PO VERI VAŠOJ NEKA VAM BUDE

Tako je odgovorio Spasitelj naš onima koji su tražili od Njega pomoći. I vera u Njegovu moć pomogla je svakome koji se obratio za pomoć. I danas pomaže svakome ako čvrsto veruje u Hrista Spasitelja i u Njegovu pomoć.

Ovde hoću da ispričam jedan istinit događaj, koji se odigrao po želji i veri jednoga čoveka i koji je potresao mnoga srca i uzbudio mnoge duše.

Još je svež završetak ove priče, ali njen početak ide u dalju prošlost. A sve je povezano sa jednim učenikom naših bogoslovija. Nije važno znati ni ime ni mesto ovoga junaka naše priče. On je u svoje vreme završio nižu gimnaziju. Podneo je molbu za prijem u bogosloviju, i on i njegovi roditelji dali su pismenu obavezu da će nadokanditi Crkvi sve troškove oko njegovog školovanja, ako se po završetku bogoslovije ne bude rukolpoložio u čin sveštenika. To je zvanično potvrdio i njihov paroh i preporučio ovoga kandidata da bude primljen u bogosloviju.

Međutim, sva mesta u bogosloviji bila su popunjena i ovaj kandidat nije bio primljen. Na zauzimanje njegovog Episkopa on je prvo bio primljen za privatnog, a posle i za redovnog učenika bogoslovije.

Brzo je prošlo pet godina u školi. Ovaj mladić je završio bogosloviju 1958. godine. Kada je trebalo da stupi u sveštenički čin, on to nije uradio. Zaposlio se u dednom preduzeću. Otuda je pismenim putem zatražio od crkvenih vlasti da mu pošalju svedočanstvo o svršenoj bogosloviji da bi regulisao svoj položaj u novoj službi. Skoro ultimativno je završio svoje pismo: «Ukoliko mi ne dostavite diplomu u roku od osam dana od prijema ovog mog pisma , biću primoran da istu tražim sudskim putem».

Crkvene vlasti odgovorile su da će mu svedočasnstvo poslati, ali prvo da se prečiste računi. Da se vidi koliko duguje Crkvi za svoje školovanje. Potsetile su ga na pismenu obavezu koju su dali on i njegovi roditelji prilikom njegovog stupanja u bogosloviju. Na kraju odgovora rečeno je: «Kad tražite svoja prava, dužni ste da ispunite i svoje obaveze».

Drugim pismom svršeni bogoslov odbio je da ispuni svoje obaveze o plaćanju Crkvi za školovanje. Izgovarao se da je bio maloletan kada je davao obaveze, te nije dužan da ih ispuni. A što se tiče roditelja: «Od njih, veli možete tražiti naknadu za moje školovanje, jer su oni pomrli i to, otac 1956. god., a majka 1960. godine. Da je ovo tačno, možete lako proveriti... Ja sam se opredelio da budem hrišćanin, ne primajući nijedan čin».

Crkvene vlasti odgovorile su: Radovali bismo se kad bi tačne bile Vaše reči: «Ja sam se opredelio da budem hrišćanin». U   tom slučaju  bio bi očigledan uspah škole koju ste učili. Međutim, to ne  potvrđuju Vaše reči: «Smatram da sam onda bio maloletan i da nisam zrelo razmislio kada sam dao svoj potpis». Ako onda niste bili zreli, treba da umete zrelo da mislite sada, kada ste završili bogosloviju i imate ispit zrelosti. U tom slučaju uvideli biste da je pravo da vratite beskamatni dug Crkvi, koja Vam je omogućila da postanete zreli intelektualac. Tako biste ubedili poštene ljude da ste se zaista opredelili da budete hrišćanin.

Još više vas dovodi u kontradikciju Vaše pljuvanje na grobove Vaših pokojnih roditelja. Ništa nije ciničnije nego upušivanje Crkvu da od njih traži naknadu za Vaše školovanje. Tako što ne bi sebi dozvolio jedan dobar hrišćanin i dobar sin.. Zakon zna da deca nasleđuju imovinu svojih roditelja, ali nasleđuju i dugove njihove, i primorava decu da oduže i dugove koje su njihovi roditelji učinili...

Dug možete pllaćati u ratama i bez tužbe. Ako to ne učinite, tužićemo Vas sudu, bez obzira da li ćete Vi nas tužiti za svedočanstvo ili ne».

Dok se vodila ova prepiska, crkvene vlasti su zatražile mišljenje od paroha, koji je u svoje vreme preporučio ovog bogoslova da bude primljen u školu. Pitale su ga kakva je imeovina ostala posle smrti njgovih roditelja. Izvještaj paroha bio je zaprepašćujućiBacio je ružnu sliku na karakter ovog bogoslova, i na veru njegovu i na hrišćanstvo njegovo! Paroh je pisao da roditelji ovog bogoslova nisu umrli, kako je njihov sin tvrdio da bi obmanuo crkvene vlasti, već da su: «živi i zdravi i da obavljaju sve poslove svoga domaćinstva. Ovaj izvještaj, veli, dostavljam na osnovu ličnog saznanja, jer su roditelji imenovanog stalni žitelji moje parohije».

Uskoro je poslao zvanični izvještaj i arhijerejski namesnik. I on je tvrdio: «Oba roditelja bogoslova... živi su i zdravi. Materijalnog stanja zadovoljavajućeg. Njihov sin je službenik i žena mu je službenik, te i njegovo matgerijalno stanje nije rđavo., Stoga, ukoliko se tiče stanja njegovih roditelja i njega, ne stoji ništa na putu da izvrše obavezu prema Crkvi, koju su dali prilikom njegovog supanja u bogosloviju».

Posle ovako jasnog dokaza da su živi roditelji ovog bogoslova, on je i dalje uporno tvrdio da su oni umrli! Nije se ustručavao da to tvrdi i usmeno i pismeno i da stavi ispod toga svoj potpis. Jednom prilikom u kancelariji Crkvenog suda dao je i potpisao ovakvu izjavu: «Sve

Mi je jasno po pitanju moga školovanja i mojih materijalnih obaveza prema Crkvi, ali ja kao maloletan nisam onda shvatio obaveze koje iz toga proističu, pa ih i sada ne priznajem.

Moji su roditelji pomrli – ma da sam danas čuo da su oni živi, - te isto tako ne priznajem ni njihove obaveze koje su dali za moje školovanje. Nemam nikakve imovine i nisam je primio od mojih roditelja, a pripadajući deo očevine poklonio sam mome bratu, koji se sda nalazi u kući mojih počivši roditelja»...

Uvidevši da je uzalud pregovarati o ovom pitanju sa čovekom koji svoje žive roditelje oglašuje za mrtve, crkvene vlasti obratile su se građanskom sudu. Proučivši predmet, sud je ovog bogoslova oglasio krivim i doneo presudu po kojoj je krivac dužan da plati Crkvi učinjene troiškove za njegovo školovanje. Presuda ga je obavezala da dug otplaćuje u mesečnim ratama od po 4000 dinara «pod pretnjom prinudnog izvršenja».

Svršeni bogoslov primio je sudsku presudu i broj čekovnog računa na koji je trebalo da šalje otplatu duga, ali meseci su prolazili, a on ništa nije slao. Advokata je: «Uporno obmanjivao da redovno uplaćuje određenu sumu mesečno kao što je u presudi navedeno».

U četvrtak posle Sapasovdana 18. juna 1964. godine vladalo je veliko nevreme u ovom kraju. Munje su osvetljavale zemlju, a nebo se prolamalo od grmljevine. Otac našeg bogoslova izašao je poslom iz kuće, a takođe i majka da pogleda živinu. Grom je pogodio oboje i za tren oka bili su mrtvi. Dakle, sada, a ne pre dve godine, kada ih je mrtvim oglasio njihov sin. Njihov mali unuk bio je na domaku groma, ali je ostao živ!

Ljudi, koji su znali da držanje ovog bogoslova, za njegovo tvrđenje kroz dve godine da su mu roditelji umrli, a oni bili živi, bili su zaprepašćeni kada su čuli za ovaj događaj. Nije potrebno navoditi njihove komentare. Sve se svodilo na jedno: kako je želeo i tvrdio, tako se i odigralo.

Pokaran od svoje saesti krivac je uskoro posle ovoga događaja odjednom poslao pet rata u otplatu druga. Jer, uvideo je da se ostvarilo ono što je on tvrdio i, možda, u srcu priželjkivao. Možda su mu i oni smetali, pa je želeo da i njih ne bude,, pošto bi imao prema njima obaveze dok su živi. Što je sada učinio grom, to je odavno uradio njihov sin. On ih je sahranio u mislima svojim, u duši svojoj, u srcu svome. Za njega su oni bili mrtvi, pa je u to hteo da ubedi i druge. Dakle, kako je želeo i verovao, tako se i dogodilo. Zbilo se po veri njegovoj. On se nije držao one jevanđelske istine: «Neka bude vaša reč: da, da; ne, ne; a što je više od ovoga, oda zla je». Zlo je radio i zlim se završilo.

      «Ko ima uši da čuje, neka čuje»  (Mt. 11,15; 13,9)!

                                                                                                 Episkop žički                                                                                                    V a s i l i j e

Pravoslavni misionar br. 4  God. 1965.