U Platini

Objavljujemo hodocasnicki esej naseg stalnog dopisnika iz Kalifornije (SAD), nasoj bivsoj sunarodnici Irini Rusanovoj. Platina se nalazi veoma daleko od Rusije, ali mnogi pravoslavni u nasoj zemlji smatraju to mesto poznatim i bliskim, jer je tamo sahranjen poznati pastir, autor mnogih dusekorisnih knjiga, jeromonah Serafim (Rouz), ciji su zivot, put ka veri i monaski podvizi nadahnjivali na put Pravoslavnog podviznistva mnoge i mnoge ljude u Rusiji. Eto zasto nam je toliko drago sve to sto se desava u tom, po ruskim merilima, malom manastiru. Jer to nije obican manastir, ali je bukvalno cestica Svete Rusije u dalekoj i stranoj Americi. Taj manastir u Platini su izgradili tada jos Evgenije Rouz i Gleb Podmosenski po blagoslovu velikog Svetitelja Jovana Sangajskog, koji je u to vreme rukovodio katedrom u San-Francisku. I taj Svetiteljev blagoslov pociva i dan-danas na manastiru.

Svako putovanje u Platinu je povezano sa pripremama, pa cak i minimalnim. Ali ovog puta sam nameravala da tamo vozim zenu koja je primila Pravoslavlje pre godinu dana i koja je mastala o manastirskom zivotu, ali su svi planovi uvek propadali. Zato je moj muz pozeleo da podje, i planirali smo putovanje prosle nedelje, ali se razboleo mladji sin. I morali smo opet da odlozimo put... A kroz nedelju dana nam dolazi gost, i ponovo necemo uspeti...
Ali konacno je donesena odluka i mi pakujemo neophodne stvari za putovanje. Put je dalek pa se nikad ne zna kakvo je tamo vreme. Desavalo se da je kod nas +18C, a da je kod njih sneg do kolena.

Putujemo. Posto nismo uvece uspeli da se dogovorimo, ujutru smo krenuli i sad smo u automobilu sa molitvenicima, Psaltirem i slicnim knjigama u rukama, jer je usput moguce procitati i jutarnje pravilo i pripremiti se za Pricesce. Ja vozim, Andrej cita molitve naglas, a Petrusa mirno sedi na zadnjem sedistu. Povremeno menjamo mesta da bi svako mogao da se odmori, i put do Red Blafa prolazi skoro neprimetno.

Skrecemo na put koji vodi u Platinu, i pred nama se otkrivaju takve lepote tako da ne uspevamo da okrecemo glavu na sve strane i uzdisemo od prirodnih lepota. Kako nam je zao sto ona nije «fotogenicna»...

Ali evo i Platine, malog ni po cemu primetnog sela, o kojem niko nikada ne bi ni saznao da ovde nema manastira. Danas ta rec simbolizuje istinsku visinu Pravoslavlja.

I – skrecemo u poslednju krivinu, ostalo je jos malo uzbrdo, ali su ti metri najtezi. Ljudi koji su ovde dolazili u vreme dok je jeromonah Serafim (Rouz) jos bio ziv, pricaju da put zimi nije bio rasciscen i morali su da se peske penju navise sa svim prtljagom. A mi smo narod iz ravnice i nas je strah i u automobilu. Put nije asfaltiran i izgleda kao nit koji preseca visoku planinu. Mojsije (bivsi Platinski poslusnik) je pricao da je otac Serafim izabrao bas tu planinu, zato sto je bilo nemoguce sprovesti vodu.

Put uopste nije ogradjen, sa jednom trasom i vozi se uvek ivicom. Najstrasnije od svega je kada vam u susret ide automobil iz suprotnog smera...

Vec se nazire i Krst. Manastir! Ostavicemo automobil na «svoje» mesto, na putu, jer dalje vise niko ne ide, i vidimo na vratima oca Pajsija koji se osmehuje. Kako je dobro posecivati bliske ljude, mesta gde vas rado ocekuju, gde se svako zna po imenu i gde se svaka cedulja sa imenima vecno pominje...

Otac Pajsije pazljivo slusa nase price o bolesnoj Kacusi, o sinu u Iraku, o cerci u automobilskoj nesreci... Njegov pogled se ne rasipa, i on iskreno sve prezivljava sa nama... Ulazimo u manastir. Odmah odlazimo na grob oca Serafima, koga nismo znali dok je bio ziv, ali cijim je duhom prozeto svako manastirsko delo. Na putu nazad srecemo oca Nikolaja, i on se kao dobar poznanik raduje nasem dolasku i dovodi me do Crkve. Od Njega sam saznala da nisu tu ni nastojatelj otac Gerasim, ni drug i satajnik oca Serafima (Rouza) – iguman German (Podmosenski). Tuzno je bilo da sam ja samo mogla da se ispovedam na ruskom, a otac Damaskin govori samo engleski. A veoma sam zelela da vidim oca Germana. Muz je pripremio nekoliko bogoslovskih pitanja, a ja sam se radovala zbog tog razgovora koje zagreva moju bolnu dusu.

Pokazalo se da je sluzba vec pocela i kada sam usla u Crkvu cula sam kako moj Petrusa cita. Kako je to dirljivo za majcinsko srce!

U Crkvi su vec zavrseni radovi. Sve je tako cisto i lepo. Novi pod je od svetlih plocica. Na njemu se osecas kao na oblacima. Kada smo prosli put dosli u manastir sve sluzbe su se vrsile u maloj Crkvi zbog toga sto se ovde sve gradilo.

Akustika u Crkvi je cudna pa se sve cita sa pola glasa, bez naprezanja ali se sve cuje u svakom delu Crkve. Bratija poje i cita za dvema pevnicama, i ja cujem divni tenor. Gledam i shvatam da je to otac Josif. On ranije nije tako cudno pojao...

Vec ide ispovest, i cini se da svestenik ima vremena. On me pazljivo slusa i s nekom neverovatnom neznoscu i trpeljivoscu se trudi da mi prenese svoju misao, tako lepo govoreci o tajni ljudske prirode...

Sluzba je zavrsena i svi u trpezariji cekaju oca Damaskina. On cita razresnu molitvu a ja se penjem gore i odlazim do odvojenog stola za zene. U to vreme su pristigli i novi gosti. Njih radosno docekuju i mlada zena korejskog porekla seda pored mene.

Jedan od monaha se posle molitve, blagosiljuci, popeo na visoku pastirsku katedru (ja ni ne znam kako se ona tamo stvorila) i poceo da cita. U Platini su tacne uvek vec pune, i ja imam vecnu dilemu zbog toga sto sam cula da u manastirima treba sve pojesti sa tanjira sto je meni ponekad previse... I ja se tako mucim sa svojim glupostima umesto da slusam dusekorisno citanje...

Zvoni zvonce i otac Damaskin izgovara nekoliko toplih reci gostima i moli gostoprijemnika oca Pajsija da smesti sve pre pocetka sluzbe. Posle molitve smo izasli i dobili toliko potrebne fenjere.

Gosti uvek ostaju u manastiru. Smesteni su u dva konaka – Hilton i Voldorf (u sali se spominje da su to nazivi najmodernijih hotela). Dzudi nas tu razmesta. Ali kada je otac Pajsije pratio u njen konak i ugledao me, radosno je rekao: «Da li znas da je krstena u Kijevu?» I mi zapocinjemo interesantan razgovor i to vec nije samo covek koga prvi put vidim vec neko blizak meni, jer odlazim u Kijev svake godine kod svog duhovnog oca.

Dzudi prica kako su je tamo uhapsili smatrajuci je za beskucnicu iz Bangladesa, i ona se od tada, zavrsivsi univerzitet na Jelu i advokatsku skolu u Berkliju, trudila da se bolje oblaci.

Poceli smo da postavljamo vrece za spavanje na klupe, pripremamo sve neophodno za spavanje i cujemo zvona koja pozivaju u crkvu.

Sluzba tece sporo i ceremonijalno, niko nigde ne zuri, ne prica se. Iscitava se svaka rec. Ja sam zadivljena time kako sve tece skladno, sto nema nikakvih prekida i zastoja, sve je meko, sa ljubavlju, kao na nebesima. Sluzi se na engleskom, valaamskim napevom. Ali ponekad se za goste neke molitve citaju ili poju na crkveno-slovenskom, srpskom, grckom, gruzinskom... – u zavisnosti od nacionalnosti poklonika. I tako je u dusi lepo kada se u molitvenoj, blagodatnoj atmosferi odjednom cuje nesto blisko srcu, - primas to kao dragi poklon.

Sluzba je duga. A u manastiru nema struje, i neko od bratije spušta na užetu kandilo i pali sveće. A zatim na šestopsalmije gasi... Ja veoma volim da gledam kako se to kod njih s lakocom radi: kandilo se lagano krece sa takvom brzinom, da se može ugasiti jedna sveća i preći na drugu...

Svaki put poražava predusretljivost ovdasnjih monaha, uvek u svemu i sa svakim. Oni se u vreme službe kreću po crkvi, ali to nikome ne smeta i ne odvlači pažnju, jer se svakom njihovom pokretu u svakom gestu oseca bogobojažljivost i smirenje... Otac Josif me susrece pogledom, nežno se smešeći, pa na duši biva toplo. Svi oni su tako jednostavni i iskreni, da je pravo zadovoljstvo biti pored njih. Na kraju kanona osećam ozbiljan zamor, prilazi mi sin i kaže: «Jesi li umorna, tata je otišao da se odmori». Uzimam fenjer i odlazim. Do Hiltona je dosta daleko i treba se spustiti dole šumskom stazom. Idem i sećam se kako je moja sadašnja susetka prepričavala priču svojoj prijateljici o tome kako je medved kucao u njihovu stražaru, sećam se divljih životinja iz knjige «Ne od ovoga sveta» i skoro naglas izgovaram Isusovu molitvu, jer me «nije strah».

Konacno «uranjam» u vreću za spavanje i sanjam slatke snove, ali ne za dugo, jer dolazi Dzudi i započinjemo dugi razgovor o svemu...

Ujutru me je probudilo otvaranje vrata. Dzudi već odlazi a ja imam još pola sata, i počinjem da se spremam. 15 minuta pre početka službe sam pokušala da otvorim vrata, ali je to bilo bezuspešno. Moja zaboravna susetka, koja je želela da me sačuva od napada medveda je zaključala vrata sa spoljne strane i svi moji pokušaji da nekako dohvatim rezu ostaju bezuspešni. I u glavi se vec stvara plan: izvući mrežicu sa prozora i skočiti dole, sto je u mojim godinama veoma opasno zbog preloma kostiju. Na stazi se pojavljuje Dzudi sa mužem, i ja počinjem snažno da lupam u prozor i da mašem rukama, kako bih privukla njihovu pažnju. Ona mi je pritrčala sa osmehom...

Na Liturgiju su došle još dve monahinje iz skita Blažene Ksenije Peterburške i gosti (žena iz Oregona, dve devojke – jedna bela, druga crna, i Pravoslavna susetka koju sam ovde i ranije vidjala). Devojke su srednjeg rasta, mršave i živahne. Njima je teško da odstoje duge manastirske službe...

Monahinja Olga je već u crkvi. Zagrlile smo se kao rodjene i ja sam uspela da joj ispričam sva novija dešavanja u našem životu. Počinje se sa čitanjem časova i sve je utihnulo. Monahinje i gosti se takodje ispovedaju. Setivši se svoje jučerašnje ispovesti shvatam da ne smem da pristupim Pričešću i ponovo silazim u donju Crkvu. Otac Damaskin više nije začudjen i izvinjava se što se juče žurio... Sve pažljivo sluša i daje blagoslov za primanje Strašnih Hristovih Tajni. Kako je lepo na duši! Služba je duga... A evo i Pričešće! Slava Bogu! Liturgija je završena i svi izlaze iz Crkve i u povorci idu na grob oca Serafima (Rouza), celivaju nadgrobni Krst i vraćaju se u Crkvu – tako nešto ranije još nije bilo i to je još jedna radost. Po završenoj molitvi posle Pričešća svi idu u istoj povorci u trpezariju. Stolovi su već postavljeni. Muškarci sede sa desne strane, a žene sa leve. Molimo se. Počinje se sa čitanjem dušekorisnih tekstova. Za ručak su spremljeni vegetarijanski hamburgeri, a oni se ne mogu seći nijednim nožem. I sva moja energija odlazi na borbu sa nožem i «hamburgerom» a ne na slušanje knjige.

Zvono. I po manastirskoj tradiciji nastojatelj ili otac Damaskin u njegovom odsustvu drži besedu bratiji i gostima. Nekoliko ljudi ustaje, izlazi i vraća se sa slatkim biskvitima i jagodama. Pošto je praznik 40 mučenika pao u ponedeljak, sveštenik je rekao sledeće: «... Rusi poste veoma strogo, ali se na ovaj praznik dozvoljava ulje. I peku se specijalne kifle u obliku ptice – ševe. One naravno nemaju nikakve veze sa 40 mučenika, ali verovatno u to vreme u Rusiji počinje proleće i doleću prve ptice – ševe. Mi sada pravimo biskvite, a ranije je otac Serafim pekao ševe. On je bio čovek sa velikim brojem talanata, ali nije bio neki pekar. Kada je pekao vladičanski hleb on je spolja bio izgoreo, a unutra je ostajao sirov. Pasha takodje nije bila previše ukusna. A umesto ševa on je dobijao guštere... Tako u Rusiju doleću ševe, a kod nas – gušteri...»
Zatim je žena iz Oregona pričala o tek proteklom susretu pravoslavnih afričkog porekla, na koji je došlo više od 120 ljudi (!). Ručak je završen, i posle molitve su svi izašli na ulicu, radujući se suncu. Razgovor monaha sa gostima je još jedna žrtva Ljubavi. Svi mi donosimo svoje iz sveta iz kojeg su oni izašli, medjutim oni nas ne izbegavaju, već nas slušaju deleći sa nama dušekorisne pouke. Ja se ne sećam nijednog puta da neko u manastiru nije razgovarao sa mnom – ili nastojatelj ili neko od bratije da nije zagrejao moje srce pravom rečju ili toplim pogledom. I sve je to bilo jednostavno, bez napora kao da se samo po sebi podrazumevalo. A koliko takvih ljudi kao ja ovde dolazi... I sada je otac Damaskin proveo s nama oko 40 minuta, a zatim otac Nikolaj dobrih tri sata... Koliko toga interesantnog i korisnog nam je rekao... Izmedju ostalog naprimer o tome kako je bratija pre nekoliko dana poklonila statuu lava ocu Gerasimu na Dan Angela... Kako se ovde uvek lako vodi razgovor. Kako je ovde dobro!

Ali došlo je vreme da se podje. Mi se opraštamo sa svima i polazimo kući. Uveče ćemo već biti kući. Ali želimo da malo posetimo ove jednostavne ljude bez velikih zahteva, i da se naučimo toj svetoj jednostavnosti i Hristovoj ljubavi. Pomozi nam Gospode u svemu!

Irina Rusanova, Kalifornija, SAD

Na snimcima: Manastir u Platini, Raka sa moštima Svetog Jovana Šangajskog, stanovnici manastira

http://www.cofe.ru/blagovest/article.asp?AID=2234