RADOSLAV GRUJIĆ

RADOSLAV GRUJIĆ – SVEDOK VREMENA

Danas – zapravo večeras prema još uvek važećim odlukama komunističke vlasti iz 1945. godine mi treba da govorimo o «ratnom zločincu» i čoveku «bez nacionalne časti».

Protojereja-stavrofora Radoslava Grujića, profesora Beogradskog univerziteta, akademika i jednog od najeminentnijih naučnika svog vremena pokušali su da unize sledbenici jedne pogubne ideologije. Među tim «borcima» bilo je njegovih učenika i studenata. Sramota se nastavlja, i traje do dana današnjeg.

Prošlo je više od pola stoleća kako su donesene ove nečasne odluke, i nisu još uvek ukinute. Na sreću, ne sledi te odluke današnja politička elita Beograda i Srbije, već je to naš i njen nemar koji traje, a ta sramna osuda ubire dane i beleži godine. Ono što raduje jeste činjenica da će sveštenik i naučnik Radoslav Grujić uskoro dobiti svoju ulicu u gradu Beogradu, gradu iz koga je odlazio, ali u koji se uvek rado vraćao. On Beogradu ništa ne duguje, ali je zato Beograd njegov veliki dužnik. Pored Beograda, Zagreb je drugo stanište u koje je prof. Dr Radoslav Grujić dolazio, u njemu studirao i radio, ali iznad svega imao veliki broj kolega i iskrenih prijatelja i poštovalaca.

Ko je u stvari Radoslav Grujić, kakav je njegov životni put i, uopšte, koliki je njegov značaj za srpsku, ali i evropsku nauku i kulturu?

Radoslav Grujić je rođen 29./17. juna 1878. godine u Zemunu. Tu je završio(1895) osnovnu školu i realku. Karlovačku bogosloviju završio je 1899. godine. Iste godine se oženio i rukopoložio za sveštenika. Postavljen je za parohijskog pomoćnika pri crkvi Svete Trojice u Zemunu, gde je starešina bio učeni prota Dimitrije Ruvarac. Taj period od nepunih pet godina (1. 12. 1899. do 1. 10. 1904.) bio je veliko parohijsko iskustvo, ali i iskušenje. Biti kapelan proti Dimitriju Ruvarcu, i još stanovati u njegovoj kući, značilo je isto što i hodati po trnju. U Ostavini prote Radoslava Grujića, koja se čuva kao zasebna muzejska celina u Muzeju SPC u Beogradu, sačuvano je i sto pisama koje je prota Dimitrije Ruvarac uputio tokom tih pet godina svom pomoćniku Radu ili Raji – kako je najčešće oslovljavao prof. Grujića. Naime, kada je prota Ruvarac postavljen za upravnika patrijaršiskog arhiva, a potom i načelnika Patrijaršijske štamparije u Sremskim Karlovcima, zamenjivao ga je mladi sveštenik Radoslav Grujić. Pored toga, Ruvarac je mladom svešteniku i njegovoj supruzi Milici ustupio i svoju kuću. U tim pismima, Ruvarac ga savetuje i kori; podučava i optužuje. (Evo nekoliko detalja iz pisama)

Životni put i naučno napredovanje sveštenika Radoslava Grujića bilo je trnovito, ali i odvažno. Od 1904. do 1914. godine bio je katiheta u velikoj gimnaziji u Bjelovaru. U ovom gradu počeo je jedan novi period u njegovom životu. Aktivan je učesnik svih kulturnih aktivnosti širom Slavonije. Prikuplja arhivsku građu i ostala svedočanstva iz bogate prošlosti Srba na tim prostorima. Uporedo je studirao prava u Beču i diplomirao 1908. godine sa državnim ispitom iz rimskog, kanonskog i slovenskog prava. Filozofske nauke studirao je u Zagrebu, gde je diplomirao 1911. godine. Na istom fakultetu odbranio je doktorsku disertaciju 1919. godine. Snagom volje i velikom upornošću za sedam godina završio je, pored redovne profesorske dužnosti u Bjelovarskoj gimnaziji, i dva fakulteta i objavio 69 radova među kojima se posebno ističe njegova «Apologija srpskog naroda u Hrvatskoj i Slavoniji i njegovih glavnih obeležja». Ovo delo napisano je 1909. godine za veoma kratko vreme kao odgovor državnom tužiocu na optužnicu protiv 53 Srbina na «veleizdajničkom procesu». Kada je počeo Prvi svetski rat (1914), optužen je i zatvoren kao veleizdajnik. Naredne godine (1915), pušten je i interniran u kućni pritvor, a potom premešten po kazni u Gospić. Posle dve godine vraća se u Bjelovar, a 1919. u Beograd gde je postavljen za profesora u Drugoj gimaziji, a potom za profesora crkveno-narodne istorije u Bogosloviji Sveti Sava. Iz Beograda odlazi (1920) u Skoplje gde je proveo najplodnije godine svog naučnog rada. Profesor je na Skopskom filozofskom fakultetu, osnivač je i predsednik Skopskog naučnog društva, pokretač i urednik «Glasnika Skopskog naučnog društva», jednog od najboljih časopisa između dva rata. Osnivač je i upravnik (1921-1937) Muzeja Južne Srbije u Skoplju. Pokretač je «Zbornika za istoriju Južne Srbije i susednih zemalja». Pri fakultetu u Skoplju osnovao je 1921. godine Dom za siromašne studente i bio njegov prvi predsednik sve do 1937. godine.

Na poziv Svetog arhijerejskog sinoda Srpske pravoslavne crkve prof. dr Radoslav Grujić dolazi 1937. godine u Beograd za redovnog profesora na katedri za Istoriju Srpske pravoslavne crkve na Bogoslovskom fakultetu Beogradskog univerziteta. Uporedo radi na obnavljanju Muzeja SPC u Konaku kneginje Ljubice čiji je upravnik bio sve do svoje smrti 1955. godine. Srpska akademija nauka i umetnosti bira ga (1939) za svog dopisnog člana (redovni član nije postao). Biran je za redovnog člana Matice srpske, hrvatske i slovačke, kao i za počasnog člana Studentskog istorijskog društva u Beogradu; saradnik je Srpskog geografskog društva i Jugoslavenskog istorijskog društva i učesnik brojnih međunarodnih naučnih skupova. (Musolini)

Svakako svoju najveću ulogu prof. Dr Radoslav Grujić imao je u Drugom svetskom ratu. Tokom tih ratnih godina vodi bitku na dva fronta: zbrinjava srpske izbeglice iz ratnih područja i spasava crkveno-umetničke dragocenosti. Njegovim zalaganjem spaseni su mnogi životi nedužnih ljudi zatočenih u brojnim logorima. U vreme kada rat besni on 13. i 14. aprila 1942. godine (istog dana posle 50 godina miniran je Muzej SPC Eparhije zagrebačko-ljubljanske u Zagrebu, Prilaz JNA 4 – danas Dežalićeva), prenosi u Beograd mošti kneza Lazara, Stefana Štiljanovića i cara Uroša koje su bile izložene svetogrđu ustaša i fruškogorskim manastirima Ravanici, Jasku i Šišatovcu.

Po završetku Drugog svetskog rata, Radoslav Grujić u zagrebačkim muzejima vrši (1945./46.) identifikaciju opljačkanih utvari i drugih crkveno-umetničkih dragocenosti iz srpskih crkava sa područja NDH. Trebalo je za kratko vreme identifikovati, zatim popisati, spakovati i vratiti čitavu kompoziciju od deset železničkih vagona sa crkveno-umetničkim predmetima u Beograd. Sve je to besprekorno uradio «popica», kako su protojereja-stavrofora Radoslava Grujića zvali bliski saradnici i prijatelji. Kao «nagrada za taj veliki trud slede progoni, poniženja i uvrede uglavnom od mlađih kolega, zagovornika nove ideologije. Na izmaku 1944. godine, Sud časti Univerziteta u Beogradu, pod rednim brojem 1, zatražio je da dr Radoslav Grujić u roku od tri dana od prijema pisma odgovori, odnosno da izjavu o svojoj delatnosti tokom Drugog svetskog rata. Ovaj sramni akt potpisao je predsednik dr Jovan Tomić. U svom odgovoru Sudu časti Beogradskog univerziteta, koji je dostavljen u roku od tri dana, prota Grujić, pored ostalog navodi: «1. Da, po strogom ispitu svoje savesti i postupaka, slobodno mogu pred svim forumom reći: da nikada, ni pre rata, kao ni tokom okupacije, nisam ništa učinio što bi moglo biti, «na štetu časti, ugleda i interesa naroda uopšte, a univerziteta posebno». I «2. da mi lično nisu poznati u pomenutom smislu postupci ostalih članova Univerziteta, sem nekoliko opšte poznatih napisa i članaka koje su pojedinci pod punim imenom i prezimenom objavili po dnevnim i nedeljnim listovima za vreme okupacije – a nisu mogli služiti na čast ne samo onima koji su ih pisali, nego ni narodu ni Univerzitetu. U Beogradu 15. decembra 1944.» (ORG – arhivalije 1333)

Ipak, presuda je doneta, i ona glasi: «Po rasmatranju svih akata i saslušanja dr. RADOSLAVA GRUJIĆA, redovnog profesora Teološkog fakulteta u Beogradu Sud je našao:

1) Da je dr Grujić za vreme okupacije okupatorovom ministru Joniću poslao niz izveštaja i predloga za Srpski ciljni plan i to:

a) za organizaciju Zavoda Srpske pravoslavne kulture;

b) za organizaciju Zavoda za uporedno proučavanje religije i filosofskih sistema;

v) za organizaciju Odbora za popis i opis starih srpskih rukopisa;

g) za organizaciju Odbora za stare srpske štampane knjige;

d) za organizaciju Odbora za registrovanje i opis uništenih Srpskih nacionalnih dragocenosti za vreme drugog svetskog rata;

đ) za organizaciju Odbora za biografiju Svetog Save;

e) za organizaciju Odbora za izdavanje izvora istorije Srpske crkve;

ž) za organizaciju Odbora za istoriju Srpske Crkve;

z) za organizaciju Teološkog fakulteta;

i) primedbe na projekt opšteg državnog plana.

2. Da je bio član tako zvane fakultetske matice;

3. Da je bio na prijemu kod Nojerbaha, posle proslave svečanog otvaranja od okupatora reorganizovanog Univerziteta i

4. Da je za vreme okupacije spremio za Kolarčev Univerzitet i okupatorsku radio-stanicu dva predavanja i to:

a) «Osnovi Srpskog nacionalizma» i

b) «Privilegije nemačkih vladara Srpskom narodu od 16. do 18. veka».

Posle ovih taksativnih navoda Sud navodi i sledeće: «Iz svega izloženog vide se da je aktivnost dr. Grujića za vreme okupacije velika». Da bi to potvrdili navode i delove iz izjave u kojoj prof. Grujić kaže da je «osećao snažan imperativ celog svog duhovnog bića, da našem teško unesrećenom narodu i Univerzitetu, i u najtežim vremenima pod bezdušnim okupatorom, treba pružiti bar onoliko duhovnog osveženja i obodrenja koliko god se to, prema prilikama bude dalo». To obrazloženje Sud časti nije mogao uvažiti pa je «ODLUČIO DA DR RADOSLAVA GRUJIĆA, PROFESORA TEOLOŠKOG FAKULTETA, KAZNI UDALJAVANJEM SA UNIVERZITETA». Ovu presudu doneli su 3. aprila 1945. godine i svojeručno potpisali članovi Suda časti Brogradskog univerziteta i dušebrižnici nove ideologije: Ivan Tomić Pavle Savić (potonji dugogodišnji predsednik SANU), Petar Matić, Borisav P. Stevanović, St. Ćelino, Radomir Aleksić, Milka Radoičić, D. Nedeljković, T. Bunuševac i Đ. Nikolić.

To nije bio kraj komunističkom bestijanju i progonu prote Radoslava Grujića. Odlukom Odbora IV naselja NO Rejona 1. septembra 1945. godine dr Radoslav Grujić je «lišen srpske nacionalne časti» i stavljen i na listu ratnih zločinaca.

O tim danima upečatljivo svedoči akademik Vojislav Đurić (njegova majka je jedno vreme održavala kuću prote Grujića) koji ga pamti još iz rane mladosti. «Grujić je bio čovek izgubljene nacionalne časti kome su bili zabranjeni javni nastupi, nije imao pravo glasa. Ta nepravda ga je duboko ranila, teško je to odbolovao. Sačuvao je vedar duh zahvaljujući svojoj prirodi i bogoslovskom obrazovanju». (Ovo je pok. Prof. Đurić izjavio Snežani Đurović, koja je radila (1992) diplomski rad «Ličnost, rad, spisi, pedagoška shvatanja dr Radoslava Grujića» na filosofskom fakultetu u Beogradu, Odelenje za pedagogiju i andrologiju).

Njegovi savremenici, oni retki, iskreni, o njemu govore sa dubokim poštovanjem i divljenjem. Uglavnom ističu tri dominantne osobine prote Grujića: učenost, želju da svakom pomogne, posebno mladima, i poštovanje ličnosti. Nikada ni o kome ništa nije ružno rekao i napisao. U svakome je video čoveka i u njemu obrise ljudskosti i bogostvorenja. Akademik Dejan Medaković, učenik prof. Grujića kod koga je odbranio doktorsku tezu, u Efemerisu III za njega kaže: «Bio je pun neke dobrote i duhovne smirenosti proistekle ne samo iz njegovog istorijskog, već teološkog obrazovanja...».

Posleratne godine prota Grujić provodi najčešće u depoima Crkvenog muzeja u Beogradu čiji je dugogodišnji upravnik i obnovitelj bio, kao i u Ptarijaršijskoj biblioteci. Povremeno odlazi u SANU, u Arheološki institut. Oko njega se uglavnom okupljaju mladi naučnici kojima nesebično prenosi svoje ogromno iskustvo i stečeno znanje. Dve plemenite strasti nisu ga nikada napuštale – navodi akademik Svetozar Radojčić – njegova želja da pomogne mladima i njegova večita briga da spasava dragocenosti večito ugrožene riznice naše stare umetnosti. Sa istim žarom Grujić spasava poslednje krpice starog antimisa, sitne fragmente natpisa; sa istom strpljivošću on je u odmaklim godinama, jedini među nama, strpljivo prebrojavao dragocenosti fruškogorskih manastira – u danima kada je imao razloga da se brine o svojoj egzistenciji», ističe prof. Radojčić, jedan od vodećih istoričara umetnosti Evrope.

U posleratnim godinama tihovanja prof. Dr Radoslav Grujuć svodi svoj životni saldo. Ostao je kao čovek sam. Životna saputnica Milica preminula je još 1937. godine. Nisu imali poroda. Svoju bogatu biblioteku sa velikim brojem rukopisnih i starih štampanih knjiga, zatim arhivske građe, crkveno-umetničkih i drugih predmeta zaveštava Srpskoj crkvi, odnosno Muzeju SPC. Ova Ostavina danas čini jednu zasebnu riznicu unutar Crkvenog muzeja.

Umoran od svega, narušenog zdravlja, odlazi na Hvar da se odmori. Tamo je rado i često odlazio. Ovo je bio njegov poslednji odlazak. Umro je 25. maja u 77. godini života. Bilo je to 1955. gopdine. Kada mu je pozlilo pritekla mu je u pomoć jedna osoba sa recepcije. Posle gutljaja hladne vode zamolio je da ostane sam, rekavši: «Sad ću ja». Želeo je da na samrtnom času bude sam, da njegova smrt nikoga ne uznemiri. Sve troškove oko prenosa njegova tela snosio je lično patrijarh srpski Vikentije. Sahranjen je 1. juna na Novom groblju pored supruge Milice. Opelo je obavio Patrijarh sa 12 sveštenika i dva đakona. Pored mnogobrojnih prijatelja i poštovalaca poslednjem ispraćaju prote Radoslava Grujića prisustvovalo je i deset srpskih episkopa i brojno sveštenstvo.

Opraštajući se od prote Grujića patrijarh Vikentije je, pored ostalog, rekao: «Otišao si od nas, dragi pokojniče da se odmoriš od svog rada i pribereš za novi. Bez rada nisi mogao živeti: Uvek si govorio da treba još mnogo da uradiš; pravio si planove za nova dela. Ali, po Božjoj volji, drugačije se dogodilo. Tamo gde si mislio da nađeš privremenog mira našao si trajan mir. Sa odmora su se vratili tvoji zemni ostaci. Došao sam da se oprostim sa tobom i da predam materi zemlji tvoje telo. Tvoje telo je prestalo da živi, ali tvoj će duh živeti kroz tvoja dela, i biće podstrek za nas i buduće generacije kako valja raditi za Crkvu i narod. Ceo tvoj život je bio besprekidni koristan rad. Rezultati tog rada su toliko obimni da se ne mogu ovde u jednom kratkom govoru obuhvatiti. To ovde i nije potrebno, jer tvoji radovi će ostati trajniji od tuča i mermera. Kao primer hrabrosti i požrtvovanja pomenuću tvoje delo «Apologija naroda srpskog u Hrvatskoj i Slavoniji» koje je napisano u vreme kada je ta oblast bila pod tuđinskom političkom upravom. Bio si revnostan sakupljač starina i trudio si se da što više doprineseš osvetljavanju naše prošlosti. Za sve ovo naša crkva i naš narod duguju ti veliku zahvalnost. U ime Srpske pravoslavne crkve opraštam se s tobom i zahvaljujem na tvom trudu i radu moleći se Gospodu da s pravednicima upokoji dušu tvoju», rekao je pored ostalog srpski prvoprestolnik Srpske crkve patrijarh Vikentije.

Godine 1992, na predlog Uprave Muzeja SPC, a uz veliku podršku mitropolita zagrebačko-ljubljanskog g. Jovana i blaženopočivšeg episkopa šumadijskog dr. Save, zemni ostaci prote Radoslava Grujića i njegove žene Milice preneti su sa Beogradskog novog groblja u manastir Grgeteg. Bila je to, moglo bi se reći, njegova treća sahrana. Prva je bila «živa» i sramotna 1945. godine, i nju su mu priredili sledbenici nove posleratne ideologije. To je vreme kada su nečasnici, ovog srpskog korifeja izbacili sa Beogradskog univerziteta, lišili ga nacionalne i građanske časti i stavili na listu ratnih zločina. Druga je bila ona prava – životna 1. juna 1955., pre 48 godina. Treća sahrana prote Radoslava Grujića bila je 11. novembra 1992. godine kada je Crkveni muzej, odnosno Srpska pravoslavna crkva u poslednji čas sačuvala njegove zemne ostatke (grobno mesto je već bilo kupljeno) i prenela ih u fruškogorski manastir Grgeteg i sahranila na takozvanu «Tablu» gde već počivaju znameniti srpski istorici Ilarion Ruvarac i Fedor Nikšić. Verujemo da je ovo poslednje stanište zemnih ostataka ovog crkveno-narodnog poslenika i srpskog stradalnika.

Prota Radoslav Grujić je za sobom ostavio preko 270 bibliografski jedinica, ne računajući tu i odrednice – oko500 – koje je uradio za Stanojevićevu Narodnu enciklopediju. Bibliografiju njegovih radova objavio je Ljubomir Nikšić u Zborniku Matice srpske, serija društvene nauke, sv. 12, Novi Sad 1956. Ova bibliografija ponovljena je i u Bogoslovlju, god. 24 (39) sv.1 i 2, Beograd 1980, 47-71. Ista dopunjena u Azbučniku Srpske pravoslavne crkve po Radoslavu Grujiću (Pogovor i urednik S. Mileusnić), Beograd 1993, 313-314.

Grujićeva istorijska istraživanja bila su usmerena u dva pravca: Karlovačka mitropolija, odnosno život i delovanje Srpske crkve na prostoru preko Save i Dunava, i istraživanje crkvenog života na prostorima Pećke patrijaršije. Godine 1996., ponovljeno je grujićevo istorijsko štivo o Srbima u Hrvatskoj i Slavoniji Spomenicima o srpskom pravoslavnom vladičanstvu Pakračkom, poznatija kao Pakračko vladičanstvo objavljena 1930. godine u čast trostrukog jubileja pakračkog episkopa Mirona. Izdanje je ponovljeno sa Grujićevog autografa i sa njegovim ispravkama i dopunama. U Ostavini Radoslava Grujića pri Muzeju Spc u Beogradu sačubana je i njegova propoved «Zašto su Srbi tako odani veri svojih predaka» održana 2. marta 1947. godine u Nedelju pravoslavlja u beogradskoj Sabornoj crkvi. Ova propoved objavljena je pod istim naslovom u Glasniku, službeni list Srpske patrijaršije, god. 80, br. 1, Beograd 1998, 5-11. Jedan od krucijalnih dokaza o Grujićevom protivnacionalnom delovanju u dosijeu «Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njegovih pomagača» jeste i njegova studija «Političko-verska aktivnost Vatikana na Balkanu kroz vekove». Ovu Grujićevu studiju objavila je «Slobodna knjiga», Beograd 1998. godine u svega 200 primeraka. S blagoslovom Njegovog Visokopreosveštensta G. Jovana mitropolita zagrebačko-ljubljanskog, ponovljena je Grujićeva Apologija... u izdanj EUO Zagreb, Zagreb 2002. godine.

Za protu Radoslava Grujića moglo bi se u najkraćem reći da je bio narodni sveštenik i univerzitetski profesor; progonjeni katiheta i jedan od utemeljivača savremene istorije, istorije umetnosti, arheologije i muzeologije; optuženik za Istinu i naučnik koga su rado dočekivali svi evropski univerzitetski centri i naučni instituti. Duboko vezan za svoj napaćeni i stradalni narod, iskreno predan svojoj Crkvi, učeni Radoslav Grujić bio je tokom celog svog života najeminentniji predstavnik Srpske crkve i svog naroda za koji se nesebično žrtvovao. On nije samo svedok, on je i učesnik mnogih događaja koji su omeđili srpsku istoriju i kulturu tokom prve polovine 20 stoleća.

Osnovna Literatura

S Dušanić, Protojerej-stavrofor Dr Radoslav Grujić, profesor univerziteta u penziji, Glasnik, službeni list Srpske pravoslavne crkve, god. 34, br 6 (1955), 104-107; B. Sarija, Radoslav M. Grujić (1878-1955), Südost-Forschungen 16 (1957) 449-450; S. Radojčić, Uspomeni Radoslava M. Grujića, Zbornik MC 5 (1969) VI-III; D. Kašić, Dr Radoslav Grujić, Bogoslovlje, god. 24 (39), sv. 1-2, (1980), 47-71; Azbučnik Srpske pravoslavne crkve po Radoslavu Grujiću (S. Mileusnić, Pogovor), Beograd 1993, 335-344; Enciklopedija srpske istoriografije (1997), 336-337 (S. Mileusnić, R. Grujić); S. Mileusnić, Tri sahrane protojereja-stavrofora Radoslava Grujića, kalendar Srpske pravoslavne patrijaršije «Crkva 1999», Beograd 1998, 92-96; R. Grujić, Političko verska aktivnost Vatikana na Balkanu kroz vekove (V. Đurić, Uvodno slovo), Beograd 1998, 3-6; R. Grujić, Apologija srpskog naroda u Hrvatskoj i Slavoniji (S. Mileusnić, Pogovor – prilozi za biografiju dr Radoslava Grujića), Zagreb 2002.

29. maj 2003. god.

Slobodan Mileusnić