TRAGANJE ZA DUHOVNIM VIDOM

CINOVI SVESENOSLUZITELJA

Osecala sam nesigurnost kad god treba da se obratim nekom od svestenosluzitelja, jer mi nisu bili jasni njihovi cinovi, pa sam pitala naseg protu, on mi je to ovako objasnio: "U Pravoslavnoj crkvi postoje, jos od apostola ustanovljena, tri cina (stepena) svestenstva, i to: episkopski (vladicanski), svestenicki i djakonski. Svi ostali su izvedeni iz ova tri osnovna stepena. Najpre cemo govoriti o monastvu. Rec monah je grckog porekla i znaci: sam, onaj koji vodi usamljeni zivot. Tim imenom se nazivaju ljudi koji su se odrekli zivota u svetu, i dali svecani zavet neporocnog zivota, poslusnosti i siromastva. Monasi se ne zene, odnosno monahinje se ne udaju. Zive u muskim ili zenskim manastirima. Monasi dobijaju poseban blagoslov Crkve, bez kojeg ne bi mogli stupiti u zajednicu sebi slicnih podviznika (manastirsko bratstvo). U monastvu postoje tri stepena; prvi stepen je rasoforni monah, drugi su maloshimnici i treci velikoshimnici, sto je najvisi stepen monastva. Iz monaskog reda se biraju episkopi, dakle, niko ko nije jeromonah ne moze da bude rukopolozen za episkopa.

Jeromonahom se naziva svestenik monaskog cina; to je za svestenika posveceni monah, odnosno svestenik-kaludjer. Samo oni imaju pravo da vrse svete tajne.

Najvisi cin u crkvenoj hijerarhiji je patrijarh. Naziv patrijarh potice od grcke reci patrija (patria), sto znaci: porodica, pleme, i arhon, onaj koji pocinje, nacalstvuje, dakle, onaj koji je na celu roda, odnosno naroda.

Mitropolit je arhijerej jedne oblasti cije se sediste nalazi u glavnom gradu te oblasti ili pokrajine. Mitropolija je glavni grad oblasti. Dakle, mitropolit je episkop cije se sediste nalazi u nekadasnjoj ili sadasnjoj prestonici.

Arhiepiskop je glavni episkop, stariji episkop, mada su svi episkopi jednaki i ravnopravni. Apostolskim pravilima se nekim od episkopa daje pravo vrhovnog nadzora nad drugima, radi pomoci u teskim situacijama. U 34. Pravilu stoji: "Episkopi svakoga grada treba da znaju ko je prvi medju jednakima i da ga priznaju kao glavu i da nista sto je iznad njihovih ovlascenja ne rade bez njegove saglasnosti".

Nakon ustanovljenja patrijarhata, naziv arhiepiskop dodeljuje se samo patrijarsima i mitropolitima autokefalnih crkava.

Episkop ili vladika, od grckog episkopos, nadziratelj, glavni pastir stada slovesnoga svoje eparhije, stara se o ustrojstvu Crkve i staresina je ne samo visem i nizem svestenstvu, nego i svim vernicima svoje eparhije.

Vikarni episkop je episkop koji pomaze mitropolitu ili episkopu u upravljanju episkopijom, odnosno mitropolijom.

Sindjel je grcka rec koja znaci saobitatelj, onaj koji zivi uz nekog. To je monah koji zivi uz patrijarha, kao saradnik i kao svedok njegovog neporocnog zivota. Sindjeli su u starim vremenima imali veoma veliki znacaj, dobijali su titulu protosindjela i bili su kandidati sa najvise izgleda prilikom izbora novog patrijarha.

Arhimandrit, nacalnik manastira, ima pravo nosenja naprsnog krsta; kod nas se cin arhimandrita dodeljuje najzasluznijim igumanima.

Iguman je nastojatelj manastira, onaj koji o svemu brine i organizuje zivot u manastiru. Za cin nizi stepen od arhimandrita.

Jerodjakon je djakon monaskog cina.

Za monahe je zajednicki i kod nas uobicajen naziv kaludjer, sto znaci: uvazeni starac.

Vazno je znati i nacin obracanja svestenim licima. Patrijarhu se obracamo sa: Vasa svetosti, mitropolitu: Vase visokopreosvestenstvo, episkopu: Vase preosvestenstvo, arhimandritu: Vase visokoprepodobije.

U zenskom monastvu najvisi cin je igumanija. Za izuzetne podvige i revnovanje igumaniji se dodeljuje posebno priznanje, a to je nosenje naprsnog krsta. Svestenicima, dakle i monasima, obracamo se sa: oce. Igumaniju oslovljavamo: mati, a monahinje: sestro.

Kad se prilazi episkopu, kaze se: "Blagoslovite, vladiko" ili "Blagoslovite, preosveceni vladiko", pri cemu mu se u znak postovanja celiva desna ruka.

Mitropolitu se kaze: "Blagoslovite, visokopreosveceni vladiko", a patrijarhu: "Blagoslovite, Vasa svetosti", a nikako onako kako se ponekad na televiziji cuje: "Vasa svetlosti".

E, to bi bilo dosta za danas. Znam da na prvi pogled izgleda komplikovano, ali pokusaj da titule vezes uz licnosti, pa ce ti odmah biti sve jasno. Sledeci put cemo razgovarati o cinovima parohijskog svestenstva, ali i o onima koji rade pri crkvi ili u patrijarsiji, ali nemaju pravo obavljanja svetih tajni.

SVESTENICKI CINOVI

U svakodnevnom govoru za svestenika se najcesce kaze: pop. Kad izgovorimo ovu rec, ne razmisljamo o njenom nastanku i znacenju. Ona potice od iskvarenog izgovora grcke reci papas, sto znaci: otac. Iako je u narodnom govoru izgovor izvorne reci neispravan, njeno znacenje nije, jer sve svestenike oslovljavamo sa: oce. A ko su svestenosluzitelji, odnosno svestenici? To su oni ljudi koji su se po zavrsetku bogoslovije (koja traje pet godina) ili bogoslovskog fakulteta odlucili za svestenicko zvanje. No sam zavrsetak skolovanja ne podrazumeva odmah i pocetak obavljanja svestenickih duznosti. Mladi bogoslov treba najpre da se ozeni, pa tek onda, po blagoslovu nadleznog episkopa, bude rukopolozen za svestenika. Tada mu se dodeljuje parohija. To je odredjeni deo grada, selo ili neko podrucje (tamo gde su retka naselja), u kojem on vodi brigu o svojim parohijanima.

Svestenik, po milosti Bozjoj, vrsi svete tajne, a to su: krstenje, brak (vencanje), ispoved, pricesce (evharistija), jeleosvecenje i miropomazanje. Jedina sveta tajna koju svestenik ne moze da obavlja je sv. tajna svestenstva, odnosno, nijedan svestenik ne moze sam sebe ili nekoga drugoga da rukopolozi. Svetu tajnu svestenstva, rukopolozenja svestenika, moze da vrsi samo episkop, dakle, episkop je taj koji moze da obavlja svih sedam svetih tajni.

Svi svestenici, odnosno jereji su, po blagodati svestenstva, medju sobom jednaki, ali se razlikuju po zalaganju i revnosti, a takodje i prema crkvama ili parohijama koje se nalaze pod njihovim staranjem. Zato neki svestenici dobijaju zvanje protojereja i pravo da na liturgiji nose nadbedrenik - duhovni mac. Ovim se svesteniku ne daje visi cin, nego mu se ukazuje postovanje i priznanje, a njega obavezuje na jos usrdnije obavljanje svojih pastirskih duznosti. U slucajevima kada zajedno sluze protojerej i jerej, onda protojerej ima prvenstvo.

Episkopi, monasi i svestenici se jednim imenom nazivaju svestenosluzitelji. U hijerarhiji Pravoslavne crkve postoje i crkvenosluzitelji, a to su djakoni, koji nemaju pravo savrsavanja svetih tajni, nego pomazu svesteniku u toku tih obreda. Arhidjakoni i protodjakoni su "stariji medju bracom svojom".

Posebno mesto medju djakonima zauzimaju ipodjakoni, to su djakoni koji ucestvuju u bogosluzenju uz episkopa. Na arhijerejskoj sluzbi drze skut episkopove odezde, pruzaju umivaonicu kod pranja ruku, dodaju svece kojima episkop blagosilja narod. O duznostima cteca, pojca, svecenosca i kandilo-sluzitelja, govore njihova imena.

Kanonarh je pojac koji zapocinje pojanje svetih pesama, a drugi mu pomazu u pojanju.

Paranomar je vratar. Nekada je njegova uloga bila da ne dozvoli nevernima ili anatemisanima ulazak u crkvu, danas vrse sluzbu pojca i svecenosca.

Za vrsenje posebnih poslova, veoma bitnih za Crkvu, postavljaju se odgovorna i kvalifikovana lica.

Ekidik je osoba koja zastupa hriscane i Crkvu pred svetovnim sudom.

Ikonom po preporuci episkopa upravlja crkvenim imanjem, a posebno onim koje se nalazi van crkve, kao sto su zemljiste, zgrade i sl.

Hartofilaks je sekretar patrijarhov, njegov posao je da objavljuje patrijarhove naredbe i saopstenja. Nekada su hartofilaksi ove akte potpisivali i overavali svojim pecatom.

Referender ili izvestitelj je osoba koja se bavi odnosima izmedju patrijarha i vladara, on je dakle posrednik izmedju patrijarha i vladara.

Svetu tajnu svestenstva ustanovio je Gospod Bog u Starom Zavetu (Izl. 28, 1, 41). U Novom Zavetu svestenstvo je ustanovio Gospod Isus Hristos prizvavsi apostole i poverivsi im ispunjenje pastirskih duznosti. Apostoli su predali vlast svojim naslednicima episkopima i prezviterima (svestenicima) putem molitve i polaganja ruku. Tako se izvrsava posvecenje u sva tri stepena svestenstva: episkopski, prezviterski i djakonski.

Ono sto obavlja svestenik niko drugi ne moze da uradi, zato svestenike treba postovati, a ako nam se nesto ne svidja, setimo se mudre narodne izreke: "Ako pop nije dobar, njegova molitva jeste, jer ne cita svoje nego Bozje."

KOJA JE MERA POSTA?

U vreme dorucka u kancelariji se ovih dana ozbiljno razgovara o Bozicnom postu. Mnogi bi da poste, a ne znaju kako, a i pribojavaju se napora i gladovanja. Ima i zluradih komentara: "Eto, sad su se svi setili da poste, a gde su bili pre. To je samo moda". I po nasem "dobrom" starom obicaju, sve se zavrsava podelama. Citavo odeljenje u kojem radim se podelilo na "nove" vernike, "stare" vernike i one koje sve to uopste ne zanima, vec im samo sluzi za podsmeh. Prosto je neverovatno oko cega smo sve u stanju da se podelimo i tvrdoglavo drzimo svojih ubedjenja, ne sumnjajuci u njihovu verodostojnost. A skoro sva saznanja poticu iz cuvenih izvora "rekla prija strini". Na kraju su se meni obratili. Nasla sam se u vrlo delikatnoj situaciji. I sama jos uvek ucim, a sada treba druge da poducavam. Posla sam sigurnim putem neiscrpne svetootacke bastine. Odabrala sam nekoliko citata iz dela Svetih Otaca i pocela pitanjem: "Da li ima nekoga medju nama ko nije sa strepnjom iscekivao prvi sastanak? Secate li se sa koliko ste se paznje udesavali, stajali pred ogledalom i nastojali da izgledate sto je moguce lepse? E, sada je isto tako, samo sto umesto tela i lica cistimo i ukrasavamo dusu, koja trepetno ocekuje susret sa Hristom, kroz Sveto Pricesce na dan praznika".

Nista se na ovom svetu, pa ni u Crkvi, ne dogadja odjednom. Svemu dobrom i lepom u zivotu prethodi priprema, u ovom slucaju, pred praznik Rodjenja Hristovog, potrebno je ociscenje, odnosno post.

Post nije "popovska izmisljotina", kako neki govore. Cak sam pre neki dan cula ozbiljnu tvrdnju da se post ne pominje u Svetom Pismu, odnosno Bibliji. Takva tvrdnja ne predstavlja neobavestenost, nego sustu laz, jer je sam Gospod Isus Hristos ustanovio post, posteci cetrdeset dana u pustinji pre nego sto je poceo da propoveda. O tome pise u Jevandjelju (Mt. 4, 1-11; Mk. 1, 12-13; Lk. 4, 1-13; i poslanici Jevrejima 2, 18 i 4, 15). A evo sta je o postu napisao sv. Jovan Zlatousti: "Ne govori mi: Toliko dana sam postio, nisam jeo ovo ili ono, nisam pio vina, isao sam u gruboj haljini, nego kazi nam da li si od gnevnog coveka postao tih, od zestokog - blag. Ako si iznutra pun zlobe, zasto si telo mucio? Ako je u tebi zavist i ljubav prema sticanju, da li je od koristi to sto si pio samo vodu? Ako je dusa, koja je gospodarica tela, zabludela, zasto kaznjavas slugu njezinog - svoje telo? Ne hvali se telesnim postom, jer on sam ne uzdize na nebo bez molitve i milostinje."

A sv. Vasilije Veliki na pitanje: "Koja je mera posta?", ovako odgovara: "U duhovnom postu mera je jedna i vazi za sve - potpuno udaljenje od svega sto vodi grehu. A sto se tice uzdrzavanja od hrane, tu su mera i nacin upotrebe razliciti, zavise kod svakoga od njegovog uzrasta, zanimanja i stanja tela. Zato je nemoguce podvesti pod jedno pravilo sve... No, odredivsi meru uzdrzanja za zdrave podviznike, mi prepustamo razboritosti nastojatelja da u tome vrsi pametne izmene. Hranu, pak, bolesniku ili umornome od teskih radova, ili onome koji ide na tezak rad, na put ili bilo kakav tezak posao, nastojatelji su duzni udesavati prema potrebi. Jer, nije pametno, uzimajuci hranu za odrzavanje tela, tom istom hranom vojevati protiv tela i smetati mu u vrsenju zapovesti. U svakoj vrsti hrane treba pretpostavljati onu koja se lakse nabavlja, da se ne bismo, pod izgovorom posta, pastili oko spremanja omiljenih i skupih jela".

POSTI SE TELOM I DUSOM

U nedelju posle Liturgije, nas svestenik je pozvao Alekseja i mene da porazgovaramo. Raspitivao se o svemu, a posebno o toku trudnoce. Kad smo mu saopstili da je na pregledu ultrazvukom ustanovljeno da nosim blizance, prota je bio presrecan. Onda je vrlo ozbiljno rekao: "Da vam pravo kazem, susret sa vama me uvek raduje, ali danas sam vas pozvao iz jednog posebnog razloga. U toku je Bozicni post, Irina je tako tanana i krhka, pa sam hteo da vas posavetujem i razresim Irinu posta, a sada jos vise, kad nosi dvoje pod srcem".

Duboko su me dirnule protine reci, kroz njih se ogledala prava ocinska briga za njegove parohijane. Pitala sam kako sada mojima na poslu da zavrsim pricu o postu, ako sama ne postim. Prota se dobrodusno nasmejao i rekao: "Nista ti ne brini, nego lepo objasni da u ovakvim slucajevima, ili kod odredjenih bolesti, duhovnik moze da razresi od posta. Ne moras da jedes masna jela, sto ti i ovako ne bi prijalo, ali mleko i mlecne proizvode svako treba da uzima. Post nije iznurivanje, lepo si tvojima ispricala sta su o postu rekli Sveti Oci, i zaista, u normalnim prilikama, post je izvanredno koristan, jer osvezava i cisti organizam, tako da pripomaze duhovnom zdravlju. Mnoge se bolesti lece postom, a i Hristos sam je rekao, kad je izlecio opsednutoga: "Ovaj rod (djavolji) ne izgoni se drukcije nego molitvom i postom". Od posta se telo smiruje, a dusa stremi ka visinama. Ako se ne sjedine duhovni i telesni post, uzaludan je sav trud. Sveti Jovan Zlatousti kaze: "Kakva je korist ako se uzdrzavamo od ptica i riba, a bracu grizemo i izjedamo?!"

Najbitnije je smirenje, nastavio je prota, pa oprastanje, ljubav prema bliznjima, pojacana molitva, zivot po zapovestima Bozjim, a to se postize uz pomoc telesnog posta. E, samo sto smo mi i tu majstori da sve dovedemo do besmisla. Sad se na sve strane stampaju recepti za pripremanje posne hrane. To nisu postovi, nego gozbe. U cemu je post, ako se sprema vise nego obicnih dana, jede vise, trosi mnogo slatkisa, gde je tu uzdrzanje? Ili obicaj da se posti samo prve i poslednje nedelje, pa to je isto kao kad se gradi most, pa se podigne po deo na svakoj obali, a sredina nad rekom ostaje da zjapi. Tim mostom niko ne moze proci. U postu, kao i u svemu ostalom, treba biti iskren, ne moze se malo postiti, a malo ne, to nije dobro i vodi u samoobmanu. Da ne govorimo o Bogu, Koji sve vidi i zna.

Glavni cilj posta je telesno ociscenje koje pomaze duhovnom smirenju, jer se tako uspostavlja ravnoteza u coveku, da ne bude telo dusi gospodar, jer je telo dusi stan, a jedno bez drugog ne mogu. Zavrsavajuci pricu o postu, prota je citirao deo iz crkvenih knjiga (pon. 1. sedm. stihira na stih), u kojem je sa malo reci sve receno: "Istinski post je da se udaljimo od svakog zla, obuzdavamo svoj jezik, prigusujemo gnev, uzdrzavamo se od strasti, osudjivanja bliznjih, lazi i narusavanja zakletve..."

ZIVETI SA VEROM

Tanana nit koja razlikuje putnike od krda, posle 70 minuta cekanja, vise ne postoji. Voz ulazi u stanicu i krece stampedo, kao da ce se brzim ulaskom nadoknaditi cekano. Osvajanje mesta za sedenje podseca me na gladijatorske borbe. Umri ili pobedi, ne zali i ne stedi nikog. Kriticni momenat je ulazak u voz, kada se tezina tela premesta sa noge koja je na peronu, na nogu koja jos nije uspela da se spusti na stepenicu. Jedan zahuktali lakat premesta tezinu tacku ko zna gde i putnica pada na peron. Ustaje, petlje svilenih carapa su se raznizale do stopala. Krv ne moze da zaustavi mala papirna maramica. Skoro niko ne obraca paznju na povredjenu saputnicu.

Sve dok ne postanemo sapatnici, a ne samo saputnici (svejedno da li na kratkom putovanju ili u zivotu), nista ne moze da se promeni.

Stesnjena u uglu hodnika zasicenog svakovrsnim isparenjima, gledam lica ljudi i pitam se da li su krsteni, odlaze li u crkvu. Onda vidim neke koje sam sretala u crkvi. Pitam se da li su veru ostavili na izlazu iz hrama.

Sta je ustvari vera? Propisno ispunjavanje duznosti, odlazak na Liturgiju, redovno pricescivanje, postovanje svih postova i zapovesti. Ako se to radi srcem, onda niko ne moze ovako da se ponasa.

Sveti Serafim Sarovski je govorio da nama vere bez dobrih dela. A dobro delo nije samo udeliti prosjaku neku paricu. Dobro delo je pomoci drugom, olaksati, zajedno podnositi nedace, uputiti blagu rec, obradovati se tudjoj sreci.

U opstoj bedi se gube svi moralni kriterijumi. Secam se reci Berdjajeva: "Kada sam ja gladan, to je fizicka pojava; ako je gladan moj sused, to je moralna pojava". To sto je davno govorio Berdjajev, sada je nasa stvarnost. Divni vladika Antonije Blum je razmisljajuci o ovim recima Berdjajeva govorio: "Upravo ovaj tragizam je u svakom trenutku pred nama. Moj sused je uvek gladan: on nije uvek gladan hleba, ponekad je to glad za ljudskim gestom i neznim pogledom. Upravo ovde pocinje molitva - u ovoj saosecajnosti za predivno i tragicno".

Molitva nije samo formalno izgovaranje reci. Molitva je osecanje prisutnosti zivoga Boga, a onda ne moze niko ovako da se ponasa.

Ziveti sa verom i ziveti u veri znaci zivotom i delima svedociti ljubav. Dve najvece Bozje zapovesti glase:

1. "Ljubi Gospoda Boga svojega svim srcem svojim, i svom dusom svojom, i svom misli svojom, i svom snagom svojom".

2. "Ljubi bliznjega svojega kao samoga sebe".

Ako se ove najvaznije zapovesti shvataju formalno, sta je sa ostalima i da li je moguce ispunjenje i jedne od njih?

To su zapovesti ljubavi. One velike ljubavi koju Gospod ima za nas i zbog koje je primio na sebe nase grehe. A mi smo to zaboravili. Odrekli se dragulja zbog mehura od sapunice.

Od toplog saosecanja i hriscanske ljubavi prema drugima, bliznji nece biti manje gladni, ali ce im zivot biti snosljiviji. Podnosljiviji zivot vraca milost u srce, iz takvog srca zraci molitva koja ne ostaje neuslisena.

Voz je kloparao preko mosta. Pritesnjena uz vrata, borila sam se sa nesvesticom. Do mene je nekako uspela da se progura ona zena koja je pala na stanici. Pruzila sam joj vlazne maramice. Pogledala me najpre zaprepasceno, pa zahvalno. Taj pogled i osmeh znacili su vise od bilo kakvih reci. Uz skripu, voz se zaustavio na stanici kod mosta. Opet ista guzva i guranje pri izlasku, povredjena zena je sisla i pomogla mi da bezbedno izadjem iz voza. U radnjici ruskog imena, pomogli su joj da se sredi, ponudili nam sok, jer sam i ja, zbog svog stanja, bila veoma bleda. Beda, muka i ljudski jad nisu bili nista manji nego pre, ali se uz dobre ljude, srca punog vere i saosecanja za druge, sve mnogo lakse podnosi.

CUDNI SU PUTEVI GOSPODNJI

Neverovatno je na koje sve nacine dolazimo do saznanja. Citajuci i umujuci istina nam ostaje sakrivena, a jedna naizgled sasvim nevezana prica otkriva puni smisao citanog.

Razgovarala sam sa mojom drugaricom Vasilisom, koja mi je sva uzbudjena prenela njen razgovor sa Katom krojacicom, koja je po nacionalnosti Slovakinja, a po veroispovesti katolkinja. Vasilisa je otisla kod Kate, a ona je docekala recima: "Eto vidi, treba da dodje neko sa planine, neko ko nikad u veri nije bio, da me nauci sta je vera."

Ona cuti i slusa, a njena Kata nastavlja: "Dodje pre neki dan jedna zena, izbeglica iz Like, prica mi sta je sve izgubila, kucu i radnju i zemlju, i onda kaze: "A sta cu, to je Bozja volja!" E, umal' se nisam onesvestila. Ona meni to da kaze i mene da nauci kako treba verovati. Pitala sam je da li je pobozna, a ona kaze da nije narocito pobozna, samo slavu slavi i najvece praznike postuje. A ja, koja sam od detinjstva kod oltara, posramim se. NJoj nista ne pricam, samo mislim kako se ponasam i gde je tu moja velika vera. Sve mi pred oci izlaze slike. Kad odem na misu, klecim tamo, a mislim sve neke moje misli o kuci, snajderaju i domacinstvu. Tako se o svemu napricam sama sa sobom, radeci sve kako treba, a misa traje. Ova zena me je stavila pred ogledalo. Sram me je, savest me pece i stalno se pitam, pa zbog koga sam ja to na misi, zbog mojih misli ili Boga?

Eto tako sam uznemirena vec nekoliko dana. Znam da si ti pobozna i da ces razumeti, zato ti ovo i pricam."

Itekako je dobro razumela. Svi smo mi takvi, ali je ova cestita zena imala hrabrosti to i da prizna. I Vasilisa je bila zatecena tom velikom iskrenoscu, cestitim odnosom prema sebi i veri. Katine reci su je podstakle na razmisljanje i preispitivanje. Osetila je potrebu da o tome porazgovaramo.

Posla sam na autobusku stanicu, a u glavi mi je bucala prava kakofonija, kao pre koncerta kad se stimuju instrumenti, a onda je polako, kao osnovni motiv melodije, pocela da se izdvaja jedna misao i neosetno se sve pretvorilo u saglasje (simfoniju). Reci su se same nametale. Mnogo puta citani tekst Druge poslanice apostola Pavla Timoteju (3, 5-7) - ko su ti "koji imaju izgled poboznosti, a sile su se njezine odrekli"? a ko su pak one "koje se svagda uce, i nikad ne mogu da dodju do poznanja istine" - dobio je svoj pravi smisao. Kao da se podigla koprena koja ga je skrivala. Prvi smo mi koji imamo izgled poboznosti, jer se pridrzavamo svega u cemu se ispoljava bogoceznjivi zivot, ali unutrasnje snage nisu toliko jake, nego padamo i na malim preprekama. Idemo u hram, stojimo na sluzbi, ali hrama u nama nema, jer um prebiva ko zna gde. Ostaje samo prazna ljuska poboznosti, a ploda nigde.

Drugi su oni koji tek sto su posli u crkvu, vec bi da sve reformisu, a neki bi i samog Patrijarha zamenili, smatrajuci da bi radili bolje od njega. A tek svestenici, nikako im nisu po volji, o bogosluzbenom poretku "znaju" vise od njih, a o ponasanju da i ne govorimo. Trude se, stalno nesto istrazuju, nalaze odgovore, pa traze dalje dok se to ne pretvori u strast kojoj zadovoljenja nema, isto kao i bilo kojoj drugoj strasti koja ljude nagoni na neprestanu trku za zadovoljstvima. Tamo gde vladaju strasti, vera je hladna. Strast znaci stradanje, ako se bolje razmisli, zaista su strasti stradanja, bez obzira da li je to kocka, pohota, alkohol ili nezajazljiva potreba za ispitivanjem Bozjih sudova.

Razmisljanje Vasilisino i cestite krojacice Kate dovelo me do otkrivanja smisla mnogo puta citanog teksta. Osmehnula sam se, zahvalna Bogu na milosti i daru druzenja sa drugim ljudima.

Videla sam da su me neki putnici u autobusu zacudjeno gledali. U ovo vreme se malo ljudi osmehuje, a ja sam se ne primecujuci svet koji se gura oko mene, duhom daleko od prenatrpanog autobusa osmehivala. Zaista su cudni i putevi Gospodnji i nacin na koji nam, kroz sasvim slucajne i naizgled beznacajne razgovore, otkrije delic velike, tajanstvene i nikada potpuno saznatljive sustine.