Promocija knjige

Promocija knjige

“Hilandarski monasi u upravi srpske crkve od 1200. do 1346. godine”

arhimandrita Alekseja (Bogicevica),

(odrzana 23. aprila 2002. u Domu Vojske Jugoslavije)

Radmila Misev: Vase Preosvestenstvo, oce Arhimandrite, casni oci, casno svestenstvo, pomaze Bog, gospodo hriscanska. Sakupili smo se veceras ovde kao jedna velika porodica, jer u Hristu i jesmo porodica, a s druge strane, Hilandar nas sve vezuje, na ovaj ili na onaj nacin - neko je tamo u molitvenim mislima, neko je bio, neko rastao, neko stasao…

I za Decane su mnogi od nas vezani, i to je jos jedan razlog posebne radosti, posebnog druzenja. Nazalost, u poslednje vreme, poslednjih nekoliko godina, mi se samo na sahranama okupljamo, pa hajde i nekim drugim, lepim povodom da se okupimo. Povod vecerasnjeg okupljanja je zaista izuzetan, i lep i dobar: mi predstavljamo knjigu arhimandrita Alekseja “Hilandarski monasi u upravi srpske crkve od 1200. do 1346.godine”, znaci – u vreme arhiepiskopije. To je, ustvari, magistarski rad oca Alekseja, koji je on odbranio u Solunu. Rad je napisan na grckom pa preveden na srpski, ili na srpskom pa preveden na grcki, ali u svakom slucaju - mi imamo tu knjigu. Izdata je u ediciji “Posebna izdanja manastira Hilandar”, Hilandar je izdavac knjige.

I sad ovako: najpre - meni je palo u prijatnu duznost da vas pozdravim, jer je ovaj skup blagoslovio Njegova Svetost Patrijarh srpski Gospodin Pavle, ali zaista nije mogao da dodje zbog obaveza. Nije sa nama fizicki, ali njegov blagoslov jeste. Zatim, najavljeno je bilo da ce govoriti Njegovo Preosvestenstvo Episkop banatski G. Hrizostom, medjutim, kao sto znate da se upokojio Episkop budimski G. Danilo, on je morao da ode tamo po poslusanju, po odredjenju Sinoda. Ali, sa nama su veceras otac Aleksej, kao domacin, pa moram prvo njega da kazem, profesor Tomislav Jovanovic, koji predaje staru knjizevnost, i pukovnik Borisav Grozdic, magistar. Arhimandrit magistar Aleksej, doktor Tomislav Jovanovic i pukovnik magistar Borisav Grozdic. Popricacemo o knjizi i o Hilandaru i o jos ponecemu, a najpre da se Bogu pomolimo…

…Oce nas…

Zamolicemo profesora Tomislava Jovanovica da kaze nesto. Izvolite, profesore...

Prof. Tomislav Jovanovic: Tema kojom se arhimandrit Aleksej bavio u ovoj knjizi ulazi u one velike teme srpske istorije, pre svega duhovnosti – monastva i Crkve, koje nisu ni malo na marginama proslosti. Ova tema je veoma vazna, pogotovu sto predstavlja period koji je za nas najslavniji u istoriji srpskog naroda, a to je period Nemanjica, kao i same pocetke Srpske crkve, kad je Sveti Sava zapoceo tu veliku buducnost, koja traje i koja ce trajati. Na pocetku zanimanja oca Alekseja nalazi se upravo Sveti Sava i njegovo delo. Ova knjiga je nastala u prostoru koji se oseca kao nesto sto je nezaobilazno, sto je prozivljeno. Ovakvu knjigu moze da napise neko ko pripada nauci, ali ovde se oseca i nesto drugo, nesto vise od samog naucnog pracenja ovog problema. Svakako je u pitanju jedno osecanje monaha koji je pisao o svojoj sabraci iz daleke proslosti. To ga je podsetilo na neki nacin na slavnog Teodosija Hilandarca, koji je, kada je zeleo da pise o sv. Petru Koriskom, iz Svete Gore (znaci nimalo blizu u odnosu na Korisku) otisao tamo, da oseti prostor gde je ziveo sam Petar Koriski. I sve to ne moze a da se ne oseti u njegovom zitiju sv. Petra Koriskog. Tako i u ovoj knjizi mi osecamo prostor Svete Gore, prostor gde se Srpska crkva radjala. To je o. Aleksej, mozda i nije svestan toga, uneo kroz jednu osecajnost, koja nije na prvi pogled primetna, ali - predeli Svete Gore su ovde i te kako prisutni. Kada govori, npr., o Svetom Savi, njegovom monaskom periodu na Svetoj Gori i o onim njegovim veoma ljutim isposnickim danima, tada o. Aleksej progovara kao covek koji poznaje to tlo, koji oseca Svetu Goru. On na neki nacin ove licnosti iz svoje knjige dozivljava kao svoje najblize, svoju najblizu sabracu sa kojima je mozda proziveo, iako ih dele mnogi vekovi. U ovoj knjizi je rec, pre svega, o Svetom Savi, zatim i o svim onim monasima koji su sami po sebi bili veliki i zasluzili da dodju na celo Srpske crkve; ali to nije bilo odjednom ni zato sto su bili Svetogorci i Hilandarci, nego su oni svoju velicinu i podviznicki put iskazivali tokom desetinak godina, neki manje, neki vise, da bi dosli na tron svetoga Save. Ovde je rec, znaci, i o Savi II, arhiepiskopu Danilu I, arhiepiskopu Joanikiju II, Jevstatiju I, Savi III, arhiepiskopu Nikodimu II, o arhiepiskopu Danilu II. Ova knjiga ima svoj prirodni tok, ona hronoloski prati sve ove licnosti i zbivanja u koja su one bile upletene. To jest, koje su prozivljavale jedno vreme veoma burno; nama se iz ovih vremena cini da je to slavno vreme Nemanjica, ali je ono bilo ispunjeno i veoma mucnim zbivanjima oko prestola, kada su se braca, ocevi i sinovi ljuto svadjali, cak su i jedni druge svrgavali. No to je nesto sto je, izgleda, ljudsko u svim vremenima, u svim prostorima, kod svih naroda - da se upravo oko prestola lome koplja, gde se ne gleda ko je kome brat, otac. Mozda je to zato upecatljiv jedan detalj koji je o. Aleksej uhvatio u literaturi, da pisac - kada zeli da govori o zavadjenoj braci - kaze da se on stidi toga sto mora da govori. Ali je to nesto sto ulazi u kazivanje o svemu onome sto prati odredjenog velikodostojnika. Otac Aleksej je napravio jedan, rekli bismo, prirodan luk, on je ucinio to da se najvise govori o Svetom Savi i o Danilu II. O Svetom Savi kao prvoj licnosti u ovoj knjizi, i o Danilu II, koji je poslednji u nizu onih o kojima se pise u njoj. To je i po prirodi stvari, mislim da nije samo to opredelilo mozda nesvesnu naklonost o. Alekseja da govori najvise o Svetom Savi i o Danilu II, vec su njih dvojica mozda najvise usli u ono sto je Srpskoj crkvi donelo ocuvanje i napredak, borbu u svim zbivanjima 13. i 14. veka. Svakako, o Svetom Savi je imalo najvise da se kaze, tu je valjda pola knjige o. Alekseja otislo, i to sasvim opravdano. I o Danilu II je imalo da se kaze mnogo toga, zato sto je to licnost koja je obelezila svoje vreme visestruko. Hilandar i Sveta Gora u Danilovo vreme imaju nevolje zbog napada gusara, Katalonaca. Danilo je upravo takva figura koja je izabrana da se nadje u tom trenutku, da odbrani sav onaj vek Hilandara, koji je bio vec toliko veliki da su kroz njega prosle najznacajnije licnosti srpske Svete Gore. Tako je Danilo imao sta da ulozi u tu svoju odbranu i da pokaze svu svoju hrabrost i odlucnost, da se ne popusti pred razbojnicima, koji su u jednom trenutku - da su osvojili Hilandar – mogli da upropaste ne samo ono sto je sakupljano od dragocenosti, nego i da opogane taj prostor. Svakako se moglo desiti da u tom vihoru nestane mnogo toga, i koliko bismo mi danas znali o Hilandaru da je on tada stradao. Otac Aleksej je imao osecanje mere da pokaze ko je od svih ovih licnosti imao svoje mesto u istoriji Srpske crkve i da prema toj zasluzi odredi razmere u svojoj knjizi. Zato je Sveti Sava zauzeo ovako znacajno mesto, i da se u kazivanju o njemu prodje kroz sve ono sto je dosada receno i o Svetom Savi i o svim ovim licnostima koje su bile na celu Srpske arhiepiskopije. Ovo je marljivo bavljenje pitanjem, koje je trajalo godinama. I to vredno sakupljanje podseca na marljive pcele, na njihova bezbrojna letenja da se dodje do dragocene srzi. Sve je to uslo u ovu knjigu. Moze da se vidi da tu ima preko trista fusnota, belezaka koje je pruzala postojeca literature, da se o. Aleksej osvrtao na nju, da je uzimao iz nje ono najdragocenije. To nije samo puko osvrtanje na naucna dostignuca u ovoj oblasti, nego je to i osvezavanje iz postojece stare knjizevnosti, gde se uzimaju ona mesta koja su bila vazna za pracenje citavog, i literarnog, pristupa ovom pitanju. Kada vi pogledate delove koji su pretoceni u ovu knjigu, iz dela Svetoga Save, Stefana Prvovencanog, Domentijana narocito, Teodosija, zatim Danila II, njegovih nastavljaca, to je jedna ziva literatura koja se u svojim vaznim detaljima nasla u ovoj knjizi. Nije bilo nimalo lako da se uhvati ova teska materija, cesto se nema dovoljno gradje da se iskaze dovoljno detalja o zivotima, narocito Save II ili Joanikija, Jevstatija, pa i Save III, nesto je malo vise za Nikodima; to je sve nevolja istrazivaca, onih koji se osvrnu na nasu dalju proslost. I nije nimalo lako da se sabere i pokupi ono sto je bitno za jednu temu koja treba da se, kroz knjigu, predstavi kao jedna celina, a o. Aleksej je ipak uspeo da celovito predstavi jedno vreme koje je i bogato i ponekad oskudno tragovima. Mi imamo zadovoljstvo da citajuci ovu knjigu ipak ozivimo to vreme i osetimo ono sto je jedan monah imao da kaze o svojoj dalekoj sabraci. Citajuci ovu knjigu, mi osecamo i svu ljubav koju su ovi veliki monasi imali da ostave za potomstvo, onu ljubav koju su oni osecali boraveci na Svetoj Gori. Jer, to je vazno za ovu knjigu, da se shvati da je rec o Svetogorcima, monasima koji su bili na pravom mestu, tamo gde se saznavalo, gde se osecao veliki Istok, koji su svoju veliku ljubav i duhovnost preneli u svoju Srbiju, u svoju Crkvu. Dolazeci na njeno celo, oni su doprineli da i njihov narod oseti tu ljubav koju su oni osetili u velikoj Svetoj Gori. Otac Aleksej je imao priliku da i sam oseti Svetu Goru, boraveci u njoj povremeno, nekada duze, nekada krace; da se nadahnjuje onim sto je posejao Sveti Sava, da oseti sav Hilandar, Kareju, da dozivi ono sto su svetogorske noci molitvene, da prenese to u ovu svoju knjigu, tako da i mi osetimo svu tu veliku ljubav i da sva ta vremena - koja su iza nas, ali svakako u nama - ponesemo te da kroz ovu knjigu pruzimo nasu proslost i drugima. Otac Aleksej je izdvojio jedan njen deo i uspeo da nam je predstavi, govoreci o onom monastvu koje je izniklo na Svetoj Gori i uznelo se u svojoj velicini preko onoga sto je Srpska crkva trazila i ocekivala. To je otac Aleksej izvanredno osetio. Pisuci ovu knjigu, on nam je podario jedan dar, da osetimo svu lepotu nase proslosti i da joj se okrecemo uvek iznova, sa novim nadahnjivanjem. Ja cestitam ocu Alekseju i preporucujem vam da zavirite u stranice ove knjige, da shvatite sta predstavlja Sveta Gora, i nase monastvo na njoj, i ono sto je nasu Crkvu drzalo u onim velikim vremenima…

Radmila Misev (cita odlomak iz predgovora)

Arhimandrit o. Aleksej (Bogicevic): Posle ovakvih predavanja gospodina profesora Jovanovica, meni je nekako, da kazem, ne tesko, nego malo sam zbunjen i uzrujan, ali cu ipak neku da stvar promucam. Srce mnogo toga ima da kaze, ali ne moze sve da se kaze. Najpre imam da zahvalim svome mentoru, profesoru Joanisu Tarnanidisu, profesoru Teoloskog fakulteta pri Aristotelovom univerzitetu u Solunu, koji mi je dao ovu temu, cak me nije ni pitao da li bih ja hteo. Rekao mi je da sacekam jedno 5-6 dana, pa ce da mi je saopsti. Tako je i bilo. Malo sam se bio zbunio, pa onda polako poceo da citam Domentijana, koji mi je u pocetku isao veoma tesko, Teodosije malo lakse. I onda odlasci u Svetu Goru , posecivanje mesta koje je Sveti Sava posetio; pocelo je nekako da mi biva blisko sve ono gde je Sveti Sava hodio i svojim stopama gazio. Iako sam rodjen i odrastao na Kosovu, tacnije u okolini Peci, ta mesta, pocev od Pecke patrijarsije, pa i Decana, nisu mi bila tako bliska sve do onog momenta dok ovaj skromni rad nije otkrio svoj izgled.

Pa i sami sveti arhiepiskopi, na celu sa Svetim Savom, postali su mi nekako bliski. Da vam kazem, zavoleo sam ih. Osetio sam, kroz sve ono sto su oni radili, da postoji jedan zavet koji srpski rod treba da ostvaruje, put kojeg treba da se drzi: da cuva Pravoslavlje, da ide pravoslavnim putem. To mi je nekako ranije sve bilo poznato ali , kao sto rekoh, da se ne ponavljam, nije bilo toliko blisko kao dok nisam njih, na neki nacin, i zavrsio.

Meni je dirljiva ljubav moga mentora prema Svetom Savi narocito. Jer, o Svetom Savi u grckoj literaturi ima puno toga. Medjutim, o drugim arhiepiskopima, izuzev o Danilu II, nema ama bas nista. Kad sam mu predao rad na pregled, on je bio zaista zadovoljan, ja jos vise, jer, iskreno receno, nisam ni u jednom strancu video toliku ljubav prema nasim arhiepiskopima, prema Svetom Savi, kao u svom profesoru. I zato sam mu zahvalan sto je, na neki nacin, iako je malo sramno da priznam, i meni usadio i produbio ljubav prema njima. Domentijan u zitiju pominje Hvosno, kao granicu izmedju Vizantije i Srbije, tu je Stefan Prvovencani docekao Svetog Savu sa mostima svoga oca. Hvosno je predgradje Peci, za mene nista to nije znacilo, stanica jedna najobicnija gde voz staje. Od tada, i Hvosno mi je postalo blisko, a da ne govorimo o Peckoj Patrijarsiji, o Decanima, Prizrenu, svaki je od njih nesto usadio, sazidao u tim krajevima. Oni su utabali put, prvo stazu, zatim put: Sveta Gora-Srbija, odnosno Raska, Raska-Carigrad, Carigrad-Sveta Zemlja, Sveta Zemlja-Solun, pa opet Srbija. Skoro su svi oni bili poklonici zivonosnom Grobu Gospodnjem, Sveti Sava cak dva puta. Kada je drugi put posetio Svetu Zemlju, napisao je bio dugo pismo igumanu studenickom, Spiridonu, koje je puno neznosti. Prosto cudno za jednog monaha, medjutim za mene je to nesto vrhunsko. On se cak brine o tome da li ce stici kamencic ili pojascic ili krstic do igumana Spiridona, i moli ga da to nosi jer ce ga to cuvati, to je on polagao na Grob Gospodnji, na grob majke Bozje, na Zvezdu Rodjenja. Zatim, kao pravi domacin, pre nego sto ce da se upokoji u Trnovu, priziva svoje pratioce, neku vrstu komisije, da se popise sav imetak, sve ono sto je on kupio svojim novcem po Svetoj Zemlji, od mostiju do knjiga i odezdi, i da se to raspodeli manastirima i crkvama i eparhijama u Srbiji. To su te dirljive scene koje su meni nekako okupirale dusu. To je isto, ustvari, sa svetim Joanikijem, koji je dao ostavku na presto Svetoga Save iz razloga sto je njegov prijatelj, kralj Uros I, takodje abdicirao i povukao se. Tako su tri godine ziveli bez prestola i jedan i drugi. A arhiepiskop Danilo II za mene nije nista manji od Svetog Save. Nijednoga nisam doziveo tako kao njega koji se zaista trudio da ispuni zavet Svetoga Save. U graditeljstvu, sadio je vocke, sadio vinograde, napravio je manastir pri manastiru Pecke Patrijarsije, posvecen Odigitriji (Putevoditeljici), doveo grcke monahe da vrse pravilo po svom ustavu, da uce srpske monahe svom jeziku, da bi se osposobili ne samo za prevodjenje, vec i za razumevanje Svetih Otaca i samostalno pisanje. To su ti momenti koji su nekako usadjeni u mene. I po onoj narodnoj: imadosmo - ne znadosmo, izgubismo - poznadosmo, to se moze pokazati na meni, jer toliko godina sam bio tamo, to je podugo, em rodjen, em ziveo u manastiru Decani 23 godine, i tako nesto nisam osecao, sve do pre tri godine. Rad je pisan u tesko vreme, kad su bombe padale na Srbiju, tako da nije samo pisan rad, nego smo morali nekako da olaksamo izbeglicama, te su se tovarili kamioni, po blagoslovu grckih episkopa, mitropolita… Radilo se i jedno i drugo u slavu Boziju. Ovaj skromni rad ja nekako smatram kao prirodnu, najskromniju zrtvu za svoj rod, sa zeljom i molbom da nas rod ide putem Svetog Save i da cuva zavet Svetoga Save. Eto, od mene toliko.

Radmila Misev: Ovo sto je rekao otac Aleksej, to je upravo to sto sam ja htela da kazem, ali nisam umela da izrazim: nekako se iza svetiteljskog ovde sagleda ljudski lik, pa nam je onda zato blizak i drag i topao i mio. I onda jos vise vidimo koliko su veliki svetitelji i koliko je velika milost Gospodnja.

Sa nama je i pukovnik Borisav Grozdic…

Borisav Grozdic: Preosveceni vladiko, casni oci, draga braco i sestre u Hristu, dame i gospodo, onako kako nije planirano, jer covek snuje a Bog odlucuje, meni je pripala cast da nekoliko reci progovorim o knjizi oca Alekseja “Hilandarski monasi u upravi srpske crkve od 1200. do 1346. godine”, umesto onog koji je hilandarski monah bio preko devetnaest godina, vladike banatskog Hrizostoma. Razlog je i u tuznom i u radosnom dogadjaju. Najpre tuzan: molim da se svi jos jednom pomolimo za pokoj duse blazenopocivseg Episkopa budimskog Danila. Dok mi tugujemo za dragim episkopom, tom umnom glavom i divnom dusom, koja napusti ovaj svet, verujem da se Nebeska Srbija, a posebno Nebojsa Krstic u njoj, raduje njegovom dolasku, jer znam da su se ta dva Krstica, krstonosca u zivotu, izuzetno postovala i volela na ovom svetu. Nemojte da mi zamerite sto ne mogu da se suzdrzim a da se ne prisetim i jednog mog susreta sa vladikom Danilom, od pre jedne decenije, kada sam poceo da tragam za odgovorom na pitanje o shvatanjima rata u Pravoslavlju, o hristoljubivoj vojsci, o shvatanju rata kod pravoslavnih Srba. Prvi razgovor koji sam obavio bio je sa vladikom Danilom, i to sto mi je vladika tada rekao do danas mi se samo potvrdjivalo, ne bas samo zato sto sam ja malo napredovao, nego samo zato sto mi je vladika na samom pocetku rekao sustinu.

Radost je, i radujemo se sto knjiga visokoprepodobnog oca Alekseja krece ka citaocima. Radjanje knjige jeste kao radjanje deteta. Uvek velika i jedinstvena radost. Ono sto je meni kao vojniku ostalo najupecatljivije u knjizi, a to je o. Aleksej lepo istakao, jeste ono zajednicko kod Hilandaraca na arhiepiskopskom tronu, od Svetog Save do Danila II. To je ljubav prema Bogu, ljubav prema coveku i ljubav prema otacastvu. Kao sto lepo u ovom visokom domu, u svetosavskoj besedi povodom Sv. Save ove godine, jedan od nasih Hilandaraca van Hilandara, g. Miodrag Petrovic rece: “Ljubav prema Bogu radja ljubav prema coveku, iz ljubavi prema Bogu i iz ljubavi prema coveku radja se ljubav prema sopstvenoj otadzbini.” Bez te tri ljubavi, nas zivot nije pravi zivot; one osmisljavaju nase postojanje i kao savrsen zakon obezbedjuju zdrave i skladne odnose medju ljudima u porodici, Crkvi, drzavi. I dopustite mi, u vezi daljeg, da podelim sa vama jos jednu veliku radost, sto je u vezi sa otacastvoljubljem, koje ucimo od Sv. Save, ali i kasnijih arhiepiskopa o kojima govorimo veceras. Jedna grupa od 50-ak pripadnika Vojske Jugoslavije, od 12 do 17. ovog meseca, posetila je Svetu Goru, manastir Hilandar, isposnicu Sv. Save u Kareji i manastir Vatoped. Dobro ste culi… I one koji u to ne veruju, ja potpuno razumem. Jer mi koji smo bili, dugo nismo verovali da zaista stojimo na najdonjem kamenu nase duhovnosti, na najcvrscem kamenu naseg identiteta, a dosli smo da to osetimo. Velika blagodat je bila u toj grupi i ja to moram da svedocim. 14-og su svi u svecanim uniformama bili na jutrenju i na Svetoj Liturgiji. Vise od polovine se pricestila. Kako bih vam samo docarao neke momente, reci cu vam dva detalja. Na Svetoj Liturgiji nekako se medju nama proneo glas da ce oficiri da pevaju. I dogodilo se, posto se sve dogadjalo cudom Bozijim - nama je bilo cudo i to sto je Presveta Bogorodica dopustila da mi dodjemo na Svetu Goru, ali Njoj je verovatno znano zasto. Ja sam jednom prilikom rekao: verovatno zato sto je vojska prosla sve ono sto je prosla poslednjih deset godina, ali sta od nas ocekuje, verujem da mi to po ljudskoj pameti ne mozemo da znamo. I kad se proneo taj glas i kad smo mi stali za levu pevnicu… bio je jedan KOV-ac, i jedan pilot, i jedan mornar, i jedan pukovnik. Pa znate sta, da smo ne znam kako organizovali i planirali to i pripremali se ovde da to tako organizujemo, tesko da bismo mogli. I jos jedan detalj: posle Svete Liturgije imali smo zajednicki susret sa bratijom u manastiru. Pedeset oficira i bratija iz manastira...Bilo je jako potresno, ne zna se za koga vise - da li za monahe ili za nas. Ja verujem, vise za monahe, jer su oni bili svesniji toga sta se to desava. I kada smo zavrsili taj oficijelni deo, urucili skromne poklone igumanu, onda su oficiri trazili da sada uruce i neke licne poklone. I onda sam ja rekao: “Sada ce vam oficiri uruciti poklone licne, svako iz sredine iz koje dolaze.” Najpre je jedan pukovnik, nacelnik skolskog centra, urucio poklon ispred opstine i skolskog centra. On je isao kod predsednika opstine, odrzao sastanak sa celim centrom, da bi ih obavestio da je on izabran da ide na Svetu Goru, i dobio je poklone za bratiju. Ali pricam zbog ovog drugog. Jedan kapetan od mene trazi, kaze: “Da li mogu ja da urucim ovaj poklon?”, a to je skromna zastavica jedinice na plasticnom postolju. Nije bas primeren poklon za tako visoku kucu, ali rekoh: “Od srca je, izvoli.” Taj kapetan pridje igumanu i kaze: ”Evo, izvolite poklon od moje jedinice, zastavicu i kalendar”, i onda doda: “To je ta jedinica koja je oborila nevidljivi avion. A sledeci koji bude dolazio donece vam deo tog aviona.” Svim monasima su posle suze. I necu dalje da vam govorim kako je bilo u Hilandaru i zasto to hriscanima naviru suze kada vide vojnika - kad kazem vojnika, mislim od oficira do vojnika - u crkvi. S jedne strane, da li su te suze radosnice ili su te suze izraz tuge i zalosti? Ja cu biti slobodan i usudicu se da u nekoliko recenica to protumacim, a vezi je sa otacastvoljubljem koje na vrlo lep nacin o. Aleksej istice u knjizi.

Vojnik simbolizuje otacastvo i odbranu otacastva, vojnik simbolizuje ono sto je odbrana slobode i identiteta. Ali vojnik, koji ima toliko slicnosti sa monahom, ima i jednu razliku, a ona je u sledecem: kada se covek zamonasi i kada skine starog coveka sa sebe i kada umre za ovaj svet, primanjem andjeoskog cina, on krece na put koji vrlo izvesno vodi u Carstvo Nebesko. A vojnik, on u idealnom smislu znaci ratnik, onaj koji treba da ratuje, on kad krece u rat, on je spreman da polozi zivot za prijatelje svoje, kao sto u Jevandjelju stoji, jer od te ljubavi nema vece. Ali, polaganje ovog zivota i nije najveca zrtva. Mi znamo da su se prvi hriscani radovali polazuci zivot, jer idu u Carstvo Nebesko. Nas djakon Avakum se raduje i kaze: “Srb je Hristov, raduje se smrti”, jer zna da ide u zagrljaj Hristu. A vojnik iduci u rat ne ostaje cistih ruku kao monah i naucnik i umetnik, nego na sebe uzima jedno breme, uzima teret ubistva u ratu. I kroz taj rat, kao sto moze da se posveti - kao mnogi sveti ratnici, na stotine ih je u zitijima svetog ave Justina - tako moze i da izgubi dusu u vecnosti. E, od te zrtve nema vece. Izgubiti i ovaj zivot, ali izgubiti i dusu u vecnosti. Ja zato kazem, hriscanima kada vide vojnika u uniformi naviru suze podjednako i iz jednog i iz drugog razloga. Na kraju, ja sam sinoc od sestre Rade dobio zadatak da danas govorim. I trudio sam se da knjigu do ovog trenutka procitam, skoro da sam uspeo, I mogu da vam je preporucim da je procitate i da je imate u svojoj biblioteci.

Radmila Misev: Jos da zamolimo gospodina Milivoja Randjica, jer iz Hilandara nije mogao niko da dodje. Mi imamo njihove pozdrave, a gospodin ce da vas pozdravi kao predstavnik…

Milivoj Randjic: Visokoprepodobni casni oci, braco i sestre, oprostite mojoj nedostojnosti sto je pripala cast da prenesem blagoslov i ljubav visokoprepodobnog igumana hilandarskog, arhimandrita gospodina Mojsija nasem vidljivom saboru povodom knjige prepodobnog arhimandrita Alekseja, a ustvari jos jednoj prilici za proslavljanje svetih srpskih arhiepiskopa koji su svom bogoljubivom etosu bili vaspitavani na Svetoj Gori i u Hilandaru. Kazem za nas sabor da je vidljiv i verujemo, sledujuci poukama Otaca, da sada narocito ovi sveti muzevi sa nama sasaboruju i kao sto mi njihova, tako i oni nasa imena pominju pred Hristom Spasom i da jos vecom i divnijom ljubavlju uzvracaju na ljubav nas, njihovih duhovnih potomaka. Daj, Boze! Znajuci to, pozdravljam posebno naseg oca Alekseja, koji sa ovim podvigom sigurno sabira veliko blago. Pored svoje krsne slave i imendana, pristizu mu, evo, i novi zastupnici, jer nesumnjivo je mudar covek koji se opredeli da u svoje najlicnije prijatelje ubroji ovolike svetitelje o kojima govori ova knjiga… U polozaju koji su Sveti Sava i Simeon osvojili za Hilandar u Svetoj Gori i Crkvi vaseljenskoj, vele da se prepoznaje ikona Svevisnjeg promisljeno, i potom kod Sv. Save uzdizanje pravoslavne vere u srpskom narodu. Svi u knjizi arhipastiri bili su satrudnici u zidanju tog krajeugaonog kamena naseg identiteta, i ucesnici stvaranja nase svestene istorije. Nije slucajno, svakako, videli smo to iz ovih beseda, i nije beznacajno da su svi oni potekli i vaspitavani u svetogorskom okruzenju i da su na tom svom poslanju mislili i cinili jednodusno oni prestavljeni u Hristu, ukrepljujuci snagu potonjih, a potonji sledujuci zavetu prethodnih. Kao takvi, oni su sabrali, utvrdili organizam koji je ziv i danas. Objasnjavajuci njihov trud, ozbiljnom i misaonom naucnom metodom, ali punotom duhovnih podviga uvisujuci jezik same nauke, knjiga o. Alekseja se ubraja u one plemenite napore koji se vrednuju, oprostite na mojoj slobodi da procenjujem hilandarskim i svetogorskim vrednostima, jer su udzbenik za vaspitavanje u vrlini da najvecu ljubav ima onaj koji polozi zivot za svoje bliznje, ko svoj zivot ugradi za svoje bliznje. Molitvama ovih svetih arhiepiskopa srpskih koji su svoje zivote polozili za sve nas, seti nas se, Gospode u Carstvu Svome! I na kraju, jos jednom kazem, oprostite mi i dopustite i meni da, opet nas radi, i ja pozdravim blazeno uspenje medju novim srpskim, svetosavskim i svepravoslavnim arhijerejima u nebesku otadzbinu Danila Episkopa Budimskog. Neka bi ga Sv. Sava u vecnosti istorije u ovoj knjizi prvi proslavio u srpskom rodu, pa jos Sava, Sava, Danilo, Joanikije, Jevstatije, Sava, Nikodim, Danilo II Arhiepiskop i njegov licni pokrovitelj i sa njima svi sveti, priveli Hristu kao njegovoga i kao svoga i kao nasega samolitvenika i molitvenika, vecna mu pamjat.

Radmila Misev: Kad je Hristos iscelio gubavce, oni odose, pa se samo jedan vratio da se zahvali, pa i mi da ne zaboravimo da se zahvalimo. Dozvolite mi da u ime svih vas, u ime o. Alekseja, da se najpre zahvalimo preosvecenom Vladiki vranjskom G. Pahomiju sto je iz Vranja dosao samo zbog ljubavi da bude sa nama ovde. Zahvaljujemo se ocu arhimandritu Gavrilu, iz manastira Lepavine u Hrvatskoj, koji je isto tako dosao samo zbog ljubavi. To je velika ljubav u Hristu, decanska, jer su svi oni: o. Aleksej kao najmladji, vladika Pahomije i o. Gavrilo, bili decanski monasi, a onda ih je zivot vodio onako kako je Bog rekao, tu su gde su, a evo, sabrali su se ovde i njima se zahvaljujem. Zahvaljujem se svima iz Doma Vojske, koji su bili toliko ljubazni i izasli nam u susret, “Dobrocinstvu” - turistickoj agenciji Srpske pravoslavne crkve, i svima ostalima. Vi oprostite ako nekog ne pomenuh, Bog dela gleda. I pre i iznad svega, hvala Bogu za sve.