RAD I MOLITVA O MONASKOM ZIVOTU   Osnovana oko 1520. godine monahom Antonijem, koji je pre toga bio u Onjezsko-Kenskom manastiru, Antonijevo-Sijska muska obitelj nalazi se tri sata puta od Arhangelska. Ikonopisac Antonije imao je sjajan ukus, izabrao je mesto na zivopisnom jezerskom poluostrvu. Ovde sve potice na ociscujuci pokoj i sazercanje. Bogati proplanci, sume pune jagoda i pecuraka, jezera puna riba, omogucavali su u bolja vremena vrednim igumanima da uzdrzavaju mnogobrojnu - do 150 ljudi - bratiju i otvaraju podvorje na Belom moru i u prestonicama. Nakon pljackanja i zatvaranja manastira od 1929. godine ovde je bio smesten dom staraca, a onda pionirsko odmaraliste. Partijski "sefovi" su voleli da se pare u manastirskoj banji. Danas ovde kucaju sekire, pevaju pile, zvone zvona i cuju se raspevi. Trud i molitva - strogi monaski zivot. One koji su doputovali u Antonijevo-Sijski manastir docekuje natpis: "Ulaz po blagoslovu igumana". Ustvari, moze se uci i bez blagoslova - lepo te prime, sve pokazu i ispricaju. Vecina posetitelja brkaju manastir s muzejem, pa prolaze pored njega kao senke, u najboljem slucaju se prekrste i upale svecu. Uci u "vatreni krug" umne molitve - to je slozena stvar, postepena, koja zahteva prethodni napor i pomoc nastavnika. Igumana sam nasao u trpezariji, te sam dobio poziv za stol. Nisu toliko rucali koliko resavali manastirske poslove. Braca su dolazila po blagoslov: da uzmu camac, slikaju se za dokumente, pozovu rodbinu u manastir... Decak siroce dosao je da pokaze "novi model" kandila i zamolio blagoslav za "ubijanje muha". Iguman se nasmijao, za "muhe" blagoslov nije dao, i poslao je decaka da uci fiziku, sto njega nije bas odusevilo. Na moje pitanje koliko je tu ukupno monaha, iguman se osmehnuo: "Pojedite prvo..." Za detaljan razgovor jos nije bilo doslo vreme, a izgleda da mu novinari bas nisu bili simpaticni. Iguman se drzao dostojanstveno, kao domacin, sali se s monasima; oni poznavajuci njegovu maniru, pokusavaju da podrze prijateljsku atmosferu. On upravlja situacijom ne zaboravljajuci da ugoscuje goste: "Probajte pecurke, sam sam ih skupljao". Kasnije sam saznao da je o. Trifon bivsi kadrovski mornaricki oficir. Mnogo je oficira postalo aktivno u Pravoslavlju; kao u pravilu, oni su dobri duhovni pastiri i dobri gospodari. O. Trifon podize manastir sedmu godinu. Svugde su tragovi obnove. U radnoj sobi pod kupolom vec je gotova drvena "makovka" (kupola) za manastirski hram, uskoro ce je postaviti i pokriti zlatom, sve je vec pripremljeno za to. "Torzestvo Pravoslavlja" - o. Trifon sa ljubavlju prelazi rukom preko linije sveze ostrugane "makovke". Pocinjao je sa jos jednim svestenikom, koji je sada u susednoj parohiji. Najteze je bilo okupiti zajednicu. Istomisljenike - mlade monahe - o. Trifon je nasao u zavicaju, u Komi. Sada se na njima sve drzi. Monasi, iako su mladi, neki od njih mogu biti sinovi, pa cak i unuci radnika pri manastiru, ipak svoj posao dobro poznaju. Stalno su u u radu - kosenje trave, renoviranje, priprema drva i hrane za zimu; i sluzenje Liturgije... Radnici dolaze bolesni, uvredjeni, slabi, ocajni, ponekad na rubu samoubistva; to su vecinom mladi ljudi sa nesredjenim zivotom: skitnice, beskucnici, proterani iz obitelji, cesto posle boravka u zatvoru ili u bolnici. Ne mogu naci posao, niti mesto u zivotu. Za mnoge od njih manastir je poput odmaralista ili prenocista. "Ne primamo sve. Jedino one koji se mole kao da rade i rade kao da se mole. Mnogi su zaboravili sta znaci raditi i nista ne znaju o molitvi. Ucimo ih i jednome i drugome", govori o. Trifon. "Ako u coveku ostane barem kap savesti, on ce se ukoreniti u manastirski zivot, pronaci mir i stabilnost, dusevnu cistotu... I naci ce hrabrost da se odrekne svoje volje, koja ga je dovela u slepu ulicu. Onda mu rad i molitva nece biti teski. Ako ne, zavrsice odlaskom iz manastira." Na radnicima stoji celo gospodarstvo, strucnjaci su posebno cenjeni, ali niko nema privilegije. Na liturgijama, posebno u svenocnim bdenjima, oni ucestvuju dobrovoljno. Onaj ko se nauci da kroz molitvu dobija snagu, onaj kome manastir priraste srcu, postane - iskusenik. Naravno, takvih nije mnogo. Manastirsko poslusanje oznacava odricanje od vlastite volje. "Poluslepa voditeljica u zivotu", u sali je nazvao volju monah sa kojim sam razgovarao. Svetovnu volju treba ostaviti izvan praga manastira, kao staru odecu. Manastirska volja - to je volja u Hristu, volja saraspinjanja, to je lakse osetiti nego objasniti. Ovo se cini dosta strogo, ali za mnoge radnike koji se spasavaju u manastiru, koji su pobegli iz polukriminalnog drustva, u odricanju od vlastite volje je jedini spas. U krajnjem slucaju, na neko vreme. Monasi u svakom radniku vide moguceg iskusnika i, kao konacni rezultat, kao saborca. No upravo je njima poznato kako je tesko steci dusevnu cistotu i cvrstinu. (...) Nakon praznicne jutarnje sluzbe iz manastirskog hrama izlaze radnici. Njihova su lica mirna i cista. "Nemojte me pitati, ne znam za sada", odgovara jedan od njih na moje pitanje o buducnosti. "Ovde je kao na ostrvu. Od sebe se ne moze pobeci. Jedino uz Bozju pomoc."   Mihail Ivanovic Umnov prevela Jelena Zaricnaja Ruski dom, br. 3/1999, str. 22-23