O ZADUZBINAMA I ZADUZBINARIMA

Prica o bezumnom bogatasu (Lk. 21, 16-24)

 

U jednog bogatog coveka rodi njiva. I misljase u sebi govoreci: Sta cu ciniti jer nemam u sta sabrati svoje ljetine?

I rece: Evo sta cu ciniti! Razvalicu zitnice moje i nacinicu vece i ondje cu sabrati svo zito moje i dobra moja. I kazacu dusi svojoj: Duso, imas mnoga dobra sabrana i za mnoge godine, pocivaj, jedi, pij i veseli se.

Ali Bog mu rece: Bezumnice, ovu noc trazicu dusu tvoju od tebe, a sto si pripremio - cije ce biti?

Tako biva onome koji sebi stice blago, a ne bogati se Bogom.

Po svoj zemlji srpskoj traju spomeni onih koji ne tekose samo sebi blago, vec se bogatise Bogom. To su zaduzbinari, a zaduzbina je sve ono dobro koje se, iz ljubavi prema Gospodu, uradi za narod i bliznje. Prvi i najveci zaduzbinari su vladari i potonji svetitelji svetorodne loze Nemanjica.

Kad bi nekim cudom prestale da postoje Nemanjicke zaduzbine, mi bismo ostali bez sebe. Kako bi smo se prepoznali bez Studenice, Mileseve, Hilandara, Zice, Gracanice, Decana, Pecke Patrijarsije, Ravanice, Manasije, Kalenica i svih inih, razasutih po celoj zemlji srpskoj. Dela koja se zidaju i grade ne iz gordosti i moci, vec Gospodu u slavu, i narodu na korist, stvaraju blagost koja pada na dusu narodnu, a mila je Bogu.

Svi potonji ugledali su se na najbolje, na Nemanjice.

U vremena mirna i vremena ratna, u godine gladne i godine rodne, zidali su Srbi vekovima, i to pretraja i osta.

Nisu zaduzbine samo crkve i manastiri, vec i bolnice, domovi za sirocad, skole, putevi, cesme. Zaduzbina je i lepa rec, uteha, pomoc bliznjem. Svako dobro koje se uradi za druge, iz ljubavi prema Bogu.

Zaduzbinu nije lako graditi, velika je to zrtva, a na zrtvu se prinosi ono sto se najvise voli, najdragocenije, jer zrtva je izraz ljubavi.

I tako do dana danasnjeg. Svetleci nam kroz tminu, zaduzbine, kao krajputasi, obelezavaju epohe, govore i uce nas i upucuju na dobra dela.

Poslednjih pedesetak godina malo je zaduzbina. Ktitora nije bilo, i nije smelo da ih bude, a onda je opet prosijala na nas blagost nasih predaka i Srpstvo trazi i nalazi svoju dusu.

Svedoci tome su zaduzbine koje se grade.

Mnoga velika i mala, podjednako Bogu mila dela, nastaju trudom, darom ili prilogom verujucih, dobrih ljudi.

Sv. vladika Nikolaj je govorio da Srbi ne citaju Jevandjelje redovno u svojim domovima, kao sto to rade neki drugi narodi, ali je rec Jevandjelja utkana i ispricana kroz zaduzbine, ikone, bolnice, skole, crkve, cesme, knjige, pesme i price, i kroz svako dobro delo.

Svaki je dar, od srca dat, dragocen. Dve udovicine lepte, ta dva mala novcica, pred Gospodom behu vece od od velikih priloga, jer oni davahu od suviska, a ona dade sve sto je imala.

Danas je rod srpski kao ta udovica iz Jevandjelske price. Veliki i mocni imaju i od suviska daju, razmecuci se pokazanim dobrocinstvom, a Srpstvo prilaze svoje dve lepte, daje sve sto ima i gradi ko moze, drugi rezbare, klesu, pisu, slikaju ili prilog za stradalnu bracu daju i otvaraju im domove i srca.

Kao sto starac Varlaam kaze: "Jedini pratioci duse na onaj svet jesu dela covekova, bilo dobra, bilo zla. Sve ono sto je coveku bilo milo i drago ostavlja ga i okrece se od njega, samo dela njegova, sva do jednoga, idu sa njim".

Jer, receno je: "Po delima nasim ce nas poznati".

Radmila Misev

Ovu pricu je autorica napisala sa sledecom posvetom: "U dalekoj Holandiji djakon Vojislav Bilbija radi kivot svete majke Anastasije Srpske. Cudesno vaja u zlatu i srebru i ulaze sav svoj dar od Gospoda mu dat, i trud, i ljubav, i molitvu. I sve sto ima. A i dobri, verujuci ljudi prilazu, koliko ko moze: prsten, lancic, dukat... Radu Vojislava Bilbije i svim priloznicima posvecen je ovaj skromni prilog". (Napomena: o. Vojislav Bilbija, u medjuvremenu rukopolozen za svestenika, svoj je rad na kivotu zavrsio)

Price iz smedje sveske, Knjizevna rec, Beograd, 1997