R A Z G O V O R

SA PROFESOROM VLADETOM JEROTICEM

u Manastiru Lepavini, 3. marta 2005.

Tokom svoga boravka u Hrvatskoj, gde je ucestvovao na simpozijumu održanom na Filozofskom fakultetu Družbe Isusove u Zagrebu, profesor na Teološkom fakultetu u Beogradu, psihijatar i psihoterapeut, akademik Vladeta Jerotic posetio je 3. marta 2005. godine naš manastir i poklonio se cudotvornoj ikoni Presvete Bogorodice Lepavinske.

Prof. Jerotic je došao u društvu sa prof. Miletom Markovicem i gosp. Lazarom Prodanovicem. Gosti su se odazvali pozivu arhimandrita Gavrila da sa manastirskom bratijom budu na rucku, posle cega je usledio zajednicki razgovor sa uglednim profesorom.

Arhim. Gavrilo : - Profesore Jeroticu, bili ste pozvani u Zagreb da održite jedno predavanje. O cemu je bila rec?

Prof. Jerotic : - Ucestvovao sam na simpoziju „Vera i zdravlje“, o ulozi duhovnosti u modernoj medicini i psihologiji. (...) Bice objavljen zbornik, negde u toku leta ili u jesen. Tu su bili protestanti, pravoslavni, muslimani i, naravno, najviše katolika, bilo je psihijatara, psihologa...

Arhim. Gavrilo : - Kakva je bila posecenost?

Prof. Jerotic : - To je jako lep, novi amfiteatar, oko 200-300 ljudi može da stane, toliko ih je i bilo, na galeriji i dole na sedištima. Snimano je za televiziju, razgovori za radio... To je organizovao docent Mijo Nikic, sa Filozofskog fakulteta Družbe Isusove.

Arhim. Gavrilo : - O kojim se pitanjima govorilo?

Prof. Jerotic : - Duhovnost i hronicne bolesti; da li nauka može da ispituje religiozna osecanja vernika, o tome je jedan psiholog, Zoran Komar, govorio. Tu ima suprotnih mišljenja. Jedni kažu da se religiozna osecanja nikad ne mogu naucno, empirijski ispitati, vera je subjektivna i ne može se meriti. Drugi naucnici, koji nisu ateisti, kažu da donekle može. To je bio dobar referat. Naravno, podeljena su mišljenja u svetu, sve to što su govorili uglavnom su prenosili iz Evrope i Amerike, neki su i svoja iskustva iznosili. Predstavnik Evangelicke crkve je govorio o oštecenjima koja podnosimo od drugih i oštecenjima koja podnosimo od nas samih. To je bilo dobro... Koliko smo mi sami sebi neprijatelji? Uvek smatramo da su nam drugi neprijatelji, to se u psihologiji zove projekcija, znaci svoje sopstvene mane i grehe predaješ drugome. Muž je kriv, žena, brat, sestra, država... a nikad ja. Tako je sa našim svetom. Turci su nas, da kažem odmah i objašnjenje, uterivali u krivicu i kad nismo bili krivi, to je trajalo mnogo stotina godina, tako da sada Srbi nece da budu krivi nizašta. To meni nikako nije hrišcanski. Znaci, od sitnog lopova uhvacenog u lopovluku do ubice, to se i po novinama vidi, nikad ne kažu: ja sam kriv. Kaže: jeste, ubio sam, ali nisam ja kriv, nego onaj koga sam ubio. Žena, otac, majka... oni su me mucili i zato sam ih ubio. Pitanje krivice je jako važno. Otac Nikic je zamislio za jesen ili zimu nov skup, gde bi bila tema: kajanje, greh, krivica. Ako to uspe, bice jako dobro. Jer to je aktualno! U 21. veku, a vec je to pocelo u 20., niko u Evropi i Americi, oce arhimandrite, ne govori o grehu, krivici i kajanju, ili govori vrlo malo. Izgubio se pojam greha, a onda nema ni kajanja, nema ni krivice. Ko je kriv za sve što se dešava u svetu, politici? Niko nije kriv. To je jako aktuelno, jer se u teološkim knjigama i casopisima katolickim, protestantskim i ipak manje pravoslavnim to izbegava, rec greh se izbegava. Ali ljudi, eto, dolaze do toga da o tome treba govoriti. Tako da je ideja da se najesen napravi skup sa temom: krivica, greh, kajanje; pa neka dodu pravoslavni, protestanti, muslimani... Ova dva gosta muslimana su govorila o grupnoj psihoterapiji u Tuzli, jedan je profesor a drugi docent. Nisam ni znao da ima medicinski fakultet u Tuzli (...) Tu su ljudi na razne nacine poremeceni, najviše od rata, mladi ljudi i srednjih godina. U grupnoj psihoterapiji muslimani su zasebno, a u drugoj pravoslavni, katolici, ateisti; u terapiji im se daje duhovnost da bi im se povratilo psihicko zdravlje. Možda, ne mogu ništa da kažem. Oni su izneli rezultate, statistike, rade dve godine...

Eto, to su bile teme. Aktuelne su, teme koje se i u Evropi daju.

Prof. Markovic : - Govorilo se o molitvi i meditaciji...

Prof. Jerotic : - To su malo izjednacavali. Da li je molitva isto što i meditacija? To je veliko pitanje. Meditacija odgovara istocnjacima, u dobrom smislu, ne govorimo o šarlatanima. U Indiji je meditacija nekoliko hiljada godina, ne možemo to tek tako (da zanemarimo). Ali mali broj neguje tu pravu meditaciju. A molitva? Znamo šta je molitva, ili bismo barem trebali da znamo. Mislim da to nije isto, molitva i meditacija, a oni su sada to malo izjednacavali, kažu: molitva ili meditacija. Ali dobro ste me podsetili, bilo je nekoliko referata o molitvi: molitva, duhovnost, zdravlje.

Prof. Markovic : - Tomislav Ivancic je pisao o religioznosti koja vodi k izlecenju, da se molitvom može postici harmonija, duševno i telesno zdravlje, a takode i putem duhovnih vežbi, ali to je pomešano malo s Istokom; recimo, autogeni trening: „opustite se, mislite na Boga...“ Jedan deo je pomešan s istocnjackom metodom, ali je molitva, obracanje Bogu, centralna. Nešto je povezano i sa osecanjem zajedništva; izlecenje dolazi ne samo od Boga, nego i od zajednice, pa recimo kad je grupno lecenje, onda se držite za ruku. Vi njemu želite dobro, i on vama želi dobro, od Boga. Ali umešao je tu jogu, i Šulcov autogeni trening.

Prof. Jerotic : - To je sinkretizam, sve se sada meša. Postoji spiritualni eklekticizam, to nije moj izraz. Ljudi koji su za cistiju veru – pravoslavni za pravoslavnu, katolici za katolicku - ne vole da im se nešto meša. Muslimani, narocito fundamentalisti, ne žele da im se ništa „umeša“ unutra. Medutim, u svetu danas, u Americi, Evropi, žele od svega pomalo, kao neki koktel. U Evropi su jako bili cenjeni majstori koji su umeli da prave koktele od raznih pica. To je sad otprilike u spiritualnosti: malo Azija, hinduizam, budizam, pa Hrišcanstvo, autogeni trening... To se zove spiritualni eklekticizam, i to nije dobar znak. Kad koktel nije dobar, onda je buckuriš.

Prof. Markovic : - Nedavno je izašla knjiga „Pravoslavna psihoterapija“, jeste li je citali?

Prof. Jerotic : - To je napisao mitropolit Jerotej Vlahos, grcki teolog. Trebalo bi u 21. veku da dode neko, od Boga poslat, za tzv. Hristocentricnu psihoterapiju. Psihoterapija je potrebna ljudima, ali oduhovljena psihoterapija, s Hristom; to treba da se razvije. Citao sam ovu knjigu, lepo je napisana. To su sve poznati principi Pravoslavlja, ništa to nije novo. Ako se držiš onoga što ti je rekao Hristos pre dve hiljade godina, ne treba da cekaš bilo koga. Ali teško je držati se; apostoli su se držali jer su bili ispunjeni velikom verom u Vaskrsenje, posle je to slabilo, s institucijom Crkve. Ne može bez Crkve, a cim se stvorila Crkva, onda su se u Egipatsku pustinju povukli svetitelji, Antonije, Makarije, Pahomije... I to nije slucajno. Tad su se povukli, pre toga je Crkva progonjena; e pa sad, ne možemo želeti da dve hiljade godina Crkva bude progonjena neprekidno...

Monah Teofan : - Oprostite, Crkva jeste progonjena.

Prof. Jerotic : - U osnovi, jeste progonjena hrišcanska Crkva, pravoslavna narocito. Mora se biti na braniku te Crkve ako se zna šta je istinsko Pravoslavlje. Bice perfidnije, mnogo perfidnije metode gonjenja Crkve. Znamo, Antihrist ce biti neko ko ce slaviti Boga, i ljudi ce prilaziti sa svih strana. Hristos je to rekao više puta... Kakav Staljin, kakav Hitler, to su decje pesme prema onome što ce doci. Vec sada se to nazire u globalizmu, a to je samo pocetak. Neko je dobro rekao: fašizam, komunizam i globalizam su pretece Antihrista. (Radi se na) razbijanju jedinstva covekovog bica i, pre svega, Hrišcanstva. Pa, oce arhimandrite, u 21. veku u Ustavu Evrope – dve hiljade godina je Evropa hrišcanska, kakva je takva je, ipak je hrišcanska, sa velikim religioznim umetnicima, slikarima, muzicarima, pa i naucnicima – nema pojma hrišcanstva. Hrišcanska Evropa?! Šta li je, valjda neki strah od islama? Zašto to nisu uneli?

Prof. Markovic : - Pa baš su trebali da stave, ako se boje islama.

Prof. Jerotic : - Tacno. Ima, bez preterivanja, 15-20 miliona muslimana u Evropi. Muslimani nadiru, to je za mene jedino, da nazovem, bic Božji. Jedan kaluder, necu reci ko je, mi je pre 15 godina rekao: „Bog je na strani muslimana.“ Jedan videniji kaluder, nije više živ. Ja ustadoh malo: „Šta kažete, oce?“ – „Bog kaže: radajte se i razmnožavajte; oni to rade, mi ne radimo.“ U Evropi jako opada natalitet. ... Meni to lici na bic Božji, kao ono sa Jevrejima i Filistejcima, o cemu je vladika Nikolaj pisao u „Rat i Biblija“. Kad god su Jevreji napuštali Boga, Filistejci su pobedivali, i obratno. Ovo je opomena za hrišcane: dodite sebi, cuvajte ono što vam je Hristos dao pre dve hiljade godina.

(...) Kod nas je uvek bilo preteranosti. Takav je naš narod, dinarski. Povezujemo inteligenciju i emocije u politici... Nikad nismo mogli dovoljno da naucimo da u politici nema emocija. To je strašno mesto, politika, mislim da se tu isprlja i najcestitiji covek. ...Strašna je politika, a neko mora da se bavi njome. Platon je hteo da filozofi budu politicari. Loše je prošao... To je bila lepa zamisao; on, filozof, vidi da postoje tirani, i kaže da filozofi treba da vladaju. I poceo je tirane da uci filozofiji, išao je u Sirakuzu, južnu Italiju, držao casove tiranima. Niko ništa nije primio.

Prof. Markovic : - Na ovom simpoziju, da se vratimo na njega, bilo je zanimljivo izlaganje predstavnika Evangelicke crkve o praštanju i zaboravu. On je tražio oboje, i da se oprosti i da se zaboravi, pa mu je iz dvorane neko u svom pitanju rekao kako ne može da zaboravi. To je interesantno...

Prof. Jerotic : - Pitanje zaboravljanja uvrede je jako važno. Patrijarh German je rekao: „Oprosticemo, ali necemo zaboraviti.“ Sv. Jovan Lestvicnik: „Kad zaboravimo, onda smo oprostili.“ Neko te uvredio, možda i sa pravom, ali te uvredio, ne vidiš ga dve godine, sretneš na ulici, zaboravio si da te uvredio – Božja milost je s tobom. Ali to se retko dešava. I onda, treba razlikovati pojedince od naroda. Narodi ne mogu da zaboravljaju, to ne ide. Patrijarh je u pravu kad je narod u pitanju, ali ne i pojedinac. Ako ikako može, pojedinac treba da zaboravi. Tu je u pravu sv. Jovan Lestvicnik: kad je zaboravljeno, onda je istinski oprošteno. Ne potisnuto, kako bi rekao Frojd, nego istisnuto.

Prof. Markovic : - Kako se to zaboravljanje može postici?

Prof. Jerotic : - Potiskivanjem nikako, to je patologija. Neke stvari ne možemo sami, za to je tu milost Božja, blagodat. Neke stvari možemo postici samo s Božjom blagodati. Zaborav vredi samo za pojedinca, ne za narod. Ko je ono rekao: „Ako jedan narod zaboravi šta mu je drugi cinio, osuden je na ponavljanje tog istog“? Ali osveta – ne. Koje je onda trece rešenje, za narode a ne pojedince? Ako se svetiš, nikad nece biti kraja.

...Veliki pisac Borhes, Argentinac, napisao je kratku pricu o Kainu i Avelju. Ovako glasi prica: Našli se Kain i Avelj i idu zajedno pustinjom, i Kain stalno podozreva da ce Avelj da ga ubije, da mu se osveti, jer – Kain je ubio Avelja. Idu tako, razgovaraju, dodu na jedno mesto, opet pusto, tu je žeravica, da se riba isprži; sada je Kain u maksimalnom strahu: „On ce mene ovde kod vatre da ubije“. I odjedanput, Kain shvati da je Avelj zaboravio – zaboravio da ga je Kain ubio. Jeste li videli velikog pisca? Samo to! Borhes nije bio mnogo religiozan, ali rekao je pred kraj života, pošto je bio mnogo radoznao: „Ne bojim se da umrem, pošto cu saznati nešto što nisam saznao za života.“ Bio je veliki pisac...

Arhim. Gavrilo : - Hvala, profesore. Da li neko od bratije želi nešto da pita profesora?

Prof. Jerotic : - Ili da kaže...

Monah Teofan : - Oprostite, bice malo neugodno, ja pocinjem nekako s neugodnim pitanjima. Moram reci, neke Vaše knjige, nekih par Vaših stavova, podigli su mi pritisak više nego raznorazni jeretici koje sam citao. Mislim da ne možete mešati Hrista i Frojda. Kod Frojda ima, s pravoslavne tacke gledišta, ne slucajne, nego namerne jeresi. Recimo, kako je on pretpostavio prvobitni greh: sinovi se pobunili protiv oca, vode plemena, ubili ga i pojeli. I posle svega, pogledajte kako je Frojd umro. Vi to znate – od raka usta. U knjigama piše kako Bog kažnjava velike jeretike, da su u paklu, sa dugackim jezicima i sl. A Frojdu su komad po komad rezali usta...

Prof. Jerotic : - Bile su 33 operacije. Ali, ne treba sada: kazna Božja zato što je bio takav. Kao što znate, ima i velikih kaludera, svetitelja, koji su imali rak.

Monah Teofan : - Jeste, ali neki su se molili da dobiju rak, jer kažu: više mi vredi ovaj rak nego svi moji podvizi...

Prof. Jerotic : - Pazite, samo onaj prvi deo Frojda koji je otkrivao nesvesno – a nesvesno postoji, san je najbolji dokaz da postoji, jer u snu nismo svesni, a život tece dalje, sanjamo razne stvari, i lepe i ružne; i Bog može da se javi u snu, imamo prorocke snove u Bibliji – samo taj prvi deo Frojdov sam uvek cenio, jer je otkrivao to nesvesno i pokazivao i dokazivao da postoji. Ne onaj deo od „Totem i tabu“, tu je on vec poceo malo da ludi, slažem se, da objašnjava i religiju i umetnost i filozofiju na isti nacin: s ubistvom oca u prahordi, otac bio tiranin i uzimao sve ženke za sebe, sinovi se pobunili i ubili oca. Niko to danas, ni psihoanaliticari, više ne prima. Prošlo je mnogo vremena od Frojda, to se sve menjalo. Ima mnogo grana psihoanalize koje se bave praksom. Dakle, govorim o prakticnoj psihoanalizi, a ne teorijskoj, koja ne vredi pet para, nju nisam nikad ni hvalio, „Totem i tabu“ i ostalo. Evo primera (za to bavljenje praksom): covek pere ruke sto puta dnevno, vec mu je koža potpuno bela, providna, ide kod jednog kaludera, ide kod drugog, moli se i on sam, religiozan je – ne pomaže ništa. Pere ruke, propašce mu, kraste se pojavljuju. Ode kod nekog psihoanaliticara, koji može biti religiozan i nereligiozan... –

Pazite, nisu svi psihoanaliticari nereligiozni... Frojd je bio mucenik vere, on je stalno negde tražio Boga, njegov otac je bio religiozan. Od mladih dana do duboke starosti on je uvek pisao tako da pokaže da nema Boga, ali uvek je iznova tražio negde Boga; poslednji njegov spis je „Mojsije i monoteizam“, tu pokazuje da Mojsije nije bio Jevrejin. To je jako cudno i zanimljivo, legenda kaže da je majka Jevrejka pustila kotaricu sa malim Mojsijem da ide Nilom; faraonova cerka je kotaricu uzela i odgojila Mojsija. On je odgajan na egipatskom dvoru, znao je staru egipatsku religiju; e sad, ideja da nije bio Jevrejin je Frojdova. Da li je neko pre njega to rekao, pitao sam dvojicu-trojicu katolickih teologa, nisu znali; ali sam siguran da to nije samo Frojdova ideja. Naravno, nijedan Jevrejin ni u snu to nece da kaže o Mojsiju. On je mucao, a otkrivao mu se zakon Božji na Sinaju. Naravno, psihijatri mucanje (smatraju manom). Ja sam ipak psihijatar, imao sam mnogo bolesnog sveta, i psihoanaliza mi je omogucila da nekako pomognem ljudima. Ja nisam bio sveštenik, nisam mogao pacijentima da kažem: „Idite u crkvu, molite se...“. Ne zato što sam se plašio, jer nisam se mnogo plašio komunista; Bog me zaštitio i nisam imao neprilika, ali sam i sam pazio. Nisam govorio pacijentima da idu u crkvu, ali su oni valjda primecivali u meni da imam neko religiozno osecanje.

Frojd je bio neobicno hrabar, nije hteo da uzima nikakve lekove. Ja kažem da je to bilo samokažnjavanje. Ima mnogo ljudi koji osecaju krivicu. Malopre smo rekli: niko nije kriv. Kako nije kriv, za ime Boga? Onda se pokazuje negde ta krivica koja nije priznata, pogotovo ne pokajana; nije baš lako pokajati se. Kaži nekome bliskome: jeste, ucinio sam to, ako neceš, onda to pocinje da deluje negde u telu, i onda se stvore neki tumori... To je samokažnjavanje. Frojd se samokažnjavao. Jako je pušio, cigarete pa posle cigare, koje, naravno, deluju na nepce, neovisno od kazne Božje. Bile su 33 operacije i, kažem, nije hteo da uzima nikakvo sredstvo za umirenje bolova. To je meni kao lekaru neverovatno. Ništa drugo, nego on hoce da trpi bolove, jer negde oseca da ne govori dobre, cestite stvari u vezi sa Bogom, životom, istorijom...

Vracam se na sto dnevnih pranja ruku: dobar psihoanaliticar za dve, tri, cetiri godine – ne može pre - izleci tog coveka potpuno. Dobro, nisam bio ja taj dobar psihoanaliticar... Nije pomogla molitva, pomogla je psihoanaliza. Kad se izlecio, možda mu je put prema Bogu bio otvoreniji. Da li je bio bliži Bogu baš zato što je bolestan ili ce biti bliži Bogu kad ozdravi? Veliko je to pitanje. Ljudi kad ozdrave budu i gori nego kad su bili bolesni. Bolesti su nam kao neka opomena. Zdrav covek uvek prica Tolstojevu pricu: neki bogati spahija u carskoj Rusiji bio je nemilosrdan sa svojim seljanima; mucio je kmetove, uzimao njihove žene kako je hteo i - uvek bio zdrav. A seljaci kažu: od njega je digao ruke i Bog i davo. (Tako da potpuno zdravlje može da bude opasno. Covek se pogordi sa zdravljem. Kad imaš 20, 30, 40 godina, što ne bi bio zdrav? Ali tako baš celog života...) I razboli se spahija jednog dana. Pozove najboljeg lekara iz Moskve, ovaj ga pregleda i ništa ne nade. To mi zovemo psihogena bolest, jer telesne smetnje ima. Nekoga neprekidno boli stomak, ode na pregled, uvedu mu sondu u želudac i ništa ne nadu, a on kuka od bolova. To je psihogena ili histericna bolest; on oseca bolove, nije simulant, stomak ga istinski boli... I sad, spahiji moskovski lekar ništa ne može da pronade, on traži lekara iz Pariza, ovaj dode, pregleda ga, ni on ne može ništa da pronade. Opet spahija zove onog moskovskog i kaže mu: „Moraš reci šta mi je!“ – „Smem li da kažem?“ – „Smeš.“ – „Ovo ti je Božja opomena, sve to što doživljavaš, zato što živiš rdavim životom.“ Sad nastaje njegovo novo mucenje, da li to da primi ili ne, i završava se onako kako Tolstoj završava: spahija se na kraju pokaje i umre. Eto (ispada da) kad se pokaje, covek mora da umre. To je kao ono ranije sa našim narodom i ispovešcu, sada ipak više nije tako, ali ranije kad kažeš nekome, i školovanom i neškolovanom: „Što se vec ne ispovediš i pricestiš?“ – „Nemoj, kakvo pricešcivanje, pa onda da umrem.“ Zna se da se pred smrt covek ispoveda, tako je bilo kod pravoslavnih Srba pre rata, i to je onda bio kraj. I Tolstoj završava sa smrcu (spahije), ali – covek ne mora da umre.

Brat Krstan : - Profesore, želeo bih da Vas pitam o tri Gospodnja poziva, nešto sam citao o tome. Da li je uvek neminovan tek treci poziv da bi se neko pokajao? I da li se neodazivanje na ta tri poziva placa stradanjem?

Prof. Jerotic : - Bog stalno poziva na pokajanje, ne tri puta, nego mnogo puta. I zašto bismo morali da stradamo (zbog neodazivanja)? Najviše stradamo baš kad se ne kajamo i ne ispovedamo svoje grehe, to je stradanje. Onda dolazi novo stradanje kad sebe shvatiš kao grešnika. Dok to ne savladaš, osecaš kao gnoj, kao neki apsces da se stvara u organizmu, i ti osecaš da je neka smetnja u organizmu. A gnoj se polako gomila - to su gresi. Ili ce onda apsces sam da pukne, a to je opasno za ceo organizam, ili ceš ici kod hirurga, pa ce ti preseci apsces, a to nije ništa drugo nego pokajanje i ispovest. A stradanje nam stoji i ovako i onako. Ne možete da zamislite nekog podvižnika ili kaludera, i ne mora da bude kaluder, da mu sve ide dobro u životu. Mora da bude „žalac u meso“. To je (izraz) od apostola Pavla, ne znamo šta je (kod njega) bio taj žalac u meso, to nije baš jasno...

Monah Teofan : - Uglavnom se smatra da je to bila epilepsija.

Prof. Jerotic : - Da, to je jedna od pretpostavki. Kažu da je Muhamed imao epilepsiju, apostol Pavle, Dostojevski... Ja sam se bavio epilepsijom. Posle nekoliko godina ona (coveka) izlapi sve više i više, napadi deluju porazno na mozak, pogotovo kad se ne uzimaju lekovi. A ono, Dostojevski je bio sve jaci pisac. Ima dosta studija, npr. u Francuskoj, o tome koja je to vrsta epilepsije bila.

(...) Vladika Hrizostom je bio divan, jedan od najboljih vladika koje smo imali u 20. veku. Njegov „Tihi glas“ je krasna knjiga. Njega sam jako voleo, moja žena ga je skoro obožavala. Tih, ne ovako pricljiv kao ja, vladika Hrizostom vam – kad dodete kod njega i pitate nešto – (kaže) tri recenice. I sve vam kaže. Neverovatno! To ja nisam video kod Srba. On je roden u Salakovcu, blizu Požarevca, da li je bilo vlaške krvi kod njega ne znam, ali je to bilo neverovatno da je uspevao krajnje tacno, sažeto, hrišcanski sve da kaže u tri recenice. Inace je uvek cutao, visoki intektualac, prevodio je „Misli“ Paskala pre 2. svetskog rata, slušao Berdajeva u Parizu...

Otac Sava je bio odlican duhovnik. Umereno strog, ne preterano. Srbi ne vole stroge: strog je otac, pa strog vladika, strog Patrijarh, šta hoce onda? Biti strog i blag u isto vreme, to je strašno teško, to je veština. Pravednost i blagost u isto vreme. Srbi ne vole stroge oceve, a imali su ih mnoge.

Ja sam sada svom (rodenom) ocu zahvalan, on me je i tukao, bio sam nemiran kao dete; i strašno mu je bilo stalo da budem dobar dak, a ja nisam bio dobar dak; nisam ponavljao, ali nisam bio dobar. U Beogradu smo živeli, tu sam roden, i sve je moralo da bude... tacno. Bio je strog, a sada vidim da je ta vrsta strogosti bila sa ljubavlju. Voleo me. Strogost sa ljubavlju, to je prava stvar. A nisu svi strogi u ljubavi, i to se odmah primeti.

Monah Teofan : - Šta mislite o pojavi zilota?

Prof. Jerotic : - I tu mora postojati neka umerenost. Pazite, religija opada u celom svetu odavno, i sve hrišcanske veroispovesti plus islam i judaizam, imaju svoje zilote. Negde ziloti opominju i bude, pokušavaju da vrate na pravi put, ali kako to oni rade? To je najvažnije od svega. Ziloti mogu biti korisni: nemoj biti mlak! Ništa gore nego mlak hrišcanin, a to je preovladalo svuda. Protestanti imaju Martina Lutera, koji nije bio nimalo mlak. Da li je i on imao epilepsiju? Bio je žestok, i video je u Katolickoj crkvi najgore stvari, to je pocetak 16. veka, kad su se prodavale oproštajnice. Ide doboš kroz katolicku Evropu i objavljuje: ako ste malo zgrešili, onda malo para, ako ste mnogo zgrešili, mnogo para. Trebalo je popuniti praznu blagajnu. Martin Luter je bio veoma religiozan i (na to je reagovao)... Dobro je imati „žalac u meso“. Svako ga ima, i zna šta mu je to.

Sedam smrtnih grehova... Kad sam bio na Svetoj Gori, to je bilo davno, otac Gavrilo je još bio tamo i vodio me po Svetoj Gori – odonda ga volim i imam u mislima i molitvama, iako se retko vidamo – ispovedao sam se tamo i kažem: „Imam ih sve.“ A onaj kaluder – nije bio o. Gavrilo – kaže: „Nemoj da vrdaš! Svi imamo svih sedam grehova, ali sada je jedan tvoj. Kaži koji je od tih sedam sada najjaci!“ Ima ljudi, cak i kaludera, koji taj jedan, iako ih imaju sve, vuku nekad celog života. Srebroljublje, blud, ili bludne misli... ne mora imati nikakvih bludnih dela, dovoljne su misli. Znaci – seks. Da, Frojd je video licemerje Evrope. Najugledniji austrijski ministri, koji su imali ženu i petoro dece, odlazili su u javnu kucu; žena je rodila petoro dece, i više nema nikakve želje, ni muž nema želje za ženom – a muškarci u sebi imaju velike snage, ja njih zovem „sejaci života“.

...Eto, da završim: ziloti jesu neka opomena. Ne smemo biti mlaki. Zilota ima svuda. Katolici ih imaju. Katolicki redovi, to je meni dosta zanimljivo, tu se konstitucionalno, i po inteligenciji, i po školovanju, opredele ljudi. Redovi su razliciti. Benediktinci, naprimer, sv. Benedikt je u našem kalendaru, umro je 550. godine. Ora et labora „moli se i radi“ – to je ostalo za sva vremena. Znacajni naucnici, hrišcanski naucnici, proizlazili su iz benediktinskog reda. Pa franciskanci: prilicno se zna šta su radile pape u vreme Franciska Asiškog, i - pojavljuje se prosjacki red, da se vrati izvorno Hrišcanstvo.

...Godine 1431., iste godine kad je umro sv. Andrej Rubljov, spaljena je Jovanka Orleanka na lomaci. Strašna je istorija. Ne samo hrišcanska, Azija, Istok, tu kroz istoriju ima groznih stvari. Božja Promisao u istoriji, time se svetitelji nisu ni bavili, nas to muci neka radoznalost.

Pisao sam o razlici izmedu radoznalosti i ljubopitljivosti. Nemoj biti ljubopitljiv, to je malogradanski, površno, a radoznao... pa inteligentno zdravo dete je radoznalo, pita: „Kako sam došao na svet? Kako je nastalo nebo? Šta su zvezde? Gde je Bog?“ Dete pita samo od sebe, ima pet-šest godina. Treba decu slušati. Lepo je rekao o. Sava, ovo što ste citali: „Kad ne znaš nešto, pitaj dete“. Ali, treba naici na dete u kome je andeo, pa da ti odgovori.

Arhim. Gavrilo : - Hvala Vam što ste došli, bili i razgovarali sa nama.

Prof. Jerotic : - Bogu hvala i Vama hvala.