dr Ksenija Koncarevic

SA RUSKIH STRANA

(odlomci iz jednog putopisa iz Rusije)

Kad smo sa ulaznih vrata pogledali u hram, bili smo ganuti neslucenim prizorom. Cela duzina i sirina njegova bile su ispunjene narodom i svecama; samo se kroz sredinu video slobodan prolaz. Ali taj narod nije stajao, niti su svece gorele na svecnjacima. Narod je sedeo na podu, drzao svece u rukama i pevao. Pevao je predano, iz sveg srca. A svece su osvetljavale njihova smirena, preobrazena lica. Zasto je to tako, pitali smo se u tom trenutku. A kad nam je pogled otisao dalje, prema oltaru, onda je i odgovor bio tu. Tamo, ispod kandila, pred velikim oltarskim ikonama, na soleji ispred ikonostasa sedeli su jeromonasi, pred njihovim kolenim pod epitrahiljom bile su pognute glave klececih vernika na ispovesti. I dok su nostalgicne ruske duhovne pesme ispunjavale svodove hrama, razgoneci necastive sile mraka, duhovna deca onih samopregornih pastira na soleji nizala su pred njima svoje grehe predajuci ih ognju sveprastajuce ljubavi Bozje, koja kroz ovu svetu tajnu cisti ljudske duse do snezne beline i prolecno-rosne svezine. Kakav samo prizor! Ispovedjeni su se vracali na svoja mesta, preuzimajuci svece od onih koji su odlazili na soleju svojim pastirima, cije su se siluete mesale sa likovima na svetim ikonama.

Ko je ovaj narod sto ce svu noc da presedi u hramu, da peva, da se ispoveda i opet sa jos vise zara da peva? To su vecinom starice ruske, sa maramama preko sedih vlasi, u koje su upletene sve tragike novije ruske istorije i smireni ponos sto se do kraja istrajalo na putu Golgote. One su u vreme Revolucije bile deca, pa kasnije - u periodu "ideoloskog prevaspitavanja" - mlade majke, potom - u ostvarenom "besklasnom drustvu" - zrele zene, a danas, posle svega toga - u biblijskoj starosti vec - one su ostale Hristove i postale, svojim zivotom i vaspitnom recju - duhovni hleb svojoj deci i deci svoje dece. O, ti sveta babusko ruska! Ti si u zemlju svojoj Pravoslavlje sacuvala. Ne samo tridesetih godina, kad je Crkvi pretila neposredna opasnost od fizickog unistenja, nego sve do dana danasnjeg. Ti si se onda u ime Crkve pojavljivala pred vlastodrscima i nisi im davala kljuceve od svetih hramova da bi ih pretvarali u klubove i magacine; ti si se bacala na ulicu ispred traktora kad su ih vlastodrsci upucivali ka seoskim crkvama radi rusenja. Na tvojim pognutim ledjima i danas pociva crkveni zivot i sveta poboznost ruska. Ti ispovedas grehove i svoje od histerije obolele snaje zbog umora u fabrici, dugog stajanja u redu pred radnjama i cekanja na red u komunalnoj kuhinji; ispovedas i grehove svoga sina koji se zbog beznadja i svakojakih pritisaka odao pijanstvu; trazis od duhovnika savete za njih i neprestano ih u molitvi pred Bogom zastupas. Ti sklapas, na molitvi, rucice svoje bezazlene unucadi, kojima je tvoj primer upecatljiviji i poucniji od svih medija bezbozne skolske nastave. Prihvatajuci svim srcem zivotodavne tajne Crkve, ti si danas jaca od svih duhova zlobe podnebesne; svojom smirenom ljubavlju ti sokrusujes sve nenavisnike vecnih vrednosti ruskog naroda. Ti ces sa svojim unucicima, koji pristizu i koji su duh Hristov od tebe primili, ostati pobednik nad laznim vrednostima i sramnim nasiljem ovog veka...

Jos ne bih napustio ovo mesto sa koga se gleda svetla ruska buducnost, kroz sveti cin pokajanja, ali me moja dva sabrata, Grka, povukose za rukav. ©ta cu, oni ne mogu da se uzive u nasu slovensku dramu. Oni hoce da saberu sto vise utisaka po velikom krugu u ovoj tajanstvenoj, mnogorecitoj noci.

Idemo dalje. Sa leve strane od nas oniza dugacka zgrada profanog karaktera. Od nje je dolazilo nekoliko osoba drugoga stila; bat njihovih koraka odzvanjao je vojnicki. Da, kad su se priblizili vidimo u njima policajce. Jedan od nas rece da ih je sinoc zapazio, pun kamion, kad su prosli kroz glavni ulaz. Kakav paradoks! Ti isti koji su satirali Rusku crkvu preko pet decenija evo sad ovde nemocno stoje suoceni sa religioznom snagom u srcu naroda. Pred moralnim naoruzanjem ovoga naroda oni deluju kao razoruzani!

Na bocnim vratima crkve pred nama, na polukruznom stepenistu, stoji dvadesetak osoba pod maramama. Zenski glas, pun i siguran, ravnomerno izgovara tekst sa rimom, kao da se radi o nekoj recitaciji. U celoj blizoj okolini slusao se samo taj glas i, nesto dalje, odjek koraka dezurnog policajca sa masinkom o ramenu. Obisli smo polako ovu crkvu. Na glavnom njenom ulazu bila je veca grupa vernika, ceka na propust unutra. Nastavljamo dalje sirokim plocnikom da bismo sastavili krug kod one grupe koja je sad napustala stepeniste. Dogovorili smo se da im podelimo krstice i ikonice. Kad su prve dobile i pocele da se zahvaljuju, najednom se sve druge okrenuse prema nama sa ispruzenom rukom. Sredovecne zene pitomih lica, sa dirljivim izrazom zahvalnosti za nase darove. Primetih da jedna od njih drzi svitak hartije, pa je upitah da li je ona malo pre citala, i dobih potvrdan odgovor. A sta je to sto ste citali, upitah. Ona pokaza svesku pa rece: "To su Hristova stradanja za nas, i nasa stradanja za Hrista". A ko je to napisao? "Mi to prepisujemo", rece ona. NJena druga je povuce za sobom i na zacelju grupe odose ispred nas.

Stajali smo neko vreme u mestu i cutali. Ova te atmosfera cini da samo budes "prijemnik". Da otvoris srce i da ga pustis da se puni, puni. ©ta inace da kazes kad sve oko tebe govori? Da komentarises - sta? Ova punoca duhovna sto vibrira u vazduhu jedino srce pokrece, i suze.

Otkud ovom narodu tolika vera, takvo pokajanje i upucenost u crkveni zivot? Jedino objasnjenje je - rusko starcestvo, koje su Antonije Pescerski u 11. veku, a kasnije Pajsije Velickovski u 18. veku preneli sa Svete Gore.

Starcestvo je harizmaticna pojava u Crkvi, a ne neka pravna institucija u njoj. Starac, to je u duhovnim pitanjima vrlo upucen i iskusan stariji monah kod koga narod oseti duhovnu toplotu, priblizi mu se i pokloni mu svoje poverenje u duhovnom rukovodjenju. Starci uzrastaju kroz monaski podvig, kroz dobrovoljno stradanje i molitvu. Pre nego pomisle da bilo koga poucavaju, oni prelaze dug asketski put kroz cutanje, sve dok ne steknu pun unutrasnji mir i usrdnost. Oni se celog zivota priblizavaju Bogu i kroz taj trud zadobijaju takvu velicinu duse i uravnotezenost karaktera da se njihov zivot i ponasanje pretvaraju u trajnu nepomucenu radost. NJihova glavna teznja je sjedinjenje sa Bogom, a kad to postignu, ispunjeni su unutrasnjom lepotom. NJihov dusevni mir i blagost prema ljudima zrace zanosnim duhovnim mirisom. Na njima se ispunjava rec: "Ko druge hoce da spasava treba ptvo sam da bude spasen!"

Starci su po svom duhovnom sklopu veoma prosti. To je ona kristalna jevandjelska prostota kojom se ne zeli nesto narocito, i zato neopisivo mnogo vredi. Iz njihovih ociju sija ona detinja iskrenost koju je Bog bio usadio prvobitnom coveku. Oni su uvek puni blagosti i prastanja, ali to nema nikakve veze sa sentimentom. Oni ne odbacuju svet, nego zele da ga ciste od slabosti i poroka.

©ta su oni nudili ljudima, a sta su od njih trazili? Starac na jednom prostom primeru uci kako treba da se zivi: kao tocak sto samo malim svojim delicem dotice zemlju, dok sav inace tezi navise. Starac svakom ukazuje na glavni cilj i pomaze da svi njemu teze. On kaze: "LJubav, to je najveca vrlina. Ali ako osecas da ne posedujes ljubav, nego je samo zelis, onda pozuri da cinis dela ljubavi i Bog ce ti, kad vidi tu tvoju dobru volju, useliti ljubav u srce".

Starac se uvek brine o duhovnoj obnovi i o moralnom oslobodjenju coveka od ropstva telu i svetu. Starac podize svoju duhovnu decu postepeno, podesavajuci svoja uputstva njihovom duhovnom uzrastu, i ne tovari breme koje ne mogu da nose. Starac narocito upozorava da u duhovnom zivotu ne sme da se ima sazaljenja prema "telesnom ja". Da bi nam u sticanju vrlina Gospod pomogao, veli starac, mi moramo pre toga da cinimo najvece napore. On uci da se nemilosrdno treba boriti protiv samoljublja kroz samoodricanje, i to svakodnevno, pocinjuci od najsitnijih stvari. Po starcima, ko se sam sa sobom ne bori unapred je izgubljen. Oni uce da pravi cilj hriscanskog zivota nije u spoljasnjim delima, nego u "duhovnom delu", u stvaranju zajednice sa Bogom, u budnosti prema sebi, u borbi sa grehovnim sklonostima, u prosvecivanju srca.

Mnogo vise nego recima, starci poucavaju sopstvenim zivotom. Oni su za ljude puni razumevanja i prastanja. Starac Amvrosije se kaje sto je u mladjim godinama bio strog, jer ljudi, veli, i inace imaju velika stradanja. A starac Teofan kaze: "Uopste, meni izgleda da ljudi samo onako, iz prividjenja, nisu sasvim dobri, inace, uistinu, oni su dobri. Zato je bolje i pravednije sve ih drzati za svete, a samo prema sebi biti strogo kritican". Valja pomenuti i starca Leonida: "Mnogi, narocito iz prostog naroda, propadaju zbog svog neznanja i treba im duhovna pomoc. Kako da se ne smilujem na njihovu do neba zapomazucu nevolju..."

Bogobojazljiv narod o njima misli: da ga oni ne napustaju ni u jednoj situaciji; da nikog ne osudjuju, a blagosiljaju svet pored sveg njegovog greha, u njegovom stradanju.

Ti likovi velikih ruskih staraca - pocev od ovdasnjeg Sergeja Radonjeskog, Nila Sorskog, do Pajsija Velickovskog, pa preko Teodosija, Kleope Atanasija, Serafima Sarovskog, zatim Leonida, Ignjatija, Makarija, Amvrosija, Nektarija, Teofana Zatvornika i drugih, do Jovana Kronstatskog i svih znanih i neznanih do danasnjeg dana - stajali su ove noci pred mojim ocima. A u secanju mi se pojavio i pisac Kirjejevski, koji je posle mnogih razgovora sa starcima svoga vremena rekao: "Bitnije od svih knjiga i svakog misljenja je da se nadje jedan pravoslavni starac koji moze da ti bude vodj, kome mozes da poveris svaku svoju pomisao. Od njega ti neces da cujes njegovo sopstveno, manje ili vise pametno misljenje, nego direktno sud svetih Otaca. Takvih staraca, hvala Bogu, ima jos u Rusiji".

Setimo se, takodje, Lava Tolstoja, kada je bezeci od sveta, i od sebe, prerusen u seljaka, zakucao na vrata Optinske pustinje. On je rekao: "Ruski narod ima da zahvali jedino starcima sto je u svom srcu sacuvao verodostojan lik Hristov..." Taj isti, duhovnim oziljcima prekriveni nadnicar Hristov iz Jasne Poljane priznao je otvoreno da je starac Amvrosije od glave do pete sveti covek. "Ja sam", veli, "razgovarao sa njim i tom prilikom bilo mi je svetlo i radosno u dusi! Kad sa takvim covekom razgovaras, ti osecas da je Bog tu, blizu tebe".

Ko te ruske starce poznaje (kroz sve sto je od njih i o njima ostalo zapisano) lako shvata kako je Ruska crkva - taj ruski narod Bozji uspeo do danas da ostane Hristu veran. On je poslednjih decenija provlacio svoj duhovni zivot kroz strvicnu rusku Apokalipsu u najdubljm pokajanju, bezmernom smirenju i samo Bogu podobnom strpljenju. Jedino kod tako vaspitanog naroda da se razumeti kako je Hriscanstvo u Rusiji uspelo kroz svoju "izgubljenu" bitku da pobedi!

+ + +

Pred manastirom je vrlo prostran poplocan trg. Preko njega je u talasima pristizao narod, skromno obucen, sa svojom otmenom poboznoscu, izrazenom u pokretima. NJihovo prilazenje manastiru nije bilo obicno idenje prema njemu, nego hrljenje! NJihove desnice su neprestano pravile krstove preko grudi, a glave su se cas podizale u pravcu zlatnih kubeta na visokim crkvama, cas savijale prema zemlji.

Stao sam kraj jedne omanje zgrade, bez namene. Hteo sam da ne budem upadljiv, a da pazljivo posmatram tu reku naroda koji dolazi. Pogled mi je sad pun boja i pokreta. Kao na platnu prolazila su lica, ozbiljna, puna sete i ocekivanja. Cela skala uzrasta, od 10 do 70 godina, mahom zenski svet, prosaran muskarcima. Hteo sam da citam sa tih lica sve sto se dalo procitati, no iz tog vidnog ugla nisam uspeo. Profil u tom pogledu malo kaze. Ali pokreti: hod, drzanje dece za ruku, pozdravljanje manastira znakom krsta, tihi vapaji duse na razne nacine izrazeni - sve je to cinilo utisak da ovaj narod zna sta hoce, zna kud ide i sta trazi...

Odjednom, na rubu te poklonicke reke, nasta mali metez, nesklad u pokretu i glasovi. Dok sam obracao paznju tom zbivanju, cetiri osobe se izdvojise i krenuse prema meni. Devojku tridesetih godina vodile su, skoro nosile, dve nesto od nje starije zene, a njena majka je isla pozadi. Umirivale su je ponavljajuci njeno ime "Nadja, Nadja", a ona je neprestano pruzala ruke prema meni, nesigurno koracala, i padala, gubeci na mahove svest.

Reka naroda tekla je dalje, samo su se glave okretale prema nama, a ja pozurih da skratim Nadji put. NJene pruzene ruke prihvatih, a ona nasloni glavu na moje ruke i ponavljase nesto tiho, tuznim glasom. NJena majka mi pridje i rece da Nadja strada od padavice, pa uze kraj moje rase i celiva je, tako i druge dve. Nisam imao u tom trenutku nista na umu sem molitve da Gospod ucini Nadji ono sto bih ja zeleo da ucinim ali nisam u stanju. U tom trenutku, po prvi put mi postade jasno i aktuelno ovlascenje koje mi, Hristu posveceni, od NJega imamo, da isceljujemo od svake bolesti (Mt. 10, 1), a ja, eto, iako... to ne mogu! Da bih premostio tu svoju nemoc i Nadjinu izneverenu nadu, rekoh majci da cu se za Nadju moliti na Svetoj Gori. A one, kad to cuse, zasvetlese licima punim zahvalnosti, pa ponovo uzese rasu da celivaju i htedose sa Nadjom da nastave dalje prema manastiru. Ali se ona nije pomicala; stezala je moje ruke i nesto saputala. Moj um bese stao. Podjoh za Nadjinim mislima u sebe i sretoh - bezdan praznine. NJena nada i moja nemoc su stajali jos jedno prema drugom. Jak osecaj te nemoci i krivice za istu poveza se sa Nadjinim stezanjem mojih ruku i njenim bolnim saputanjem, i ti trenuci se pretvarahu u vecnost. Uzbudjen, gledao sam njenu majku i srodnice, a one su zalosno gledale Nadju suznim ocima.

Nadja lagano podize glavu, ispravi je, i pogleda me pravo u oci. O, da su moje oci bile kao njene, ona bi tog casa bila isceljena! Ako je na ovoj zemlji neceg nezemaljskog, to su te njene plave oci. Mozda je Nadja andjeo Gospodnji, pomislih, koji je primio na sebe stradanje da druge spasava; bolest - da druge leci, padavicu - da druge podize. Nije li Nadja posla danas ovamo da mene nadje i pokaze mi svu moju nemoc i siromastvo...

Na ruskoj zemlji su danas vrednosti opredeljene i razlucene jasnije i odredjenije nego ma gde, nego i na Svetoj Gori. Faktor u tom razgranicenju i jasnoci je - stradanje! Rusija nam pokazuje da se jos dovoljno ne raspinjemo, da ne stradamo oslobodilackim stradanjem kao ona. A vera bez stradanja lako pada u polovicnost, a iz ove se radja svaka zivotna jeres!

Nadja je ucinila svoje i nastavila dalje. NJen pogled je ostao u meni kao opomena: ko dobrovoljno ne strada (kroz podvig) radi svog ociscenja - i tako postane lekar stradalnicima - stradace prinudno ovde ili u paklu...

+ + +

Od svih slika najvise me privlaci ona iz jucerasnjeg ranog jutra, pred starom crkvom, pod njenim prozorom: onaj stari sto je klecao na prostrtom komadu platna, sa bradom i profilom nezaboravnim, onaj - stranik. Ah, taj ruski stranik! Kad je Rusija bila bez njega i moze li ona uopste bez njega? On je - ona; ona je - on. Rusija je klasicna zemlja bogotrazitelja, bila i ostala. Stranik, kako Rusi zovu putnika-hodocasnika, uvek je na putu, kako nekad tako i danas. Ti stranici vuku kroz ruski zivot duhovne brazde i u njih bacaju vecno seme, te tako prenose svoju ceznju za Hristovom istinom na ceo narod. Nekada je, citao sam, u staroj Rusiji postojala "sekta stranika", ljudi koji su ceo svoj zivot provodili na usamljenim putevima, koji se nisu vezivali ni za kakvu zajednicu, nisu pravili drustvu nikakve ustupke, prihvatajuci od svojih bliznjih samo prenociste i komad hleba. A to nisu bili uvek prosti ljudi, jer je za takav zivot trebalo mnogo duha i volje. Po stranicima, vecito putovanje je jedini nacin zivota koji pripada iskrenom hriscaninu. U to vreme je, paralelno, postajala i "sekta prijatelja stranika", ljudi koji su u svojim okucnicama imali specijalne tajne ulaze za "Hristove putnike", koje je drzavna vlast jos u ono vreme progonila. I, secam se onog, vise nego dirljivog slucaja sa popom Avakumom. Na beskrajnim putovanjima sa svojom porodicom, pita ga, jednom, od napora slomljena zena: "Dokle ovako, koliko ce jos ova nasa beda da traje?" - "Makovna, do groba je nama sudjeno da stradamo radi naseg Spasitelja Hrista". Ona na to duboko uzdahnu i dobaci: "Pa dobro, Avakume, onda putujmo dalje..."

Po Berdjajevu, stranik je kategorija ruskog duha, ruske ideje - jedna tipicno ruska pojava. Stranici su, veli on, i ljudi iz najvisih kulturnih krugova, ruski mislioci, svi oni koji su trazili Bozju istinu: Gogolj, Tolstoj, Dostojevski. Oni su stranici po svom duhovnom tipu i sudbini. Isto su to i Vladimir Solovjev, pa mislilac Skovoroda i drugi. Nisu li i svi disidenti - pisci koji su poslednjih godina prognani na Zapad - ubedjeni hriscani? I oni su savremeni stranici koji su u sovjetskom carstvu trazili i nasli ono cega tamo zvanicno nema - istinu Hristovu!

U svakom ruskom coveku zivi nesto od tog stranikovog duha, duha stranstvovanja. U svojoj dubini Rus nikad nije konacno vezan za posed, porodicu, drzavu, ekonomiju. On ima osecaj za prolaznost svih vrednosti ovoga sveta. Svemu jednom dolazi kraj, a t e k o n d a nastaje pravi zivot - u Carstvu nebeskom!

Eto, u Pecoru toliki narod. To su sve, u ovo doba godine, "izletnici", ljudi na odsustvu od rada. Pa ipak, oni su poklonici, stranici iz daleka. Oni ne dolaze u obicno ferije, gde se u neradu odmara. Oni hoce te dane da provedu u svetosti, da se kaju, da se obnove. Takvo odsustvo njima pomaze da nadju jedno "dusespasonosno ostrvo", da se predaju bozanskoj zivotnoj dimenziji. Kad je taj predivni narod ova dva dana nas Svetogorce tako uzbudio i odusevio, sta se tek desava sa onim materijalistima i nihilistima iz tog istog drustva, koji zasiceni nezasicenoscu culnih uzivanja katkad zalutaju i nadju se u reci ovih bogotrazitelja? Nece li bar neki od njih zajedno za Rozanovom da priznaju sebi: "Hristos je zaista lepsi od svega u svetu, cak lepsi i od samog sveta!"

Kroz ovo neumorno bogotraziteljstvo u svim epohama, do i posle kneza Vladimira, nastao je naziv sveta Rusija, naziv koji danas ne sme da se izgovori, iako stvarnost koju taj naziv oznacava sada jace no ikad ranije obelezava zivot ruskog naroda.

Taj je narod u sest poslednjih decenija stradao vise od sve Evrope u toku cele njene hriscanske ere. Onako kako on shvata i dozivljava stradanje, ono mu je bilo uvek, pa i danas, na blagoslov. Bol u ruskom Pravoslavlju ima svoj dalekosezni znacaj: od Boga dopusteno stradanje dovodi coveka na put kojim je Hristos ispred njega isao. Stradanje je velika tajna. Samo se kroz njega covek otima od duhovne tuposti ovoga zivota. Bez stradanja nema puta k Bogu. Bol pomaze coveku da se ne utopi u prolaznosti. Stoga Hriscanstvo nigde nije naslo tako plodno tle kao na ruskoj zemlji. U tom humusu ruske dusevnosti ono je prosijalo jevandjelskim vrlinama; primer je rusko bratoljublje, koje niko ne moze ne uvredi jer ono unapred prasta. A onda ruska predanost volji Bozjoj. Rus u svojoj nesreci ne nalazi razlog da huli; ona za njega nije gola kazna, nego se smirava pred Bogom i u NJemu nalazi snage da pred svakim stradanjem prikloni glavu, jer ono za njega ima isceliteljnu funkciju; stradanje mu je podsticaj za pokajanje i kroz njega se priblizava Carstvu nebeskom.

Nema naroda u Hriscanstvu koji toliko voli i koji je tako prigrlio Krst Hristov koliko ovaj narod. Sa takvim ustrojstvom svoje duse on i u zlocincu gleda samo nesrecnika, prema kome treba da se ima puno sazaljenja. Kad je ruski seljak upitan zasto u vreme velike gladi nije doslo do ustanka, on odgovara: "Kako smo mogli da se jos jednom ogresimo, kad nas je Bog vec tako mnogo kaznio".

Sve ove osobine ruskog naroda otkrivale su se u tom nasem kratkom susretu juce u Pecoru kroz onu plemenitu mekocu i mirisnu cistotu njihovih dusa; kroz one suze iz pokajnickog srca, a suze su banja ociscenja u duhovnom zivotu, snaga duha i zaloga blagodati Bozje kojom se i najuzvisenije u zivotu postize. Jedan ruski mislilac je rekao: "Ko nikad ne place, taj Hrista nikad nece videti, ali ko place, on ce Ga sigurno videti. Hristos - to su suze covecanstva". Ovo je samo Rus mogao da kaze, i to na osnovu iskustva svoga naroda.

Iduci misaono po ovoj stvarnosti - koja je toliko razlicit od svega sto moze da se sretne u Evropi, na nasem Balkanu ili Americi - ja sam odmarao dusu u uverenju da je buducnost sveta u ruskom duhovnom preporodu, koji je danas u punom zamahu. Snaga danasnjeg upravnog sistema u Rusiji, koji nikakve organske veze nema sa ovim narodom, odrzava se blagodareci moralnoj slabosti i kukavicluku zakulisne politike vodecih krugova danasnjeg Zapada. A sila ljubavi i prastanja velike ruske duse bice putokaz svetu na njegovoj daljnjoj istorijskoj stazi...

Posle putovanja

Rilkeova tvrdnja da se Rusija granici sa Bogom odozgo i odozdo jasna je svakom ko je gledao kako se moli ruska zena, placuci za grehe svoje i grehe citavog sveta; svakom ko je gledao ruskog intelektualca kako kleci na hramovnoj sluzbi, lomeci svoju gordost; svakome ko je gledao kako se deca, ruku skrstenih na grudima, pricescuju Hristom; svakom ko je gledao ruske prosjake, neznog, bolecivog pogleda u kome je tuga svih tuznih Bogocovekovih; svakome ko je gledao cak i pijanog Rusa, koji, skoro potpuno slomljen od alkohola, prilazi svesteniku, mlatara rukama i skruseno veli: "Bacuska..." Zato je Rusiju trebalo odvojiti od Boga - stvaljajuci odozgo beton i celik, KGB i GULAG, saveze borbenih bezboznika i naucni ateizam, a odozdo korumpirajuci svaku dusu, omogucujuci kradju na sitno, uzajamno spijuniranje, podsticuci mrznju i nepoverenje... Ali Bog odozgo sija, a odozdo klija; i obasjavao je duse ocajnika i klijao je u drvo zivota u srcima ponizenih i uvredjenih... I opet se Rusija granicila sa Bogom, i nisu joj bili potrebni "nepogresivi Hristovi namesnici". U Rusiji je Hristos stalno raspinjan, i stalno je vaskrsavao; stalno su Ga streljali, klali, u prah razvejavali, u more topili, u Sibiru smrzavanju predavali, ali se On uvek vracao u zemlju svoju preko lica novokrstenih i novoobracenih, i stalno su Njegova precista usta govorila: "Radujte se!" I Rusija, ubradjena kao babuska, izmucena kao logoras, cista kao detinja suza, pevala je: "Hristos voskrese iz mertvih..."

Hristos voskrese! i propadose Ana i Kajafa u pomislima svojim.

Hristos voskrese! i Lenjin polude, a Staljin skapa od svog zla.

Hristos voskrese! i sve sile ovoga sveta ne mogu pobediti Hrista iz Rusije.

Zato je Rusija pobednik. I ninje i prisno i vo vjeki vjekov. Amin.