Bogdan kao komandant ljubostinjskog četničkog odreda, a Nikola kao komandant gočkog četničkog odreda 11 - Iskušenica Milanka Sarić bila je Sarina poslušnica sve vreme do njene smrti, i u Beogradu, i u Ćelijama, i u manastiru Koporionu, gde je igumanija Sara umrla. Sada se Milanka kao igumanija Irina nalazi u manastiru Kamencu, u Gruži. 12 - Mileta Trnavac, rodom iz Globodera, u to ratno vreme bio je šef železničke stanice u Kruševcu i od tada kao prijatelj vladike Vasilija Kostića poznavao je mnogo pojedinosti u Ljubostinji kao čest posetilac toga manastira. 13 - M. Trnavac tvrdi da je to mesto pusto, šumovito i da tu nije bilo nikakvih kuća. 14 - Duhovnici manastira Ljubostinje u toku II svetskog rata bili su: jeromonah Tadej iz Žiče, jeromonah Vasijan Mišić, jeromonah Nikolaj tumanski, Rus, jeromonah roman i drugi. 15 - Duhovnik u Ljubostinji u to vreme bio je jeromonah Tadej, a ne otac Roman, kako veli Trnavac. Roman je docnije, posle Vasijana i Rusa Nikolaja, došao iz Tumana u Ljubostinju. 16 - Ova bivša ljubostinjska iskušenica, Milica Stevanović, a sada monahinja Jefimija, namesnica manastira Bogovađe, rođena je u selu Mijalovac, kod Trstenika, oktobra 1926. godine. Došla je u Ljubostinju 1941. godine. Dobro pamti i živo se seća svih događaja iz rata u vezi sa stradanjem ljubostinjskih sestara i monaha. 17 - Ovo je kazivanje monahinje Jefimije (Jevdokije) monahinji Jefimiji (Milici Stevanović) takođe sestri ljubostinjskoj, koja je docnije iz Ljubostinje prešla u manastir Bogovađu, gde se i sada nalazi. 18 - Majka vladike Jovana Velimirovića 19 - Pri izradi ove biografije igumanije Sare koristio sam se ličnim poznavanjem, kazivanjem njenih bivših sestara iz Ljubostinje kao radom uvaženog prote D. Mitoševića o m. Koporinu od 1972. "Smederevo" str. 34-45 |
|---|