Dr Mateja Matejic, protojerej-stavrofor
O RADOSTIMA POSTA
A kad postite ne budite zalosni kao licjemeri; jer oni nacine blijeda lica svoja da ih vide ljudi kako poste. Zaista vam kazem da su primili platu svoju. A ti kad postis namazi glavu svoju, i lice svoje umij, da te ne vide ljudi gdje postis, nego Otac tvoj koji je u tajnosti; i Otac tvoj koji vidi tajno, platice tebi javno
(Jevandjelje po sv. Mateju, 6:16-18)
Uobicajilo se da se o postu govori kao o bezradosnom dobu i dogadjaju. Nekada se ide tako daleko da se kako u besedama u crkvi tako isto i u razgovorima post prikazuje skoro kao vreme potistenosti i ojadjenosti. Stvarno, post je vreme kada se od nas ocekuje i zahteva da izbegavamo svetska uzivanja, ali post mnogima od nas donosi i radosti o kojima se retko ili nikada ne govori. Jos nisam ni poceo da govorim o radostima posta, a naslucujem da neki "misle u srcima svojim": o cemu ovaj govori? Zar post nije vreme zalosti i kajanja? Zar velikoposna bogosluzenja i himne koje se na njima pevaju ne stavljaju naglasak na oplakivanje nasih grehova i traze da priklonimo kolena i srca svoja na pokajanje?
Da, potrebno je da priklonimo srca svoja i kolena, potrebno je da budemo uznemireni, zalosni i zabrinuti zbog broja i tezine grehova koje cinimo ne samo u toku od jedne godine, vec i u toku jednog jedinog dana i casa. Ali ipak, samosvest o pogreskama i slabostima, priznavanje toga i sebi i Bogu kroz ispovest, jeste upravo proces kojim se mirimo sa Bogom, sobom i drugima, a to treba da nas raduje. To je kao da vrsimo svoju dijagnozu, a posto smo izvrsili dijagnozu put ka ozdravljenju je otvoren. A ko moze biti nesrecan kada mu se vid povrati?! Biti svestan svojih grehova i nedostataka znaci sagledanje samoga sebe i mogucnost ispravljanja. Da li je to nesto sto treba oplakivati ili mu se radovati?
Sagledavati sebe onakvim kakvi jesmo, nije samo po sebi radostan dogadjaj i iskustvo. Samo oplakivanje nasih nedostataka i grehova nece odstraniti uzrok nase zabrinutosti i nezadovoljstva. Jedino ako to saznanje o sebi vodi ka pokajanju i odluci da se borimo protivu svojih nedostataka i umnozavamo svoje vrline, onda dozivljavamo radosno duhovno obnavljanje. To je stvarno znacenje cesto upotrebljavane i zloupotrebljavane fraze "biti ponovo rodjen". To je, najzad, najvazniji smisao i cilj posta.
Culi ste da je Gospod Isus Hristos rekao: "A kada postite, ne budite zalosni kao licemeri; jer oni nacine bleda lica da ih vide ljudi kako poste" (Mt. 6:16). Mi ne menjamo izgled svojih lica, ali mi cesto sve cinimo da drugi vide i cuju da mi postimo. To cinimo na taj nacin sto govorimo o onome cega smo se "odrekli", sta smo "zrtvovali", i kako je "tesko uzdrzavati se". Mi mozda ne pokazujemo potistenost na svome licu, ali zato govorimo sa mnogo samosazaljenja o tome cega smo se odrekli radi posta. Vrlo cesto se osecamo ojadjenima i nervoznima zato sto smo resili da lisimo sebe nekoliko zadovoljstava i ugodnosti na koje smo naviknuti. Misleci tako mnogo na zadovoljstva i udobnosti kojih smo se u postu odrekli, mi ne dajemo sebi prilike da se radujemo da smo bili toliko jaki da se oslobodimo od ropstva tim zadovoljstvima i navikama, koje su cesto lanci koji sprecavaju nas duhovni uzrast. Radujte se, a ne budite ojadjeni zato sto ste se oslobodili svojih okova.
Kada je jedan brod u opasnosti da potone, kada se ljulja i potresaju ga ogromni talasi, kad ga spopadnu nemilosrdne bure, sta cine mornari? Oni bacaju u more sve sto nije neophodno; oni zrtvuju ono sto nije neophodno - stvari, da bi spasli ono sto je neophodno - zivot. A onda oni ne jadikuju za stvarima bacenim u more, vec se raduju svome spasenju. Isto tako, kada onaj koji leti u balonu zeli da dostigne vece visine u svom letu, on izbacuje na zemlju vrece sa peskom koje onemogucuju visi let balonu. A kada dostigne ranije nedostizne visine, onaj koji upravlja balonom ne zali bacene vrece peska, nego se raduje sto je dostigao rekordne visine. Nas post je isto sto i bacanje nepotrebnih stvari u more i izbacivanje nepotrebnog tereta koji nas ometa u duhovnom uzletu. Zasto onda govorimo tako mnogo i osecamo se toliko ojadjenim radi nekoliko zadovoljstava i udobnosti kojih smo se odrekli privremeno, da bismo dostigli visi duhovni uzlet i povecali svoje mogucnosti spasenja?
Ima jos radosti posta. Vi koji postite, treba da se radujete jer sledite stopama Gospoda i Spasitelja nasega Isusa Hrista, Njegovih apostola, svetitelja, mucenika, ispovednika, i vasih predaka koji su takodje postili.
Treba da se radujete jer ste dokazali da ste jaci nego zadovoljstva i navike koje cesto postaju nasa druga priroda. Treba da se radujete, jer ste dokazali da mozete gospodariti telesnim pohotama i nasladjivati se duhovnim sladostima. Treba da se radujete jer u molitvama i postu imate na raspolozenju oruzje koje je, prema recima Gospoda Isusa Hrista, jedino uspesno oruzje protivu zlih duhova koji se ispoljavaju kroz nase slabosti, strasti i grehove. Treba da se radujete jer nastavljate jednu osvestanu tradiciju ustanovljenu radi toga da bi covek, koji je cesto obescovecen, mogao povratiti svoju covecnost i da cesto obeshristovljeni hriscani mogu povratiti svoju duhovnost.
Lista radosti posta je mnogo duga. Vama su neke od tih radosti poznate i vi ih se mozete setiti. A da bismo ih otkrili, neophodno je da mislimo i govorimo o postu ne samo kao o vremenu "odricanja", nego isto tako kao i o vremenu "dodavanja". U vremenu posta mi dodajemo svome duhovnom rastu, dodajemo vrline, punimo skoro prazne akumulatore sazaljenja za druge, i dobrocinstava, dodajemo snage i svezine u svoje skoro ispraznjene riznice vere, i povecavamo upraznjavanje samodiscipline. Ali da bismo shvatili znacenje pojma "dodavanja", moramo shvatiti da odricanje, u toku posta, od neke vrste hrane, zadovoljstava i udobnosti, moze biti dijeta, a ne post.
Hriscanski post, hriscansko uzdrzavanje, zahteva mnogo vise nego samo uzdrzavanje od izvesne vrste hrane i zadovoljstava. Ovo bih zeleo da ilustrujem jednom epizodom iz zivota prepodobnog Nikolaja Jurodiva (Ý 28. februara 1576). Ziveo je u Pskovu za vreme vladavine cara Ivana Groznog. Pretvarajuci se da je malouman, prepodobni Nikolaj je mogao da govori iskreno, kako to deca cine, svojim sunarodnicima o njihovim nedostatcima i da od njih trazi da se poprave. Obracao se i mocnima i nemocnima. Jedni su ga postovali i voleli, drugi su ga zlostavljali. Jednom prilikom je car Ivan Grozni, u pratnji svojih oruzanih snaga, dosao u Pskov. Svrha njegovog dolaska u Pskov je bila da kazni gradjane Pskova zbog njihovog odupiranja nekim od njegovih zloupotreba vlasti. Njegov nacin kaznjavanja se sastojao od svirepog ubijanja onih koji su mu se zamerili ili mu se usprotivili. Gradjanima Pskova je bilo poznato da je on dosao da pobije vecinu njih, ali nisu mogli nista uciniti da to sprece. Car Ivan je bio cuo za prepodobnog Nikolaja i bio je znatizeljan da vidi tog cudnog coveka. Radi toga je otisao u kolibu prepodobnoga. Bilo je to za vreme uskrsnjeg posta. Kada je car usao u kolibu prepodobnoga Nikolaja, ovaj ga je ljubazno i uctivo pozdravio i, da bi pokazao gostoprimstvo, ponudio je caru komad sirovog mesa. Car je ljutito povikao na njega: "Ludaku! Zar ti ne znas da sam ja hriscanin? Ja ne jedem meso za vreme posta!" "O, care", odgovorio mu je prepodobni Nikolaj, "ti ne jedes meso, ali prolivas ljudsku krv. Zar ne bi bilo bolje da jedes meso, a da ne prolivas ljudsku krv?" Car je razumeo znacenje reci prepodobnoga, a verovatno i pravo znacenje posta.
Kako je sa nama? Da li razumemo da odricanje od mesa, ali produzavanje ogovaranja, svadjanja, zavisti, mrznje, varanja, i drugih grehova protivu Boga i ljudi nije hriscanski post? To je vrsta posta koja nije nagradjena radoscu. Da bi smo iskusili radosni post, on mora biti istinski hriscanski post, dvodimenzionalni - duhovni i fizicki post.
Columbus, Ohio