ČUDA  BOŽIJA  U PODMOSKOVSKOM  GRADIĆU

 U proleće 2001. godine prvi put sam čula ovu  neobičnu priču. Naime,  u malom podmoskovskom gradiću, kod jedne blagočestive žene, lično u njenoj kući, zamirotočilo je nekoliko ikona…U tom trenutku sam bila veoma uzbuđena od takvog saznanja, ali nisam mogla  ni da  pretpostavim da će baš mene, grešnu, milosrdni Gospod već za nekolio dana udostojiti  - da svojim rukama dotaknem to č u d o .

Uvek su se u Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi, tokom mnogih vekova, događala čuda. To je -  ili, nedostižna moć crkvenih Tajni, naročito, velike Tajne Pričešća... To su netruležne mošti ili mirotočive glave svetitelja... To su čudotvorne ikone,  -  ikone, koje su  nam  date od Gospoda, preko kojih  nam   otvara prozor u Viši svet…

Domaćica o kojoj je reč je 2001. godine, po blagoslovu svog duhovnog oca, vezla Plaštanicu za Svetu Pashu Gospodnju. Jedva je stigla da je izveze do Velikog Petka, i, odjednom je shvatila da se to jednostavno dogodilo čudo. Apsolutno je nemoguće  završiti tako veliki posao za svega četiri dana. U svakom drugom slučaju to bi trajalo nekoliko meseci. Pošto je završila rad, klekla je na kolena i sa iskrenom skrušenošću počela  da se  moli Gospodu da joj oprosti greh što je nekoliko puta u toku vezenja nehotice iglom dodirnula NJegovo prečisto telo. Odjednom je osetila kako se po sobi, u kojoj je  obično vezla Plaštanicu,  širi nezemaljski miris nepoznatog porekla. Neobična radost  ispuni  dušu  čestite žene. Požele da  o tome odmah ispriča  svima, a onda se priseti: - «Ako ja o ovome budem  ispričala svima, možda će sve odjednom da nestane?» I uplaši se. Nije želela da se rastane sa čarobnim oblakom blagodatnog mirisa.   Odnese  u hram izvezenu Plaštanicu i vrativši se kući posle službe otkri  da sa ikone svetih  novomučenika i ispovednika ruskih, koju je tek nedavno kupila u svom hramu, obilno teče miro…Na praznik Radonicu*, koji se poklopio sa danom slave Iverske ikone Majke Božije, zamirotočila je Iverska ikona. Domaćica pozva  decu i uzbuđeno reče: - « Izgleda da će  našu kuću  zadesiti neka nesreća – moje ikone su zaplakale».  Tek nakon nedelju  dana, kada je ikona Raspeće Hristovo počela obilno da mirotoči, žena je krenula  da se  ispovedi: - «Oče, u mojoj kući se nešto dešava...» Kada je sveštenik uzeo u ruke jednu od ikona i pokušao da je obriše čistim peškirom, ispod njegove ruke  poče da teče miro u vidu  fontane.

Od toga dana mnogo toga je preživljava ova čestita žena u čijoj kući se dogodilo čudo. Izvesno vreme čak ni sveštenstvo nije moglo da formira jedinstveno mišljenje - šta da se učini sa ikonama? Jedni su predlagali da se sve ikone odnesu u hram Božiji, drugi su kategorički tvrdili da je potrebno zatvoriti   vrata od sobe  i  moliti se, moliti... Njihovo mišljenje je da se čudo i dogodilo zbog sopstvenog greha: - « Pa  moli se sama, moli za  oproštaj grehova...» Ali, na potpuno neobjašnjiv način, ikone su postepeno počeli da posećuju ljudi sa svih strana. Za vreme Božićnog posta  ponovo smo posetili ovu  neobičnu kuću. Videli smo, kako se u jednoj običnoj kućici, na jednom običnom mestu,  na mnogim ikonama počinju da događaju vidljive promene,  mnoge ikone počinju da se obnavljaju, da mirotoče,  detalji na ikonama dorađuju se i ukrašavaju  divnim bojama. Pokazali su nam tada starinske potamnele ikone koje su  nedavno donete iz kuće koja je  potpuno izgorela. Domaćica je nastradala u požaru, a kada su ljudi počeli da  raskrčuju zgarište, naišli su na nejasne crne daske. Kada su hteli  da ih bace na otpad, neko je jedva primetio da su to ustvari bile ikone. Tu su se po Božijem promislu našli blagočestivi vernici koji su saopštili adresu neobične kućice u podmoskovlju, rekavši da se tamo još oštećenije ikone vraćaju u život. I, istina. Danas su se ti, reklo bi se, beznadežno upropašteni likovi  svetitelja na ikonama, već  potpuno obnovili.

Nedavno je u ovu kuću izdaleka doputovao jedan postariji muškarac. Ušao je  u sobu i skamenio se. Kada je  došao sebi, reče  pokazujući na veliku ikonu Pokrova Presvete Bogorodice: »Ova devojka nas je za vreme rata izvela iz okruženja. Ja sam je zapamtio za ceo život. Na njoj su čak  i čarapice* bile takve - sa žutim prugicama...Mi smo bili opasno okruženi neprijateljskim tenkovima. Ni od koga nije bilo moguće dobiti  pomoć  i mi tada, koliko smo mogli jače, počesmo  da se molimo Gospodu. Vernika među nama gotovo da nije ni bilo. Tek po neko od nas je imao  krstić na vratu,  kome je majka dala na polasku, nekome žena... Na sav glas smo se molili : «Gospode pomozi!» Vojnici su bili gotovo deca. Oko nas su pevale ptice. Nebo vedro, vedro kao da se sama priroda opraštala sa nama. A mi smo želeli da živimo... do suza...

I odjednom - čudesan bol u očima. Kod nekoga u stomaku, leđima... I nepodnošljivo jaka svetlost... kao da nije zemaljska. Podižem oči i vidim - sasvim nisko iznad nas,  na  oblaku, stoji devojka. U rukama joj je šal modro plave boje,  sa ljubičastim odsjajem. Očigledno je da je devojka  vrlo visoka, ali,  podići oči više... uopšte nije bilo moguće  od svetlosti koja je pekla. Apsolutno ne znam kako, ali mi smo ostali živi!»

«Pa vidite,  upravo tu ikonu», - reče domaćica, - « meni je doneo jedan vojnik. On je  jednostavno došao i dugo je,  dugo  hodao po sobi bled, bled od nečega što je doživeo. Zatim, kada se već spremao da ode,  upitao je: - « Pa kako  ću ja sada da živim?» Ja mu kažem: - «S Bogom, sine. Samo s Bogom!»  Sledećeg dana se vratio i doneo mi ikonu Bogorodice Umilenje pred kojom se Serafim Sarovski molio za Rusiju na kamenu  hiljadu dana i noći. Tu se tada zadesio otac lično. Pogleda  na ikonu i upita  vojnika zašto je  baš tim bojama naslikao ikonu, zar drugih nije imao, šta li?  «Imao sam, ali,   baš takvu sam Je sinoć video», - odgovori mladić. Eto kakvih sve  susreta ima  i na to  niko ne može da ostane  ravnosušan.

Odnekud, ispod mnogih svetinja, (šta da se radi – teskoba je),  domaćica uzima ikonu Sergija Rodonješkog   obilno okupanu mirom tako , da kapi padaju pravo na pod. Zbunjen, on briše miro čistom vatom i stavlja u kesicu. «Evo, pogledajte, preko lika igumana Ruske Zemlje, projavila se ikona  Majke Božije Tražiteljice poginulih. Ne znam šta da mislim, mi odista  stradamo...» – i upitno poglada na nas.

Ceo sat vremena smo pažljivo slušali mnoge priče domaćice kuće. Uzimala je čas jednu ikonu, čas drugu. Svaka svetinja ima svoju priču, tačnije, svoju sudbinu. Čini se da je  cela pravoslavna Rusija ovde donela svoje ikone – ikone koje opominju. Veliki je broj brojanica, paketića ispod svetinja, krstića i privezaka s ikonicama i imenima. Svako pravoslavno srce zna da nam se   krvotočiva znamenja šalju kao poslednja opomena  za ukrepljenje Vere Hristove. Čudesni, nikakvim rečima neopisivi divni  gusti miris blguhanija širi se svuda oko nas. Domaćica nam reče  da je već počela da razlikuje od koje ikone  se širi koji blagouhani miris. «Naprimer, od ikonice Jovana Preteče – širi se miris šumskih jagoda. A od ikone Matronice, blažene Matrone Moskovske, širi se miris poljskog cveća. Čudo. Svakog sekunda se susrećeš sa njim».

Stare ikone, papirne litografije s likom svetitelja, hiljade ikona - mirotoče danas u raznim krajevima Rusije. Božija blagodat rušeći sve zakone materijalnog sveta izliva se s Nebesa preko njih na nas. Eto kako nam tajanstveno i zagonetno Gospod  daje znak svog nevidljivog prisustva u svetu vidljivom, realnom. Osnovno je da se shvati, da bi nam ova svetost pomogla, da moramo da se usavršimo, da se očistimo od greha, da izmenimo svoju grehovnu prirodu.

Za verujućeg čoveka   č u d o   predstavlja  – još jedno učvršćenje u veri. Za neverujućeg, ali koji traga da spozna Boga, to je jedan od mogućih puteva da uđe u veru. Ali, ako je čovek «principijelno» neverujući, to ga sigurno nikakvo čudo  neće uveriti u to da Bog postoji. Zar nije napisano : - «Niko ne dolazi Sinu ako ga Nebeski Otac ne prizove». Pomračen bezverjem, čovek ne vidi razliku između tame i Svetlosti. Ne vidi pruženu Milosrdnu Desnicu Spasitelja ka njemu.  Domaćica  kaže  da se ponekad,  mada retko, događa da je izraz lica njenih ikona savršeno ravnodušan. «Neki ljudi navrate, ćutke pogledaju i odlaze kao da ništa nisu videli».

A čudo Božije je ustvari svuda oko nas. I ne treba da se meša sa  našim ljudskim razumom. Zato se ono, na kraju krajeva, i zove   č u d o,  jer  nemoguće ga je objasniti, jer izlazi iz okvira fizičkih zakona prirode i nikakva nauka ne može da objasni njegovo delovanje sopstvenim zakonima. Ono  se i događa po zakonima drugog Sveta i nosi sa sobom Viši Tajni smisao.

Možemo da ne znamo, možemo da ne vidimo, možemo da ne verujemo, ali, hteli mi ili ne – svi  se  mi krećemo pred očima Božijim. I sve naše zasluge  na Zemlji vidi Gospod: da li se samo  zbog sebe toliko trudimo ili zbog večnosti...?Niko ne zna kada će doći vreme Velike Žetve Gospodnje – Sveopšte vaskrsenje... Tada će nam se, usuđujem se da pretpostavim, sve Tajne Božije otkriti, između ostalog, i tajna,  po kojoj se po promislu Nebeske Vlasti  Božije  između nas bira    č o v e k   preko koga će se pojaviti čudo. Slava Tebi, Gospode!

                                                                                                        R.B. Natalija  

                                                                                           Prevod: Tankosava  Damjanović