RAZGOVOR SA ARHIMANDRITOM O. TADEJOM
Ima li vece radosti za jednog vernika nego videti i cuti duhovnog coveka koji je usao u oblast uzvisenog nacina zivota i crpi saznanja iz visih stepena realnosti. Njegov je zivot sav od Gospoda Hrista, i zato je sav - hristozivot; i misao njegova je hristomisao; i osecanje njegovo je hristoosecanje. Sve njegovo je prvo Hristovo, pa onda njegovo. U njemu kao da nema njega, vec je sve i u svemu Gospod Hristos. Ziveci Hristom on tvori dela Hristova, jer Njime postaje ne samo mocan, nego i svemocan: "Sve mogu u Hristu Isusu koji mi moci daje" (Fil. 4, 13). U njemu se jasno ostvaruje istina Sveistinitoga da ce oni koji veruju u Njega ciniti dela Njegova, i veca ce od ovih ciniti: "Zaista, zaista vam kazem: koji veruje mene, dela koja ja tvorim i on ce tvoriti" (Jn. 14, 12). Sve receno u vecoj ili manjoj meri moze se pronaci u bogoljubivoj dusi arhimandrita Tadeja, koji nam je srdacno podario nekoliko trenutaka svoga nebozemnog vremena i odgovorio na nekoliko postavljenih mu pitanja.
U mladim godinama svoga zivota, kada sam imao 15-16 godina, jako sam se prehladio. Dobio sam zapaljenje plucne maramice i pluca te sam morao otici na bolnicko lecenje. Nakon tri i po meseca lecenja u bolnici moje se stanje nije popravilo. Ja sam uvek bio vegetarijanac, uopste nisam mogao da jedem masna, przena jela, cak ni mleko ni jaja, pa su zbog toga plucna obolenja bila za mene vrlo teska. Sastao se i konzilijum lekara, da bi ispitao moju bolest. Posle savetovanja odlucili su da me stave na posebnu vrstu terapije - primanje pneumatoroksa. To je napumpavanje plucnog krila kiseonikom pomesanog sa raznim lekovima. Od onih koji su primali tu vrstu terapije saznao sam da je vrlo teska, da je ni oni fizicki otporniji nisu mogli podneti, te sam kazao lekarima: ako imate kakvo drugo sredstvo, dobro, a ako ne, ja ne pristajem na terapiju. Oni se naljutili na mene: "Ti ces nas da ucis kako da te lecimo! Sutra da does na antituberkulozno odelenje da primis prvu terapiju!". Pa dobro, mislim ja u sebi, tesko cete me sutra videti. Pitam: koliko cu ja dugo ziveti bez te vase lekarije? Jedna doktorica mi kaze: "Ako hoces da se pokoris nasem savetu, mozda ces ozdraviti, a ako ne, najduze ti je pet godina zivota". Znaci, mislim ja, niste sigurni u moje ozdravljenje od terapije. Pomirih se sa svojim stanjem i tada odlucih da tih pet godina Bogu posluzim. Meutim, pojavio se novi problem. Moji roditelji nisu hteli da se saglase sa mojom odlukom. Moja unutrasnja odluka meni nije dala mira te sam i protiv volje roditelja otisao u manastir Gornjak. Tamo sam stigao u vecernjim casovima, bas kad je staresina izasao iz crkve sa vecernje sluzbe. On me primio i u razgovoru sa njim ja sam mu saopstio svoju odluku da se posvetim sluzbi Bogu i objasnio kako zamisljam monaski zivot. Sa nama bese jedan monah, Rus. Ne secam se vise sta sam staresini ispricao, tek sutradan, pre sluzbe, vidim da onaj monah nosi prosforu, vino i vodu u crkvu. Ue on u crkvu, ja odmah za njim. On odnese vino, vodu i prosforu u oltar, a ja ostadoh da celivam prestonu ikonu. Kad se vratio iz oltara, rekao mi je: "Ja sinoc slusam sta ti razgovaras sa staresinom i kako ti zamisljas monastvo. Onako kako ga ti zamisljas nigde u nasim manastirima neces moci da ga naes. Takvo ustrojstvo postoji samo kod Rusa u manastiru Miljkovo. Tamo su se skupili Rusi izbegli iz manastira Valaama u Finskoj". Kada je 1924. godine manastir Valaam pripao Finskoj, koja je pod Carigradskom patrijarsijom, morao je primiti novi kalendar. Oni monasi koji nisu hteli da prihvate novi kalendar bili su proterani, a kad su se sami organizovali trazili su da ih primi neka druga patrijarsija. Podneli su molbu Srpskoj crkvi, koja ih je primila i rasporedila po manastirima. Tako su ruski monasi dosli i u manastir Miljkovo, i tu uveli pravilo kojim su ziveli u manastiru Valaamu. "Ti treba tamo da ides", kaze meni monah, "jedino ces tamo da naes ono sto ti dusa trazi". Hoce li me primiti, pitam. "Hoce". Tako ja odoh u manastir Miljkovo. Kod manastirske kapije zatekoh jednog iskusenika i upitah ga: je li tu staresina? "Tu je". Hoces li me odvesti do njega? I odvede me iza kosa. Tu vidim, staresina prepojasao mantiju, izuo se i gazi blato pomesano sa plevom. Pogleda me i kaze: "A, ti hoces da budes monah!". Hocu, kazem ja. Svetog je zivota bio arhimandrit Amvrosije. "Pa dobro", kaze, "evo ja spremam banju za bratiju". Banja je zatvorena prostorija sa lezistem za kazan pokraj kojeg se nalaze kamene ploce. Ispod kazana i ploca gori vatra. Kada voda uzavri i kamene ploce se usijaju, tada jedan monah uzima vodu iz kazana i njome poleva usijane kamene ploce. Tako se citava prostorija napuni parom. Ja sam tesko podnosio tu paru jer sam bio slab na plucima. Morao sam da kleknem na pod, gde nije bilo pare. "Odvedi brata da se malo potkrepi i podaj mu keliju da se malo odmori, jer uvece ce biti bdenije, a on nije naucio na nase dugacke sluzbe", rece o. arhimandrit Amvrosije i iskusenik me odvede u keliju da se odmorim. Uvece je pocelo bdenije, pocinje u 6 i do 11 casova traje. Svakog dana su sluzili Svetu liturgiju i puno pravilo. Kada je dosao ponedeljak, o. arhimandrit me pozove i pita: "Jel ti se dopada nas zivot? Hoces da ostanes kod nas?". Dopada mi se! "Pa dobro, hoces li ostati?" Hocu! "Dogovorio sam se sa o. Pavlom" - o. Pavle je bio Bosanac, stariji covek, vec oko 70 godina, on je u mlaim godinama otisao u Ameriku i tamo dugo ziveo, vratio se i dosao u manastir Gornjak, gde se zamonasio - "on cuva vinograd. Kod vinograda ima jedna zgrada, tamo on spava; ti ces ici da cuvas vinograd, a o. Pavle ce sici u manastir da pomogne bratiji, posto je on iskusan monah". I tako sam ja ostao u manastiru Miljkovo. Dok je o. arhimandrit Amvrosije bio ziv, sve je bilo dobro. Kad se on upokojio, onda se bratija pobuni. Jeromonah Luka i o. Teofan napisase zapisnik bratstva koji su potpisali o. Antonije, o. Serafim, o. Roman i starac Marko. Sa tim zapisnikom su otisli kod vladike i rekli da je bratstvo njega izabralo za staresinu i vladika ga postavi za staresinu. Bas u to vreme branicevski episkop Jovan je premesten u Nisku eparhiju, a postavljen je drugi vladika, Venijamin, koji nije imao tacan uvid u unutrasnje stanje bratstva. Otac Antonije, monah, sad je mitropolit Ruske zagranicne crkve u Americi, pita me: "Koga mislis da treba da izaberemo za staresinu?". Rekoh: o. arhimandrit Amvrosije je kazao da o. Isakije treba da bude staresina. O. Isakije je zajedno sa arhimandritom Amvrosijem bio iskusenik u Optinskoj pustinji kod starca Amvrosija Optinskog. Optinska pustinja je bila duhovni rasadnik iz kojeg su mladice presadjene po celoj Rusiji. Duhovnici koji su stasali u njoj bili su cuveni po svome zivotu i poukama koje su davali svojoj duhovnoj deci. Optina je nastala kada je poznati duhovnik Pajsije Velickovski sa svojim ucenicima presao iz Svete Gore u Moldaviju i osnovao manastire sa svetogorskim nacinom zivota. Tada su Nemci hteli da tamo obrazuju uniju. Pod pritiskom i sa zeljom za ocuvanjem duhovnog zivota, ucenici starca Pajsija su otisli u Optinsku pustinju i tamo nastavili svoje duhovno usavrsavanje. Tako su iz Optinske pustinje stvorili rasadnik duhovnosti. Kada smo o. Antonije i ja uvideli da se bratstvo polako raspada i da se gasi duhovni zivot u manastiru Miljkovo, odlucili smo da odemo u manastir Gornjak, gde je staresina bio o. Serafim, takoe Rus, iz Poljske. On je dosao da studira teologiju u nasu zemlju i tu se zamonasio u manastiru Gornjak. Kada je zavrsio Teoloski fakultet postao je staresina, i on je mene zamonasio u Gornjaku. Nakon dve godine me predlozio za rukopolozenje, a posle rukopolozenja me na zahtev patrijarha Varnave poslao u manastir Rakovicu u ikonografsku skolu. Tamo sam zatekao o. Nauma, koji je zajedno sa mnom bio u manastiru Miljkovo i koji me je upisao u ikonografsku skolu. On je otisao iz manastira Miljkovo u manastir Manasiju i otuda ga je vladika Venijamin, takoe na zahtev patrijarha Varnave, poslao u manastir Rakovicu. Bas u to vreme su konkordati otrovali patrijarha Varnavu. Nasledio ga je patrijarh Gavrilo, koji nije imao razumevanja za ikonografsku skolu u manastiru Rakovici pa se ona brzo ugasila. Pecka patrijarsija je trazila tada jednog jeromonaha za potrebe sluzenja. I mene je kao najmlaeg jeromonaha iz Rakovice patrijarh Gavrilo premestio u Pecku patrijarsiju. Tu me zatekao rat. Nas cetvorica Srba smo se vratili u Beograd, a staresina, koji je bio Crnogorac, pokupivsi manastirski novac poe za Crnu Goru. U mestu Rugovu ga uhvatise Siptari i opljackase. Posle ga vrate natrag u Pecku patrijarsiju, a odakle ga oteraju u Albaniju, gde je i poginuo. U Patrijarsiji je ostao jedan stari monah, o. Polihronije, Rus, Valaamac. K njemu je dosao nesto kasnije, kada se raspala Jugoslavija, jedan stari jeromonah, o. Jelisej, koji je bio na parohiji, rodom iz Peci a klirik Prizrenske eparhije. U Beogradu me uhapsila specijalna policija i odvela u zatvor, gde su vec bili patrijarh Gavrilo i episkop Nikolaj Zicki. Mene su optuzili da sam jedan od organizatora bune protiv okupatora, sto je povlacilo za sobom tesku kaznu. Meutim, od jednog mladog srpskog rodoljuba koji je radio u policiji saznao sam da bih uskoro trebao biti pusten iz zatvora. To se i desilo. Mene su pustili i ja sam nekako uspeo da se prebacim do manastira Vitovnice. Tu me posle nekoliko dana pozvao komandant mesta i zatrazio da se kao svesteno lice stavim na raspolaganje komandi. Ja sam to odbio i odgovorio da ne mogu nista da uradim ako nemam nareenje od svoga vladike. Bila su to teska vremena, kada se samo zbog jedne jedine reci ili neizvrsavanja ratnih naredbi mogla nad covekom nadneti sena smrti. Tada sam odlucio da pokusam pronaci neko mirnije mesto za molitvu i duhovni zivot. Otisao sam do Petrovca, a tu su me prilikom kupovanja taksene marke za objavu putovanja po drugi put uhapsili Nemci. Stavise me u celiju sa dvojicom svercera duvana. Bila je tu jedna uska klupa, duga oko 2,5 metara. Legao sam na nju i mislio o tome kako sigurno necu ziv izaci iz zatvora. Nema vise zivota, doe kraj. Boze, Boze... Bio sam u ocajanju. Ona dvojica pricaju o svojim brigama... I kako sam lezao s takvim mislima, na tren se ispred mene pojavi jedan visoki vojnik sa unakrsnom zlatnom lentom na grudima i slemom sa perjanicom na glavi. U ruci drzi svitak i gleda me. I onda razvije svitak i kaze: "Gledaj, vidi mapu!", i pokaze na karti severozapadnu Srbiju. "Nemoj da strahujes, jer ti valja jos mnoge utesiti i ohrabriti. Jesi li razumeo!", kaze mi i gleda me. A ja pomislio da li cuju ona dvojica sta mi on prica. Nisam onda razumeo da se u duhovnom svetu ne govori kao u ovom, kao covek sa covekom, nego misli u umu zvuce. Ne cuje se telesnim uvom, nego u umu zvuci. I kad sam pogledao, vidim da oni sverceri pricaju meu sobom. Upitao sam ih da li su nesto videli i culi. Oni se zagledose i odgovorise da nisu. Opet se okrenuh, ali njega je nestalo. Tada sam shvatio da sam imao nebesko vidjenje, koje mi je Gospod poslao radi utehe i objave Svoje volje sa mnom u ovom svetu. A kako je bio lepo obucen, kao na freskama arhanelskim. Nema na zemlji tako lepog coveka, to je andjeo... Posle oslobodjenja narod iz Peci se zalio na jeromonaha Jeliseja, koji je bio u Peckoj patrijarsiji, da mnogo pije i da se nista ne brine za kucu. Posto je patrijarh Gavrilo jos uvek bio u internaciji, menjao ga je mitropolit Josif i on me pozove iz Vitovnice u Beograd te mi predlozi da idem za Pec i preuzmem upravu. Ja sam znao, jer sam pre rata bio u Peci, da tamo sada vladaju komunisti i da im ja nisam bas po volji. Jos u ono vreme su mi govorili: "Kada dodje nase vreme, neces ti biti kaludjer, mi cemo ti dati drugu sluzbu". Zato sam molio Mitropolita da posalje tamo staresinu manastira Svetog Joanikija Devickog. Taj arhimandrit je bio staresina u Vujanu za vreme Aleksandra Obrenovica. Posto je selo od Aleksandrove zene Drage blizu Vujana, oni su cesto dolazili u manastir. Pred stradanje su dali manastiru dosta zlata za obnovu. Oni u medjuvremenu poginu, a on to zlato prisvoji i pokupuje sebi kuce po raznim banjama. Kako sam ga poznavao i znao da zeli ici na Kosmet, predlozih njega mitropolitu Josifu i on ga postavi za staresinu Pecke patrijarsije. Posle, kada se patrijarh Gavrilo vratio iz internacije, a on je takodje znao tog arhimandrita i nije ga voleo zbog onoga, odmah ga pozove u Beograd i upita ga: "Ko te postavio za staresinu u Peci?". On mu odgovori: "Mitropolit Josif". "Nisi ti za Patrijarsiju, potrazi sebi neko drugo mesto". Naravno, posle je Patrijarh pitao ostale arhijereje da li ima neko ko je vec bio u Peckoj patrijarsiji. I onda me predlozio, mislim, vladika Simeon Zlokovic, koji me je poznavao iz Rakovice. Kaze: "Tadej iz Gornjaka, on je bio u Peckoj patrijarsiji, a sad je u Branicevskoj eparhiji". Patrijarh je odmah zatrazio od vladike Venijamina da me hitno posalje za Beograd, da mu trebam za Pecku patrijarsiju. Nakon sto sam se vratio iz Beograda, od mitropolita Josifa, kod vladike Venijamina, molio sam vladiku da me vise ne salje nikuda iz Branicevske eparhije. Trazio sam da me posalje u manastir Gornjak, gde sam primio monaski postrig, da tamo nadjem svoj mir i duhovnu radost. Vladika je ispunio moje molbe i ja sam postao sabrat manastira Gornjaka. Ali, kada je vladici stigao akt od patrijarha Gavrila, on mi je preko arhijerejskog namesnika odmah poslao poruku u Gornjak da se hitno javim u eparhijski dvor. Ja sam u to vreme opsluzivao Bliznacku parohiju. Stanovao sam u Sigi i po nekoliko meseci nisam dolazio u manastir posto je put dosta dalek. Za Bozic sam odlucio da dodjem sluziti u manastir jer nikoga nece biti u bliznackoj crkvi. Kada sam dosao, predali su mi vladicinu poruku i ja sam se odmah uputio za Pozarevac. Kad sam stigao u eparhijski dvor u Pozarevcu, vladika Venijamin mi kaze: "©to te nema tako dugo? Patrijarh je vec dva puta pitao za tebe. Gde si?". Ja rekoh: pa bio sam na parohiji i nisam znao za Vasu poruku do jucer. A i zamolio sam Vas da me vise ne otpustate iz Branicevske eparhije. A vladika Venijamin kaze: "Necu ja da se zamerim Patrijarhu zbog tebe". Otkuca mi kanonski otpust i rece: "Evo tebi kanonski otpust za Beogradsku eparhiju, ja cu jos danas da izvestim Patrijarha da sam ti naredio da mu se javis. Ti nisi vise klirik nase Branicevske eparhije, pa radi kako hoces". Kad sam dosao u Beograd kod Patrijarha, on me posalje u Pecku patrijarsiju i postavi me tamo za staresinu. Mnogo sam se tamo namucio. Oni komunisti o kojima sam govorio mnogo su mi zadavali briga i problema. Gde god su mogli da otezaju situaciju svojski su se trudili. Ali, hvala Bogu, sve sam nekako uz Bozju pomoc prevazisao i posle 20 godina sluzbe u Beogradskoj eparhiji 1955. godine ponovo se vratio u Branicevsku, u kojoj sam sada, evo, vec 48 godina. Prodjose godine brzo... A lekari kazali da cu samo pet godina ziveti. Godine 1937. sam cekao kraj. Ali eto, Bog je produzio... I tako tece moj zivot.
Kada sam kao iskusenik dosao u manastir Miljkovo, dali su mi brojanicu i naucili me kako da se molim. I kako su mi pokazali, ja sam tako i radio. Potpuno sam se prepustio Isusovoj molitvi. Mislio sam: imam jos samo pet godina zivota, hajde da ih ne potrosim uludo, hajde da nadjem svoj put do Boga. I za kratko vreme, bas radi te moje potpune predanosti volji Bozjoj i iskrene ceznje za Bogom, obasjala me Bozanska blagodat, koja je u mojoj dusi stvorila neku neopisivu radost i mir. Slusam srce i unutra cujem: Gospode Isuse Hriste, Sine Bozji, pomiluj me gresnog. Pokusavam da se setim nekih stvari i dogadjaja iz proslosti, ali ne mogu; sve misli pocivaju u nekom neopisivom miru, a u citavom mome bicu vlada neka neopisiva radost i ceznja za Bogom. To je stanje andjela i svetih, stanje u potpunoj blagodati. Samo oni koji su dobili besplatnu blagodat mogu da razumeju stanje andjela i svetih, koji su rukovodjeni Duhom Svetim. Mislio sam da svi monasi, svestenici i episkopi imaju besplatnu blagodat. Kad ono, covece, toliko godina do sada sam proveo sa kaludjerima i svestenicima a sreo sam samo jednog kaludjera na kojem se primecivala besplatna blagodat. Samo jednog kaludjera! Kod mirskih ljudi koji zive sa porodicama sreo sam mnogo vise pojedinaca na kojima pociva besplatna blagodat. Dolazio je ovde kod mene jedan covek iz Banjaluke koji zivi u svetu i upraznjava Isusovu molitvu. On ima jednog svog skolskog druga koji je porodican covek, ima decu, zaposlen je. Taj njegov prijatelj nije bio bas posebno pobozan, ali je bio dobricina, dobra dusa. Jednog dana oni tako pricaju i ovaj predlozi: "©to se ti ne bi bavio Isusovom molitvom?". Prijatelj ga zacudjeno pogleda i odgovori: "Bih, ali ne znam kako". "Ja cu te nauciti..." I ovaj ga pouci i dade mu brojanice. Za kratko vreme taj je njegov drug zadobio besplatnu blagodat i preobrazio svoju licnost i porodicu. A ovaj toliko vremena upraznjava Isusovu molitvu, pa nista... Posle nekog vremena taj covek dodje ovde kod mene i prica mi: "Ne znam, oce, neka me radost obasjala i neopisiv mir. Stalno cujem u srcu: Gospode Isuse Hriste, Sine Bozji, pomiluj me gresnoga. Znam kakav sam bio, sta sam sve mislio, sada vise nista od toga nema u mojoj glavi. Imao sam gresne misli prema zenskom svetu, znao se naljutiti i za najmanju sitnicu, a sada, ne znam, ne mogu da se naljutim. Ne mogu ni da pomislim ono sto nije dobro, i kada hocu, ne mogu. Ne znam sta se to desilo sa mnom. Samo se radujem, u citavom mome bicu vlada neka neopisiva radost, i mir". Dobio si besplatnu blagodat, kazem mu, i imaces je sve dotle dok misao svoju ne vezes za neku ovosvetsku brigu. A ako to ucinis, najpre vise neces cuti molitvu u srcu, a posle ces postepeno izgubiti mir i radost iz duse. Tada ce opet da te muce teske misli ovoga sveta kojim vladaju demonske sile. Ako hoces da sacuvas tu besplatnu blagodat, treba da se stalno molis Bogu da bi molitvom odbio teske i turobne misli od svoga uma i tako sacuvao taj mir i radost koje sada osecas. Kada sam bio postavljen za staresinu u manastir Pokajnicu, tesko sam primio tu duznost. Bojao sam se opasnosti i iskusenja koje su mi spremali stanovnici oko manastira. Tada mi se javio sam Gospod u snu i opomenuo me. Ja sam se odjednom nasao pred Njim. Gledam: Gospod na Sebi ima epitrahilj, omofor preko ramena i preko omofora jos jedan epitrahilj. Ja stojim pred Njim i On kaze: "Zasto vojujes kad nemas poslusnosti! Gde god si bio postavljen za staresinu, dosadio si molbama da te razrese. To ne smes vise ciniti. Znaj da svako zadato poslusanje treba da se obavi sa puno ljubavi, revnosno i predano, ne obracajuci paznju na zavist i zlobu koja kruzi i napada". Onda me tri puta prekrstio od glave do pete, uzeo epitrahilj i stavio ga na mene: "To je krst koji mora da nosis". Uvek mi je bila teska staresinska duznost jer sam morao da svoje misli vezem za brige o materijalnim stvarima, o bratiji, ljudima... Tu sam uvek gubio onu besplatnu blagodat koju sam zadobio kao iskusenik. To je stvaralo nove probleme u mom duhovnom zivotu i narusavalo moje telesno zdravlje. Pluca su mi ozdravila, ali se pojavila nova bolest, zivci su mi popustili. Mnogo mi je trebalo vremena dok se nisam izvezbao da se opustim. Lekari su mi davali antidepresivne lekove, ali oni nisu nista pomagali. Savetovali su mi da se opustim, da budem sam sebi lekar. I Gospod je pogledao na moju nevolju, poslao mi Svoju silu i ja sam uspevao sve vise da se opustam. Ali i danas kada previse dozvolim materijalnim i drugim zivotnim brigama da ovladaju, tesko dolazim do opustenosti, do potpune predanosti volji Bozjoj, i tu nastaje izvor mojih problema sa zivcima, izvor moje napetosti i nervoze. Da nisam kao iskusenik zadobio besplatnu blagodat, staresinska duznost mi ne bi bila toliko teska. Kada me okuju ovosvetski problemi, gubim mir, nervoza i nemir se useljuju u mene. Postajem napet i nervozan. Jednom sam molio vladiku da me posalje na parohiju, mislio sam: mozda ce mi tamo biti lakse, mozda cu tamo naci svoj mir. I vladika mi dade parohiju Vlaski dol. Ali posalji ti gde god hoces zivcanog bolesnika, nigde mu nece biti dobro. Tamo na parohiji mi je bilo jos gore. Imam previse osetljivu prirodu i mnogo su me pogadjale nevolje i problemi parohijana, kao i gresi njihovi. Za kratko vreme moje stanje se jos vise pogorsalo, srce je pocelo da mi lupa kao u zeca. Celu noc i celi dan nisam mogao da se opustim te sam odlucio da odem u manastir, da ne umrem na parohiji. Dosao sam u Vitovnicu, tu me jedan moj ucenik ispovedio i dao mi keliju da se odmorim. Kad sam se probudio osluskujem da li srce jos radi onako ubrzano. Nista ne cujem, hvala Bogu, smirilo se. Onda u umu zacujem reci: tako treba da se opustas. Ne uzimaj previse na sebe brige ovoga sveta, vec cuvaj svoj mir i zivi sa Bogom. Neka ide kako ide.
O. arhimandrit Amvrosije je bio covek svetog zivota. Za vreme revolucije bio je prostreljen kroz grudi i stradalo mu je plucno krilo. Nikad to nije zalecio, a rana je izazvala tuberkulozu i on se kao mlad covek upokojio. Bio je ucenik cuvenih staraca iz Optinske pustinje, a posebnu je ljubav imao prema Amvrosiju Optinskom, koji ga je i postrigao u monaski cin. Iz njega je izbijala izrazita ljubav, neverovatna i nepomutna. On je od staraca iz Optinske pustinje uzeo ono sto je najbolje: ljubav. U svoj zivot je uneo tu sveobuhvatnu ljubav. Bio je prosto neverovatan, plenio je svojom ljubavlju svakoga s kim je razgovarao, ili samo bio u drustvu. Nikad se niti na jednoga monaha i poslusnika nije razljutio, niti je ijednu preku rec kome rekao. Trpeo je mnogo, ali je sve prastao. Sve brige i probleme je polagao na Gospoda i Njemu jedinom se jadao. Trudio se da tu osobinu prenese svojim primerom i na bratiju, i mnogi su od njega naucili kako da neguju tu sveobuhvatnu i bestrasnu ljubav u svakodnevnom zivotu. Ja sam sam osetio tu neopisivu ljubav njegovu koju je on posedovao i koju je preneo na onu bratiju koji su hteli da je bastine. Kada sam dosao u manastir Miljkovo, prvo poslusanje mi je bilo da cuvam vinograd. I posto sam bio sklon snu, ja zadremam, a lopovi dodju i pokradu grozdje. Kad sam se probudio, vidim da nema grozdja. Uplasio sam se i strahom ocekivao da ekonom dodje u vinograd. Dosao ekonom, video sve i - niti rec da mi kaze. Nista! Grozdje iz vinograda pokradeno, a on ni reci. Sutradan ponovo dodje i kaze mi: "Tomuska" - tako su me zvali kao iskusenika - "bacuska je blagoslovio novo poslusanje da ti dam. Cuvaces ovce i koze na livadi uz Moravu". I tako ja postadoh cuvar ovaca. Ali, opet sam zabrljao. Dali su mi da ucim citanje casoslova dok cuvam ovce i koze, i ja citajuci casoslov opet zadremam. Kada sam se probudio, pogledam gde su ovce, a ono ostala samo jedna stara koza. Sve druge nekud otisle. Brzo ustanem da potrazim gde su. Kad, one otisle u njivu, probivsi ogradu na jednom mestu usle i pojele sav pasulj domacinu. A koza, kad je videla da ja trcim kod ovaca, i ona potrca za mnom i umalo da skroz ne srusi ogradu. Video posle domacin sta su ucinile ovce i koze i, naravno, otisao u manastir da se pozali o. arhimandritu. On rece ekonomu da podmiri stetu domacinu i na tome se sve zavrsi. Meni da je iko od bratije ijednu rec rekao, ama bas niko! Sutradan ponovo dodje ekonom i kaze: "Bacuska je blagoslovio novo poslusanje za tebe. Sada ces da cuvas krave na drugoj livadi". Medjutim, prica se ponovila. Imali smo sest krava, a medju njima je bila jedna starija koja se volela potkrasti u stetu. Dok sam cuvao krave, pazljivo sam ih brojao da ne ponovim istu gresku. Poneo sam sa sobom i casoslov, i citao ga s vremena na vreme. I tako, dok sam citao ona stara krava uspela da se iskrade i ode u baste koje su bile nedaleko od livade. Citajuci ja povremeno bacim pogled na krave i mislim sve su na broju. Jednom slucajno pazljivo prebrojim i vidim nema one stare krave. Pretrnuh i potrcah da je potrazim. Kad sam pogledao po bastama, ona je vec bila u trecoj i sav kupus nagrizla i izgazila. Domacin se ponovo zalio, i ponovo je dosao ekonom. Novo poslusanje mi je bilo u trpezariji i crkvi. To je samo jedan deo iskusenja koja je o. arhimandrit pokrivao svojom neizmernom ljubavlju. Bilo je tu i mnogo gorih i bolnijih, ali je o. arhimandrit uvek odgovarao samo svojom ljubavlju. Jedan monah koji je nekad bio gubernator, okruzni nacelnik - a to je velika licnost bila u Rusiji - voleo je mnogo da pije. Znao je cak da napusti manastir i ode u selo, i po nedelju dana ga nema. Mora staresina da ga potrazi i da ga vrati. Pije i samo pije, a o. arhimandrit da mu kaze ijednu rec sta to radi - nista. Sve pokriva ljubavlju kao da nista nije bilo. Videlo se da trpi i strada radi svega, ali nikome niti jedne reci da bi rekao. Dolazio je u crkvu na bogosluzenja uvek prvi i stao bi za igumanski stol. Videlo se da je prosto satrven brigama, ali nikome nista da kaze, sve polaze na Gospoda. Nikad nikoga nije kaznio. Nikome cak ni losu misao nije uputio, ni preki pogled, niti bilo sta. Svakog je ljubio onakav kakav jeste i molio se Bogu da ga On prosveti. Svojim primerom zivljenja je najvise poucavao i nastojao da svakoga preko toga primera dovede na put spasenja. Zaista, izuzetna dusa je bila o. arhimandrita Amvrosija, puna ljubavi i umiljenja. Steta sto ga je bolest prerano odvela iz ovoga sveta.
Treba covek da se skoluje, da sazna ono sto moze, ali skola daje samo obrazovanje razuma, ne i duhovnost. Vecina nasih teologa koji predaju u bogoslovijama i na fakultetima ne zive kako predaju i uce. A oni trebaju zivotni primer da pruze deci i omladini. Medjutim, toga nema i zato je tesko stanje. Skola daje obrazovanje misleno, razumno, ali duhovnost nema. A deca treba da imaju zivotni primer jer se njime mnogo vise govori nego recima. Mi mozemo da cujemo mnoge poucne stvari o zivotu i duhovnosti, ali je pitanje da li cemo moci da sve to primenimo u zivotu. Ali kad vidimo zivotni primer da je covek miran, tih, blag, da se ne vredja kad ga vredjaju, tada i onaj koji uci zeli da bude takav. Snaga mu je zivotni primer pred ocima. Zato se zivotom mnogo vise govori nego recima. Primer bogougodnog zivljenja utvrdjuje teorijsko znanje i daje mu prakticnu potvrdu. To nije samo slucaj sa naukom o Bogu, vec i sa svim drugim naukama. Svako saznanje koje covek otkrije putem nauke jeste dar Bozji ljudima i objavljuje prisustvo Bozje u ovome svetu. Sasvim je druga stvar prakticna primena tog darovanog saznanja. Ona zavisi, kao sto pre rekoh, od naseg zivota - po Bogu ili protiv Boga. Zato ono biva iskoristeno na korist ili na stetu covecanstva. Niti jedno saznanje do kojeg je ljudska nauka dosla Bog nije darovao na stetu, svako je darovano iskljucivo na dobro i samo dobro. Sama ljudska pokvarena slobodna volja, ona koja je izgubila strah Bozji, pretvorila je dobro Bozje darovano ljudima u lose, zbog cega i stradamo i mucimo se u ovome svetu.
Pa stradamo zato sto su nam misli zle i zelje zle. Sami to prouzrokujemo, jer nema pokajanja kod naseg naroda. Nema pokajanja ni kod poboznih, a da ne govorimo o onima koji nisu pobozni. Pedeset godina komunizma mnogo je veliko zlo ucinilo, vece zlo nego 500 godina pod Turcima. Toliko je odstranilo narod od Boga, covece. Pa su te nase zle misli i zle zelje rasturile harmoniju mira, prosto je razbile i urodile zlim i teskim plodovima. A sami smo za sve to krivi. Beremo plod svojih misli i zelja... Mora da se obnovi pokajanje. A to nije samo ispovest kod svestenika, premda je i to potrebno za slobodu coveka od zlih misli, nego je pokajanje okretanje prema apsolutnom dobru. Znaci, okretanje ka Bogu, jer apsolutno dobro je Bog. Trebamo se okrenuti srcem prema Bogu i traziti mir sa Gospodom, da nam da snage da budemo dobri. Radi svoga dobra da imamo dobre misli i dobre zelje. Mi to ne radimo i zbog toga stradamo. Bog je u nama, a On posto je ljubav nece da nam remeti slobodu volje. Zadrzavamo u sebi mnogo zla i onda to dodje do izrazaja: i u porodici, i na radnom mestu, i u drustvu. Na kraju rezultira strasnim stradanjem. Eto vidite kuda smo krenuli... A nije zlo samo kod nas, nego u celom svetu. Ali pogotovo kod nas, jer smo ipak izabrani od Gospoda, hriscani smo. Ima mnogo dusa iz naseg roda koje su stradale za Gospoda i koje se mole pred Njim i Majkom Presvetom, ali mi svojim mislima i svojim zeljama sve to stopiramo. Ipak, Gospod nas stiti, mnogo nas stiti. Trebamo se osloboditi zla u sebi. Imamo istoriju Izrailjaca, Stari zavet je vecinom istorija. Kad god je izabrani narod izrailjski odstupio od Gospoda, mali filistejski narodi su ga desetkovali i pokoravali, i mnogo je stradao. Kad god su se Izrailjci pokajali i obratili se Gospodu, sa malo ljudstva pokorili su neprijatelje. U Knjizi o sudijama imamo primer kako je Gedeon sa tri stotine Izrailjaca pomocu Bozjom pobedio Madijane, kojih bese "mnogo kao peska po bregu morskome". Gedeon je najpre sakupio dosta vojske izrailjske i nameravao da se suprotstavi Madijanima. Ali mu Gospod rece: "Mnogo je naroda s tobom" te Gedeon otpusti velik deo kucama. Ali mu se Gospod ponovo javi i kaze mu da taj preostali deo izvede na vodu i da ih dobro posmatra sa strane. Svakog onog vojnika koji zahvata vodu sakom i pije iz nje da odvoji. A one koji kleknu i legnu da piju, na te da ne obraca paznju, samo one koji zahvataju rukom da odvoji. Izdvojise svega trista vojnika. Svega trista, od mnostva vojske. Tada se Gospod ponovo javi Gedeonu i kaze mu: "Sa njima idi protiv Madijana". "Pa kako cu sa trista ljudi protiv tolikog mnostva vojske?". "Pobedices sa trista ljudi!" I razbijena bi madijanska vojska. Eto sta znaci Gospod i Njegova sila. Mi smo mali narod, ali da smo jednomisljenici na putu Bozjem, niti jedan neprijatelj ne bi nam mogao odoleti. Jer u nama je tada bozanska energija, i to - ujedinjena bozanska energija. To je snaga, covece! Od jednoga hiljade begaju. A tamo disharmonija, kod neprijatelja. Ali dokazi ti to, kome ces da to kazes kad brat brata ne moze da podnosi... Eto sta znaci: sa malo ljudstva moze da se pobedi mnogo veci i snazniji neprijatelj. |
