|
RAZGOVOR SA PROTOJEREJEM-STAVROFOROM HADZI-RADOSAVOM MITICEM SVETITELJE OSECAMO SRCEM I DUSOM Protojerej-stavrofor hadzi-Radosav St. Mitic podsetio
me na gorostasni hrast, nacet vremenom, ali O skolovanju u Bitolju i njegovim profesorima - svetiteljima, kao i njegovom 65-godisnjem svestenickom radu, razgovarali smo sa protojerejem-stavroforom hadzi-Radosavom St. Miticem. - Da pocnemo pricu sa vasim skolovanjem. Kako ste se odlucili za bogosloviju i kako je pocelo Vase skolovanje? - Ja sam posle svrsenih sest razreda gimnazije u Leskovcu, svakako voljom Bozjom, po blagodati Bozjoj i po zelji mojih jako poboznih roditelja, koji su iako polupismeni bili cistoga, zdravoga uma i ciste duse i srca. Krenuo sam Bozjom i njihovom voljom 1931. godine, pocetkom septembra meseca, u bogosloviju. Dvoriste je bilo puno kandidata za upis u bogosloviju, a i njihovih pratilaca, koji su ih doveli u Bitolj sa licnim ili pismenim preporukama. Ispit je tada trajao dva dana. Na kraju drugoga dana profesori su uspeli da pregledaju zapisnik s nasim ocenama o pojedinim predmetima, a imali smo i lekarski pregled, pregled glasa i sluha, te pismeni zadatak iz srpskog jezika i osnovnog znanja iz katihizisa. Pozvali su nas da pridjemo blize zgradi. Na terasi prvog sprata pojavili su se profesori. Medju njima je bio i rektor, pok. dr Dusan Lazicic. Rektor je rekao da oni cija imena bude procitao ostanu u skoli kako bi bili upisani, zato sto su s uspehom polozili prijemni ispit. Oni drugi, cija imena nece biti procitana, neka dodju u rektorovu kancelariju da prime natrag svoja dokumenta i da se vrate svojim kucama, kako bi mogli da upisu neku drugu skolu koju zele. Kad su procitali moje ime, ja sam, cini mi se, dva-tri metra poskocio uvis. Bio sam sav srecan, jer mi se zelja ispunila, a pogotovo zelja mojih roditelja. Rekao sam da su mi roditelji bili polupismeni, ali oni su odlicno prihvatili i protumacili reci Gospoda Isusa Hrista i Njegovu poruku koja glasi: "Pustite decu k meni, i ne branite im, jer je njihovo Carstvo Bozje." Bio sam po rastu najnizi od svih primljenih kandidata. Sedeo sam u prvoj klupi i budno pratio predavanja iz svih predmeta. S obzirom na to da sam bio zavrsio sest razreda gimnazije, dobro sam poznavao gradivo iz srpskog i latinskog jezika, pa sam, iako mali, bio zapazen od prvoga dana, na prvom casu, od mojih profesora, koji su posle odrzanog predavanja po izvesnoj metodskoj jedinici trazili da neko od nas pokusa da nesto ponovi od iznetog gradiva. Ja sam, onako mali, uvek dizao dva prsta i zvali su me: "Ajde ti mali, kako se zoves?", ja kazem ime i prezime. Sve sto su predavali, ponavljao sam skoro od reci do reci, tako da sam bio zapazen i, hvala Bogu, bio sam ocenjen od njih odlicnim uspehom. Kasnije, kroz skolovanje, osetio sam da ima mojih kolega koji su iz pojedinih predmeta vise znali od mene, ali sam nekako uvek dobijao odlicne ocene. Valjda je taj prvi utisak ostavio dubok trag u dusi mojih profesora, tako da sam uvek zavrsavao s odlicnim uspehom razrede i celokupno skolovanje. - Koga posebno izdvajate od vasih profesora? - Ovom prilikom moram da se setim poruke sv. apostola Pavla koju je u poslanici Jevrejima uputio kako ondasnjim ljudima, tako i svima nama danas: "Opominjite se svojih ucitelja koji vam kazivahu rec Bozju. Gledajte na svrsetak njihovog zivota. Ugledajte se na veru njihovu." Ja se rado i sa zadovoljstvom secam svih svojih profesora od prvog do kraja sestog razreda bogoslovije, ali najvise zadrzavam svoje secanje, paznju i ljubav prema avvi Justinu Popovicu, arhimandritu. I cini mi se, jos malo vise ljubavi prema telom malom coveku, ali velikom duhom, jeromonahu Jovanu Maksimovicu, za koga sam ja prvih dana po dolasku u Bitolj cuo iz usta blazenopocivseg episkopa (tada ohridskog) Nikolaja Velimirovica, koji je kazao: "Ako ko zeli da vidi zivog svetitelja neka dodje u Bitolj, da vidi i upozna jeromonaha Jovana Maksimovica." Vise puta je vladika Nikolaj, dolazeci u bogosloviju, izlazeci iz bogoslovije ili za vreme rucka u trpezariji, svima nama djacima skretao paznju da slusamo svoje profesore, ali posebno je naglasavao i trazio nasu poslusnost i ljubav detinjsku prema Jovanu Maksimovicu, jer je on nama bio i otac i majka. - Kakva su bila predavanja oca Jovana Maksimovica, kasnije svetog Jovana Sangajskog? - Jovan Maksimovic je odlicno poznavao ne samo one predmete koje nam je predavao: Sveto Pismo Novoga zaveta, nego je poznavao sve predmete teoloske, pa cak i matematiku, fiziku, hemiju, tehnicke nauke. Secam se, sa nama je, u bogoslovskom internatu bila i jedna grupa od tridesetak djaka koji su ucili druge skole: gimnaziju, trgovacku akademiju. To su mahom bili Albanci pravoslavne vere. Na kraju tromesecja oni koji su imali slabe ocene isli su kod oca Jovana. On je poducavao te gimnazijalce i ucenike trgovacke akademije iz svih predmeta, strucnih ili opstih, iz kojih su imali slabe ocene. - Da li je otac Jovan Maksimovic bio Vas duhovnik? - Otac Jovan je bio nas vaspitac. Duhovnik, prvi ili glavni vaspitac je bio avva Justin Popovic, a o. Jovan bio je njegov mladji pomocnik (tako se to tada zvalo), i po godinama je bio mladji. On je bio vaspitac koji nas je poucavao ne samo iz teologije, bogoslovskih nauka. Secam se da je nastojao da sve djake u toku skolovanja proizvede u ctece, tako da smo svi vec na drugoj ili trecoj godini bili cteci. Ucio nas je citanju Apostola. Svi smo morali da naucimo da pravilno drzimo kadionicu. Davao bi nam kadionicu bez vatre i tamjana, i rekao: "Knjigu pod misku!", i tako smo ucili da kadimo. Ako pri kadjenju padne knjiga, znaci da kadjenje nije pravilno. Ruka ne sme da se odvaja od tela. Gledam kako to danas rade, sa visoko podignutom rukom, pa se secam pouka naseg dobrog profesora Jovana, koji je svima nama za citav zivot usadio ne samo ljubav prema sluzenju, nego i pravilan stav na Bogosluzenju. Za vreme casa, narocito kad je ispitivao, on je odlazio u klupu djaka koji je trebalo da odgovara za ocenu. Posto nikada nije spavao, desavalo se za vreme casa da ga malo uhvati san i pocne malo da hrce. Mi decaci pocnemo da se smejemo, a djak koji odgovara, ako nije znao odgovor na postavljeno pitanje, menja pitanje, misleci da on spava tvrdim snom. Medjutim, otac Jovan se trgne, podigne glavu i kaze: "Nu, sto ti tamo gluposti govoris. Daj, brate, daj, sine moj, vrati se na postavljeno pitanje." Od 1931. do 1934. godine bio mi je profesor. Za to vreme, tvrdim, otac Jovan nikada nije sebe raspremio, kao sto to mi radimo, da legne u krevet pa da se odmori. - Da li ste vi kao djaci mogli da osetite njegovu cudesnu ljubav prema Bogosluzenju. Kakve su bile Liturgije koje je sluzio? - I kad sluzi i kad propoveda i kada drzi predavanje ili ispituje djaka, on je pokazivao ogromnu smirenost. Kad sluzi, nije dozvoljavao ni muha da se cuje. Ne samo u oltaru, gde on stoji i vrsi Svetu Liturgiju ili neko drugo Bogosluzenje, nego i u citavom hramu morao je da bude nebeski mir, tisina. Red, besprekoran red. On je zaista primerom svojim ucio. Bio nam je vise nego majka i otac. Svaki djak koji bi dobio nesto novca od svojih roditelja, da ima malo za dzeparac, voleo je da zamoli o. Jovana da primi njegov novac na cuvanje. Toliko je pamcenje imao da je to cudo jedno. Nas tridesetak smo davali njemu novac na cuvanje. Naprimer, dobijem 20-30 dinara, odem kod oca Jovana i zamolim ga da primi i cuva moj novac, da ga ne izgubim; deca smo, igramo se, moze negde da mi ispadne. U svako doba, i danju i nocu, ako bih ga upitao: "Oce Jovane, koliko jos imam novca?" (iako je u medjuvremenu proslo dva ili tri meseca, i drugim ucenicima je davao koliko su trazili), tacno je u dinar uvek znao koliko ko ima novca na cuvanju kod njega. Niko nije mogao da udje kod njega bez molitve. U to
vreme se nije na vratima ni kucalo ni zvonilo, nego stane ucenik pred
vrata i kaze kratku molitvu: "Molitvama svjatih otaca nasih,
Gospode Isuse Hriste Boze nas, pomiluj nas." Tek kad cujemo
odgovor: "Amin", ulazimo u njegovu sobu. Njegova sobica nije
imala skoro nikakav namestaj. Jedan obican vojnicki krevet, prosti,
drveni sto sa cetiri stolice i isto takav ormar bili su sav
namestaj. Cesto je zvao nas djake kod njega. Rekao bi nekome da skine
paket sa ormara. To su njegovi njemu slali pakete. On ih nije otvarao,
nego smo to mi cinili. Ponekad je dva-tri dana stajao paket, sve dok ne
dodju djaci. Kad dodjemo kod njega Ako bi, kazem, osetio dremez, prilikom molitve i klecanja pred svojim ikonama ili dok bi citao za stolom, on bi se trgao, uzeo stap i dolazio u posetu djacima. Znao je svake noci da poseti spavaonice svih sest razreda. Svaki razred je imao svoju spavaonicu. Nikada nismo culi da on udje u spavaonicu ili da iz nje izadje, ali smo osecali duh njegov i znali smo da je on medju nama. Ide polako izmedju kreveta, a bili su u tri reda, i ako oseti da neko malo teze dise, kaslje ili ima temperaturu, on pridje, opipa puls i tog obolelog djaka podize, trazi njegovo odelo, pomaze mu da se obuce, uzme ga ispod ruke i vodi ga pravo u djacku ambulantu. Svakoga jutra je sluzio Svetu Liturgiju i pricescivao se. Jedino nije na Veliki petak, zato sto tog dana nema Liturgije, nego se citaju Carski casovi. U podne svakog dana, bez obzira da li je radni dan ili praznik, odlazio je u gradsku bolnicu, koja se nalazila pokraj nase skole, noseci razne poklone bolesnicima. Isao je iz sobe u sobu, od kreveta do kreveta. Svakom bolesniku bi rekao da zeli da se pomoli Bogu za njegovo ozdravljenje i da nosi Sveto pricesce. Pricescivao je Svetim Tajnama sve bolesnike koji su to pozeleli. Bio je voljen od svih zbog takvih postupaka i zbog svog asketskog zivota. I to ne samo medju njegovim vaspitanicima, nama djacima, nego i u citavom gradu Bitolju. Voleli su ga i postovali ljudi svih veroispovesti: pravoslavni, katolici, protestanti i muslimani. Tada je jedan broj gradjana Bitolja bio muslimanske vere... Jeo je samo jednom u toku dana, i to uvece, po zalasku sunca. Profesorska trpezarija je bila pokraj moje ucionice. On bi posle vecere, a vecerao je jedno parce hleba, najvise do 100 grama, i malo povrca i voca, a sve sto je ostalo: voce i kolace, znao je da stavi u jednu korpu, pokuca na vrata moga razreda ili ako koga prvoga ugleda od djaka, daje mu korpu i kaze da podeli sa razredom. Bio nam je vise negoli otac i majka. Secam se 1934. godine, cini mi se da je bilo prolece, maj mesec, rece nam: "Deco, ja zbog posla idem za Beograd, vraticu se ako Bog da." Dobio je poziv od mitropolita Antonija (poglavara Ruske zagranicne crkve u Beogradu), da dodje i primi episkopski cin, i da ga salju za Sangaj. Iduci ka Ruskoj crkvi, koja se nalazi iza crkve Svetoga Marka, sreo je u tramvaju nekog prijatelja, koji ga je upitao: "Oce Jovane, otkud vi?" "Pa eto, dosao sam iz Bitolja, ovi moji, na celu sa visokopreosvecenim mitropolitom Antonijem, pogresno su pozvali mene, Jovana, da proizvedu u cin episkopa. Umesto drugog Jovana." Ne mogu da se setim prezimena tog drugog Jovana, na koga je mislio otac Jovan Maksimovic. Kad je dosao kod mitropolita, ovaj mu je kazao da je zelja njegova i njegovih saradnika da bas on, Jovan Maksimovic, bude proizveden za episkopa i da ide za Sangaj. Otac Jovan je najpre odbijao visoki cin i pokusavao da se odbrani, kao sto su u prvim vekovima hriscanstva radili nasi sveti oci i ucitelji Crkve, Jovan Zlatousti i Vasilije Veliki, koji su bezali od previse odgovornog cina episkopskog. Jer to je duznost velika, covek mora da odgovara ne samo za sebe, nego i za sve eparhiote kojima on kao vladika sluzi i odgovara pred Bogom i svojom savescu. Oni su se sklanjali i bezali da ne prime taj cin. Tako je i o. Jovan pokusao da izbegne cin episkopa rekavsi mitropolitu Antoniju: "Visokopreosveceni, pa ja mucam, nisam ja za episkopa." A ovaj mu je odgovorio:"Zar se vi ne secate, oce Jovane da je u Starom Zavetu najveci prorok, onaj kojim se jevrejski narod izbavio iz misirskog ropstva i bio vodjen 40 godina po pustinji da bi dosao do granice Obecane zemlje, Mojsije, takodje mucao, pa mu to nista nije smetalo da bude veliki sluga Bozji, veliki prorok i veliki vodja jevrejskog naroda." Posle toga je otac Jovan, hteo-ne hteo, morao da prihvati da bude izabran za episkopa sangajskog. Posle nekoliko dana opet je sreo u tramvaju onog prijatelja kojem je rekao da ga zovu greskom. Kad je prijatelj video signature, oznake episkopskog dostojanstva, pitao ga je: "Sta to bi, oce Jovane?" "A eto, morao sam da primim." Vratio bih se malo na njegov zivot od detinjstva pa do 1925. godine, kada je zamonasen u Miljkovom manastiru kod Svilajnca. Rodjen u Rusiji, zadrzao je prezime Maksimovic, jer su njegovi preci kao izbeglice, odnosno prognanici, - ja izbeglice nazivam nasom recju prognanici, zato sto nisu sami napustili zemlju po svojoj volji, izbegli, vec su pod uticajem neprijatelja i sile njihove prognani - tako su i njegovi preci otisli za Rusiju, sklanjajuci se od turskog terora. Tamo su zadrzali svoje srpsko prezime. Od malena je sa roditeljima odlazio na Bogosluzenje. Kao decak je zavoleo crkvu i posluzivao je kao ctec svestenicima u svome mestu. Zavrsio je, rekoh, najvisu vojnu skolu, zatim pravni fakultet i, sticajem okolnosti, morao je da napusti Rusiju, kao i mnogi koji se nisu slagali sa marksistickom ideologijom. Dosavsi u Beograd sa majkom i sestrom, on je od prvih dana, da nikome ne bi bio na teretu, prihvatio da prodaje novine po beogradskom ulicama. Svako jutro je prvo dolazio u Patrijarsiju, da sluzbenicima ponudi novine. Odmah se, kao vanredni student, upisao na Teoloski fakultet i niko nije znao da je taj skromni prodavac novina vec zavrsio dva fakulteta u Rusiji. Diplomirao je sa najvecom ocenom i u prvo vreme bio je profesor gimnazije u Beogradu. Zamonasen je 1925. godine i nekoliko meseci posle monasenja dobio je jerodjakonski cin, a zatim i jeromonaski. Dao je zavet da zivi kao asketa, i to kao krajnji asketa, koji ne samo jezikom nego delima svojim slavi i hvali Gospoda. Kao takav je 1929. godine postavljen od strane Svetog arhijerejskog sinoda Srpske pravoslavne crkve za suplenta Bogoslovije u Bitolju. - Koliko je generacija izveo sveti Jovan Sangajski, koliko je vremena proveo u bitoljskoj Bogosloviji ? - On je u Bitolju proveo sest godina. Bogoslovija je bila sa pet razreda sve do 1932. godine. On je predavao generacijama koje su imale petogodisnje skolovanje i izveo je maturante 1930/31. i 31/32. godine, a ostalim razredima je predavao od prvog do cetvrtog razreda. Ja sam bio u cetvrtom razredu kada je on otisao za Beograd, da bude proizveden za episkopa. Kad se vratio iz Beograda u Bogosloviju, on se sa svim razredima fotografisao. Na fotografiji, koju cuvam i danas kao najdrazu uspomenu, vidi se jedan mali covek, manji po telu, po rastu, od njegovih vaspitanika, ali njegovo duhovno znanje, njegovo bogatstvo duse njegove vece je, cini mi se, nego - kad bi to bilo moguce - da se skupi znanje svih danasnjih zitelja grada Beograda. Njegova dusa je bila zaista bogata neprolaznim bogatstvom kojim je on jos za zivota od Boga bio nagradjen, da cini, ne on licno, nego preko njega Gospod Bog, ogromna cuda. - Zavrsilo se Vase skolovanje, pa ste rukopolozeni za svestenika. Tekao je vas svestenicki zivot. I eto, prolazile su godine, pa decenije, i na kraju je doslo vreme da bude kanonizovan sveti Jovan Sangajski, odnosno, otac Jovan Maksimovic, Vas profesor. Kako ste se Vi osecali kad ste primili tu vest? - Mi smo njega oduvek smatrali svetiteljem. Iako smo
bili deca, djaci, dovoljno smo znali o svetiteljstvu, o nagradi Bozjoj
pojedinim ljudima, koje je Bog proglasio jos za zivota svetiteljima, jer
je njima dao moc da oni misaono opste sa ljudima. Dovoljno je bila samo
pomisao da treba da se - Njegove ucenike, Vas, vase kolege, sabracu Vasu, cekalo je strasno vreme. Iz skole ste izasli spremni, nauceni od divnih profesora, svetitelja Gospodnjih. Pored svetog Jovana Sangajskog, tu je bio avva Justin Popovic i Vladika Nikolaj. I onda Vas je sacekao rat, uzas, bratoubistvo, mrznja. Kako su tekle te godine, kako ste Vi, oce, prosli kao svestenik u najgore vreme po Crkvu i narod? - Ja bih najpre zeleo, pre nego sto odgovorim na Vase pitanje, da se vratim uspomeni blazenopocivseg episkopa Nikolaja Velimirovica, a zatim avve Justina i tek onda bih presao na zivot i rad moje generacije za vreme teske okupacije i kasnije. Mi djaci smo u licnosti preosvecenog vladike Nikolaja gledali zaista jednog Bozjeg coveka, jednog andjela Bozjeg koji zivi na zemlji. Isto tako smo gledali i avvu Justina Popovica. Vladika Nikolaj je bio pun mudrosti, pun znanja, i prakticnog znanja. Bio je narodni covek koji je umeo da pridje svakom coveku, da ga posavetuje, da mu da pravi odgovor na njegova pitanja o duhovnom zivotu. Vrlo cesto je dolazio kod nas u Bogosloviju za vreme rucka. Sluzio je praznicima i mi smo prosto bili ushiceni slusajuci njegove propovedi. Ali, verujte, u pocetku, dok jos nismo bili bogoslovski malo vaspitani i nasom naukom prosveceni, tesko smo mogli da shvatimo sustinu svih njegovih propovedi, iako je on govorio narodnim jezikom. Avva Justin je bio duboki filozof. Njegove propovedi su bile gromoglasne, jake, teske, ali on je, za razliku od episkopa Nikolaja, govorio za nas djake nerazumljivim jezikom. Trebalo je mnogo vremena i ucenja dok nismo shvatili velicanstvenost i dubinu misli avve Justina. Avva Justin je bio veliki pravednik. Voleo je red i disciplinu. Bio je ostar, ali pravedan. Trazio je od nas znanje, ali pored znanja, cini mi se da je vise obracao paznju na nase vladanje, nase ponasanje, na nas unutrasnji duhovni nacin zivota. Secam se jednog dogadjaja, tada sam bio u trecem razredu Bogoslovije - koji moze da oslika licnost avve Justina i njegov odnos prema nama. Zima pocinje, on dodje za vreme rucka u trpezariju i kaze: "Deco moja, hladno je, veceras treba da pocnemo da lozimo. Ima polomljenih stakala na prozorima u spavaonicama. Doci ce stolar, pa dajte, prikupite malo para i platite opravku prozora u vasoj spavaonici." A mi, treci razred, buntovan. Pocesmo da komentarisemo to naredjenje avve Justina, jer onako mladi i neiskusni, nismo shvatali da je to molba (jer je Bogoslovija radila u veoma teskim uslovima), i dodjosmo do zakljucka, a na predlog dvojice kolega, da mi ne prikupljamo pare i ne zelimo da snosimo troskove za opravku prozora, jer smo u pocetku skolske godine nesto vec dali na ime lomljenja stvari, inventara i slicno. Uvece u devet sati, odlazi ceo razred sa zanimanja, koje je trajalo tri sata posle vecere. Na zanimanju smo ucili i spremali se za sutrasnju nastavu. U devet i cetvrt dolazi avva Justin i obilazi sve djake u spavaonicama. Otvorio je vrata nase spavaonice, na kojoj mi nismo bili zatvorili prozore. Nastala je promaja. Kako je vetar dunuo, polupalo se i ono stakala sto je bilo na prozorima. On je na to rekao: "Aha, ovo je protiv mene bunt." Na tome se sve zavrsilo. Mi smo tu noc proveli u sobi sa otvorenim prozorima, iako je sneg poceo da pada. Sutradan, za vreme rucka, dolazi ponovo avva Justin. Kad je procitana molitva posle obavljenog rucka, poceo je da govori. Nije hteo da kaze koji razred, nego je rekao: "Jedan razred, deco moja, ogresio se o mene, ja sam zamolio da se to uradi, oni su bili buntovni, nisu ni prozore zatvorili, nego da se i ono malo stakala sto je ostalo polomi. Ja necu da vam kazem koji je to razred, necu da kaznjavam jos, ali molim da se sami jave organizatori. Kad god postoji neki bunt ili protest, mora da postoji jedan ili dvojica koji su kolovodje." Trazio je da ti dodju kod njega do pet sati. U protivnom, uzece prozivnik i svakog drugog iz razreda ce izbaciti iz skole. Jos je dodao da on nece da trazi krivce, neka sami pokazu da mogu da snose posledice svoga cina. Mozete li da zamislite kako nam je bilo. Sa Avvom nije
bilo sale. On je to uradio jedne godine u Sremskim Karlovcima. Nije
trpeo samovolju i bundzije. Smatrao je da takvima nije mesto medju
svestenicima. Oni "hrabri" decaci, koji su dan pre toga
prihvatili predlog i odbili da poslusaju oca Justina, sada su poceli
jedan na drugog da svaljuju krivicu. Nastalo je opste optuzivanje,
svadja, a s Avva Justin je bio veliki covek, veliki znalac, veliki strucnjak, dobar vaspitac, koga se mi tako rado secamo, kao i naseg oca i svetitelja Jovana, a isto tako i vladike Nikolaja. Smatram, ne samo ja, nego su tako mislili svi djaci bitoljske Bogoslovije, i kasnije sa fakulteta, jer je avva Justin nama bio profesor i na fakultetu, smatramo i njih dvojicu, Justina i Nikolaja, svetiteljima, iako nisu jos od strane Srpske pravoslavne crkve zvanicno kanonizovani. Gledajuci na njihov zivot i rad, kao i njihov zemaljski kraj, smatramo da su i oni dostojni da od Boga budu nagradjeni svetiteljstvom. Nadam se i zelim da jednoga dana nasa SPC dodje do tog ubedjenja na osnovu propisa, po kojima se neko u Pravoslavnoj crkvi proglasava za svetitelja. Nadam se, molim i zelim da i njih dvojica uskoro budu proglaseni svetiteljima. - Oce, vi ste svestenik 65 godina, imate zaista mnogo iskustva, recite nam da li se svetiteljstvo, i pre nego sto neko bude zvanicno kanonizovan, najpre projavljuje u srcima ljudi. Da li najpre ljudi srcem osete svetitelja? - Da, projavljuje se u nasoj dusi i nasim srcima, i postoje vidni znaci. Na njihovim grobovima, na grobovima Bozjih svetitelja, koje je Bog jos za zivota proglasio svetiteljima, davsi im snagu i moc, da njihova molitva bude primljena, uslisena pred Bogom i ispunjena do krajnjih mera i granica, cesto se desavaju cuda. Recimo, ljudi se mole Bogu za ozdravljenje nekog coveka i taj covek dodje na njihove grobove i dobija isceljenje. Imamo niz takvih primera. Ne znam kakav drugi razlog postoji, treba da se obrazuje crkvena komisija koja ce da ustanovi da su njihova tela netljena, kao sto je komisija od 12 clanova u San Francisku, na celu sa trojicom episkopa i sa jos devet civila, otvorila grob svetog Jovana Sangajskog. Kad su clanovi komisije podigli poklopac sa njegovog sanduka, prvo sta su uradili jeste da su podigli platno kojim je bila pokrivena njegova glava. To platno je u stvari onaj vozduh, koji djakoni, ako sluze, ili sam svestenik, drze na ramenima svojim prilikom Velikog vhoda, kada se iznosi Sveta Tajna pricesca. Prilikom upokojenja svim svestenicima, a narocito vladikama, lice se pokriva vozduhom. Podigavsi vozduh sa glave Jovana Maksimovica, odmah su videli da je njega Gospod odavno proglasio svetiteljem, jer je njegovo lice odavalo utisak kao da spava. Brada njegova, obrve njegove, kosa njegova, sve je bilo onako kao kada je bio ziv. Onda su skinuli carsav i videli su da su nokti potpuno citavi, samo je koza dobila tamno-zutu boju, kao vosak. Jovan Maksimovic bio je kao da je ziv. A on je i rekao da nece otici zauvek, nego da ce biti ziv i da ce se moliti Bogu za sve ljude. Jer svi smo mi pred Bogom zivi, i oni koji su telesno umrli, oni su pred Bogom zivi. Zato se i kaze: dobio pokoj, pokoj mu dusi. Na taj nacin mi izrazavamo svoju veru da je on promenio zivot, da je iz telesnog zivota, zemaljskog zivota, kroz novu kapiju prosao i otisao u drugi, nebeski, blazeni, vecni zivot. Pokoj i mir se zato kaze i: blazeno uspenje, sto znaci: blazeno usnuce. - Da se sada vratimo na pitanje o vasem zivotu i svestenickom radu. Kako je to bilo pre rata, za vreme i posle rata. Vi ste tada sluzbovali u Sapcu. - Ja sam sluzbovao u rodnom mestu vojvode Misica, u Struganiku. Sa velikim bolom sam primio vest da su Nemci okupirali nasu zemlju. Puna tri meseca nisam otisao u Mionicu, koja je tada bila sresko mesto, i nije bila daleko, ne zeleci da vidim neprijateljskog vojnika sve dok zbog preke potrebe nisam morao da odem tamo. Nemci nisu dirali narod dok neko od njihovih ne bi bio ranjen ili ubijen. Tada su odmah opkoljavali mesto i odvodili na streljanje po 100 ljudi za jednog ubijenog vojnika i 50 za ranjenog. - Oce proto, nikada nisam imala prilike da pitam nekog, a uvek sam zelela: kakav je bio odnos Nemaca prema svestenicima? Odnosno, kako su se prema svestenicima odnosili Nemci okupatori i Rusi oslobodioci? - Ja nisam cuo da je u Sabacko-valjevskoj eparhiji, a bilo je nas 120 svestenika, bilo ko doziveo neku neprijatnost, ni od Nemaca ni od Rusa. Secam se kao danas, bio sam u parohiji i kad sam se vratio kuci, supruga mi je rekla da su prosli Nemci. Desetak njih su dosli u kucu, a to je bila manastirska kuca zvana celija. Mala jedna kuca, imala je samo kuhinju, hodnik i spavacu sobu. Otvorili su vrata od kuhinje, pogledali, onda su otvorili vrata od sobe, videli su da beba, moja starija kcerka Ljiljana, spava u kolevci i jedan od njih je na nemackom rekao da dete spava. Zeni je to bilo tako prijatno. Posle sveg onog straha, oni nisu hteli da udju u sobu zato sto beba spava. Po svemu sudeci, valjda je to neko nase prokletstvo, nama je najgore sa nama. Svestenici su najvise stradali, bar u centralnoj Srbiji, posle rata; pocelo je to 1945.godine, a nastavilo se dugi niz decenija, sve do pre petnaestak godina. Ja sam imao jedan neprijatan dozivljaj sa pripadnicima Nacionalne straze, mislim da su oni bili ljoticevci. Jednom prilikom sam isao iz Ribnice, svoje crkve, kroz sumu gore, jedno dva-kilometra, i trebao sam da dodjem do puta ili dzade, kako tamo kazu, koji je povezivao Gornji Drenovac sa Kolubarom. Bejase nevreme neko, poledica, sacuvaj Boze. Ako bi korak napravili mimo putanje, pali bi na led i razbili se. Ja sam u vunenoj sarenoj valjevskoj torbici nosio svoj pribor, krst, trebnik, epitrahilj; isao sam na obred u jedno selo daleko petnaestak kilometara. Magla je bila da se prst pred okom nije video. Cujem ja da pedeset metara iznad staze kojom sam isao gore na putu neko razgovara. Onda neko povice: "Ko ide!" "Mesni svestenik", odgovaram ja, a on mi kaze da skrenem desno k njima. Ja pokusam, padnem i opet se vratim na putanju. On opet vice da skrenem desno, ja mu objasnjavam da je poledica velika i da je to nemoguce. Nekako sam se vratio i dosao gore. Tamo je bilo dosta vojnika i dva ili tri oficira. Jedan od njih mi je prisao i povisenim glasom drsko kazao: "Vi ste spijun, nosite postu partizanima!" Ja sam mu odgovorio: "Gospodine kapetane" (bio je kapetan), "mene se ne ticu ni partizani ni drazinovci, ja sam svestenik Srpske pravoslavne crkve i idem po sluzbenoj duznosti." On dohvati moju torbicu, istrese sve iz nje. Ispadose epitrahilj, krst i ostale stvari koje svestenik nosi. Dohvatio je trebnik (sluzebnik) i poceo da ga prelistava. Ja mu kazem: "Zalosno je, gospodine kapetane da ja kao srpski svestenik od srpskog oficira dozivljavam takav tretman." On se okrenu i viknu: "Jos govoris!", i udari mi samarcinu. U to je naisao moj parohijanin Ljuba Markovic i rekao tom kapetanu da sam ja njihov svestenik, castan i posten covek koji se nikada nije bavio nikakvom politikom, a ni sada se ne bavi. Tako su me pustili. Interesantno je napomenuti ono sto sam kasnije saznao od jednog mog parohijanina koji je bio mobilisan u partizane. Neposredno nakon tog dogadjaja bila na Maljenu velika borba izmedju Nemaca i partizana. Ovaj parohijanin je bio ranjen, i bio je u valjevskoj bolnici. Tamo je saznao da je onaj oficir koji je mene osamario dobio metak u dlan i da nikako ta rana ne moze da zaraste. Pricalo se medju ranjenicima da ga je to Bog kaznio sto je, na pravdi Boga, osamario srpskog svestenika. Posle rata je za nas svestenike bilo mnogo teze. - Nikako mi nije jasno kako je to uspelo da se iz duse narodne iscupa koren vere. Vi ste cuvali mlade izdanke i ocuvali do danas, da mi imamo sta da nasledimo. Da nije bilo takvih svestenika, nas bi sacekala potpuna duhovna pustos. - Vera u dusi naseg coveka nije pustila duboke korene, nije bila ukorenjena, nije bila jaka, nije bila cista. Nas narod, a narocito seoski, neskolovan, smatrao je da je vera samo obicaj, tradicija. Slavio je slavu, jer je slavio i njegov otac, i deda, i pradeda. O Bozicu, odnosno na Badnji dan, unosio je pecenicu i slamu. Vise su gledali na to zemaljsko nego na versko. U nasem narodu su slava i praznici smatrani kao dan cascenja, goscenja, jedenja i pijenja, a malo je bilo ljudi koji su na dan svoje slave dolazili u hram da se pomole Bogu i svetitelju, svome krsnom imenu, zastitniku svoga doma, i da prinesu usrdnu i zahvalnu molitvu. A onda je komunizam ucinio svoje. U selu su najveci uticaj imali prosvetni radnici. Oni su, sa jedne strane, najvise doprineli da oslabi vera, a sa druge strane, iako sa zaljenjem, moram priznati da je tome doprinelo i drzanje nas svestenika. Taj prokleti materijalizam, ta zelja za nekim komforom, za bogacenjem, pod geslom: ne samo da ja imam, nego moram da ostavim i svojim unucima, ucinio je da su mnogi od nas svestenika prelazili preko granice dozvoljenog. Ja sam imao prilike da kao ucenik pete ili seste godine Bogoslovije u svom rodnom mestu vidim tako nesto. Taj dogadjaj je na mene ostavio utisak za ceo zivot. Zvao me mesni svestenik, koji je u to vreme bio na parohiji u mojoj crkvi, da mu pomognem. Svestenik je imao u svojoj parohiji sest sela sa oko hiljadu domova. Parastose je slusio u crkvi praznikom i nedeljom, i preko sedmice ako ima negde neko opelo. Prisustvovao sam jednom vrlo neprijatnom susretu svestenika i porodice koja je sahranjivala pokojnika. Bilo je to u mom selu. Jos sanduk nije bio spusten u raku, kad dolazi neko iz porodice i pita: "Oce, koliko smo duzni?" Okupe se skoro svi muskarci oko svestenika. A svestenici nisu ni u ono vreme, kao ni danas, znali da budu umereni. Takav je bio i ovaj svestenik. Kazao je neku veliku cifru. Na to su seljaci poceli da ga grde, psuju i vicu: "Pope, ti si lopov." Ja ne znam gde da pogledam. Bilo mi je strasno tesko. Udaljio sam se i tada sam sebi stavio u zadatak, ako dodje vreme da postanem parohijski svestenik, da cu sve svoje usluge, trebe, vrsiti na dragovoljnoj bazi: koliko ko moze i ima; sta da i kada da. Zato sam bio presrecan sto sam posle mature maja meseca 1937. odmah u julu dobio zaposlenje kao pripravnik Crkvenog suda u Nisu. Radovao sam se sto necu biti parohijski svestenik. Imao sam svoj posao u kancelariji, platu dovoljnu za skroman zivot, medjutim, dve i po godine sam proveo kao pisar Crkvenog suda, pripravnik. Polozio sam crkveni ispit i sticajem neverovatnih okolnosti, morao sam da napustim taj posao i postanem svestenik. Iako je ubistvo nesto sto se nikako ne moze povezati sa sluzbenicima suda, svejedno da li rade u crkvenom ili gradjanskom sudu, ponekad se dogadjaju i takve stvari. Jedan od nizih sluzbenika suda je, zaslepljen pohlepom, u podrumu zgrade Crkvenog suda ubio drugog sluzbenika. Bilo je to oko Vaskrsa, posla mnogo u crkvi i oko administracije. Prota Radosav je dosao u kancelariju da zavrsi posao koji mu je poverio vladika. Tada je sreo coveka koji ce kasnije biti optuzen za ubistvo, koji mu je rekao da je doticni sluzbenik nestao i da je ubijen. Prota je onako uzgred pitao kako to ubijen, sta on to prica, a ovaj je odgovorio da ga je neko ubio zbog novca koji je imao na knjizici. Tada se nije jos ni znalo da je taj covek nestao, a kamoli da je ubijen. Prota koji je tada bio u cinu djakona, nije hteo da razglaba i praznoslovi, jer je sve sto mu je kasnije optuzeni govorio izgledalo kao potpuna besmislica. Zavrsio je svoj posao i otisao zurno kuci, jer je prvog dana Vaskrsa trebalo da bude krstenje njegove prve kcerke Ljilane. Posle izvesnog vremena, policija je, na osnovu dokaza uhapsila tog sluzbenika suda. Pre pocetka sudjenja, djakon Radosav je jednom svesteniku ispricao ovaj razgovor sa okrivljenim. Svestenik je odmah otisao kod tuzioca, ispricao mu sve i tuzilac je djakona pozvao da svedoci. Djakon Radosav je svedocio onako kako se to dogodilo, iskreno i posteno, po Bozjoj i ljudskoj pravdi. To svedocenje je bilo uzrok gubitka posla, jer se time zamerio tadasnjem episkopu niskom, Jovanu Ilicu, buduci da je okrivljeni bio njegov rodjak. Vladika je hteo da ga rukopolozi i posalje za svestenika u najgore moguce mesto, na jugoslovensko-bugarskoj granici, odakle se ni jedan svestenik nije vratio, jer su ga, kako kaze prota, "ili vuci pojeli ili Bugari ubili." Prota je posao da polaze svestenicki ispit u Beograd, pred komisijom SAS. Polozio je ispit i sutradan je bio rukopolozen za svestenika u kapeli Patrijarsije. Na rukopolozenje je dosao i njegov profesor avva Justin Popovic. »uo je da je njegov nekadasnji djak i sadasnji student ima problema, pa je dosao da bude sa njim u tom svecanom trenutku. Presao je u Sabacko-valjevsku eparhiju, gde ga je pozvao i srdacno primio vladika Simeon. Otisao je na parohiju i tamo ostao sve do 1957. godine, kada ga je blazenopocivsi patrijarh German pozvao u Beograd. Od prvog dana kada sam poceo sa svestenickom sluzbom i kada me je jedan covek pitao koliko je duzan, rekao sam da nije nista duzan. On je rekao da hoce da nagradi trud i rad, a ja sam mu odgovorio: sta date i koliko date, sta mozete i koliko mozete i kada i kako mozete. Od tada, pa sve do danas - ponekad zamenim nekog svestenika u crkvi Svete Petke, procitam molitvu... - ponasam se isto. - Kroz Vas dugi svestenicki vek, evo vec 65 godina, krstavali ste, vencavali, ispovedali i pricescivali ljude. Ima li razlike izmedju ljudi sada i nekada, ili je ljudska muka uvek ista? Vi kao svestenik to najbolje znate. - Razlike postoje. Po mom misljenju, ima tri vrste ili tri grupe ljudi. Imamo prvu, nazalost malu, grupu cestitih i Bogu odanih, bogobojazljivih ljudi, koji cvrsto veruju u Boga, imaju cistu dusu i srce i dolaze redovno u crkvu. Ja sam i zimi, kad su snegovi veliki do krova, sluzio Svetu Liturgiju, a nikada nije bilo manje od pedeset prisutnih. To vam je ta prva grupa. Onda imate drugu grupu: oni veruju, ali ne veruju tako cvrsto i cine razne prestupe. Ti su najmnogobrojniji. Vera im je mlaka i vise je obredna nego prava vera. A imate i onu trecu grupu, i ta je mala. U toj grupi su oni skoro bezboznici. Ja sam se trudio, ne samo posle svake Liturgije, posle svakog Bogosluzenja, nego i posle vrsenja svete tajne: krstenja, jeleosvecenja, miropomazanja, da odrzim kratku pouku. Nikada nisam dozvolio da prodje bez propovedi. Znao sam, narocito zimi, da idem po selu po zahtevu mojih parohijana, da krstim dete u kuci. Bili su veliki snegovi, strasne zime, a tada su krstavali decu od prvog dana po rodjenju pa do cetrdesetog dana. Nisu nikako dozvoljavali da prodje cetrdeset dana, a da dete ne bude krsteno. Zato se krstenje obavljalo u kuci, da se beba ne nosi po zimi u hladnu crkvu. Dodjem tako u kucu domacina da krstim dete, a bude prisutno dvadeset, trideset ili pedeset osoba. Gledao sam, u granicama mojih sposobnosti, muzikalnosti i moga glasa, da nikada ne skracujem bogosluzenje i posle bogosluzenja, za vreme rucka za stolom kada su svi na okupu, iskoristim priliku da progovorim. Cujem da se negde u parohiji ljudi svadjaju oko brazde ili stope zemlje, i odmah iskoristim prvu priliku, u kuci ili crkvi posle Svete Liturgije da o tome govorim, ali ne imenujuci nikoga. Nazalost,cuo sam jednom da su se dva rodjena brata zavadila oko necega, pa su preko ograde koja deli njihova dvorista jedan drugome grdili majku. I to sam iskoristio kao temu za propoved. - Mnogo je propovedi i pravih bisera verovatno otislo, mada prava rec ne propada, ostaje u ljudima. Koliko ste uspeli propovedi da sacuvate, jer ste, eto, objavili izvanrednu knjigu? - Po mojim sveskama imao sam oko 400 propovedi. Samo dve propovedi nisu sacuvane. Prvu sam odrzao kao pocetnik paroh u Sapcu. Dosao sam u decembru, i spremala se Svetosavska akademija. Bas na taj dan, po rasporedu, ja sam trebao da odrzim predavanje. Govorio sam 20 minuta. I nadam se da nije neskromno da kazem, da je posle dobar broj vernika dosao u kancelariju da vidi tog novog Lazu Milina. Tako su me onda zvali. Laza Milin je otisao iz Sapca godinu dana pre mog dolaska. Druga, takodje zagubljena propoved je slovo koje sam odrzao nad odrom blazenopocivseg vladike Simeona u Sapcu 1957. godine. Posle te propovedi, patrijarh German me je pozvao u Beograd. Eto tako, te dve propovedi, koje su na neki nacin omedjile moj zivotni put, nisu sacuvane. - Tu se, ustvari, kroz Vase propovedi i sluzbovanje vide plodovi Vase skole. Svaka propoved je brizljivo preradjena i pripremljena; vodite racuna o svemu i nema nikakve improvizacije. - Od prvoga dana, 22. maja 1938. godine, kada sam postao djakon, stavljen sam u red propovedajucih. U pocetku sam pisao, brisao, dopunjavao i menjao, ali nikada ni jednu propoved za 65 godina nisam citao. I dan-danas propovedam, vec sam 20 propovedi odrzao u manastiru Ostrog po zelji igumana Jovana. U pocetku sam ih ucio skoro kao pesmicu. Posle mi je bilo dovoljno da jedanput-dvaput procitam tekst koji sam pripremio za propoved i da izadjem da propovedam. - Vratimo se jos jedanput na Vase skolovanje. Vi niste zavrsili bogosloviju u Bitolju, nego u Sarajevu. - Da, peti i sesti razred bogoslovije sam zavrsio u Sarajevu. Kad je otisao moj vladika Jovan iz Bitolja, ja sam, verovatno zbog tuge za njim, trazio premestaj za Karlovce, a dobio sam Sarajevo. Da sam ostao u Bitolju i da je ostao vladika Jovan do kraja, ja bih sigurno bio monah. - Molim Vas da na kraju naseg razgovora kazete neku pouku nasim citaocima. Sta je najbitnije sto svestenik treba da uradi za ljude? - Za ljude je najbitnije i najspasonosnije da ih ucvrscujemo u veri i nadi za njihovo spasenje. Da razvijemo kod njih ljubav prema Bogu i ljubav prema bliznjima. Svojim propovedima, i ne samo jezikom, nego pre svega licnim primerom i primerom svoje porodice, da budemo dosledni i dostojni nauke koju propovedamo. A u onome sto mi preporucujemo nasim parohijanima, da vide od nas na delu. - Oce proto, u ime casopisa "Put Istina i Zivot" ja Vam se najsrdacnije zahvaljujem na ovom razgovoru. - Pozdravljam sve citaoce casopisa "Put, Istina i Zivot," a Bogu slava i hvala. razgovarala: Radmila Misev
Protojerej-stavrofor hadzi-Radosav Mitic izdao je knjigu "Propovedi", 1. i 2. deo. U ovim knjigama ima 302 propovedi, koje su tematski grupisane. Ima 104 nedeljne propovedi, 90 praznicnih i 108 prigodnih propovedi. U predgovoru knjige pokojni dr Lazar Milin je napisao sledece: "Protojerej-stavrofor Radosav Mitic spada u red onih Hristovih slugu koji su stalno radili na svim poljima crkvenog zivota, a nikad se ni pred kime nisu hvalili svojim veoma plodnim i strpljivim radom. On je proveo mnoge godine na seoskoj parohiji eparhije ©abacke, i to u najteze vreme nemacke okupacije, kad je glava svakog svestenika, a pogotovo seoskog, svakog dana i svake noci bila u opasnosti da se rastavi od tela, kako od divljih zivotinja koje su po zimskom nevremenu susretale vrednog i savesnog dusebriznika koji je i nocu morao da ide kroz sume i poljane da tamo negde, na kraj siroke parohije, ispovedi i pricesti nekog bolesnika na samrti, tako i od zlih ljudi koji su vrebali svaki popin pokret, merili svaku popinu rec, da bi ga mogli optuziti i osuditi kao pristalicu one suprotne strane. Nikada se prota Radosav nije zalio na svoj polozaj, ali je u naknadu ostao u divnoj uspomeni kod svojih parohijana. Prota Radosav je kao gradski paroh popravio i ukrasio mnoge hramove i podigao crkvene zgrade u saradnji sa umetnicima i inzinjerima koje je umeo da pronadje i odusevi za rad, i uz darezljivost svojih parohijana, koji su sa ljubavlju pomagali ovaj sveti poduhvat svoga dragog i vrlo postovanog prote. Nikad se ni pred kim prota Radosav nije time pohvalio. Ali sama dela govore o njemu. Ali ono sto u ovom slucaju valja najvise naglasiti i istaknuti, to je propovednicka, upravo apostolska delatnost prote Radosava. Nikada on nije propustio Svetu liturgiju bez propovedi. On je sasvim pravilno shvatio odnos Svete tajne evharistije, Svete liturgije i Svete reci, to jest Evandjelske propovedi. One sacinjavaju jednu nerazdvojnu celinu. »ovekov duhovni zivot sastoji se od razuma, srca, osecanja i volje. A covek koji ucestvuje u Svetoj liturgiji dosao je u crkvu na molitvu, i to ne kakvu bilo povrsnu molitvu, nego, kao sto se zavrsava svaka jektenija, da sam sebe i zivot svoj preda Hristu Bogu. Tu duznost prota Mitic obavljao je u toku celog svog aktivnog staza i pastirstvovanja, obavlja je i sada kao penzioner, a nikada se nikome nije pohvalio. O tome govori sama cinjenica da je on pisao svoje propovedi i da ih do sada ima preko 400 i da ce izabrane izaci u dve knjige. Koje su opste karakteristike protinih propovedi? Ono sto odmah pada u oci jeste kratkoca propovedi. To
je vrlo vazno. Dugacke propovedi, ma koliko bile interesantne, zamaraju
slusaoce pa mogu lako da postanu dosadne. Drugo, protine besede su
logicne i jasne, bez neke patetike i bez parolastva i maglovitih, toboz
duboko-filozofskih zakljucaka. Trece, protine propovedi su tacno u
granicama Evandjelja i uopste Svetog Pisma, na strogo pravoslavnom
stanovistu. Cetvrto, protine propovedi su u tesnoj vezi sa svakidasnjim
zivotom pa se zato citaju i slusaju sa zivim interesovanjem. Najzad,
posto smo mi ljudi gresna bica, a cilj liturgije i propovedi je da nas
ocisti od greha, nije cudo sto je dominantan ton skoro svake protine
propovedi poziv na pokajanje. Uostalom to je glavni poziv
Evandjelja. Ko procita ovu zbirku propovedi, osetice dug zahvalnosti
njenom autoru."
|
koji
odoleva olujama i velicanstven je u svojoj starosti. On je jedan od
poslednjih iz plejade ucenika Bitoljske bogoslovije, kojima je bilo dato
da cuvaju veru u srpskom narodu i svedoce Hrista u najteza vremena.
Miloscu Bozjom, nasem narodu su, pre velikog stradanja, bili dati
duhovni gorostasi za ucitelje: sveti vladika Nikolaj zicki i ohridski,
avva Justin Popovic i sveti Jovan Sangajski. Oni su predavali u
bitoljskoj bogosloviji, ucili i u veri utvrdjivali, pripremali
generacije svestenika kojima je, po Bozjem promislu, bilo namenjeno
da sluze i propovedaju u toku predratnih i ratnih godina, kao i da se
bore sa avetima bezboznistva u toku vise decenija komunisticke vlasti.
u
sobu, posedamo gde ko stigne i zauzme mesto, jer svi nisu imali gde da
sednu, a on kaze: "Stojte, stojte, ima mesta, sluzite
se." I mi smo se sluzili, on se radovao, a da nije nikada ni jedan
jedini komad pojeo. Ostatak od paketa bi spremio da ponesemo u svoj
razred i podelimo drugovima. Po citavu noc se molio Bogu klececi pred
ikonama u svojoj sobi. Uvece je znao da sedi dugo za stolom i ako
oseti da ce da zadrema, on se trgne i krene u obilazak. Uzme svoj stap,
tesko je hodao jer mu je, cini mi se, desna noga bila malo kraca, kao
posledica ranjavanja. On je u Rusiji bio zavrsio Carsku kadetsku skolu,
to je bila najvisa vojna skola. Posle je zavrsio i Pravni fakultet i
jedno vreme je bio u sudu sluzbenik, pripravnik. Kad je izbio rat 1917.
godine, on je, s obzirom na to da je zavrsio Carsku kadetsku skolu -
Vojnu akademiju, morao da ucestvuje u ratu protiv boljsevika. Bio
je ranjen, noga mu je ostala kraca. I gornja usna mu je bila povredjena,
verovatno ga je okrznuo metak, tako da je malo mucao u govoru. To se
nije mnogo primecivalo.
obratim o. Jovanu da se moli Bogu za ozdravljenje nekog clana moje
porodice i on je na neki, za razum neshvatljivi nacin, ali verom svakako
prihvatljiv, dobijao kao telefonom ili preko TV ekrana moje misli.
Kao da je bio onoga momenta zajedno sa mnom. I pored toga sto su misli,
da ih tako nazovem, jedna radnja nevidjena, koja se ne moze videti ni
cuti. I niko, pa ma koliko blizu bio ne moze ih ni cuti ni znati. Niko
sem Boga jedinoga i Njegovih svetitelja ne moze da oseti sta ja mislim i
zelim. Ali eto, otac Jovan je bio Bogom nagradjen i mogao je moju
misao, i svih drugih, da prima na jedan cudan nacin, Bogom nagradjen
nacin. Odmah je odgovarao na takve molbe koje sam izrazavao svojim
mislima. U to sam se mnogo puta uverio. Kad sam cuo da je
kanonizovan i da ga je i nasa Crkva priznala za svetitelja, ja sam
bio pun srece i neobicne dusevne radosti, kao da sam ozaren nekom
nebeskom svetloscu. I ponosan sam bio da sam, eto, udostojen od Boga da
moj profesor bude svetitelj. Svakoga dana, po nekoliko puta, molim se
Bogu i svetiteljima. Svetom Jovanu Sangajskom se posebno srdacno molim
i uvek pored titule koju je on imao kazem i: "Moj dragi
profesore, moli se Bogu za tvoga ucenika." Bog mi je dao da
dozivim 89. godinu, i svi iz moje generacije koji su docekali
kanonizaciju naseg profesora beskrajno su bili blagodarni Bogu na
milosti. Mi smo poslednja generacija kojoj je on predavao. Na
kraju cetvrte godine ostali smo bez njega, kada je otisao za Sangaj, i
cini mi se, koliko saznajem, da sam ja do sada jedini ziv od njegovih
mnogobrojnih ucenika.
vi
smo bili strasno isprepadani. Ona dvojica, koji su bili kolovodje,
bejahu mudri, hrabri, pametni i dobri drugovi. Odlucili su se i posli u
nastavnicku sobu oca Justina. Po obicaju, prvo su pred vratima procitali
kratku molitvu, a kada je otac Justin odgovorio: "Amin", oni
su usli. Rekli su mu da su dosli da od njega traze oprostaj i
izvinjenje, i poceli da placu. Kad su se vratili pricali su da je
otac Justin sa njima zajedno plakao. Posebno ih je potreslo to sto
je Avva plakao mnogo duze i vise suza prolio negoli krivci. On je bio
srecan da je probudio kod djaka kajanje, priznanje svojih rdjavih
postupaka, svojih grehova. Kao i to sto je video iskreno pokajanje u
molbi i zelji da im greh bude oprosten i od Boga i od svoga glavnog
vaspitaca, naseg drugog oca.