O RELIGIOZNOJ PARANOJI I RELIGIOZNOJ HISTERIJI Ni u jednom dijagnostickom prirucniku niti registratoru bolesti ne postoji bolest pod nazivom religiozna paranoja, kao ni religiozna histerija. Ipak, u stvarnom zivotu ovi nazivi se upotrebljavaju dosta cesto, oznacavajuci razna odstupanja u drustvenom ponasanju nekih ljudi. Zato cemo pokusati da pratimo osnovne etape pojava i razvoja takvih stanja, koja uistinu postoje u nasim zivotima, oslanjajuci se na ucenje "o visokoj nervnoj aktivnosti" velikog ruskog fiziologa I. P. Pavlova. Kada covek prvi put udje u Crkvu, on se tada suocava sa nepoznatim i apsolutno nejasnim svetom. Tada se kod njega uocava pojava tzv. dirigovanog refleksa, ili refleksa - "o cemu je rec?" Po ucenju Pavlova, covek kompletno analizira samoga sebe, aktivira se, kako bi adekvatno odgovorio na ocigledno izmenjene okolnosti. Ta unutrasnja spremnost na promenu ponasanja je jako vazna, jer potrebno je izmeniti mnogo toga: nacin zivota, ishrane, ponasanja, nacin rada, odmora... Interesantno je to sto se uglavnom pojavljuje neophodnost da se covek menja u pravcu odricanja i ogranicenja, a to je veoma tesko. Tada pocinje period neofitstva. Neofitstvo jeste savrseno normalan fizioloski proces za novopridoslog vernika. Njegov cilj je da uskladi spoljasnje manifestacije zivota, da ih dovede do odredjenih standarda, koji ce omoguciti pocetak zdravog unutrasnjeg zivota. Unutrasnji zivot ce, u stvari, ubuduce i odredjivati pravac zivota tog coveka u drustvu sebi slicnih i u veri koju ispoveda. Ipak, neofitstvo, kao proces ulaska u sustinu stvari, moze da izmeni i patoloske crte. O cemu je ovde rec? Uzrok je, po pravilu, u "dirigovanom refleksu", koji radi izmene spoljasnje sredine ocajno trazi konkretan obrazac ponasanja i nacina zivota u novim uslovima. Primer ideala za tog coveka mora da bude covek velike duhovnosti - duhovni starac, veoma aktivan. Medjutim, u nasoj stvarnosti takvih duhovnika je veoma malo. Ako nema duhovnog starca, najbolja varijanta je sticanje saznanja na zivotnim primerima i poukama svetih Otaca Crkve. Ali, daleko od toga da se mi uvek susrecemo sa takvim varijantama neofitstva. Da bi neko mogao da cita Svete Oce, neophodno je vreme, strpljenje i veliki napor da bi se odrzala unutrasnja koncentracija, a to je moguce samo kod coveka sa veoma stabilnim i jakim nervnim sistemom. Slab nervni sistem kod velikog broja neofita ne izdrzi takav napor. Tada takav covek trazi hitan primer, znak, simbol, jednostavno - jacu licnost. Ipak, nadjeni simboli, znaci i ljudi postaju objekti spoljasnjeg sveta, oni na neko vreme daju snagu za ocuvanje spoljasnjeg ogranicenja, ali ne predstavljaju podstrek za dobar pocetak unutrasnjeg zivota. Eto, upravo taj nedostatak unutrasnjeg duhovnog razvoja, gde je jasno da je neophodno postojanje spoljasnjih ogranicenja "iznutra" i postaje uzrok religioznog licemerja, dvolicnosti, prividne religioznosti, formalizma, zabrane. Sta se dalje dogadja? Dalji razvoj neofita odvija se u odnosu na to koji je bas on tip visoke nervne aktivnosti... I. P. Pavlov je eksperimentalno izdvojio cetiri tipa visoke nervne aktivnosti, medjutim, nas ce zanimati samo dve poslednje varijante: jako neuravnotezen tip (odgovara Hipokratovom koleriku) i slabi neuravnotezeni tip (melanholik kod Hipokrata). Kolerici su ljudi kod kojih intelektualna aktivnost dominira nad emocionalnom sferom (to je tip mislioca, zakopanog u papire, koji ne obraca paznju na probusene carape, nered u sobi, na kafu koja curi po sporetu). Takav covek je sklon da snazno i uporno brani neku ideju, uzdizuci je do najviseg stepena - sve do klanjanja toj ideji. Ovi tipovi su skloni precenjivanju sopstvene licnosti, nepopravljivo samouvereni, netrpeljivi za tudje misljenje. Kod njih je ostro izrazena osetljivost u odnosu na cinjenice koje im povredjuju njihovu sujetu, sklonost ka preuvelicavanju nekih ideja, koja dovodi do fanatizma. To dovodi do nepoverenja i podozrenja, zivot im prolazi u neprekidnoj borbi sa ljudima koji ih okruzuju, koji su, kako se njima cini, prema njima veoma nepravedni. U periodu neofitstva, takvi tipovi, umesto dela Svetih Otaca, citajuci mnoge "svemoguce" komentare, koji su napisani ne od Duha Svetoga, vec od "visokog uma" u stilu pravoslavnih strasilok,* prezivljavaju neke unutrasnje potrese, koji im, kako im se cini, daju mogucnost da shvate ono sto im se dogadja. Po pravilu, posle citanja strasilok, pojavljuje se manija gonjenja prema tipu tzv. parafrenicnog sindroma, koja se ispoljava u trazenju i vidjenju uvek samo neprijatelja kao sto su: Jevreji, masoni, kompjuterska mreza, satelitsko kodiranje, sekte, satanisti, ekumenisti, novinari i slicno... Da, toga stvarno ima u nasim zivotima, ali ne u toj meri da bi se zaboravilo na normalan zivot i stalno mislilo o podmetanjima od strane umisljenih osoba, koji takve tipove navodno proganjaju. Manija gonjenja, kad vec postoji, dalje navodi na misao - "pa ako tako uporno progone, znaci to nije bez razloga...! Znaci, u nama postoji, narocito u meni, nesto sto im ne da mira!" Tako se postepeno formira manija velicine. Kod klasicne paranoje, sve moze da pocne ne od manije gonjenja, vec odmah od manije velicine - kada covek za sebe smatra da bas on moze ili zna nesto tako mocno, da moze da spasi svet, da bas on moze covecanstvu da stvori ogromne mogucnosti u lecenju bolesti, za dobijanje jeftinije energije, za prozvodnju hrane, za spasavanje od "neciste sile", da spasi Rusiju i ostalo... Te ideje obuzimaju celog coveka, potcinjavajuci ga sebi, potcinjavaju njegov rad i zivot. Slozenost tih stanja odrazava se u tome da covek, cak i kod takvih osetljivih dusevno-psihickih ostecenja, ostaje apsolutno sacuvan intelektualno, sposoban za rad, pobozan ponekad do fanatizma, do te mere da se niko ne usudjuje da promeni njegovo misljenje. On, medjutim, svoje sumnje siri na sve strane... Ishod takvog stanja je - ili postepena degradacija licnosti ili paranoidna forma sizofrenije. Duhovna pozadina toga je ocigledna: u nedostatku istinskog unutrasnjeg zivota, dusevna priroda, koja ne trpi prazninu, ispunjava se duhom lazi i vodi u propast. Druga varijanta visoke nervne aktivnosti su melanholici. Ti ljudi su veoma slabi psihicki, osetljivi, sumnjicavi. Vece intelektualne, psihicke i fizicke napore ne izdrzavaju, zbog cega padaju u depresiju, jer ovi tipovi mnogim beznacajnim sitnicama daju preuvelican znacaj - do egzaltacije ili efektivne ekstaze. Kod njih dominira culno-emocionalna sfera nad intelektualnom. U periodu neofitstva, posle strasilok "znakova", mladostaraca-parafrenika i paranoika, takve osobe padaju u stanje histerije. Histerija je veoma razlicita u svojim pojavama i njen intenzitet pojacava se cinjenicom da je takvim ljudima svojstvena izrazena potreba za prekorevanjem i oponasanjem. Sugerisuci komsijama, oni prenose svoje strahove zbog "kodiranja", traze "znakove", "signale sa neba", dajuci preuvelican znacaj subjektivnim osecanjima i obicnim sitnicama. Oni broje koliko puta ih "obavije blagodat" u ovom ili onom hramu za vreme sluzbe kod ovog ili onog svestenika, traze "blagodatne" svestenike, a nasavsi ih, bas takve kakve traze ili pak izmisljene - oko sebe prosire bucnu kampanju kako ti svestenici treba da budu kanonizovani za zivota, loveci svako kijanje kao "znak s neba", cime uvode u sablazan cak i same svestenike. Melanholici, to su osobe koje cine najveci procenat raznih teskih i hronicnih bolesti, koje se, po pravilu, odnose na slabu cirkulaciju mozga, unutrasnje organe i razmenu materija. Snagom sugestije, za njih postaje najvaznije isceljenje pred cudotvornom ikonom, izvorima, lekovitim mestima i drugo... Upravo medju tim ljudima i nalazimo sva moguca cudesa isceljenja, zato melanholici i sacinjavaju glavnu masu hronicnih hodocasnika. Ovim nikako ne zelim da umanjim moc isceljenja pred ikonama, postojecih vrednosti i drugo... ali, zelim da kazem da isceljenje samo po sebi nije cilj za coveka, vec da postoji pomoc, podrska, jacanje unutrasnjeg duhovnog truda, i ne daje se svima na isti nacin, vec prema moci. Za jake tipove, sangvinike i flegmatike, suvise bi bilo jednostavno negde doputovati, dotaci se necega i, gotov posao - cir je nestao, rana je zarasla, kamenje je nestalo...; oni mogu i moraju da se potrude, ne da tragaju za "blagodatnim mestom", vec u sebi, tada ce dobiti pomoc nezavisno od blagodati nekog mesta. Medjutim, od melanholika se puno ne trazi, tek mala koncentracija, malo aktivnosti i - rezultat je postignut. Ipak, i nasi histericni melanholici ponekad preteruju u revnosti - razum se ne usredsredjuje na veru, bdenje i molitvu, vec na bolest, koja prerasta u zelju za ponovnim efektom isceljenja ili patnje, izazivajuci saosecanje sredine, zatim u potrebu za oponasanjem sv. Serafima Sarovskog i sv. Amvrosija Optinskog. Medjutim, ne oponasaju ih u molitvi, vec u njihovim bolestima i zele sebi, a cesto i svojim bliznjima, nove i teze bolesti, zaboravljajuci da je duhovni podvig preko telesnih patnji sudbina veoma malog broja ljudi, veoma jakih ljudi, sa izuzetno uravnotezenim nervnim sistemom, ali nikako melanholika. Ipak, svojim egzaltiranim pricama o koristi i neophodnosti postojanja bolesti, sve do aktivnog traganja za njom, provokacijama i ostalim sakacenjem - oni javnost dovode u zabludu. To se zavrsava manifestovanjem histericnih napada tipa privremenog slepila, gluvoce, privremene paralize, nervnih tikova ili tikova koji lice na epilepticne napade sa groznicom i penom na ustima. Duhovna pozadina toga je ta da i kod parafreno-paranoika, ali u ovom slucaju i opsednutost - dobija druge, vec ocigledno klasicne crte. U svakodnevnom zivotu stalno se susrecem kako sa ovim, tako i sa drugim tipovima. Dijagnozu ne dajem odmah, a i ne bi imalo efekta: paranoik ce te smatrati svojim licnim neprijateljem, a nece se ispraviti, a histerik ce poceti da skace, da vice, razbija sudove, lupa sakama, lupa nogama, samo gledas kad ce da padne i poput duge izvije se u grcu, a rezultat je isti. Zato, koristim se prilikom da skrenem paznju na neke aspekte: Potrebno je da se manje citaju beskonacni serijali pravoslavnih strasilok i komentara Svetih Otaca, dok glavni oslonac informacija treba da budu autenticna izvorna dela. Citajuci Crkvene Oce, ne traziti kod njih ukazivanje na znake o "poslednjim vremenima", vec pokusati pronaci odgovore na sledeca pitanja: Kako konkretno da izgradjujem svoj zivot? Kako da se molim? Koji su kriterijumi za ocenjivanje ispravnosti mog nacina zivota i moje molitve, da ne zapadnem u jos vecu prelest, pored ove u kojoj se sada nalazim? Pokusati da shvatis da se istina otkriva samo u traganju za unutrasnjom istinom, a ne preko spoljasnjih neprijatelja ili blagodatnih mesta i naci u sebi principe tog unutrasnjeg traganja. Smatram da je neophodno da zavrsim ovaj razgovor koji se oduzio, kako vec umoran citalac ne bi posumnjao u pocetak paranoje kod autora. Durigin D. N. prevela Tankosava Damjanovic * strasilok - u ruskom jeziku ova rec se koristi za tekstove koji svojim sadrzajem pokusavaju da zaplase citaoca preuzeto sa web stranice: www.ihtus.ru