Putopis sa poklonickog putovanja na Svetu Goru (VI)   U BORODICINOM VRTU   Solun, Atina, Patra - Ponovo na brodu - Rastanak, do sutra   U esfigmenskoj arsani, pored samog manastira, cekamo brod za Jerisos. Brod na istocnoj obali Atosa ne ide svakoga dana (vec je jesen), nego tri puta sedmicno, pod uslovom da je vreme povoljno za plovidbu. Tog dana nije bilo jakog vetra. Nekada je ovde more tako nemirno, kazu, da i najiskusniji ribari ostavljaju mreze, pale kandila i prepustaju se Bozjoj volji. Persijski car Kserks je tu na Atosu izgubio citavu flotu. Nas prati blagoslov Igumanije, vreme je lepo. Da je lose, morali bismo pokusati da idemo brodom sa zapadne strane, gde je mirnije more. Pazljivo se ukrcavamo, a kapetan pomaze starijim monasima i poklonicima da ne bi pali sa daske koja povezuje brod sa molom. More je mirno, tek blago talasasto, i plovidba pod suncanim nebom predstavlja divan dozivljaj. Za jedan cas, oko pola cetiri, stizemo u Jerisos. Ponedeljak je, radnje su zatvorene. Telefonom su nam iz putnicke agencije saopstili da brod polazi u sredu u podne. Blizi se noc i mi odlucujemo da nocimo u ovom gradicu, jer nam se nikuda ne zuri. Jerisos je gradic sa dve glavne unakrsne ulice i puno kafica. Bilo zbog toga sto se nalazi na samoj granici sa Atosom, bilo sto je na peskovitoj morskoj obali, u njemu ima mnogo kreveta za nocenje gostiju. Jerisos sa okolinom ima oko 4000 stanovnika, dve crkve i dva-tri parka. Rekli su nam da je najbolje da nocimo u "Srpskoj kuci", tj. hotelu "Akantos", kod Janisa. Dugo kruzimo i raspitujemo se za Janisovo prenociste, ali svako nas upucuje u drugom pravcu. Napokon ga pronalazimo, ostavljamo u njemu stvari i odlazimo u vecernju setnju. Vratili smo se malo kasnije i iznenadili ugledavsi igumana Mojsija kod gostoljubivog Janisa. Nas domacin dobro prica srpski. Pitamo ga kako je naucio. Kaze da je njegov otac radio u Hilandaru i tamo pomagao, te je od njega naucio jezik, a i sam je bio vise puta sa Srbima u Hilandaru. "Ja sam jos bio mlad kada je moj otac umro. Na samrti je rekao da ga sahranimo u Hilandaru, a posle tri godine su ga otkopali. Njegove kosti su u Hilandaru." Zanemeli smo gledajuci u sina jednog ugodnika Bozjeg. Ni na kraj pameti nam nije bilo da cemo, nakon sto smo u kosturnici celivali njegove miomirisne zute mosti, videti i njegovog sina! Smireni Janis nas je zadivio svojom prostodusnoscu i postenjem. Da, putevi Boziji su nedokucivi. Rano ujutro, polazimo autobusom za Solun. Stigavsi, sa zeleznicke stanice ponovo zovemo agenciju "Anek Lines" da bismo proverili kad polazi brod. Sluzbenik nam ovoga puta kaze u cetvrtak u ponoc. A do pre neki dan je tvrdio u sredu u podne! Celi dan cekanja! Sta je tu je, ali da smo znali mogli smo posetiti jos koji manastir. Resili smo da provedemo dan u Solunu, da bismo opet nocnim vozom krenuli za Atinu i u njemu prespavali. Obilazimo radnje i uzimamo jos neke ikonice, knjige... Zacelo nigde na svetu nema toliko prodavnica ikona kao ovde. Maltene jedna do druge. Odlazimo u crkvu Svetog Dimitrija Velikomucenika. Hram u kojem je svetitelj bio krsten i u kojem je postradao je ogroman. Prosli smo pokraj oltara i niz stepenice sisli u podzemne prostorije. Ne razumemo grcki, pa pitamo jednu tamo zaposlenu devojku da nam objasni znacenje nekih natpisa. Pored ostalog, razumeli smo da je pre neki dan imala srecu da vatom pokupi miro isteklo iz svetiteljevih mostiju, te da nas upucuje svojoj drugarici koja prodaje svece da nam ona daruje komadic. Izasavsi iz podruma, trazimo najpre Svetiteljev grob, jer zapravo nismo ni znali da su njegove mosti u crkvi. Nalazi se na levoj strani hrama, u posebno ograenom prostoru, i sav miomirise. Poklonili smo se Svetitelju i celivali ga preko stakla. Isto tako smo celivali i mosti sv. Nektarija, koji se u Solunu i okolini veoma postuje. Kod ulaza smo od devojke za svecama dobili komadic vate sa mirom. Ta sveta tecnost mirise lepse i prodornije od bilo kojeg parfema. I nakon stotina i hiljada godina Gospod svedoci za one koji se nisu uplasili da i svojim zivotom posvedoce za Njega! Devojci smo u znak zahvalnosti dali bocicu sa uljem iz kandila sto gori pred Trojerucicom. "Trojerucica... iz Hilandara", objasnili smo joj. Bila je veoma radosna. Iznenadjeni smo poboznoscu koju ovde vidimo. U crkvi svi ljudi pisu imena svojih bliznjih, pokojnih, bolesnih, i stavljaju papirice na mesto za to odredjeno. Pri tome daju i priloge. Sva ta imena se kasnije pominju na Liturgiji ili u molitvi. U Solunu smo probali i grcka jela: suvlaki, giros, alva... Uvece krecemo za Atinu, u koju smo posle mirne noci u kupeu stigli ujutro. Tek je sreda, i odlucujemo da u glavnom gradu Grcke ostanemo tokom celog dana. Atina je stari grad, gotovo na svakom mestu mogu se primetiti arheoloska pronalazista i iskopine. Kao i u Solunu, ni ovde nema nebodera, vec bele kockaste pravilne zgrade do pet spratova, stisnute jedna do druge. Krecemo prema agori (pijaci). Akropola se nalazi na jednom od dva veca brda u gradu, odmah vise glavne pijace. Na Akropolu, "gornji grad", jedno od antickih cuda, penjemo se iz radoznalosti. Unutar zidina gornjeg grada nalazilo se nekada vise kamenih zdanja, koje se sada obnavljaju; pokusava im se vratiti nekadasnji izgled. Posto je ovde bio neznabozacki hram (partenon) i ovo necisto mesto zabranjeno hriscanima, brzo odlazimo (pouceni primerom iz kelije Svete Trojice), sa mislima da je Bog hteo da se ovo zrtviliste unisti i da je mozda bolje da se nikad ne obnovi... Silazimo u "donji grad" i obilazimo crkve. Ispred hrama Sv. Pantelejmona je i toga dana u redu cekalo mnogo Atinjana, koji su vise sati stajali da bi celivali cudotvornu ikonu. Liturgija se cula i preko zvucnika. Kada bi se neki pojci umorili, zamenili bi ih drugi, i to tako preko celog dana, iz dana u dan! Posle celodnevnog obilaska grada, predvece smo dosli u cekaonicu zeleznicke stanice da se malo odmorimo. Prisede kod nas neki stariji covek. Dosadno mu je, pa iako nije znao nijedan strani jezik, to ga nije omelo da sa nama povede razgovor. On prica svoje na grckom, a mi svoje na srpskom. "Mi Srbi, ortodoks", rekli smo mu i on se, obradovan, prekrstio. Kad je potom jedna starija zena sela nasuprot nas, on ju je odmah ukljucio u razgovor. Cuvsi da smo bili na Atosu i da se sada vracamo kuci, nju je zanimalo sve sto smo tamo doziveli. I sama je nekad posebnim brodom obisla oko Svete Gore, a bila je i u Jerusalimu i na Sinajskoj gori. Medjutim, kao revnosna starokalendarka, pre nekoliko godina je svoj pasos pocepala zbog antihristovog broja na njemu, i vise nigde ne putuje. Darovali smo joj neke od hilandarskih ikonica i poceli da joj pricamo o cudima koja se tamo desavaju. Nikako nismo mogli da preskocimo starca Stefana sa Karulje. "Papas Stefano of Karulja", izustila je, pa je potom sva srecna slusala svaku rec o nasem susretu sa njim. Procitala je vec nekoliko njegovih knjiga i uverila se u njegovu prozorljivost! Bozji Promisao je hteo da fotografiju starca Stefana imamo sa sobom (a ne u torbama na odeljku za prtljag), pa kad smo joj je pokazali, ona je od ushicenja htela da zameni one ikonice za nju. No shvatila je da ova fotografija i nama mnogo znaci. Obecali smo da cemo joj poslati sliku starca Stefana cim razvijemo film. Vreme je brzo proletelo, uzimamo stvari sa stanice i krecemo vozom prema Patri. Za nepunih pet casova kondukter prolazi kroz kompoziciju i, za razliku od proslih stanica, glasno vice: "Patra, Patra..." Valjda vec ima mnogo iskustva sa turistima koji prespavaju stanicu pa odu na kraj Peloponeza. Napolju je prohladna noc, oko pola tri ujutro. Odlazimo na klupe na molu, gde smo se vec pri dolasku odmarali. Ususkavamo se u vrece za spavanje. Sve je mirno, niko nas ne uznemirava, cak ni policija. Ne budi nas jutarnje sunce, jer je vec odavno izaslo, nego glasovi prolaznika na molu. Odlazimo u agenciju da sredimo formalnosti sa povratnim kartama. Ni ovde od sata nema velike koristi. Na vratima pise da se otvara u devet, a u stvari otvara se kad se sluzbenik seti da dodje na posao. Nas zadnji dan posete Grckoj provodimo u tom morskom gradicu, najvecem pristanistu na Peloponezu i turistickom centru. Ali Patra nije poznata samo po tome. Kada su apostoli bacali kocku na koju stranu ce ici da propovedaju Evandjelje, kocka je htela da sveti Andrej Prvozvani, sin Jonin i Petrov brat, rodom iz Vitsaide, propoveda Evandjelje u Vizantiji i Trakiji, potom u zemljama dunavskim, pa u Rusiji, i najzad u Epiru, Grckoj i Peloponezu, gde i postrada. U ovome gradu je ucinio mnoga cudesa imenom Hristovim i pridobio mnoge za Gospoda, medju kojima behu zena i brat carskog namesnika Erata. Zlobni namesnik je stavio Andreja na muke, a potom ga razapeo na krst. Na krstu se usrdno molio Bogu, i pri tome ga neobicna svetlost celog obasja. To svetlosno obasjanje trajase pola sata, i kada ono isceze apostol predade svoju svetu dusu Gospodu (62. godine). Tako skonca svoj zivotni vek Prvozvani, koji prvi od 12 apostola pozna Gospoda i podje za Njim. Sto se ide od istoka prema zapadu Grcke, od, recimo, Soluna prema Patri, ljudi su manje pobozni. Zbog mnostva turista ili neceg drugog, Patra se nimalo ne razlikuje od drugih evropskih gradova. Ljudi se na ulicama retko krste, prodavnice su pune paganskih idola, tek tu i tamo se moze videti kakva ikonica. Uglavnom, sve za turizam! Uz takve prizore shvatamo koliko se mucio sv. apostol Pavle da odvrati Korincane od razvrata! Preko dana smo imali lepo vreme, a pre ulaska na brod prolazimo isti postupak kao u Trstu: pristanisna taksa, popunjavanje obrazaca, provera pasosa i karata... Ovoga puta idemo "Sofoklesom", koji je nizi, udobniji, manje se ljulja, ali nema paraklisa. Pomolivsi se Bogu, lezemo u vrece. Sutradan ujutro u devet sati krecemo iz Igumenice, gde je brod pristao, sa novim putnicima. I dalje nas prati suncano vreme, pa sedimo na palubi i citamo knjige. Zao nam je sto brod nema paraklisa i sto kraj naseg putovanja ne mozemo u njemu da provedemo. Neobicno nam je, navikli smo na duge manastirske sluzbe! U Trst dolazimo u subotu ujutro, upravo na Zadusnice, dva dana uoci praznika sv. Dimitrija Velikomucenika! Paolo nas ceka. Nekuda je zurio, pa smo iz srpskog hrama Svetog Spiridona morali da izadjemo pre kraja sluzbe. Kolima nas prebacuje preko granice u Sezanu, na zeleznicku stanicu. Ulazimo u voz i u tri sata popodne stizemo u Ljubljanu. Poslednji zajednicki koraci... Zao nam je sto se rastajemo, ali samo na kratko. Jer, sutra je nedelja, i naci cemo se opet u crkvi...