|
Pobednicka crkva africkih svetih Sta predstavlja Afrika za savremenog stanovnika Rusije? Oblast vecnog leta, rajsko mesto gde rastu banane i kokosi, otadzbinu africkog slona, nosoroga i simpanze. Cuvsi njeno ime, intelektualac ce pomisliti na "Rudnike cara Solomona" i "Snegove Kilimandzara"; castan muskarac ce se setiti godina svoje mladosti, kada ime legendarnog Lumumbe nije silazilo sa naslovnih novinskih stranica; nacional-patriota ce se podsmevati po pitanju studenata crnaca – narkodilera; a neko ce osmehnuvsi se izrecitovati stihove Limpona i Fernanda Poa koji su mu se urezali u secanje. O Africi se pise u decijim knjigama i prica na programu "Diskaveri". Ona privlaci mastare i tragaoce za avanturama. Nekome ce se njeni stanovnici uciniti najsrecnijim miljenicima sudbine i prirodne darezljivosti, a neko ih zali jer su osudjeni na glad i zivotarenje daleko od "civilizacijskih dobara". Uostalom, malo ko moze da prihvati Crni kontinent takvim kakav on jeste, i da se prema njemu odnosi ozbiljno, jer se prema egzotici ne moze odnositi sa ozbiljnoscu. Afrika je previse daleko od nas i nasih problema, i ako su pre dvadeset godina Ruse i Afrikance sjedinjavali spoljnopoliticki interesi socijalistickog logora, onda sada izmedju nas cini se da nema niceg zajednickog… Za vecinu savremenih stanovnika Rusije pravoslavlje ostaje jedno od osnovnih vrednosti. Iako vecina Moskovljana i Novosibiraca odlazi u crkvu samo za krstenja i sahrane, ipak u svakom od nas zivi genetska privezanost za crkve sa zlatnim kupolama i pashalnu zvonjavu svih zvona. Oni malobrojni koji dolaze u crkvu na bogosluzenja sve vise i vise, otkrivaju za sebe nesto vise nego sto su obicne projave spoljasnje crkovnosti. Pokazuje se da nije znacajan broj sveca ispred praznicne ikone, vec unutrasnji mir coveka koji vidi negde dublje nego ranije. Usput se pokazuje da pravoslavlje nije samo Majka Rusija, vec i po antickim mitovima poznata Grcka, vojujuca Srbija, Palestina i Sirija s mnogobrojnim manastirima i svetinjama. Mi se prijatno iznenadimo kad saznamo da postoje pravoslavni Francuzi, Amerikanci, Hihikajemi, ili kada u crkvenom kalendaru ugledamo fotografije japanskih arhijereja, ali nas pogled na svet postaje neverovatan kada saznamo za PRAVOSLAVNE CRNCE. Medjutim, upravo je Afrika postala jedna od najvaznijih pravoslavnih oblasti XX veka, upravo na nju s nadom gledaju pravoslavni bogoslovi, videci u zemlji dzungli i savana mesto apostolskog podviga. Znaci jos uvek nas nesto sjedinjuje sa Afrikom, a to je nesto sto je najvrednije u Rusiji. Dom Cara Solomona Pojava istinite vere u egzoticnim zemljama u vreme kada je nasa crkva prezivljavala najteze vreme je – cudo Bozije, medjutim prva semena Jevandjelja su pala na africku zemlju dugo vremena pre krstenja Rusije. Severni deo africkog kontinenta je uvek bio u centru svetske kulture. Upravo ovde je procvetala civilizacija Starog Egipta, upravo ovde su kretali rimski legioni kako bi unistili zloglasnu Kartaginu. Egipatska Aleksandrija je bila jedan od najvecih gradova grcko-rimskog sveta, a Aleksandrijska Crkva koju je osnovao Apostol Marko, je zaista zauzimala prvo mesto medju hriscanskim zajednicama Rimske Imperije, ali nije rec o tome. Juzno od puteva i sumovitih gradova antike je pocinjao svet, koji se znacajno razlikovao od "klasicnog" Sredozemnog sveta. Na severoistoku kontinenta su vladale mocne imperije Meroe (Nubija) i Aksum (danasnja Etiopija), a jos juznije skoro do Rta Dobre Nade su se nalazile zemlje naseljene narodima raznih jezika i raznih kultura, o kojima se skoro nista nije znalo ni u Aleksandriji ni u samom Rimu.
Etiopska Bogorodica U apostolskim delima se govori o tome kako je apostol Filip po naredjenju Angela krstio vlastelina Arapina (Dela 8; 26-40), i treba znati da je to bio prvi slucaj obracenja pravog Afrikanca u hriscanstvo. U IV veku je zarobljeni rimski mladic Frumentije, slicno Josifu i Danilu nasavsi se na dvoru aksumskog cara Ela-Amidi, propovedao Jevandjelje u Etiopiji. Njegova propoved, dopunjena licnom blagocestivoscu i talantom drzavnog muza je imala uspeha i hriscanstvo je za vreme sledeceg cara Ezane postalo drzavna religija Etiopije. 343. godine sveti Atanasije arhiepiskop Aleksandrijski je rukopolozio Frumentija u cin arhiepiskopa Etiopskog, i iz tog vremena potice jedna od najstarijih hriscanskih Crkava. Na zalost, vec kroz sto godina Etiopska Crkva je otpala od Vaseljenskog pravoslavlja, primivsi monofizitsku jeres koja je bila rasprostranjena u Egiptu. Kada je Egipat i ceo hriscanski Istok potpao pod vlast arapa-muslimana, hriscanska Etiopija se nasla u politickoj izolaciji. Ali bez obzira na bogoslovske izopacenosti i geografske prepreke, Etiopljani su do danasnjeg dana sacuvali bratski osecaj u odnosu na pravoslavne. Na visokoplaninskim zaravnima, izmedju jezera, suma i susnih stepa obrazovala se samonikla etiopska civilizacija, cije je srce bilo osveceno jevandjeljskom propovedi Abe Salame (to jest oca sveta) – kako su Etiopljani prozvali svetog Frumentija. Etiopsko carstvo je neprekidno bilo podvrgnuto napadima muslimana i mnogobozaca, nekoliko puta je bilo na ivici propasti, ali svaki put je Bozija milost cuvala prvu hriscansku zemlju Afrike. Godine razaranja su zamenjivale epohe procvata, a planine su oduvek bile sigurno skloniste za blagocestivi narod.
Hram sv.Georgija Pobedonosca u Lalibelu, u potpunosti u kamenu Iz teske epohe ratova i izolacije Etiopljani su formirali poseban pogled na svet, u kojem je Sveto Pismo glavno merilo zivotne i istorijske pravednosti. Opkoljen i porazen narod je poistovetio sebe sa drevnim Izrailjem, koji je takodje bio usamljen u ispovedanju Istine, a rodoslovi etiopskih careva vode od legendarnog Menelika I – sina cara Solomona i carice Savske. Nije slucajno sto se u etiopskoj crkvi sacuvao red starozavetnih obreda: obrezanje, uzdrzanje od svinjetine; subota se slavi nista manje od nedelje, a Bozanska Liturgija se sluzi na drvenim kovcezicima koji simbolisu Zavetni Kovceg. Taj jevrejski uticaj se na cudan nacin uklapa sa lokalnim tradicijama, tako da na litijama i molebanima kesi (svestenici) i dabtara (crkvenosluzitelji) u belosneznim hitonima i raznobojnim odezadama plesu na potpuno africki nacin ples cara Davida uz buku bubnjeva i "jerihonskih" truba. Nekome od ruskih citalaca ce se svojstvenost etiopskog hriscanstva ciniti nerazumljivim pa cak i sablaznjavajucim, ali ono sto zaista cini slicne sudbine nasih naroda je bezavetna predanost Crkvi i snaga vere u najtezim iskusenjima. Izgleda da je iz ruskog letopisa uzeta prica o zeni koja se bacila u vatru dokazujuci osvajacima svoju predanost hriscanstvu. Samo to se nije desilo u Rjazani pod Batima, vec u XVI veku u gradu stenovitih hramova Lalibele, kada je Etiopija stenjala pod hordama groznog Ahmada ibn Ibrahima. Mnogobrojno etiopsko monastvo je uvek revnosno sluzilo duhovnom prosvecenju i sabornosti u zemlji, kao sto su to cinili ruski monasi iz vremena Sergeja Radonjeskog i Josifa Volockog. Skoro u isto vreme kada je dobrovoljna vojska Minina i Pozarskog izgnala iz Moskve poljski garnizon, car Fasilides je izagnao iz svoje zemlje portugalske viteze i jezuite, koji su odlucili da pokatolice zemlju Svetog Frumentija. To partizantsvo je buknulo u godinama Drugog Svetskog rata u Belorusiji i negde u provinciji Godzam, samo je nas okupator govorio nemacki, a etiopski – italijanski. Cak su i potresi komunisticke revolucije u obema zemljama prosli rame uz rame, s tom razlikom sto u socijalistickoj Etiopiji nikako nije mogla da profunkcionise ateisticka propaganda, i narod je ostao veran Hristu.
Sveti ples etiopskih hriscana Danasnja Etiopska crkva broji oko trideset miliona vernika. To su uglavnom amhari i tigrai – narodi naslednici drevnog Aksuma, kao i deo naroda sa juga zemlje koji su se obratili u pravoslavlje iz islama i paganstva. U XX veku u talasu oslobodilackog pokreta u africkim zemljama, na ostrvima Karipskog mora i u SAD su nastale crnacke crkvene opstine, koje su usvojile dogmatiku i obrednost Etiopske crkve. Medjutim njen danasnji polozaj se ne moze nazvati najboljim. Etiopsko hriscanstvo, koje do dan-danas zivi po srednjovekovnim principima, se pokazalo nemocno pred izazovima izmenjenog sveta. Vecina duhovnistva je ostala bogoslovski neobrazovana, pa i nepismena. Verujuci narod ima neke predstave koje su veoma daleko od Jevandjelja. Naucnici sa Zapada pripremaju epohu reformacije za najstariju crkvu tropske Afrike. Ona ce se mozda ostvariti, a mozda ce Gospod kroz ta iskusenja privesti duhovna cada svetog Frumentija sjedinjenju sa Pravoslavnom Crkvom. Molitve Crkve "za sjedinjenje svih" i zastupnistvo Abi Salame daju nadu za to. Ukradena istina crnog coveka Dok su etiopski monasi vodili bogoslovske sporove, a carevi podizali crkve u cast Svete Trojice, vecina afrikanaca se nalazila u vlasti bezbrojnog skupa bogova, duhova i demona. Paganska plemenska verovanja su odredjivala njihovo shvatanje dobra i zla, a magijski rituali I posvecivanja su ih pratili od rodjenja do smrti. Islam je bila prva svetska religija koja je dospela do njih. Arapski trgovci su doneli Muhamedovu veru na africku obalu Indijskog Okeana, gde se ona ucvrscivala od Somalije do Zanzibara. Islam je prodreo u Zapadnu Afriku jos u XI veku preko saharskih nomada.
Rusevine velikog grada Zimbabvea (VII–XVIII vek) Ljudi ogromnog Crnog kontinenta nikada nisu licili jedni na druge. Medju njima je bilo borbenih stocara i prakticnih zemljoradnika, graditelja gradova, stvaralaca nepoznatih nam imperija, i stanovnika dzungle koji su ziveli u kamenom dobu. Svet je dugo vremena mislio da je Afrika u potpunosti naseljena "divljacima" koji nemaju nikakvu kulturu, ali je njeno istrazivanje otkrilo svetu istoriju ne manje dramaticnu nego sto je istorija Indije ili Francuske, a africka umetnost je nadmasila i najpreciznije evropske slikare. Africki narodi nisu znali za Hrista, ali mozda i nisu bili spremni da Ga prihvate. Vecina njih je sacuvala secanje o Nebeskom bogu Sazdatelju sveta, Koji u najtezim trenucima moze da pomogne ljudima. Ali to sto su oni uvideli u toku petnaest vekova posle Njegovog zemaljskog Rodjenja je previse malo napominjalo apostolsku propoved o Raspetom i Vaskrslom Spasitelju. Sredinom XV veka Afrika postepeno potpada pod vlast katolickih i protestantskih evropskih zemalja. Portugalce, Engleze, Francuze i Nemce je privlacila mogucnost brzog bogacenja pljackom i trgovinom roblja. Kasnije, s razvojem evropske industrije, africke kolonije su postale pogodan izvor jeftinih sirovina za fabrike "civilizovanog" sveta. Po zavrsetku kolonijalnih osvajanja pocetkom XX veka skoro cela Afrika je bila podeljena izmedju belih vladara, a milioni Afrikanaca su se zbog cetir istotine godina trgovine robljem nasli u zemljama Novog Sveta.
Inicijacija decaka kikuju Evropljani nisu samo eksploatisali pokorene narode. Njihov zavetni cilj je bio sjedinjavanje Afrikanaca sa dostignucima "napredne" civilizacije, a ako se ta civilizacija smatrala hriscanskom, onda su Afrikanci trebalo da budu smatrani hriscanima. Za njihovo obracenje su se za sve vreme kolonijalne vlasti trudili hiljade misionara rimokatolicke i raznih protestantskih crkava. Istorija zna za mnogo primera, kada su iskreni verujuci ljudi ostavljali srecnu Evropu i odlazili u neprohodne sume, da bi tamosnjim ljudima dali novi zivot u Hristu. Medjutim, medju propovednicima Jevandjelja su bili i oni koji se nisu gnusali da ucestvuju u trgovini roblja i koji su se slagali sa kaznjavanjem nepokornih "divljaka". Beli svestenosluzitelji su preveli Bibliju na stotine africkih jezika, izgradili po celoj Africi mreze bolnica i naucnih ustanova, ali retko ko od njih je zaista poznavao africku kulturu I priznavao crnim hriscanima pravo da se razlikuju od "civilizovanih" Evropljana. Slusajuci propovedi o blagotvornom uticaju evropskih obicaja i grehovnosti africkog nacina zivota, novoobraceni protestanti i katolici su se nalazili u nezgodnoj situaciji. Oni su svim srcem prihavtali Hrista, ali su upravo beli hriscani doneli njihovim narodima nevidjena stradanja. Jevandjelje je vec ulazilo u njihov africki nacin zivota, ali iz nekog razloga su ih ucili da za to treba da postanu slicni belim ljudima. Zedj za istinom i nacionalna sramota su primorali mnoge crne hriscane da traze drugo hriscanstvo, gde im niko ne bi zabranio da veruju u Spasitelja i ostanu onakvi kakvi jesu. Na tom putu su ih cekale mnoge sablazni, ali je upravo taj put priveo africke ljubitelje Istine ka istinskoj Crkvi. |
