BOZJE PREDZNANJE I SLOBODA COVECIJE VOLJE
Sloboda coveka kao duhovno moralnog bica neodvojivi je deo ucenja kako Starog tako i Novog Zaveta. Vec naredba Bozja, data prvim ljudima, izrazava taj stav (a isto tako zapovesti Dekaloga, kao i ostale), jer: Ne jedi sa njega i u koji dan budes jeo s njega umreces, jasno pretpostavlja slobodu - da jede ili ne jede - onoga kome je upucena. Na mnogim mestima Sv. Pismo kazuje i direktno da je u covekovoj vlasti izbor: ili da postupa u saglasnosti sa voljom Bozjom , tj. moralno dobro, ili suprotno tome - zlo, poput ovoga: Evo sam stavio pred vas zivot i smrt, blagoslov i prokletstvo; zato izaberi zivot da budes ziv (5. Mojs. 30, 19). U Novom Zavetu, celokupno delo Spasiteljeve prorocke sluzbe, Njegova propoved, upuceno je coveku kao slobodnom bicu, koje moze da vrsi ono sto Bog zeli i sto ga spasava, ali i suprotno tome. Iz mnogih Hristovih reci to se vidi sasvim odredjeno: Ko hoce da ide za mnom neka se odrece sebe i uzme krst svoj i ide za mnom (Mt. 16, 24); Ako hoces da udjes u zivot drzi zapovesti. Ako hoces savrsen da budes... (Mt. 19, 17, 21). Istina slobode covekove nalazi se jasno iskazana u delima Sv. Otaca, onako kao sto npr. veli sv. Vasilije Veliki: dusa ljudska "ne buduci vezana nikakvom neophodnoscu, i dobivsi od Tvorca zivot slobodan, posto je stvorena po slici Bozjoj, razume dobro, ume se njime nasladjivati, obdarena slobodom i moci... moze da sacuva zivot koji joj je prirodan. No takodje ima slobodu da se ukloni od dobra." A tako kazuju i mnogi drugi. Otud ucenje pravoslavne dogmatike da su ljudi i andjeli stvoreni kao slobodna bica, ali s nizim tipom slobode (moci ne gresiti), s tim da uzrastanjem u dobru dospeju do viseg (ne moci gresiti). Sa ovakvim odredjenim stavom o slobodi covekovog moralnog delanja kako dovesti u saglasnost reci sv. Simeona Novog Bogoslova: V knjizje ze Tvojej i jesce nesodjejonaja napisana Tebje sut? Zaista, prva misao koju ove reci izazivaju odvodi nas shvatanju izvesnog programiranja naseg zivota i postupanja, nekog preodredjenja i sudbine. Jer ako je ono sto tek treba da se dogodi u buducnosti unapred propisano, i mi samo imamo da ih izvrsimo; ako smo masina koja ima da ide odredjenim kolosekom, onda nema drugo nego da smo igracka u rukama usuda, sudbine. Tako je i meni izgledalo kad sam bio djak drugog ili treceg razreda bogoslovije. Naisla mi je i opsela misao: Ako Bog unapred zna da cu ja biti npr. pijanica, ili kradljivac, ili ubica, mogu li ja onda da to ne budem? Jer ako ne budem, tada propade Bozje predznanje. Ako li Bozje predznanje ne moze da propadne i ja moram to da budem, gde je onda moja sloboda? Zatim, ako bih morao npr. da budem ubica, da bi se time potvrdilo Bozje predznanje, pa me zbog tog greha Bog osudi na vecne muke, ocigledno da bi takav postupak bio necovecan, nedostojan coveka a kamoli Boga i Njegove pravde. I gde se, izmedju toga svega, moze staviti evandjelsko ucenje da je Bog ljubav? Mucio sam se bezuspesno trazeci ishod iz ovog lavirinta. Drugovi kojima sam ovu misao izneo imali su svoje probleme sa kojima su se nosili, i u moje pitanje se nisu udubljivali. Profesorima ga nisam mogao izneti zbog opasnosti da ga ne okarakterisu kao neumesno, jereticko ili bezboznicko. Tako sam ostao da se s njime nosim sam, i ko zna sta bi sa mnom bilo da nisam naisao na izvesno objasnjenje sv. Vasilija Velikog, a potpunije kod blaz. Avgustina. Desilo se nesto paradoksalno. Dokaz protiv predodredjenja pruzio mi je, eto, blaz. Avgustin, koji je inace sam zastupao shvatanje o predodredjenju, predestinaciji. To objasnjenje koje mi je problem razbistrilo i - bar za mene - resilo, sastoji se u ovome: Biblija pocinje recima: U pocetku stvori Bog nebo i zemlju (1. Mojs. 1, 1). U pocetku cega? U pocetku vremena. Pre toga, znaci, nije bilo vremena. Pa sta je onda postojalo? "Jer pre stvorenja sveta bilo je neko postojanje koje odgovara nadsvetskim silama, koje prevazilazi vreme, vecno, koje uvek traje". Postojala je, dakle, vecnost. Sta je vreme, sta je vecnost? Ti osnovni pojmovi, kategorije naseg uma, uvek su najtezi za objasnjenje. Tako je i sa pojmom vremea. Kao sto kaze blaz. Avgustin: "Ako me niko ne pita, znam, ali ako bih hteo nekome to pitanje da razjasnim, ne znam. Ipak sa sigurnoscu mogu reci... kad ne bi nista prolazilo da ne bi bilo proslog vremena, i kad ne bi nista postojalo da ne bi bilo sadasnjeg vremena, i kad ne bi nista dolazilo da ne bi bilo buduceg vremena". I nama je jasno da vreme nezadrzivo tece i prolazi sastojeci se iz proslosti, sadasnjosti i buducnosti, ali tako "da je u njemu proslost minula, buducnost jos nije nastupila, a sadasnjost se izmice od opazanja pre nego sto se osmotri", kako primecuje sv. Vasilije Veliki. Jasno nam je da proslost ne postoji; ona je bila, ali je sada kao trajanja vremena nema. Isto tako, nema ni buducnosti; ona ce tek doci, no sada je jos nema. Znaci, postoji samo sadasnjost? Ona je u sustini linija dodira izmedju proslosti i buducnosti, momenat u kome buducnost stalno prelazi u proslost. Dok npr. casovnik ne otkuca "tak", taj momenat je blizu, cekamo ga da nastupi, ali jos ne postoji. A cim otkuca "tak", tog momenta vise nema, on je presao u proslost. Nepostojece buduce u trenutku je preslo u nepostojece proslo. I sadasnjost, znaci, jedva postoji. Naime: "I sam jedan sat sastoji se od kratkotrajnih delica: sto je od njega odletelo to je proslost, a stogod mu preostaje, to je buducnost. Ako se moze zamisliti deo vremena koji se ne moze vise podeliti ni u najmanje delice vremena, onda je on jedini koji se moze zvati sadasnji, ali taj deo tako brzo iz buducnosti prelece u proslost, da se ne proteze ni trenutak". Eto, to je vreme postalo zajedno sa svetom i neodvojivo od njega. Ono se odnosi na sve stvoreno, pa i na nas ljude i na andjele. Na Bozje bice vreme se ne odnosi. On je Tvorac sveta i vremena, te na Njega ono ne moze biti primenjeno, kao sto se na Njega ne mogu primeniti pojmovi prostora, broja, pocetka i svrsetka, itd. Za Njega vazi vecnost. Sta je vecnost? Vecnost je stalna sadasnjost, ona nema ni proslosti, ni buducnosti, koje karakterisu vreme. "U vecnosti nista ne prolazi, nego je u njoj sve sadasnje", veli blaz. Avgustin. "Vecnost koja nema ni buducnosti, ni proslosti, nepomicno stoji i odredjuje buduca i prosla vremena". Na drugom mestu, obracajuci se Bogu, blaz. Avgustin kaze: "Tvoje godine niti idu, niti dolaze... Tvoje su godine jedan dan (1. Petr. 3, 8), a Tvoj dan nije svaki dan, nego danas, jer Tvoj danasnji dan ne uzmice pred sutrasnjim i ne dolazi iza jucerasnjega. Danasnji dan je vecnost". Vecnost je, dakle, stalno "sada", bez prethodeceg "bilo" i sledujuceg "bice". Sadasnjost, koja za nas jedva postoji, u vecnosti jedino postoji. Kad govoreci o vecnosti kazemo "pre" i "posle", to govorimo sa svog ljudskog stanovista, terminima koji se odnose na vreme. U vecnosti nema ni pre ni posle... Ima samo sada. Otuda sleduje da kad kazemo Bozje "predznanje", Bozje "predvidjanje", da se izrazavamo na nas ljudski nacin. "Ustvari", po duhovnoj primedbi o. Justina Popovica, "Bozje predznanje je znanje i gledanje svih misli ljudskih, i osecanja, i dela u stanju njihovog zbivanja, jer za Boga ne postoji ni proslost, ni buducnost, vec je sve sadasnjost". U Bogu, dakle, nema predznanja buduceg, kao ni podsecanja na proslo, nego samo znanja i gledanja i proslog i buduceg istovremeno, sada. Mi mozemo predvidjati i secati se. Za Njega je u istom "sada" i postanak sveta, i sve vreme do nasega doba, i sva buducnost do kraja sveta. Zato kad se u molitvi kaze da je Bog svojim predznanjem ("predznanijem Tvojim", grcki: prognosi ti si) odredio ovima da budu svestenici, ili djakoni, to se kazuje na ljudski nacin, ljudskim recnikom i kategorijama koje vaze za ljude, ali se ne mogu primeniti na Bozansku vecnost. Otuda na pitanje: sta je radio Bog pre nego sto je stvorio nebo i zemlju? koje su mu postavili neki savremenici, blazeni Avgustin lepo odgovara: "Ako pre neba i zemlje nije bilo nikakva vremena, zasto se pita sta si "tada" radio? Jer nije bilo nikakvog "tada" dok nije bilo vremena". Poznata je stvar da se u novozavetnim knjigama na vise mesta govori o Bozjem predznanju, a u vezi s njim i o predodredjenju: ...dosljacima... koji su izabrani po providjenju (predznanju, grc. prognosin) (1. Petr. 1, 2); ...po odredjenoj volji i promislu (prognosi) Bozjem (Dap. 4, 33); Sto je ruka Tvoja i volja Tvoja napred odredila (proorisen) da bude (Dap. 4, 28); Jer koje napred izbra (proegno) one napred odredi (proorisen)... koje napred odredi one i pozva (Rim. 8, 29, 30); U ljubavi nas je napred odredio (proorisen imas) da budemo njegovi sinovi (Ef. 1, 5), itd. Oba ova izraza treba shvatiti u smislu koji smo izlozili. Sv. Jovan Zlatoust, u tumacenju reci Spasiteljevih: Sablazni moraju doci... (Mt. 18, 7), kaze: "Kad Hristos govori o neophodnosti sablazni, to time ne unistava... slobodu volje, i ne potcinjava nas zivot kakvoj bilo neophodnosti delanja, nego samo predskazuje ono sto ce se neminovno desiti... Stoga nije predskazanje Spasiteljevo uzrok sablazni. Nikako! I ne postoje sablazni zato sto ih je Spasitelj predskazao, nego je zato predskazao sto ce one neminovno nastati. Ako bi ljudi od kojih proishode sablazni resili da zlo ne cine, sablazni ne bi dosle. A kad one ne bi dosle, to ne bi bile predskazane". Slicno govori i blaz. Avgustin: "Ne gresi covek stoga jer je Bog unapred znao da ce on gresiti; ...sam covek gresi kad gresi... A ako to covek ne ushtedne, onda dakako i ne gresi; ali ako ne htedne gresiti, i o tome je On (Bog) unapred znao". Ali, ako Sveto Pismo odredjeno potvrdjuje cinjenicu covekove moralne slobode, i s tim ujedno neprihvativost predodredjenja njegovog postupanja, to jos ne znaci da svakog od nas Bog ne salje u ovaj svet u svoje vreme i stavlja pred odredjene zadatke koje treba da ispunimo, kao sto je to izneto za sv. Jovana Krstitelja. Pre nego sto je on i zacet, po Bozjem naredjenju, Arhandjeo podrobno izlaze prevashodne duznosti koje on treba da izvrsi u delu naseg spasenja: da bude prorok Najvisega, da ide pred Njim u duhu i sili Ilijinoj, da Mu pripravi put i spremi Gospodu narod pripravan (Lk. 1, 15-17). Mi znamo, Prorok je dobrovoljno izvrsio povereno mu delo i tako postao najveci rodjeni od zena (Mt. 11, 11). Slicno sv. Jovanu, svaki covek dolazi u svet u svoje vreme i staje pred duznosti koje treba da izvrsi. Da li cemo im pristupati najboljom voljom i sposobnostima koje imamo, onako kako Bog zeli, i tako postati sveti, ljudi u pravom smislu reci, zavisi konacno od nas, stvar je naseg slobodnog opredeljenja. No, takodje, svaki od nas moze odbaciti ono sto Bog hoce i tako postati gresnik, upravo onako kako se u Svetom Pismu kaze za knjizevnike i zakonike da "odbacise sto je Bog hteo sa njima" (Lk. 7, 30). "Od nas zavisi", veli sv. Jovan Damaskin, "ili da ostanemo u vrlini i sledimo Boga koji njoj priziva, ili da ostavimo vrlinu, sto znaci da budemo u poroku i sledimo djavola koji nas, bez prisiljavanja, tome priziva". Smatram da nam je postalo jasno da kad se u Sv. Pismu, ili u crkvenim tekstovima, govori o Bozjem predznanju, da se to kazuje na ljudski nacin, u pojmovima koji se odnose na vreme, a neprimenivi su na vecnost, u kojoj Bog prebiva. Vecnost je stalna sadasnjost, u kojoj se nalazi i proslost i buducnost istovremeno. Tako kad kazemo da je Bog nesto predvideo u proslosti, da to znaci da to i proslo i to buduce On vidi sada, u sadasnjosti. Nas ljudski jezik to Njegovo vidjenje naziva "predvidjanjem". Bog, dakle, vidi da se ljudi ne kaju, nego cine sablazni, i to Njegovo vidjenje iskazuje se u Sv. Pismu recima: Sablazni moraju doci. Zavrsicemo recima sv. Jovana Zlatousta: "A kad bi se oni (ljudi) ispravili - velis ti - i niko ne uvodio sablazni, ne bi li se pokazalo laznim ovo predskazanje? Nikako! Jer ga tada ne bi ni bilo".
Ep. rasko-prizrenski Pavle
Crkva, kalendar Srpske pravoslavne patrijarsije, god. 1985., str. 55-58 |
