Putopis sa poklonickog putovanja na Svetu Goru (1)

U BOGORODICINOM VRTU

Pripreme za polazak - Brodom od Trsta do Patre - Boravak u

Atini i poklonjenje ikoni Dostojno jest - Jedan dan u Solunu

Pripreme za nas odlazak na Svetu Goru pocele su vec u januaru, na kulturnoj veceri odrzanoj u LJubljani povodom 800-godisnjice osnivanja najvece srpske svetinje, manastira Hilandara. Dirnuti izlaganjem akademika Dimitrija Stefanovica iz Beograda, poceli smo ozbiljnije da razmisljamo kako bismo mogli da provedemo letnji raspust. Citamo knjige o Svetoj Gori, ispovesti monaha i ljudi koji su vise puta bili tamosnji poklonici. Nase ushicenje je veliko. Ali, vise puta smo morali, zbog mnogih razloga, da odlazemo odlazak na Atos. Kada je zapocelo bombardovanje nase otadzbine pomislili smo da ni ovoga puta necemo biti udostojeni da pohodimo Svetu Goru i da bi mozda bilo moralnije i pravednije da odemo meu nas napaceni narod i sa njim iscekujemo bombe. Jos dok je trajalo bombardovanje, jedan od nas je sanjao da se iz Soluna javlja kuci. To nam se cinilo cudno: sa jedne strane smo razumeli poruku tih snova, dok smo sa druge na dogaaje gledali razumom i pribojavali se pocetka treceg svetskog rata. Posle potpisivanja sporazuma shvatili smo da povlacenjem srpske vojske sa Kosova prestajemo da postojimo kao narod sa svojom drzavom i da ce bombardovanje na odreeno vreme da prestane, da bi se po potrebi njime ponovo zapretilo kada na red doe pitanje Raske ili, recimo, Crne Gore. Uglavnom, bombardovanje je jenjalo, stanje je brzo pocelo da se "normalizuje". Sve je krenulo po starom srpskom obicaju: udri brigu na veselje! Nismo bas uvereni da smo mi Srbi shvatili pouku i da smo se pokajali za svoje grehe.

Doslo je leto, nastale su letnje vrucine. Pomislili smo da je ipak bolje ako odemo kada bude malo svezije. Posto nam ispiti na fakultetu nisu isli onako kako smo zeleli, bilo je neophodno da se prihvatimo knjige, sto nam je jos vise odgodilo planirano putovanje. Sto se vise blizilo vreme polaska, to su bila sve teza iskusenja i organizacione poteskoce. Isprva nam se sve cinilo lako, ali su vec i pre prve predvidjene marsrute izbile na povrsinu manje nesuglasice. Nasa misljenja o nacinu putovanja, duzini boravka i ostalom nisu bila jednaka. Tokom vremena se smanjivao broj onih koji su cvrsto ostajali pri svojoj odluci. Ipak, neki nisu gubili nadu...

Jos je jedan dogadjaj veoma bitan za nase putovanje. Jedan clan nase grupe koji se pripremao da podje na Atos izasao je jednog vruceg septembarskog popodneva na casak iz studentskog servisa da bi se oslobodio zagusljivog vazduha. Ostao je zaprepascen i zbunjen: ugledao je jednog divnog Svetogorca, mirjanina, knjizevnika koga smo svi odranije poznavali i koji je gotovo citav svoj zemaljski vek, bilo umom ili telom, proveo na Svetoj Gori. Prolazio je sa svojim drugom i nije ga primetio, dok ih je ovaj nemo gledao. "Slucajni" susret je znacio, videcemo kasnije, blagoslov Presvete Bogorodice. Oklevajuci na tren, toliko da mu se ponovo povratio dah, iskocio je iz hlada da bi ih sustigao. Tek kad je pokusao da ih uhvati shvatio je koliko je mnogo vremena moralo proteci da bi se pribrao. Potapsao ih je obojicu po ramenu, iskazavsi im svoju blagonaklonost. Poveo se razgovor, led je bio probijen. Jos nije uspeo ni da zavrsi sa iznosenjem naseg plana o putovanju a nas je prijatelj vec izvadio neke papire koji su se odnosili na uslove sticanja poklonickih viza za Svetu Goru. Pun pogodak! Nase osecanje blagoslova Presvete bilo je istinito. A samo dan ranije smisljali smo kako, gde i kome da se obratimo, da li da zovemo ministarstvo severne Grcke, ili Hilandar, ili nekog treceg.

Mesec i po dana kasnije, u subotu ujutro, pakuju se zadnje stvari pre polaska na zeleznicku stanicu. Mada je vec sredina oktobra, vreme je suncano kao da je leto. U autobusu gradskog saobracaja se susrecu dva clana nase troclane grupe i jedan od njih ubrzo shvata da je na putovanje krenuo bez vrece za spavanje. Sa stanice odlazi do druga da je pozajmi od njega, dok drugi ceka treceg clana grupe. Na stanici srecemo i R-a, koji zbog nekakvih poteskoca nije, na zalost, mogao da krene sa nama na Atos. Predaje nam pismo za oca Nikanora; dirnuo nas je njegov radostan, prepun smirenosti i ljubavi, osmeh na licu. Zadivljuje nas njegova nada, a svojom nacitanoscu i verom nas je iznenadio. Spominje pricescivanje u manastiru, i tek tada nam zapravo sinu ta misao; odmah shvatamo koju poruku nose njegove reci. Da nije bilo tako, mozda bi nase hodocasce licilo na turisticki izlet nadopunjen razglednicama i foto-snimkama, dok bi nam manastiri licili na besplatne hotele!

U pratnji rodbine stize i treci poklonik; jos samo onoga sa vrecom nema. Plasimo se da ne zakasnimo, vec je vreme za polazak. Uskoro i on stize, pa na brzinu nacinimo pocetni fotos za uspomenu i ukrcavamo se na voz. Osecaj je neopisiv, konacno polazimo. Posle nepuna dva sata stizemo u Sezanu, gde bi nas morao cekati Paolo, Italijan koji je ozenio necakinju jednog clana nase grupe i koji zivi u Trstu. Posto smo znali da ima neispravnu vozacku dozvolu, nismo bili sigurni da li je uspeo da sredi sve papire i predje carinsku kontrolu. Do granice ima podosta, a mi smo natovareni. Zovemo rodjaka iz Sezane, koji nas je nekakvim skupocenim kolima prebacio do granice, ponudivsi se da nas odveze i do samog broda. Na granici su nas Italijani zadrzali, mora da nisu mogli verovati da je sa bosanskim pasosem sve u redu. Kad bi oni samo znali koliko su te vize nama pravile problema i izazvale briga docekali bi nas ratlukom i hladnom vodom. Ovako...

Mobitelom smo pronasli Paola, koji nas je izvanredno docekao i primio kao da smo mu rodjena braca. Posle rucka, odvezao nas je u pristanisnu agenciju, gde uzimamo karte za brod. "El Venizelos" stoji usidren u luci, kamioni se uveliko ukrcavaju. Strpljivo cekamo u guzvi, koja je bila sve pre nego kolona, i onda shvatamo da je guranje jedini nacin da nekako dodjemo na red. Sa nama su se gurali i Grci, a tu je ustvari najvise bilo Siptara iz Albanije i Kosova. Tu i tamo se mogao videti i poneki Nemac u crnim koznim pantalonama i sa duzom kosom. Na salteru, privikavajuci se na to da smo u inostranstvu, lomimo jezik da bismo nesto kazali. Obracamo se sluzbenici na engleskom, a ona nam odgovori na - nasem jeziku.

Do isplovljavanja broda ostala su jos dva sata i to vreme smo iskoristili da sa Paolovom porodicom malo obidjemo Trst. Od cuvenog Ponte Rosa ostala je maltene jedna tezga. Vreme je divno, a atmosfera letnja. Osecamo se kao da smo na maturantskom izletu. Nasa pravoslavna crkva sv. Spiridona Cudotvorca, koja se nalazi u samom centru, zatvorena je, a grcka se obnavlja.

Sa nestrpljenjem smo cekali da se vec jednom ukrcamo na brod. Kada smo to napokon uspeli, pokretne stepenice nas podizu sprat vise, gde se vrsi kontrola karata. U prvi tren nam se ucinilo da se nikako necemo moci snaci na tako velikom brodu. Toliko vrata, kabina, ulaza, stepenica, da ne govorimo o spratovima. Ostavljamo stvari u jednoj od velikih prostorija sa tzv. pilotskim sedalima. Prosla je sezona kupanja, pa je i brod dosta prazan. Penjemo se na najgornju palubu, da mahnemo nasem italijanskom domacinu i njegovoj porodici. Posada broda nas na nekoliko jezika obavestava da pomerimo satove na grcko vreme, tj. na sedmi cas. Masivna celicna vrata trajekta se zatvorise, iscekujemo isplovljavanje. Posto je brod veoma visok, na palubi je jako duvalo. Putnika na palubi, koji je u letnjim mesecima doslovno prekriju, bilo je malo.

Posle prve setnje po palubi, pocinjemo da istrazujemo unutrasnjost broda. Tu se prvi put srecemo sa jelinskom Pravoslavljem. Pored glavnih stepenica na desnoj strani, na (mozda) osmom spratu, nalazi se maleni paraklis Svetog Nikole, zastitnika moreplovaca i putnika. Na svega par kvadratnih metara smesteno je nekoliko lepih i velikih ikona i oltaric, a prostor je ogradjen drvenom izrezbarenom ogradom. Mesto retko posecuju i sami Grci zaposleni na brodu, a kamoli inoverni, tako da se u duhovnoj potrebi moze naci blazeno spokojstvo. Zauvek ce nam u usima ostati milozvucno pojanje sa diskete koje se neprekidno cuje u paraklisu. Ovde ucimo i prve grcke reci; isprva doduse malo pogresno, no za vreme boravka u Grckoj dobro su nam se utisnule u pamcenje: Uperagia NJeotoke, soson hmas (Presveta Bogorodice, spasi nas).

Primetili smo da su nas Grci ostavili same u paraklisu, i nisu gasili svetlo mada je vec odavno bilo vreme za odmor. Paraklis je bio nase omiljeno mesto na brodu. Bio je pravo naznacenje onoga sto nas je cekalo u Grckoj. Posle zajednicke vecere (hranu smo nosili sa sobom, jer je na brodu skupa) i molitve raspremili smo vrece za spavanje i legli da se odmorimo.

Drugog dana smo poranili upravo sa namerom da vidimo kako izgleda svanuce na brodu. Bila je nedelja, brod se pomalo ljuljao, a ono malo putnika sto ih se moglo videti bili su uglavnom stariji ljudi koji nisu mogli da spavaju. Uprkos tome sto za paraklis nije bio predvidjen svestenik koji bi tu sluzio, osetili smo vreme kada su nase duse pratile nedeljnu sluzbu. Ostatak dana smo uglavnom proveli uz knjigu, na palubi, kao i vecina putnika. Pred vece smo videli kopno, bila je to juzna Albanija. Brod je prolazio tako blizu da su se prostim okom mogle izbrojati kamene kuce na slabo naseljenoj obali. Ustvari, da je to Albanija saznali smo od mapama i dvogledima dobro "naoruzanih" Nemaca. Nas Srba su bila samo trojica, ali na grckom brodu, i sada kad smo bili toliko blizu Grcke, osecali smo se nedodirljivi. Uvece smo pojeli nase poslednje mrsno jelo, koje je spremio nas "kuvar" dok je ostali deo druzine to pazljivo posmatrao. Potrudili smo se da sve pojedemo, jer smo sutradan zapocinjali sa postom.

U ponedeljak rano ujutro, negde oko pola sedam, stizemo u Patru. Sunce jos nije sasvim svanulo a vec se oseca prijatan vazduh, koji nam najavljuje da ulazimo u "tropske" krajeve. Na prvi voz za Atinu, u sedam casova, nismo stigli, a umalo bismo suncajuci se na molu zakasnili i na sledeci, u 10:25, da ipak nismo posumnjali u znanje engleskog koje je pokazao sluzbenik na informacijama. On je na nasa pitanja (mozda zato da nas se sto pre otarasi) uglavnom odgovarao sa "yes". Nasa sumnja se pokazala opravdanom, "njegov" voz je polazio u 10:45.

LJudi u vozu, vecinom Grci, po teskim rancima znaju da smo stranci, ali nismo jedini. Verovatno niko od njih nije mogao ni da pomisli ko smo i kuda idemo. U Atinu stizemo oko pola cetiri. Zeleznicka stanica za vozove koji idu u pravcu severa je odvojena od ove na koju smo stigli. Raspitujemo se za put do Soluna i ljudi nas ljubazno upucuju, tako da smo brzo stigli do te druge zeleznicke stanice, koja nije mnogo veca od predjasnje. U cudu smo se pitali da li ovde jos uopste iko ide vozom. Za Solun nameravamo da krenemo nocu, da bismo mogli malo da odspavamo i stignemo ujutro. Ostavili smo svoje stvari na stanici i krenuli u obilazak grcke prestonice.

Vozaca autobusa smo pitali gde je pijaca. Slabo zna engleski, ali kad je cuo da smo Srbi glasno uskliknu i osmeh mu ne silazi sa lica celo vreme voznje. I ostali putnici u autobusu nas sa blagonaklonoscu posmatraju. Sofer nam kaze da je u atinskom hramu Svetog Pantelejmona u toku velika svecanost, ali ne moze jasno da objasni o cemu je rec. Lako smo nasli hram, a u njemu i ispred njega zaticemo vise hiljada ljudi. Od policajca saznajemo da je u hramu izlozena za celivanje cudotvorna ikona sa Svete Gore. Tek ce nam vise dana kasnije neko reci da je to bila Bogorodicina ikona Dostojno jest (Axion estin), koja se cuva u Kareji, u sabornom hramu posvecenom Uspenju Bogorodice. Ta je crkva najstarija na Svetoj Gori, a sagradio ju je sam sveti car Konstantin.

Za ikonu je vezan sledeci cudesni dogadjaj: u 10. veku su u jednoj keliji nedaleko od Kareje zivela dva monaha, starac i njegov ucenik. Jednom prilikom starac otide na svenocno nedeljno bdenije u karejsku crkvu, a svoga poslusnika ostavi u keliji. Usred noci mladic zacu kucanje na vratima, a otvorivsi vide nepoznatog monaha. LJubazno ga primi i ponudi mu da se odmori. U odredjeno vreme obojica se podigose na molitvu. Nocno molitveno pravilo je teklo usrdno i usredsredjeno, no kada ucenik htede da zapeva uobicajenu himnu Carici Nebeskoj "Casniju od Heruvima", gost ga prekide i preumilnim glasom zapeva: "Dostojno je uistinu blaziti Tebe, Bogorodicu, uvek blazenu i preneporocnu, i Mater Boga nasega". A zatim odmah nastavi: "Casniju od heruvima i neusporedivo slavniju od serafima, Tebe sto Boga Slovo neporocno rodi, sustu Bogorodicu velicamo". Poslusnik u zivotu ne bijase cuo takvo milozvucno pojanje, pa sav odusevljen zamoli gosta da pribelezi reci te pesme. Kako se u keliji ne nadje mastila i hartije, nepoznati poce prstom da pise po glatkoj glinenoj ploci. Kamen se poput voska pokoravao strancevom prstu te se reci citko ispisase, a cudnovati gost zapovedi: "Odsad i doveka tako pevajte i vi, i svi pravoslavni hriscani!", pa zatim nestade. Poslusnik shvati da ga je pohodio zitelj neba, i to niko drugi do arhandjel Gavrilo. Ikona pred kojom bese ispevao novojavljenu pesmu ozarila se nebeskom svetloscu, a lik Prisnodjeve radosno sijase. Uskoro o ovome obavestise i prota Svete Gore i savet Staraca, te bi odluceno da se ispisana ploca posalje u Carigrad, odakle se bozanski slavospev brzo prosiri po celom svetu.

U crkvi Sv. Pantelejmona tece sluzba, koja se moze i spolja pratiti preko zvucnika. Atinjani stoje mirno, dostojanstveno, ne guraju se i ne svadjaju. I mi docekujemo svoj red da celivamo svetinju. Prvi put primecujemo, u istoriji ikonopostovanja ne bas staru pojavu, da je celivajuca ikona zasticena staklom. Mi se ni do kraja naseg poklonickog putovanja nismo mogli na to privici, iako je sasvim izvesno da za Bozju blagodat staklo ne predstavlja nikakvu prepreku da bi se izlila na verujucu dusu. Tako smo od Nadstojnice Svete Gore dobili blagoslov da posetimo NJen bogoizabrani deo na ovoj planeti.

Naime, kada su apostoli - kako kaze sveto Predanje - izvlacili zreb da bi odlucili u koji ce kraj vaseljene svaki od njih poci da siri Blagovest, Presveta Bogorodica zatrazi da im se pridruzi. NJen zreb pokaza na Gruziju. Upravo kad se Svesveta spremase da tamo krene, prikaza joj se andjeo Gospodnji i saopsti da se njen zreb zapravo ne bese odnosio na Gruziju, nego na poluostrvo u Makedoniji zvano Atos. Uvek pokorna volji Bozjoj, Presveta Bogorodica podje brodom za ostvro Kipar u pratnji sv. Jovana, no zahvaceni burom pristadose na istocnu obalu Svete Gore, blizu danasnjeg manastira Ivirona. Kad stupi nogom na tle, gle, padose i raskomadase se kumiri u Apolonovom hramu, a stanovnike zaglusujuci glas upozori da sidju u pristaniste i pozdrave Majku Visnjega Boga Hrista. Oni sa velikim strahopostovanjem docekase Presvetu Bogorodicu, sv. apostola Jovana i one koji behu sa njima, te ih sprovedose do svoje zbornice. Tamo su pazljivo slusali i divili se Djevi, koja im tajnu ovaplocenja kazivase na grckom jeziku, i jos cinjase mnoga cuda. Sveslavna Mati Bozja bi zadovoljna svojom posetom, blagoslovi Goru i njene zitelje, a na NJenu molitvu odgovori glas sa neba obecavajuci da ce Gora otada biti svetinja i pribeziste svima koji traze spasenje, te da ce se nazivati "dostojanje i basta Svesvete Bogorodice".

Inace, zadivljeni smo grckom poboznoscu: na svakom koraku crkva ili paraklis, ljudi neprekidno u njih ulaze, ako nista drugo da upale svecu, krste se kad pored njih prolaze; nema prostorije bez ikona, verni po rukama premecu brojanice, na ulicama se cesto mogu videti svestenici i monasi... Tesimo se da bi i kod nas tako bilo da nije zavladalo komunisticko bezbozje. Nije da su Grci besprekorni, narocito se u sestmilionskoj Atini i milionskom Solunu mogu videti svakojaka izopacenja, no sve ublazava osecaj sveprisutnosti zivotvornog Pravoslavlja.

Posle celivanja ikone, prekrstivsi se, potrcali smo prema stanici. Bila je noc, povrh toga nepoznat grad. Morali smo zato da krenemo ranije iz crkve, da se ne bismo slucajno izgubili i tako zakasnili na voz. Zadnji za Solun krece u pet minuta pre ponoci. Grcki vozovi su mali i uski, ne preterano cisti. Trazimo svaki svoje sediste, posto karte, zabunom, nismo izvadili zajedno. Ujutro, kad smo stigli u Solun, utisci sa putovanja bili su razliciti. Dok su dvojica za sobom imala besanu noc, zbog guzve i price u njihovom kupeu, treci se u svom gotovo izlezavao. Nasuprot njemu bila su dva grcka vojnika koji su dobili prekomandu za Solun. Izgledali su umorni, a kako i ne bi bili kad moraju da sluze skoro dve godine. Bilo je tu price i o ratu u Bosni i bombardovanju Srbije; veoma dobro poznaju nase politicke prilike. Jedan od njih je rodom iz Soluna, i vec je kao decak posetio Svetu Goru. Pokusaj da se od njega sazna nesto o Atosu nije uspeo: vise se nicega ne seca, osim da je bilo prekrasno.

Silazimo sa voza i odlazimo u stanicnu zgradu da se malo utoplimo. Naime, u Solunu nas je docekalo lose vreme - magla sa hladnom kisom, uz to i jak vetar. Upitali smo neku policajku za ulicu Konstantina Karamnlija, a ona se odmah dosetila da trazimo biro za poklonike na Svetu Goru. Odgovorila je da nam je najbolje da odemo taksijem, i da nije skup. Pitamo prvog taksistu koji je stajao pored stanice da nas odveze, on nam kaze da stanemo u red na taksi-stajalistu. Za razliku od nasih iskustava iz Slovenije, gde taksisti na kolenima mole ljude da ih povezu, tamo je situacija potpuno obratna. Ispocetka nismo razumeli zasto niko od taksista ne obraca paznju na nas, no kasnije smo uvideli - ionako imaju pune ruke posla. Kako bi koji taksi dosao na stanicu, tako bi se vec pojavilo nekoliko ljudi, koji su sami otvarali vrata i odmah sedali. Mnogo ih nas je preteklo dok naposletku nismo shvatili pravila igre. Strpavsi se u taksi krenuli smo po onoj kisi. Jedan Makedonac koji dobro zna grcki nam je pomogao da objasnimo kuda zelimo da odemo.

Svetogorski biro se nalazi na desnoj strani glavne ulice koja ide prema Halkidikiju. Proslo je osam sati i biro je bio otvoren. Pozvonili smo i usli sa izvesnim strahom da nam ne odobre vize ili nesto slicno. Sluzbenici su nas prijatno primili i, prepoznavsi da smo stranci, poceli da nam se obracaju na engleskom. Uzevsi nase pasose i ponovo nas zapitavsi da li smo "ortodoks", potvrdili su rezervaciju viza. Ostatak vremena su iskoristili da nam uz pomoc karte sto bolje objasne nacin dolaska i uslove boravka na Svetoj Gori.

Vec smo zakasnili da za taj dan uhvatimo brod koji ide jedanput dnevno za Svetu Goru. Odlucili smo da ostatak dana provedemo u gradu i da predvece odemo u Uranopolis, gde se ceka brod za Atos. Napolju je kisa. Ne preostaje nam nista drugo nego da obidjemo grad i kupimo neke stvari koje nismo uspeli u Atini. U utorak je, za razliku od ponedeljka, sve otvoreno. Sa kartom Soluna, koju su nam dali u poklonickom birou, pocinjemo polako da se snalazimo u gradu. Ranci su teski, a kretanje nam otezava i kisa. Odlucujemo da uzmemo kisobrane u prvoj prodavnici u koju udjemo. Samo sto smo izasli, kisa prestaje... Milionski Solun je u stvari vrlo jednostavan. Presecaju ga cetiri glavne i duge ulice koje se pruzaju uporedo sa morem. Gotovo na svakom uglu stoji bilo kulturna bilo istorijska znamenitost. Ni ovde, kao ni u Atini (a mozda ni u citavoj Grckoj), nema nebodera, vec su sve zgrade u gradu priblizno iste visine, najvise dostizuci pet spratova. Grad je prepun automobila i motorcica. Na ulicama naizgled vlada haos: prednost, desno pravilo i mnoge druge saobracajne propise (da ne spominjemo crveno svetlo i ogranicenje brzine) retko ko postuje, ukljucujuci i samu policiju. Pesaci ne prelaze cestu na "zebri", vec idu izmedju automobila naguranih u kolonama. Ali, zacudo, saobracaj uprkos tome tece bez zastoja i udesa.

Solun nam se cini mnogo topliji od Atine, mozda stoga sto je i manji. Dosta Solunjana zna bar pomalo srpski, a neki prodavaci su pravi majstori naseg jezika. Prema tanjem novcaniku smo se mogli uveriti da su majstori i u svom poslu. Peske obilazimo skoro citav grad, u kojem ima i dosta Rusa. Posetili smo i njihovu crkvu, mada samo spolja jer je bila zatvorena. Ali, zato smo upalili svece i pomolili se pred vanjskim ikonama.

Sirom Grcke su na bezbroj mesta izlozene svece, koje se slobodno mogu koristiti cak i bez ikakvog placanja. Posebno nas je odusevila prekrasna kapelica na zeleznickoj stanici, dok u jednoj drugoj susrecemo pravoslavnog Arapina, Hamela, koji studira bogoslovlje u Solunu, a vec je nekoliko meseci proveo na Svetoj Gori. On je iz Jordana i kaze da tamo hriscani nemaju nikakvih poteskoca zahvaljujuci izuzetnoj blagonaklonosti sada vec pokojnog kralja, kao i njegovog sina, koji je nastavio ocevu politiku. Pozdravljamo se sa nasim Arapinom i zurimo na terminal autobuske stanice za Halkidiki, odakle idu autobusi prema Svetoj Gori.

Uvece krecemo autobusom punim monaha. Zadivljuje nas sa kakvim se postovanjem zene sklanjaju od njih. Bilo bi veoma sablaznjujuce da neka sedne pored monaha. U autobusu upoznajemo i oca Danila, pricljivog Rusa. Tri sata pre ponoci stigosmo u Uranopolis. Posto je bilo prohladno i vlazno od kise, spavanje u vrecama bilo bi dosta neprikladno. Nas o. Danilo nam je pomogao da nadjemo prenociste. U stvari, vec na samom izlasku iz autobusa cekalo nas je nekoliko domacina, koji svaki dan docekuju poklonike da im ponude smestaj. Tako smo krenuli sa jednom starom domacicom kod koje je nas Rus obicno navracao u povratku na Atos. Bacuska nam je objasnio i da sutra moramo da izvadimo vize ovde u Uranopolisu. Tek tada smo shvatili da je nasa potvrda koju smo dobili u birou zapravo samo rezervacija. Ili, bolje receno, nepotreban papir.

Mada je vec bila noc a mi umorni, umivsi se poceli smo da citamo Misli sv. Teofana Zatvornika i Sveto Pismo za taj dan (to smo, inace, radili svaki dan tokom naseg putovanja). Procitavsi nase "pravilo" do kraja, legli smo na spavanje.