POKAJANJE U UMIRANJU I PRAVOSLAVNI HRISCANI

Intimna razmisljanja o. Alekseja Janga 

Prosle godine, 7. novembra 1993., moja majka je umrla nakon vrlo duge i teske bolesti. Isprva su joj prognozirali sest meseci zivota, ali je Bog odredio da ona na ovom svetu provede jos dve i po godine. Umrla je na "staromodni" hriscanski nacin, prepustajuci se prirodi i volji Bozjoj. Nije bila prikljucena na aparate ili respirator. Nista se nije cinilo da bi joj se zivot vestacki produzio ili pak skratio. Ona je sama htela da bude tako, iako joj je mnostvo doktora i sestara savetovalo drugacije. Umrla je kod kuce, okruzena porodicom, u molitvi. Umrla je na nacin na koji i danas umiru monasi na Svetoj Gori; na nacin na koji vecina ljudi u "nerazvijenim" zemljama odlazi u smrt - prirodno, uz minimum neophodne medicinske pomoci.

Upravo u vreme majcine teske bolesti mediji su u nasoj zemlji (Americi, nap. prev.) poceli da "podgrejavaju" temu "ubistva iz milosrdja". Slusali smo, skoro svakodnevno, o izvesnom dr. Kevorkijanu, inace prigodno nazvanom Doktor Smrt. Nazalost, o njemu cemo ubuduce slusati mnogo vise, buduci da mediji pokusavaju postepeno okrenuti nase drustvo u pravcu prihvatanja samoubistva kao "osnovnog ljudskog prava". Kao i sa toliko drugih tema na listi (abortus, seksualnost...), mediji ce dobiti i ovu bitku, i sledeca generacija ce dozivljavati prirodnu smrt kao "neprirodnu". Svi znamo kako funkcionise to ispiranje mozga, sve je to vec vidjeno.

Neko drugi, ko nije bio dubokih pravoslavnih ubedjenja kao moja majka, mozda bi ozbiljno razmatrao mogucnost samoubistva, ili uz neciju pomoc ili bez nje. Pod nekim drugim okolnostima, priroda njene bolesti bi je stavila na vrh liste za "milosne" usluge Doktora Smrt. Ipak je ona patila od dijabetesa u zavrsnoj fazi koji je uzrokovao visestruke mozdane udare. Bila je invalid, potpuno prikovana za postelju poslednjih sest meseci zivota. Polako je gubila vid i moc govora. Nije mogla cak ni trup da pomera bez necije pomoci. Kako je do poslednjeg trenutka ostala mentalno budna, bila je svesna svega sto se oko nje desava. Uz podrsku spolja, bili smo u stanju da je negujemo kod kuce sve do poslednjeg trenutka, ali je za nju ipak bilo veoma tesko da gleda svoju decu kako joj svakodnevno menjaju pelene. Taj osecaj licne intimnosti i ponosa joj je bio surovo oduzet.

NJeno umiranje nije bilo ni bez fizickog bola. Mozdani udari su poremetili centre za mucninu u mozgu i nije bilo neuobicajeno da povraca i nekoliko puta u toku dana. Nekada bi povracala tako jako da bi doslo do izliva krvi. Na kraju je odbijala hranu jer je nije mogla zadrzati u sebi. Pocinjala je da kopni. Potom su joj misici atrofirali, a stopala i prsti bolno povijali, te ju je njeno izmuceno telo jezivo bolelo kada bi je morali okrenuti u krevetu. Takodje, patila je od bolnih grceva mokracne besike zbog cestih upala - rezultat stalno prisutnog katetera, jer je njena besika bila paralizovana. Niko nista nije mogao da ucini za nju osim da je stavi u bolnicu na infuziju, koja bi joj samo vestacki produzila proces umiranja. Oporavak je bio nemoguc - mozdani udari su previse ostetili korteks. Mama bi bila "poslastica" za doktora Kevorkijana. Bio bi vise nego spreman da joj "pomogne" u patnji, jer je vec "pomogao" prilicnom broju ljudi koji su bili u mnogo boljem stanju nego moja majka. On bi joj "pomogao" da uvidi kako njen zivot nema vise nikakvih "kvaliteta".

Pa, sa cisto fizicke tacke gledista, definitivno je imala malo "kvaliteta". Ali zivot je mnogo vise od toga. Nesto drugo se zbivalo u mami. Nesto vrlo, vrlo vazno. I to nesto je imalo svoj sopstveni raspored, sopstveni vremenski tok. To nije moglo biti ubrzano, pozureno ili prevremeno zaustavljeno. To je imalo veze sa necim duhovnim, necim sto je Bog delao u njoj - a sto je, ja verujem, odredilo njeno vecno spasenje.

Devet meseci pre smrti, mama je presla u Pravoslavlje govoreci: "Ne znam zasto to nisam uradila jos davno." Od trenutka kada je pocela da prima Svete Tajne - narocito Sveto Pricesce - nesto je pocelo da se desava, da se menja, da raste u njoj; Bog je zapoceo svoje delo na njoj. Njene patnje su sada dobile posebno znacenje: bila je prociscena i oplemenjena, i pripremljena za odvajanje duse od tela, i neizbezni susret sa Sudom Bozjim. To se ne bi desilo bez njene grozne i povremeno zastrasujuce bolesti. Za tih poslednjih sest meseci zivota nije se nijednom pozalila ili izrazila frustraciju zbog onoga sto se desavalo. Sve je prihvatala mirno kao Bozju volju - a sto je retko radila kada je bila zdrava, kada je znala da prigovara. Na taj nacin je citav taj dugi proces umiranja dobio znacenje koje inace ne bi imao. Kako je njen zivot sve vise i vise gubio "kvalitet"' u bioloskom smislu, njena dusa se budila iz sna i pocinjala da sija kao zlato.

Desetak dana pre smrti mojoj majci se neocekivano vratila moc govora na nekoliko sati, i tada nam je uzbudjeno rekla kako ju je redovno posecivao "mali, stari svestenik sa bradom." Mimo njenog znanja mi smo se molili blagoslovenom arhiepiskopu Jovanu (©angajskom i Sanfranciskanskom, nap. prev.) da je povede sa sobom na Nebo. Kada nam je to rekla, znali smo da je cuo nase molitve, da je uz njenu postelju i da je tiho ceka.

Ali, to nije bilo sve. Ako su kod nje postojale dve ocigledne strasti ili poroka, onda su to bile ove: bila je strastveni pusac i uvek je bila neumerena u jelu. Nikada nije bila bas obesna, ali je uvek bila gojazna zbog svoje nemogucnosti, ili nedostatka volje, da kontrolise apetit. Kako je njena bolest napredovala, tako je prestala da pusi, a zbog povracanja nije mogla ni da jede, pa je jako smrsala. Konacno su, Bozjom voljom, ove strasti bile potpuno obuzdane, kao da je Bog hteo da kaze: "Nisi bila u stanju da se o ovome sama postaras, zato cu Ja to da uradim za tebe."

Grube ivice njene licnosti (nesto od cega svi patimo) bile su isto tako izglacane; naime, ona je ranije bila brzopleta i govorila svoje misljenje iako je niko nije pitao, a sada je bila neizrecivo blaga i krotka. Nikada nije bila "teska" osoba - uvek je bezuslovno volela nas decu, pa i kada smo joj kao tinejxeri lomili srce - ali kako se sve vise i vise predavala Bozjoj Promisli, tako je u njenoj licnosti bilo izbrisano sve iole negativno. To je izgledalo tako da smo mi dan za danom bili svedoci njenog duhovnog preobrazavanja. Kada je izdahnula, jedna od mojih sestara joj je rekla: "Dobro si uradila, mama; pokazala si nam kako se umire." To je bio poslednji majcin dar svojoj deci: umreti kao "staromodni" hriscanin "u pokajanju".

Nista se od toga ne bi desilo da je izabrala strasni put eutanazije (koju, doduse, nikada nije ni uzimala u obzir). Da, vestacko skracivanje zivota bi sprecilo fizicke patnje, ali bi i uskratilo krajnja i najvaznija iskustva, preobracenje, pokajanje i preobrazenje.

Mi pravoslavni hriscani koji zivimo u ovim poslednjim vremenima i koji smo suoceni sa sve vise "zastrasujucih izbora" i "novih vrednosti" nalazimo da je sve teze ostati na putu Istine. I bice jos gore ako jeziva ponuda doktora Smrt ne bude odbacena. Sto se tice umiranja i smrti, za nas je predvidjen novi plan. Patnja ima znacenje ako je prihvacena pod Krstom Gospoda Isusa Hrista. I zato moramo znati - ako vec ne znamo - sta nam Bog otkriva i u sta treba da verujemo kada su ove stvari u pitanju, pre nego sto se nadjemo zarobljeni u medicinskim procedurama i "ciljevima" koji su potpuno strani nasem pravoslavnom nacinu zivota. 

prevod s engleskog: Snjezana Djordjic